Ljubav

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Arhetipski ljubavnik Romeo i Julija u slici koju je napravio Frank Diksi

Ljubav je stanje relativno jake emotivne naklonosti prema nekome ili nečemu. Ljubav je raznovrsnost različitih emocionalnih i mentalnih stanja, tipično snažno i pozitivno doživljavanih, koja se kreću od najdublje međuljudske naklonosti do jednostavnog zadovoljstva. Jedan primer ovog opsega značenja je da se ljubav majke razlikuje od ljubavi prema suprugu, i razlikuje se od ljubavi prema hrani. Najčešće se ljubav smatra emocijom jake naklonosti i lične privrženosti.[1] Ljubav isto tako može da bude vrlina kaja predstavlja ljudsku ljubaznost, saosećanje, i naklonost — „nesebičnu lojalnu i dobrodušnu brigu za dobro drugoga”.[2] Ona se isto tako može opisivati saosećajna i srdačna delovanja prema drugim ljudima, sebi ili životinjama.[3]

Stari Grci su razlikovali nekoliko vrsta ljubavi:

  • filija (φιλία)- prijateljska ljubav, koja drugome želi dobro, ljubav kojom drugome želimo pomoći, temelj svakog zajedništva. Filija podrazumeva jednakost (npr. dva prijatelja), vrlinu i poznanstvo. Motivi filije su praktični: jedna ili obe strane imaju korist od takvog odnosa. Koncept filije razvio je Aristotel.
  • eros (ἔρως)- ljubav koja je obeležena senzualnom željom i čežnjom za onim što se ljubi. To je ljubav usmerena prema čulnom svetu (vid, dodir, ukus…). Prema Platonu, eros se može proširiti i na ljubav prema unutrašnjoj lepoti, pa i prema samoj ideji lepote.
  • agape (ἀγάπη)- ideal ljubavi, uključuje milosrdnost, zauzimanje i brigu. Krajnji smisao te ljubavi je potpuno se posvetiti dobru drugih po cenu vlastitog života. Ova vrsta ljubavi nadilazi prijateljsku i erotičnu ljubav.
  • storge (στοργή) - prirodna naklonjenost, npr. prema deci ili roditeljima.
  • ksenija (ξενία) - ljubav prema stranom, gostoprimstvo, izuzetno važno u antičkoj Grčkoj. Gost i domaćin, koji bi pre gostovanja bili stranci obrazovali bi maltene ritualno prijateljstvo. Od gosta se jedino zahtevalo da bude zahvalan.

Moderni autori razlikuju druge vrste ljubavi: zaslepljenu ljubav, samoljublje, i dvorsku ljubav. Tradicije koje nisu zapadnog porekla isto tako razlikuju varijante ili simbioze tih stanja.[4][5] Ljubav ima dodatna religiozna ili duhovna značenja. Ova raznolikost upotreba i značenja u kombinaciji s kompleksnošću obuhvaćenih osećaja čini konzistentno definisanje ljubavi neobično teškim, u poređenju sa drugim emocionalnim stanjima. Ljubav u svojim raznim formama deluje kao glavni facilitator međuljudskih odnosa i, zbog svog centralnog psihološkog značaja, ona je jedna od najčešćih tema u kreativnim umetnostima.[6] Ljubav se može shvatiti kao funkcija koja drži ljudska bića zajedno protiv opasnosti i olakšava nastavak vrste.[7]

Iako nijedna naučna studija nije u potpunosti uspela da objasni formiranje osećaja ljubavi, novije studije u oblasti neuronauka ukazuju na mogućnost da se ljubav formira pod uticajem specifičnih hormona odnosno neurotransmitera na neuroprijemnike u mozgu. Među njima su testosteron, estrogen, dopamin, noradrenalin, serotonin, oksitocin i vazopresin. Za poslednja dva postoje temeljni dokazi da učestvuju u formiranju veze između roditelja i potomstva.

Definicije[uredi]

Fraternalna ljubav (Prehistorijska skulptura iz perioda 250-900, Huastečkog porekla). Muzej antropologije u Halapi, Verakruz, Meksiko

Reč „ljubav” može da ima različita srodna ali različita značenja u različitim kontekstima. Mnogi jezici koriste više reči kako bi izrazili neke od različitih koncepata koji se mogu označiti teminom „ljubav”; jedan primer su množine grčke reči za ljubav među kojima su agape i eros.[8] Kulturne reazlike u konceptualizaciji ljubavi stoga dodatno ometaju uspostavljanje univerzalne definicije.[9]

Iako je priroda ili suština ljubavi predmet česte debate, različiti aspekti reči mogu se razjasniti određivanjem toga što nije ljubav (antonima „ljubavi”). Ljubav kao opšti izraz pozitivnog osećanja (snažniji oblik forme sviđati se) uobičajeno se smatra suprotnošću mržnje (ili neutralne apatije); kao manje seksualan i više emocionalno intiman oblik romantične vezanosti, ljubav se obično suprotstavlja požudi; i kao međuljudski odnos sa romantičnim tonovima, ljubav se ponekad suprotstavlja prijateljstvu, iako se reč ljubav često primenjuje na bliska prijateljstva.

Abstraktno diskutovana ljubav se obično odnosi na iskustvo jedan čovek oseća za drugog. Ljubav često podrazumeva brigu za ili identifikovanje sa osobom ili stvarima (cf. ranjivost i briga teorije o ljubavi), uključujući i sebe (vidi narcizam). Pored međukulturnih razlika u razumevanju ljubavi, ideje o ljubavi su se takođe vremenom menjale. Neki istoričari datiraju moderne koncepcije romantične ljubavi do dvorske Evrope tokom ili nakon srednjeg veka, iako prethodno postojanje romantičnih priloga je potvrđeno drevnom ljubavnom poezijom.[10]

Kompleksna i apstraktna priroda ljubavi često redukuje diskurs ljubavi na misaono-terminirajući kliše. Nekoliko široko korištenih poslovica se odnosi na ljubav, od VergilijevogLjubav sve pokorava” do reči BitlsaSve što ti treba je ljubav”. Toma Akvinski, sledeći Aristotela, definiše ljubav kao „želeti dobro drugom”.[11] Bertrand Rasel opisuje ljubav kao stanje „apsolutne vrednosti”, za razliku od relativne vrednosti. Filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic je rekao da je ljubav „biti oduševljen srećom drugog”.[12] Meher Baba je izjavio da u ljubavi postoji „osećaj jedinstva” i „aktivnog uvažavanja stvarne vrednosti objekta ljubavi”.[13] Biolog Džerimi Grifit definiše ljubav kao „bezuslovnu nesebičnost”.[14]

Bezlična ljubav[uredi]

Može se reći da ljudi vole objekat, princip ili cilj kojem su duboko posvećeni i visoko vrednuju. Na primer, „ljubav” kampanja saosećanja i volontera za njihov povod može ponekad da ne proizilazi iz međuljudske ljubavi, već iz bezlične ljubavi, altruizma i jakih duhovnih ili političkih uverenja.[15] Ljudi isto tako mogu da „vole” materijalne objekte, životinje, ili aktivnosti ako investiraju sebe u vezivanje ili se na drugi način identifikuju s tim stvarima. Ako je uključena i seksualna strast, onda se taj osećaj naziva parafilijom.[16] Ljudi često kažu da vole sam život.

Interpersonalna ljubav[uredi]

Par ljubavnika. 1480–1485

Interpersonalna ljubav se odnosi na ljubav između ljudskih bića. To je mnogo snažnije osećanje nego jednostavno simpatisanje osobe. Neuzvraćena ljubav se odnosi na ona osećanja ljubavi koja nisu reciprocirana. Interpersonalna ljubav je najbliže povezana sa interpersonalnim odnosima.[15] Takva ljubav može da postoji između članova porodice, prijatelja i parova. Postoji i niz psiholoških poremećaja vezanih za ljubav, kao što je erotomanija.[17][18][19]

Kroz istoriju, filozofija i religija su proizvele najviše spekulacija o fenomenu ljubavi. U 20. veku, psihologija kao nauka je proizvela detaljna razmatranja ove teme. Zadnjih godina, nauke psihologija, antropologija, neuronauka, i biologija su dodatno pospešile razumevanje koncepta ljubavi.

Biološka osnova[uredi]

Biološki modeli seksa imaju tendenciju da gledaju na ljubav kao sisarsku pokretačku silu, poput gladi ili žeđi.[20] Helen Fišer, antropolog i istraživač ljudskog ponašanja, deli iskustvo ljubavi u tri delimično preklapajuće etape: požuda, privlačnost i vezanost. Požuda je osećaj seksualna želje; romantična privlačnost određuje šta polni partneri smatraju atraktivnim i traženim, konzervirajući vreme i energiju biranjem; i vezivanje obuhvata kohabitaciju, roditeljske dužnosti, uzajamnu odbranu, a kod ljudi uključuje osećanja bezbednosti i sigurnosti.[21] Tri različita neuronska spleta, uključujući neurotransmitere[22][23] i tri paterna ponašanja, povezana su sa ova tri romantična stila.[21]

Požuda je početna strastvena seksualna želja koja promoviše parenje, i obuhvata povećano oslobađanje hemikalija kao što su testosteron i estrogen.[24][25] Ovi efekti retko traju duže od nekoliko nedelja ili meseci. Privlačnost je u većoj meri individualna i romantična želja za specifičnim kandidatom radi parenja, koja se razvija iz požude kao posvećenost individualnim formama parenja. Nedavne studije u neuronauci su pokazale kako se ljudi zaljubljuju, mozak konzistentno oslobađa određeni skup hemikalija, uključujući neurotransmiterske hormone, dopamin, norepinefrin, i serotonin, ista jedinjenja koja se oslobađaju pomoću amfetamina, čime se stimulišu moždani centri užitka i to dovodi do nuspojava kao što su povećana brzina otkucaja srca, gubitak apetita i sna, i intenzivnog osećaja uzbuđenja. Istraživanja su pokazala da ova faza obično traje od jedne do po do tri godine.[26]

Budući da su faze požude i atrakcija smatraju privremenim, potrebna je treća faza da se uzmu u obzir dugogodišnje veze. Vezanost je vezivanje kojim se promovišu odnosi koji traju mnogo godina i čak decenija. Vezanost je generalno bazirana na obavezivanjima kao što su brak i deca, ili na uzajamnom prijateljstvu zasnovanom na stvarima kao što su zajednički interesi. To je bilo u većoj meri povezano sa povišenim nivoima hemikalija oksitocin i vazopresin, nego što se javlja kod kratkotrajnih relacija.[26] Enco Emanuel i njegovi saradnici su objavili da je proteinski molekul poznat kao nervni faktor rasta (NGF) prisutan u visokim nivoima kad se ljudi prvi put zaljube, ali da se oni vraćaju na prethodne nivoe nakon jedne godine.[27]

Psihološka osnova[uredi]

Baba i unuče u Šri Lanci

Psihologija prikazuje ljubav kao kognitivni i društveni fenomen. Psiholog Robert Sternberg je formulisao trougaonu teoriju ljubavi i tvrdio da ljubav ima tri različite komponente: intimnost, posvećenost i strast. Intimnost je oblik u kojem dve osobe dele uzajamno poverenje i razne detalje o svog ličnog života, a obično se manifestuje u prijateljstvima i romantičnim ili ljubavnim aferama. Posvećenost, s druge strane, očekivanje je da je veza trajna. Poslednji oblik ljubavi je seksualna privlačnost i strast. Strastna ljubav se pokazuje u zaljubljenosti kao i romantičnoj ljubavi. Svi oblici ljubavi se posmatraju kao različite kombinacije ove tri komponente. Odsustvo ljubav ne obuhvata ni jednu od ovih komponenti. Dopadanje samo obuhvata intimnost. Zabludena ljubav obuhvata samo strast. Prazna ljubav obuhvata samo posvećenost. Romantična ljubav obuhvata intimnost i strast. Kompanjerska ljubav obuhvata intimnost i posvećenost. Zaslepljena ljubav uključuje strast i posvećenost. Na kraju, potpuna ljubav obuhvata sve tri komponente.[28] Američki psiholog Zik Rubin je nastojao da definiše ljubav putem psihometrije tokom 1970-ih. Njegov rad navodi da tri faktora čine ljubav: vezanost, brižnost i intimnost.[29][30]

Prateći razvoje u električnim teorijama kao što je Kulonov zakon, koji su pokazali da se pozitivni i negativni naboj privlače, razvijeni su analozi o ljudskom životu, kao što su „privlačne suprotnosti”. Tokom prošlog veka istraživanje prirode ljudskog parenja generalno je pokazalo da takva analogija uglavnom nije primenljiva kada su u pitanju karakter i ličnost - ljudi imaju tendenciju da vole ljude koji su slični njima samima. Međutim, u nekoliko neobičnih i specifičnih domena, kao što je imunski sistem, čini se da ljudi preferiraju druge koji su različiti od njih (npr. sa ortogonalnim imunskim sistemom), jer to dovodi do potomka koja ima najbolje od oba sveta.[31] Zadnjih godina, razne teorije ljudskog vezivanja su bile razvijene, opisane u smislu privrženosti, sputavanja, veza i afiniteta. Neki od zapadnih autoriteta prepoznaju dve glavne komponente, altruističke i narcisoidne. Ovaj pogled je predstavljen u radovima Skota Peka, u čijem doprinosu polju primenjene psihologije su istraživane definicije ljubavi i zla. Pek tvrdi da je ljubav kombinacija „brige za duhovni rast drugog” i jednostavne narcisoidnosti.[32]

Psiholog Erih From tvrdi u svojoj knjizi Umetnost ljubavi da ljubav nije samo osećaj već i akcija, i da je zapravo „osećaj” ljubavi površan u poređenju sa posvećenošću ljubavi kroz niz ljubavnih radnji tokom vremena.[15] U tom smislu, From smatra da ljubav utimatno uopšte nije osećaj, nego da je posvećenost i pridržavanje, ljubazne akcije prema drugom, sebi ili mnogim drugima, sa neprekisnom trajanjem.[15] From isto tako opisuje ljubav kao svestan izbor koji u svojim ranim fazama može da bude nevolonterski osećaj, ali koji kasnije više ne zavisi od tih osećaja, već je samo zavistan od svesne posvećenosti.[15]

Zid ljubavi u Monmartru u Parizu: „Volim te” na 250 jezika

Evoluciona baza[uredi]

Evolucijska psihologija je pokušala da pruži razne razloge za postojanje ljubavi kao alata za preživljavanje. Ljudi zavise od roditeljske pomoći tokom velikog dela svog životnog veka u poređenju sa drugim sisarima. Ljubav je stoga posmatrana kao mehanizam za promovisanje roditeljske podrške deci tokom ovog produženog vremenskog periodu. Štaviše, istraživači počevši već od samog Čarlsa Darvin su identifikovali jedinstvene osobine ljudske ljubavi u poređenju sa drugim sisarima i smatrali ljubav glavnim faktorom za stvaranje sistema socijalne podrške koji su omogućili razvoj i širenje ljudske vrste.[33] Još jedan faktor mogu da budu seksualno prenosive bolesti koje mogu da uzrokuju, pored drugih efekata, permanentnu redukciju fertiliteta, povrede fetusa, i da uvećaju kompikacije tokom porođaja. Ovo bi podržalo monogamne odnose u odnosu na poligamiju.[34]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Oxford Illustrated American Dictionary (1998) + Merriam-Webster Collegiate Dictionary (2000)
  2. ^ „Love - Definition of love by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. 
  3. ^ Fromm, Erich; The Art of Loving, Harper Perennial (1956), Original English Version, ISBN 978-0-06-095828-2.
  4. ^ Liddell and Scott: φιλία
  5. ^ Mascaró, Juan (2003). The Bhagavad Gita. Penguin Classics. Penguin. ISBN 978-0-14-044918-1.  (J. Mascaró, translator)
  6. ^ „Article On Love”. Arhivirano iz originala na datum 30. 05. 2012. Pristupljeno 13. 09. 2011. 
  7. ^ Helen Fisher. Why We Love: the nature and chemistry of romantic love. 2004.
  8. ^ Anders Nygren, Agape and Eros.
  9. ^ Kay, Paul; Kempton, Willett (mart 1984). „What is the Sapir–Whorf Hypothesis?”. American Anthropologist. New Series. 86 (1): 65—79. doi:10.1525/aa.1984.86.1.02a00050. 
  10. ^ „Ancient Love Poetry”. Arhivirano iz originala na datum 30. 09. 2007. 
  11. ^ „St. Thomas Aquinas, STh I-II, 26, 4, corp. art”. Newadvent.org. Pristupljeno 30. 10. 2010. 
  12. ^ Leibniz, Gottfried. „Confessio philosophi”. Wikisource edition. Pristupljeno 25. 03. 2009. 
  13. ^ Baba, Meher (1995). Discourses. Myrtle Beach: Sheriar Press. str. 113.. ISBN 978-1880619094.
  14. ^ What is love?. In The Book of Real Answers to Everything! Griffith, J. 2011. ISBN 9781741290073.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Fromm, Erich; The Art of Loving, Harper Perennial (5 September 2000), Original English Version, ISBN 978-0-06-095828-2.
  16. ^ DiscoveryHealth. „Paraphilia”. Архивирано из оригинала на датум 12. 12. 2007. Приступљено 16. 12. 2007. 
  17. ^ Oliveira, C.; Alves, S.; Ferreira, C.; Agostinho, C.; Avelino, M.J. (2016). „Erotomania-A review of De Clerambault's Syndrome.”. The Journal of the European Psychiatric Association. 33: 664. 
  18. ^ Segal, J.H. (1989). „Erotomania revisited: From Kraepelin to DSM-III-R”. The American Journal of Psychiatry. 146: 1261. 
  19. ^ Jordan, H.W.; Lockert, E.W.; Johnson-Warren, M.; Cabell, C.; Cooke, T.; Greer, W.; Howe, G. (2006). „Erotomania revisisted: Thirty-four years later”. Journal of the National Medical Association. 98: 787—793. 
  20. ^ Lewis, Thomas; Amini, F.; Lannon, R. (2000). A General Theory of Love. Random House. ISBN 978-0-375-70922-7. 
  21. 21,0 21,1 „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 06. 2011. Приступљено 03. 10. 2011.  Defining the Brain Systems of Lust, Romantic Attraction, and Attachment by Fisher et. al
  22. ^ Fisher HE, Aron A, Brown LL (децембар 2006). „Romantic love: a mammalian brain system for mate choice”. Philos. Trans. R. Soc. Lond. B Biol. Sci. 361 (1476): 2173—86. PMC 1764845Слободан приступ. PMID 17118931. doi:10.1098/rstb.2006.1938. »The sex drive evolved to motivate individuals to seek a range of mating partners; attraction evolved to motivate individuals to prefer and pursue specific partners; and attachment evolved to motivate individuals to remain together long enough to complete species-specific parenting duties. These three behavioural repertoires appear to be based on brain systems that are largely distinct yet interrelated, and they interact in specific ways to orchestrate reproduction, using both hormones and monoamines. ... Animal studies indicate that elevated activity of dopaminergic pathways can stimulate a cascade of reactions, including the release of testosterone and oestrogen (Wenkstern et al. 1993; Kawashima &Takagi 1994; Ferrari & Giuliana 1995; Hull et al. 1995, 1997, 2002; Szezypka et al. 1998; Wersinger & Rissman 2000). Likewise, increasing levels of testosterone and oestrogen promote dopamine release ...This positive relationship between elevated activity of central dopamine, elevated sex steroids and elevated sexual arousal and sexual performance (Herbert 1996; Fiorino et al. 1997; Liu et al. 1998; Pfaff 2005) also occurs in humans (Walker et al. 1993; Clayton et al. 2000; Heaton 2000). ... This parental attachment system has been associated with the activity of the neuropeptides, oxytocin (OT) in the nucleus accumbens and arginine vasopressin (AVP) in the ventral pallidum ... The activities of central oxytocin and vasopressin have been associated with both partner preference and attachment behaviours, while dopaminergic pathways have been associated more specifically with partner preference.« 
  23. ^ McGregor IS, Callaghan PD, Hunt GE (мај 2008). „From ultrasocial to antisocial: a role for oxytocin in the acute reinforcing effects and long-term adverse consequences of drug use?”. Br. J. Pharmacol. 154 (2): 358—368. PMC 2442436Слободан приступ. PMID 18475254. doi:10.1038/bjp.2008.132. »Recent studies also highlight remarkable anxiolytic and prosocial effects of intranasally administered OT in humans, including increased ‘trust’, decreased amygdala activation towards fear-inducing stimuli, improved recognition of social cues and increased gaze directed towards the eye regions of others (Kirsch et al., 2005; Kosfeld et al., 2005; Domes et al., 2006; Guastella et al., 2008).« 
  24. ^ GM, Miller (јануар 2011). „The emerging role of trace amine-associated receptor 1 in the functional regulation of monoamine transporters and dopaminergic activity”. J. Neurochem. 116 (2): 164—176. PMC 3005101Слободан приступ. PMID 21073468. doi:10.1111/j.1471-4159.2010.07109.x. 
  25. ^ J, Bancroft (септембар 2005). „The endocrinology of sexual arousal”. The Journal of Endocrinology. 186 (3): 411—27. PMID 16135662. doi:10.1677/joe.1.06233. 
  26. 26,0 26,1 Winston, Robert (2004). Human. Smithsonian Institution. ISBN 978-0-03-093780-4. 
  27. ^ Emanuele, E.; Polliti, P.; Bianchi, M.; Minoretti, P.; Bertona, M.; Geroldi, D. (2005). „Raised plasma nerve growth factor levels associated with early-stage romantic love”. Psychoneuroendocrinology. 31 (3): 288—94. PMID 16289361. doi:10.1016/j.psyneuen.2005.09.002. 
  28. ^ Sternberg, R. J. (1986). „A triangular theory of love”. Psychological Review. 93 (2): 119—135. 
  29. ^ Rubin, Zick (1970). „Measurement of Romantic Love”. Journal of Personality and Social Psychology. 16 (2): 265—27. CiteSeerX 10.1.1.452.3207Слободан приступ. PMID 5479131. doi:10.1037/h0029841. 
  30. ^ Rubin, Zick (1973). Liking and Loving: an invitation to social psychology. New York: Holt, Rinehart & Winston. 
  31. ^ Berscheid, Ellen; Walster, Elaine H. (1969). Interpersonal Attraction. Addison-Wesley Publishing Co. ISBN 978-0-201-00560-8. CCCN 69-17443. 
  32. ^ Peck, Scott (1978). The Road Less Traveled. Simon & Schuster. стр. 169. ISBN 978-0-671-25067-6. 
  33. ^ Loye, David S. (2000). Darwin's Lost Theory of Love: A Healing Vision for the 21st Century. iUniverse. стр. 332. ISBN 978-0595001316. 
  34. ^ The Handbook of Evolutionary Psychology, edited by David M. Buss, John Wiley & Sons, Inc., 2005. Chapter 14, Commitment, Love, and Mate Retention by Lorne Campbell and Bruce J. Ellis.

Литератра[uredi]

  • Chadwick, Henry (1998). Saint Augustine Confessions. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283372-3. 
  • Fisher, Helen. Why We Love: the Nature and Chemistry of Romantic Love. ISBN 978-0-8050-6913-6. 
  • Giles, James (1994). „A theory of love and sexual desire”. Journal for the Theory of Social Behaviour. 24 (4): 339—357. doi:10.1111/j.1468-5914.1994.tb00259.x. 
  • Kierkegaard, Søren (2009). Works of Love. New York City: Harper Perennial Modern Classics. ISBN 978-0-06-171327-9. 
  • Oord, Thomas Jay (2010). Defining Love: A Philosophical, Scientific, and Theological Engagement. Grand Rapids, MI: Brazos. ISBN 978-1-58743257-6. 
  • Singer, Irving (1966). The Nature of Love. (in three volumes) (v.1 reprinted and later volumes from The University of Chicago Press, 1984 изд.). Random House. ISBN 978-0-226-76094-0. 
  • Sternberg, R.J. (1986). „A triangular theory of love”. Psychological Review. 93 (2): 119—135. doi:10.1037/0033-295X.93.2.119. 
  • Sternberg, R.J. (1987). „Liking versus loving: A comparative evaluation of theories”. Psychological Bulletin. 102 (3): 331—345. doi:10.1037/0033-2909.102.3.331. 
  • Tennov, Dorothy (1979). Love and Limerence: the Experience of Being in Love. New York: Stein and Day. ISBN 978-0-8128-6134-1. 
  • Wood Samuel E., Ellen Wood and Denise Boyd (2005). The World of Psychology (5th изд.). Pearson Education. стр. 402—403. ISBN 978-0-205-35868-7. 
  • Bayer, A, ур. (2008). Art and love in Renaissance Italy. New York: The Metropolitan Museum of Art. 
  • Miller, W.B. & Rodgers, J.L. (2001). The Ontogeny of Human Bonding Systems: Evolutionary Origins, Neural Bases, and Psychological Manifestations. New York: Springer. ISBN 978-0-7923-7478-7.
  • Ben-Amos, I.K. (1997). "Human Bonding: Parents and Their Offspring in Early Modern England." Discussion Papers in Economic and Social History – Oxford University.
  • Brown, S.L. & Brown, R.M. (2006). Selective investment theory: Recasting the functional significance of close relationships. Psychological Inquiry, 17, 1–29. – a theoretical proposal that "human social bonds evolved as overarching, emotion regulating mechanisms designed to promote reliable, high-cost altruism among individuals who depend on one another for survival and reproduction" (From the abstract)
  • Immerman, R.S. & Mackey, W.C. (2003). Perspectives on Human Attachment (Pair Bonding): Eve's unique legacy of canine analogue Evolutionary Psychology, 1, 138–154. ISSN 1474-7049
  • Thorne, L. (2006). "Of Human Bonding" – Condo Dwellers Find Cool Ways to Connect With the Neighbors, Express (Washingtonpost.com), Mon., (7 Aug.)
  • Sussman, Robert W. (2004). The Origins and Nature of Sociality. Transaction Publishers. str. 432. ISBN 978-0-202-30731-2. 

Spoljašnje veze[uredi]