Petar I Karađorđević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kralj Petar Prvi.
Petar I Karađorđević
Kralj Petar I u uniformi vojvode Kraljevine Srbije
Lični podaci
Datum rođenja(1844-07-11)11. jul 1844.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti16. avgust 1921.(1921-08-16) (77 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Uzrok smrtiZapaljenje pluća
GrobCrkva Svetog Đorđa na Oplencu
Porodica
SupružnikZorka Karađorđević
PotomstvoJelena Karađorđević,
Đorđe P. Karađorđević,
Aleksandar I Karađorđević
RoditeljiAleksandar Karađorđević
Persida Karađorđević
DinastijaKarađorđevići
kralj Srba, Hrvata i Slovenaca
Period1. decembar 1918. — 16. avgust 1921.
Krunisanje20. (8) septembar 1904.
PrethodnikFunkcija uspostavljena
NaslednikAleksandar I Karađorđević
kralj Srbije
Period15. jun 1903. — 1. decembar 1918.
PrethodnikAleksandar Obrenović
NaslednikFunkcija ukinuta
RegentAleksandar I Karađorđević
od 24. juna 1914.
Čin Vojvoda
(feldmaršal)
Potpis

Monogram Petra I, kralja Srba, Hrvata i Slovenaca

Standarta kralja Srba, Hrvata i Slovenaca

Standarta kralja Srbije

Petar I Karađorđević (Beograd, 11. jul 1844 — Beograd, 16. avgust 1921) je bio kralj Srbije, od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine.[1]

Petar Karađorđević je bio Karađorđev unuk i treći sin Perside i kneza Aleksandra Karađorđevića, koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine. Petar je osnovnu školu i gimnaziju završio u Beogradu, a dalje školovanje je nastavio u Švajcarskoj, u ženevskom zavodu Venel-Olivije. Potom se upisuje u pariski koledž Sen-Barb i u čuvenu Vojnu akademiju Sen-Sir, koju završava 1864. godine. Karađorđević u gradu Mecu završava Višu vojnu akademiju i već 1870. godine, kao mladi francuski oficir, učestvuje u Francusko-pruskom ratu, u kome biva i zarobljen. Prilikom opsade Meca i bitke kod Sedana, Bizmarkova vojska je zarobila oko sto četiri hiljade francuskih vojnika, uključujući i samog Napoleona III. Petar Karađorđević se iz pruskog zarobljeništva spasao bekstvom, preplivavši gotovo zaleđenu reku Loaru (kao posledica ovakvog bega je bila reuma, koja je mučila tokom celog života). Za zasluge u ovom ratu Petar je odlikovan ordenom Legije časti.[2]

Kada je 1875. godine buknuo ustanak u Hercegovini i Bosanskoj krajini, pridružio se kao dobrovoljac pod pseudonimom Petar Mrkonjić u Bosanskohercegovačkom ustanku protiv Osmanskog carstva. iz tog razloga i danas lepa varoš u jugozapadnom delu Republike Srpske, u znaka sećanja na Karađorđevića, nosi ime Mrkonjić Grad.

Oženio se 1883. godine crnogorskom princezom Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog knjaza Nikole. Venčanje Petra i Zorke obavljeno je u Cetinjskom manastiru uz činodejstvovanje mitropolita Visarijona Ljubiše. Venčani kum je, naravno preko posrednika grofa Orlov Denisova, bio ruski car, dok je drugi kum tj. stari svat bio vojvoda Miljan Vuković.

Petar i Zorka su imali petoro dece, od toga tri sina: Đorđa, Aleksandra i Andriju, kao i dve ćerke: Jelenu i Milenu (koja je živela samo devet dana).

Nakon smrti oca 1885. godine, Petar je postao glava dinastije Karađorđević, oko čega je vodio omanji spor sa svojim bratancem Aleksom. Posle Majskog prevrata i ubistva kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića 1903, izabran je za kralja Srbije. Kao kralj zalagao se za ustavno uređenje zemlje i bio je poznat po svojoj liberalnoj politici.[3]

Kralj Petar je bio vrhovni komandant srpske vojske u Balkanskim ratovima. Zbog starosti je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na svog sina, prestolonaslednika Aleksandra. U Prvom svetskom ratu povlačio se sa vojskom preko Albanije. Pošto je bio kralj Srbije tokom perioda velikih srpskih vojnih uspeha, u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar Oslobodilac (takođe poznat i kao Stari kralj).[4]

Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, što je ostao do svoje smrti 16. avgusta 1921.[5] Pored dede Karađorđa je jedini vladar iz dinastije koji je i rođen i umro na teritoriji Srbije.


Mladost[uredi | uredi izvor]

Rođen je kao peto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside (iz čuvene porodice Nenadovići) iz Brankovine na Petrovdan, 29. juna/11. jula 1844. godine. Njegov prvi vaspitač bio je Čeh, dr Vilem Gabler, tokom 1852–1854. godine.[6] Osnovnu školu i Gimnaziju beogradsku je završio u Beogradu.

Pošto je Svetoandrejska skupština 1858. godine, zbacila sa prestola kneza Aleksandra, on je napustio Srbiju. Mladi Petar je dalje školovanje nastavio u zavodu Venel-Olivije u Ženevi. Po završenom školovanju septembra 1861, Knežević Petar se upisuje u pariski Koledž Sen-Barb, a 1862. u čuvenu Vojnu Akademiju Sen-Sir koju završava 1864. godine. U Parizu se bavio fotografijom i slikarstvom, i usavršavao svoje vojničko i političko obrazovanje. Ono mu je otvorilo vidike ideja političkog liberalizma, parlamentarizma i demokratije. Početkom 1868, Knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila O slobodi,[7] sa svojim predgovorom,[8] koji će kasnije postati njegov politički program.

Navodi o usvajanju od strane kneza Mihaila Obrenovića[uredi | uredi izvor]

Petar Karađorđević (slika iz 1865. levo) je po navodima nemačkih i austrijskih medija trebao biti usvojen od strane kneza Mihaila tokom 1864. godine. Rusija se po toj vesti protivila usvajanju Petra, i predlagala je usvajanje kneza Crne Gore Nikole I Petrovića Njegoša.

U vreme kada je imao 20 godina i kada je pohađao Sen Sir u Parizu, u austrijskim i nemačkim novinama se 1864. pojavio podatak da, zbog toga što posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nema naslednika, knez Mihailo Obrenović želi da ga usvoji i postavi za prestolonaslednika. Među prvim objavama te namere je bila vest iz Tagespost-a od 24. (12) juna 1864, u kojoj je navedeno da je Mihailo 20. (8) juna izrazio nameru da izvede to usvajanje. Po toj vesti, osim Rusije nijedna velika evropska sila nije imala ništa protiv toga, ali da bi uz posredovanje Prusije to protivljenje moglo da se premosti.[9]

Četiri dana kasnije je Linzer Abendbote (nem. Вечерњи курир Линца) preneo sličnu vest iz Kelnskih novina, uz navode da, pored toga što bi knez Mihailo rešio pitanje nasleđa, time bi bila i rešena zavada između Obrenovića i Karađorđevića, i time bi se praktično spojili. Prema tim vestima, Rusija je bila jedina evropska velika sila koja se protivila usvajanju Petra Karađorđevića, i umesto toga je predlagala da Mihailo usvoji tada 23-godišnjeg kneza Crne Gore Nikolu I Petrovića Njegoša.[10]

Nešto kasnije je 6. jula (24. juna) 1864. godine Die Presse objavila vest iz Beča da je knez Mihailo pre par dana poslao Dimitrija Crnobarca, koji je između ostalih poslova jedno vreme bio ministar pravde kod Petrovog oca kneza Aleksandra Karađorđevića, u diplomatsku misiju u Pariz na sastanak sa carom Napoleonom III. Prema tim novinama, glavni zadatak Crnobarca je bio da obezbedi Napoleonovu podršku u slučaju nemira u Bosni, a druga je bila da sazna mišljenje Francuske o usvajanju Petra Karađorđevića, i da vidi kakve su mogućnosti za spajanje Obrenovića i Karađorđevića.[11] U Gemeinde-Zeitung-u je 19. (7) jula 1684. javljeno da su sve velike sile osim Francuske složile da se usvajanje obavi. Car Napoleon III je naveo da to pitanje treba da se uz druga evropska pitanja reši na nekom kongresu.[12]

Do ovog usvajanja naposletku nije došlo, a knez Mihailo je na kraju usvojio Milana Obrenovića, sina svog brata od strica Miloša.

Politička delatnost do stupanja na presto[uredi | uredi izvor]

1875. Kralj Petar I je ratovao pod pseudonimom Petar Mrkonjić.
Pečat kneza Petra Karađorđevića[13]
Knez Petar u emigraciji na Cetinju. Slika je nastala nešto posle 8. septembra 1887. godine. On stoji levo, pored njega stoji mlađi brat Arsen, dok su dole sa leva na desno: sestričina Ida Nikolajević, kneginja Zorka sa Đorđem, Jelena Karađorđević, i mlađi brat Đorđe

Posle ubistva kneza Mihaila u maju 1868, politički krugovi bliski dinastiji Obrenović priključili su novom srpskom Ustavu i odredbu kojom se porodici Karađorđević zabranjuje povratak u otadžbinu i oduzima sva imovina.[14]

Petar se, 1870, pridružio Legiji stranaca francuske vojske i sa njom učestvovao u brojnim borbama zbog čega je odlikovan spomenicom rata od 1870.[15] Godine 1875, radio je na organizovanju i aktivno učestvovao u bosansko-hercegovačkom ustanku pod pseudonimom Petar Mrkonjić da ne bi bio otkriven od strane Obrenovića (navodno po jednom glinskom gostioničaru kome je bio sličan[16]). Nakon neuspele Topolske bune 1877, vodio je živu političku aktivnost. U leto 1883. godine na Cetinju se oženio kneginjom Ljubicom-Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog kneza Nikole. U tom braku rođeno je petoro dece: kćerke Jelena i Milena (umrla kao dete), i sinovi Đorđe (odrekao se prava nasledstva prestola 1909), Aleksandar i Andrija (umro kao dete). Posle kraćeg boravka u Parizu, porodica Karađorđević preselila se na Cetinje, gde je ostala sledećih deset godina. Zbog lošeg materijalnog položaja, knežević Petar prodao je kuću u Parizu 1894, i nastanio se sa porodicom u Ženevi. Njegovi kontakti sa ljudima iz Srbije nikada nisu prestajali, pre svega sa Nikolom Pašićem, prvakom Radikalne stranke i sa Aleksom Žujovićem, takođe viđenim članom Radikalne stranke sa kojim je drugovao i u izbeglištvu u zapadnoj Srbiji i Bosni i tako je stvoreno prijateljstvo za sva vremena.

Tokom 1897, knežević Petar odlazi u Rusiju, i biva primljen kod cara Nikole II. Tri godine kasnije pokušao je da se sporazume sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem o priznavanju kneževske titule i povraćaju oduzete imovine, ali bez uspeha. Knežević Petar je još više pojačao svoju političku aktivnost za povratak u Srbiju. Godine 1901, nastojao je da stupi u bliže odnose sa Austrougarskom, nudeći joj svoj politički program.

Kralj Srbije (1903—1918)[uredi | uredi izvor]

Krunisanje 21. septembra 1904.

Početak vladavine[uredi | uredi izvor]

Privremena vlada Jovana Avakumovića (formirana 11. juna 1903) sazvala je raspuštenu Narodnu skupštinu. Skupština je prihvatila ustav iz 1889. uz manje izmene. Tako je nastao ustav iz juna 1903. Narodna skupština je sredinom juna 1903. za kralja izabrala Petra I Karađorđevića. Posle nekoliko dana u Beograd je stigao novi kralj i položio zakletvu u Narodnoj skupštini na Ustav iz 1903.[17]

Zbacivanje Obrenovića omogućilo je da se u Srbiji uvede parlamentarni režim u kome je sve važnije odluke donosila Narodna skupština. Zahvaljujući ustavu i liberalnim zakonima posle 1903. Srbija je postala jedna od država sa najvećim procentom stanovnika koji imaju pravo da glasaju na izborima (oko 70% odraslih muškaraca).[17]

U septembru 1903. Radikalna stranka je na izborima za Narodnu skupštinu dobila većinu. Nešto manje je bilo poslanika Samostalne radikalne stranke. Nakon pada zajedničke vlade Save Grujića, Nikola Pašić je sastavio vladu bez predstavnika Samostalne radikalne stranke krajem 1904. Od tada do smrti (1926) Pašić je najčešće bio predsednik vlade ili ministar spoljnih poslova. Pašićeva vlada se održala do maja 1905. Od tada je predsednik vlade bio vođa samostalaca Ljubomir Stojanović. Od izbora 1906. Narodna radikalna stranka je imala apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini i vladala je samostalno ili u savezu sa, drugom po snazi, Samostalnom radikalnom strankom. Ipak, u političkom delovanju u Srbiji postojao je i snažan uticaj vojske. Narodna skupština je „kraljeubice” oslobodila odgovornosti, a novi kralj Petar I njih je zadržao u službi na dvoru. Zahtev iz Rusije da se izvrši istraga i kazne ubice nisu uvaženi. Kralj Petar I je morao istaknute zaverenike udaljiti sa dvora i dati im druge službe u maju 1904. Zbog toga na krunisanju kralja Petra I u Sabornoj crkvi u septembru 1904. u Beogradu nije bilo stranih državnika izuzimajući crnogorsko poslanstvo koje je doveo prestolonaslednik Danilo.[18]

Istovremeno, u spoljnoj politici Srbija je popravljala svoje odnose sa članicama Antante, a pogoršavala sa Centralnim silama. Ovo popravljanje odnosa Srbije sa Antantom bilo je otežano traženjem Velike Britanije da se kazne ubice kralja Aleksandra Obrenovića i udalje iz vojske i politike.[19]

Kralj Petar je naručio projekat dizajna srpske kraljevske palate u Nemačkoj. Projekat nije dostavljen kraljevskom dvoru zbog početka Prvog svetskog rata. Petrov naslednik je po završetku rata odbio da se projekat realizuje jer ga je radila nemačka kompanija i posao je poverio francuskoj firmi Bezije. Kompletan katalog vraćen je u Srbiju januara 2022. kao vlasništvo muzeja grada Beograda.[20]

Radikalna i Samostalna radikalna stranka ostale su na vlasti do 1914. Srbija je želela nabaviti naoružanje za svoju vojsku i izgraditi bolju mrežu železnica. Zato je Pašićeva vlada u proleće 1905. sklopila dogovor o zajmu sa pariskim bankarima. Kredit je delom trebalo trošiti za nabavku topova iz Francuske, a delom na kupovinu industrijskih proizvoda. Pad Pašićeve vlade uticao je da ovaj dogovor propadne. Kasnije je vlada Samostalne radikalne stranke (Lj. Stojanovića) ugovor o zajmu sklopila sa bankarima iz Beča. Taj ugovor je obavezivao Srbiju da topove za vojsku nabavi u Škodi u Austrougarskoj.[19]

Da bi se sprečilo jače vezivanje Srbije za Austrougarsku, ugovor o nabavci topova iz Austrije je raskinut početkom 1906. Pitanje nabavke topova povezalo se sa pitanjem oficira zaverenika čije je penzionisanje tražila Velika Britanija, ali i Pašić. U proleće 1906. vladu je ponovo obrazovao Pašić. Kralj Petar je popustio i pristao da se u junu 1906. penzionišu stariji oficiri-zaverenici. Ovo je bila delimična pobeda Pašića i parlamentarizma u Srbiji nad vojnim zaverenicima. Njihovim penzionisanjem ispunjen je uslov koji je postavila Velika Britanija za obnovu diplomatskih odnosa, koji su prekinuti još u juna 1903.[21]

Carinski rat i razvoj industrije[uredi | uredi izvor]

Političko i ekonomsko neslaganje Srbije i Austrougarske dovelo je do Carinskog rata. Ekonomsko osamostaljenje Srbije prekidalo je višedecenijske ekonomske veze. Istovremeno, zbog neslaganja oko Makedonije sporo je teklo približavanje Srbije i Bugarske. Ipak, 1904. dogovoren je „prijateljski ugovor” o trgovini i tajni „savezni ugovor” o zaštiti teritorijalne celovitosti Srbije i Bugarske.[22]

Krajem 1905. objavljeno je da je sklopljena carinska unija Srbije i Bugarske. Austro-Ugarska je u januaru 1906. poslala zahtev Srbiji da mora izmeniti ugovor sa Bugarskom tako da Austrougarska zadrži položaj najpovlaštenije trgovačke nacije u Srbiji. Kada je Srbija odbila da ispuni taj ultimatum Austrougarske, iz Beča je naređeno da se zabrani ulazak robe iz Srbije u Austro-Ugarsku. Tako je počeo ekonomski rat na granici.[22]

Srbija je oko 85% svog izvoza do tada slala u Austrougarsku. Izvozila je uglavnom živu stoku i druge poljoprivredne proizvode (žitarice, suve šljive). Istovremeno je iz Austrougarske uvozila industrijske proizvode. Kada je Srbija, to jest vlada Samostalne radikalne stranke i kralj Petar I, pristala da popusti i promeni ugovor sa Bugarskom, kratkotrajno je obnovljen promet roba na granici sa Austrougarskom u martu 1906.[22]

Tada je Topovsko pitanje obnovilo ekonomsko-politički sukob. Austrougarska je prilikom sklapanja trgovinskog ugovora tražila da Srbija topove uveze od nje, a ne iz Francuske. U Srbiji su smatrali da su francuski topovi bolji i nisu prihvatili zahtev iz Beča. Austrougarska je u julu 1906. zatvorila granicu za uvoz stoke iz Srbije pod izgovorom da to čini zbog straha od širenja bolesti. Tako je konačno počeo Carinski rat.[22]

Carinski rat je samo ubrzao pregovore Srbije sa Francuskom o nabavci topova, materijala za železnicu i zajmu za te nabavke. Pašićeva vlada je potpisala ugovor sa francuskim bankarima i fabrikom topova u novembru 1906. Srbija morala da izvoz svoje robe usmeri preko Soluna i donjeg toka Dunava. Ubrzano je sklapanje trgovačkih ugovora sa drugim državama. Krajem 1906. i početkom 1907. Kraljevina Srbija je sklopila više ugovora koji su joj olakšali trgovinu sa Francuskom, Velikom Britanijom, Belgijom, Rusijom i dr. Ugovor Srbije sa Nemačkom je postojao i pre početka Carinskog rata, ali ga je tek taj sukob u potpunosti oživotvorio.[23]

Austrougarska je uvidela neuspeh svog ekonomskog nasilja. Sredinom 1910. godine obnovljen je trgovinski ugovor Srbije i Austrougarske. Prema njemu su smanjene količine stoke koja se uvozila u Austrougarsku, a Srbija je povećala carine kojima je otežavala uvoz industrijske robe iz Austrougarske. Ugovor je postao punovažan od početka 1911. a Carinski rat je bio završen.[24]

Osamostaljenje od trgovinske vezanosti za Austrougarsku omogućilo je Srbiji da uvodi carine kojima je štitila domaću industrijsku proizvodnju. To je ubrzalo razvoj industrije u Srbiji. Broj industrijskih preduzeća u Srbiji je povećan za 4 puta, a ukupni porast vrednosti fabričke proizvodnje je skoro duplo povećan. Broj radnika u tim preduzećima uvećan je za oko 2,5 puta. Prema Mari Žanin-Čalić, 1910. godine u Srbiji je bilo oko 460 raznih industrijskih preduzeća u kojima je radilo oko 16.000 radnika. Među tim radnicima žena je bilo manje od 2.600, ali su u fabrikama duvana i tekstila one bile brojnije od muškaraca.[24]

Skoro polovinu industrijskih preduzeća činili su mlinovi. Rudnika uglja, metala i kamenoloma zajedno je bilo oko 55. Pilana i preduzeća za preradu drveta je bilo skoro 60. Ciglana je bilo oko 26. Fabrika za preradu vune je bilo oko 17. Topionica je bilo oko 10, a pivnica je bilo 9. Električnih centrala je bilo 6.[24]

Carinski rat je predstavljao vid ekonomskog nasilja nad Srbijom u cilju jačanja uticaja Austrougarske u njoj. U toku tog ekonomskog pritiska došlo je i do političkog nasilja i sukoba u vreme aneksione krize. Sva ta nasilja iz Beča samo su bila uvod u oružani napad 1914.[24]

Dok je trajao Carinski rat došlo je do promene prestolonaslednika u Srbiji. Ponašanje prestolonaslednika Đorđa bilo je vrlo problematično, a njegovi ekscesi dostigli su vrhunac 1909. godine, kada je pretukao svog slugu na kraju i preminuo usled posledica batinanja. Iz tih razloga, Đorđe je, pod pritiskom javnosti, mesto naslednika prestola prepustio mlađem bratu Aleksandru.[24]

Od tada u Srbiji su se, pored kralja, izdvojili prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić i Dragutin Dimitrijević Apis. Oni su okupljali oko sebe pristalice, međusobno sarađivali, ali i sukobljavali se, boreći se za uticaj i vlast u Kraljevini Srbiji.[25]

BiH početkom XX veka i aneksiona kriza[uredi | uredi izvor]

Benjamin Kalaj koji je nazivan i „vicekraljem” Bosne umro je 1903. Novi ministar finansija Austrougarske Stefan Burijan je napustio otvorenu diktaturu Kalajeve uprave u BiH. Pristao je sredinom 1905. da dopusti Srbima crkveno-školsku autonomiju, a 1909. i muslimani su dobili versko-prosvetnu autonomiju. Zakonima o štampi, zborovima i udruživanju, kao i zakonima o uređenju gradskih i seoskih opština stvoreni su povoljniji uslovi za političko organizovanje i delovanje. Prve političke partije uređene su 1907. Tada je stvorena Muslimanska narodna organizacija predvođena veleposednikom Alibegom Firdusom. U novembru 1907. u Sarajevu je stvorena Srpska narodna organizacija. Ona je tražila pravedno rešenje agrarnog pitanja, učešće naroda u vlasti i opštinskoj samoupravi. Sledeće, 1908. sarajevski nadbiskup Josip Štadler je stvorio Hrvatsku katoličku udrugu, koja je bila povezana sa Frankovom Čistom strankom prava.[26]

Austrougarska je želela da privremenu okupaciju BiH zameni pripajanjem (aneksijom). Povoljnu priliku za to videla je u vreme Mladoturske revolucije 1908. Pre Mladoturske revolucije ministar spoljnih dela Austrougarske (Alojz Leksa Erental) i predstavnik Rusije (Aleksandar Izvoljski) razgovarali su o mogućnosti da Austrougarska izvrši aneksiju BiH.[26]

Nezadovoljni vladavinom Beča, krajem avgusta 1908. godine predstavnici Srpske i Muslimanske narodne organizacije poslali su memorandum u kome su tražili ustav za BiH.[26] Umesto ustava, Austrougarska je proglasila aneksiju 7. oktobra 1908. godine. U Bosni su i pravoslavci i muslimani bili nezadovoljni tim postupkom, ali političke vođe Gligorije Jeftanović i A. Firdus pozvali su narod da ostane miran. Predstavnici Srba i muslimana objavili su i zajedničku protestnu deklaraciju.[27]

Odgovor Turske na aneksiju bio je slab. Ona je proglasila bojkot austrougarske robe. Protivljenje Turske aneksiji potrajalo je do kraja februara 1909. Tada je sklopljen dogovor Turske i Austrougarske o isplati odštete Turskoj za BiH. Istovremeno se Austrougarska odrekla Sandžaka sa Novim Pazarom.[27]

Aneksija Bosne i Hercegovine je predstavljala jednostrano kršenje ugovora iz Berlina 1878. i viđena kao jedan deo nemačkog prodora na Istok (Drang nach Osten). U Beogradu je došlo do protesta naroda i spaljivanja zastava Austrougarske.[27]

Kraljevina Srbija je uputila proteste državama koje su učestvovale na Berlinskom kongresu. Stojan Novaković je izjavio da je taj postupak uništio veru u pravednost velikih država Evrope i međunarodne ugovore. Kao naknadu ako se aneksija prizna Srbija je tražila da dobije uzani pojas zemlje (kroz BiH) koji bi je povezao sa Crnom Gorom. Austrougarska je u to vreme sakupljala svoju vojsku severno od granice Srbije. Zato su u Srbiji izglasani krediti za vojne pripreme u oktobru i novembru 1908.[27]

Pred opasnošću da dođe do rata sa Austrougarskom i zbog protesta naroda, brzo su obnovljeni diplomatski odnosi Srbije i Crne Gore. U februaru 1909. Stojan Novaković je sastavio vladu u koju su ušle sve značajne stranke u Srbiji. Pogoršanje odnosa bilo je na vrhuncu u martu 1909. Austrougarska je pojačavala pripreme svoje vojske za sukob i tražila od Srbije da prizna aneksiju.[27]

Nemačka je u martu 1909. zatražila od Rusije da bez odlaganja prizna aneksiju. Rusija je popustila. Nakon zahteva tri članice Antante i Italije, vlada Kraljevine Srbije dala je izjavu da prihvata aneksiju. Crna Gora je učinila isto početkom aprila 1909. Na taj način, odložen je početak većeg ratnog sukoba, što je, pre svega, predstavljalo posledicu nespremnosti Antante za rat protiv Centralnih sila.[27]

Politička suđenja Srbima u Hrvatskoj 1908. i 1909. i držanje Kraljevine Srbije za vreme njihovog trajanja[uredi | uredi izvor]

U januaru 1908. na položaj hrvatskog bana je postavljen Pavle Rauh. Tada je počeo progon pristalica Srpske samostalne stranke, a pojačan je u vreme Aneksione krize. U vreme Aneksione krize u Hrvatskoj je od avgusta do kraja 1908. pohapšeno desetine Srba. U januaru 1909. uhapšeni su optuženi za vleizdaju, to jest da su nameravali da unište Austrougarsku i njene delove pripoje Kraljevini Srbiji. Optuženi su da su u vezi sa beogradskim Slovenskim jugom spremali „velikosrpsku revoluciju” u Austrougarskoj.[28]

Članovi Hrvatsko-srpske koalicije odbacivali su izmišljene optužbe. Protiv tog političkog suđenja u Ugarskom saboru govorili su Polit Desančić, B. Medaković, Pribićević, Supilo, ali i Bela Viskontaj. U Zagreb je došao Tomaš Masarik praški profesor (predsednik Čehoslovačke od 1918. do 1935) da vidi o čemu se radi. U Austrijskom parlamentu T. Masarik je ukazao da su optužbe izmišljotina. Tada je više od polovine poslanika osudilo suđenje kao političko, a ne pravno. Suđenje za veleizdaju se pretvorilo u politički skandal. Ipak, više osoba je u oktobru 1909. osuđeno na zatvorske kazne. Kada je traženo ponavljanje suđenja, car Franc Jozef I je krajem 1909. amnestirao optužene Srbe.[28]

Istovremeno sa suđenjem u Zagrebu, iz Austrije su stigle optužbe Hajnriha Fridjunga. On je, u novinama lažnim zapisnicima optužio Kraljevinu Srbiju da podržava zaveru protiv Austrougarske a da joj u tome pomažu članovi hrvatsko-srpske koalicije (F. Supilo, S. Pribićević i dr). U decembru 1909. godine protiv Fridjunga je pokrenut sudski spor u Beču. Supilo i vođe Hrvatsko-srpske koalicije su na suđenju u Beču pokazali lažnost optužbi da su plaćeni od ministarstva spoljnih poslova Srbije. Suđenje je završeno nagodbom bez presude.[29]

U februaru 1910. Rauh je smenjen, a ban je postao Nikola Tomašić vođa Narodne stranke. Tomašić je pokušao da deluje sarađujući sa Hrvatsko-srpskom koalicijom, ali nije uspeo. Zato je u avgustu 1910. raspustio Sabor. Na izborima 1911. Stranka prava je dobila 27, Hrvatsko-srpska koalicija 24, a Tomašićeva Narodna stranka 21 mandat. On nije mogao da se sporazume sa drugim strankama i podneo je ostavku.[29]

Sukobi u Staroj Srbiji i Makedoniji i stvaranje Balkanskog saveza[uredi | uredi izvor]

Od 1902. na području Makedonije obnovljeni su brojni napadi bugarskih komita, a zatim grčkih i srpskih komita (četnika). Pored napada na turske i albanske nasilnike, hrišćanske čete su se sukobljavale međusobno i ubijale pristalice protivnika (učitelje, sveštenike i dr).[30]

Od 1903. i u Srbiji su stvarani četnički odbori. Tada su četnički odbori u Beogradu i Vranju stvoreni kao privatna udruženja za organizovanje četa, njihovo naoružavanje i slanje u Tursku (Makedoniju). Sukobi probugarskih, prosrpskih i progrčkih četa su pogoršavali odnose među malim hrišćanskim državama.[31]

Ranije, 1893. u Solunu je stvorena Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija (VMRO). Probugarske snage u VMRO-u nastojale su podizanjem ustanka protiv Osmanlija privući pažnju većih evropskih država. Vođa VMRO-a Goce Delčev (Georgi N. Delčev) ubijen je u maju u sukobu sa Turcima, a 2. avgusta 1903. (Ilinden) ustanak je počeo na području Monastira (Bitolja). Ustanici su uspeli da zauzmu grad Kruševo. Proglasili su stvaranje republike, ali turska vojska, uz veliki broj neredovnih albanskih četa, pobila je hiljade civila i ugušila ustanak.[31]

Ustanak je predstavljao povod da se umešaju Austrougarska i Rusija. One su se u oktobru 1903. dogovorile o reformama za Makedoniju i tražile od Osmanskog carstva da ih sprovede. Osmansko carstvo je moralo da pristane da primi i oficire iz evropskih država, koji su nadgledali reformu policijskih snaga u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.[31]

Nakon Ilindenskog ustanka period 1904-1908. bio je period najčešćih sukoba četa hrišćanskih komita po selima Makedonije. Stotine ljudi su izgubile živote. Zbog međusobnih sukoba Bugara i Grka, 1906. došlo je do protivgrčkih okupljanja i napada na jugu Bugarske.[31]

Na zapadu Makedonije i u kosovsko-metohijskoj oblasti postojale su brojne čete Albanaca i Turaka. Nakon mladoturske revolucije 1908. i proglašenja amnestije za četnike, nastupilo je kratkotrajno primirje. Od 1909. područje Albanije, Kosova, Metohije, Makedonije i Trakije bilo je u stanju nereda i bezvlašća. Česti su bili atentati, obračuni komitskih družina i osvete turskih vlasti. Turske vlasti su pokušale bez uspeha da razoružaju čete po Makedoniji.[31]

Među Albancima je jačao pokret koji je tražio stvaranje autonomne države unutar Osmanskog carstva ili samostalne države. U martu 1910. na Kosovu i Metohiji je počeo veći ustanak Albanaca. Taj Ustanak je delimično pomagala Bugarska, a oružje je nabavljano i preko Crne Gore. Velika turska vojska je, posle nekoliko meseci, uspela da umiri pobunu.[31]

Albanci su ponovo tražili od vlade u Istanbulu da im da autonomiju na području vilajeta Skadra, Kosova, Bitolja i Janjine. Sredinom 1911. godine počela je nova pobuna, ali sukob središnjih vlasti i Albanaca se ubrzo primirio. U proleće 1912. došlo je do ponovnog ustanka Albanaca na Kosovu i Metohiji, koji su tražili autonomiju. Ustanak je zahvatio i Albaniju. U leto 1912. neredi koje su stvarali Albanci bili su sve veći. U avgustu 1912. su pobunjenici ušli u Peć, Prizren, Prištinu i Skoplje. Sultan i vlada su odlučili da popuste u septembru 1912. Pobunjenicima je prepuštena vlast u vilajetima Skadar, Kosovo, Bitolj i Janjina. Tada su se povećala nasilja prema hrišćanima Slovenima i njihovo iseljavanje.[32]

Nasilja nad hrišćanima i slabljenje centralne vlasti iz Istanbula ubrzali su vojno povezivanje malih balkanskih država protiv Turske. Slabost Osmanskog carstva pokazala se i u ratu sa Italijom koji je počeo u septembru 1911. Italijani su od Osmanlija u ratu osvojili Libiju. Stvaranje Balkanskog saveza podržala je i Rusija.[33]

U oktobru 1910. u Grčkoj predsednik vlade postao je Elefteros Venizelos. Venizelos je bio Krićanin. Krit krajem XIX veka nije uspeo da se pobunom ujedini sa Grčkom, ali je od 1897. imao autonomiju. Stanje na Kritu i Venizelosova želja da objedini sve grčke teritorije podsticali su ga da bude pristalica sklapanja saveza balkanskih država protiv Turske. Sličnog ubeđenja je bio i Ivan Gešov, predsednik bugarske vlade od marta 1911. Bugarski vladar Ferdinand I Koburg (1887—1918) je mislio da će zauzeti Konstantinopolj i obnoviti Vizantijsko carstvo.[33]

Odbrambeni savez između Srbije i Bugarske potpisan je u martu 1912. godine, ali on je imao tajni dodatak koji je predvideo rat protiv Osmanskog carstva.[33]

Za Makedoniju je predviđena podela između Bugarske i Srbije. Kraljevini Srbiji bi pripale oblasti severno od Šar-planine, a Bugarskoj istočno od reke Strume. Za oblasti Makedonije između te dve linije predviđeno je stvaranje autonomne teritorije, ili podela ako je „nemoguće organizovati je kao autonomnu oblast”. U junu 1912. potpisan je i vojni sporazum Srbije i Bugarske.[33]

U maju 1912. sklopljen je grčko-bugarski savez, a nakon toga i vojni sporazum. Početkom oktobra 1912. potpisan je vojni savez Srbije i Crne Gore. Osim Rusije, svoje namere da napadnu Osmansko carstvo male balkanske države nisu otvoreno pokazivale predstavnicima evropskih država.[33]

Prvi balkanski rat[uredi | uredi izvor]

„Mojim današnjim proglasom prisajedinjene su na osnovu zaključenih međunarodnih ugovora vaše zemlje Kraljevini Srbiji... Sve staranje moje biće upravljeno da svi vi bez razlike u veri i porekla budete u svakom pogledu zadovoljni, prosvećeni i zakriljeni pravdom i bezbednošću koje će vam jemčiti vladavina slobodne Srbije. Svi ćete biti pred zakonima i vlastima jednaki. Vera svačija, imanje i ličnost biće poštovani kao svetinja...[34]

Balkanske hrišćanske države zatražile su od Osmanlijskog sultanata da izvrši reforme koje će popraviti položaj hrišćana u Makedoniji. Tražili su da se za područje Makedonije postavi upravnik iz Zapadne Evrope. Osmanlijska vlada je izbegavala da prihvati te zahteve. Ona je ubrzala pregovore o miru sa Italijom i dogovorila ga sredinom oktobra 1912. Istovremeno, vojne jedinice Osmanlijskog sultanata su sakupljane uz granice sa malim balkanskim državama. Balkanski savez je objavio mobilisanje svoje vojske. Srbija je na početku rata sakupila oko 350.000 vojnika. Operativne jedinice su imale oko 285.000 vojnika. Deo vojnika bili su dobrovoljci iz Makedonije, BiH i drugih zemalja. Kada je postalo vidljivo da je rat na Balkanu neizbežan, Rusija je ubeđivala ostale evropske velike države da se uzdrže od uplitanja.[35]

Prvi balkanski rat je počeo 8. oktobra 1912. Tada je Crna Gora optužila Osmanlijski sultanat da je napalo njene granične karaule i objavila mu rat. Pošto se velike evropske države nisu umešale i sprečile rat i ostale članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska i Grčka napale su sredinom oktobra 1912. Osmanlijski sultanat. Ubrzo posle napada, vlada Kraljevine Srbije je pod vođstvom kralja Petra I održala sednicu u dvoru 17. oktobra 1912. i odlučila da se objavi rat.[35] 6/18. oktobra 1912. Kralj Petar je potpisao naređenje o početku ratnih operacija u kafani Evropa, koju mu je na potpis po naređenju Radomira Putnika doneo Živojin Mišić.[36] To je učinjeno 18. oktobra 1912. Glavni napad Bugara bio je usmeren prema Trakiji, a Grka prema Epiru i Makedoniji. Glavnina vojske Kraljevine Srbije išla je prema dolini Vardara. Nju je kao zapovednik Prve armije (preko 120.000 vojnika) vodio Aleksandar Karađorđević.[35]

Treća srpska armija je oslobodila Prištinu 23. oktobra 1912. Osmanlijska Vardarska vojska (preko 60.000 vojnika) pod komandom Zeki-paše je krenula prema Srbima kod Kumanova. U dvodnevnoj borbi kod Kumanova 23-24. oktobra 1912. Prva srpska armija i novonabavljeni srpski topovi porazili su Osmanlije.[37] Tokom Kumanovske bitke kralj Petar I Karađorđević nalazio se u Vranju, odakle je pratio ratne operacije. On je takođe obilazio bolnice sa ranjenicima, Vrhovnu komandu, položaje trupa u blizini.[38]

Severozapadnije, Srbi su završili oslobađanje Raške (Sandžaka) 25. oktobra 1912. Na jugu, Srbi predvođeni Aleksandrom Karađorđevićem su ušli u Skoplje, bez otpora 26. oktobra 1912. Za te pobede Radomir Putnik, načelnik Vrhovne komande, dobio je od kralja Petra I zvanje vojvode. Početkom novembra 1912. završeno je oslobađanje Metohije, a u Peći su se spojile vojske Srbije i Crne Gore. Osmanlije su značajniji otpor pružile kod Bitolja, ali su i tu poraženi sredinom novembra 1912. Turska Vardarska armija je bila razbijena i Srbi su se spojili sa grčkom vojskom. Grci su ušli u Solun.[39]

Kralj Petar ulazi u Skoplje 1912.

Početkom novembra 1912. Osmanlije su od Velike Britanije zatražile da posreduje u sklapanju mira. Prvi srpski vojnici stigli su 18. novembra 1912. preko Albanije na Jadransko more kod Lješa, a vojska kralja Nikole Petovića je opsedala Skadar. Austro-Ugarska je zatražila od Srbije da povuče vojsku sa obala Jadranskog mora. Austro-Ugarska je podržavala stvaranje Albanije kao prepreke za Srbiju da dobije izlaz na more. Albanci su 28. novembra 1912. ("Dan zastave") u Valoni održali skupštinu na kojoj su proglasili stvaranje Albanije. Srbi su odbili da se povuku. Naprotiv, srpska vojska je 29. novembra 1912. ušla i u Drač, a grčka vojska je početkom decembra bombardovala Valonu. Pretnje Austro-Ugarske Srbima i Grcima, sa zahtevom da se povuku iz Albanije, postale su ozbiljnije. 3. decembra 1912. potpisano je primirje sa Osmanlijskim sultanatom. U Londonu je sazvana konferencija ambasadora velikih država Evrope koja je nastojala naći dogovor oko Albanije. Zahtev Austro-Ugarske, koju su, pored Nemačke, podržale Italija i Engleska je doveo do proglašenja nezavisnosti Albanije (17. novembra 1912). Istovremeno, u Londonu je počela i konferencija sukobljenih balkanskih država. Balkanski saveznici su tražili predaju gradova koji su bili pod opsadom (Skadar, Jedrene, Janjina). Glasovi da bi vlada iz Istanbula mogla predati Jedrene dovele su do njenog nasilnog zbacivanja krajem januara 1913. i pregovori o miru su propali.[39]

Borbe su nastavljene početkom februara 1913. U martu 1913. Grci su zauzeli Janjinu, a Bugari, kojima je od novembra 1912. pomagao deo Druge srpske armije pod komandom Stepe Stepanovića, osvojili su Jedrene. Bugarska vojska se približavala Istanbulu. Osmanlije su ponovo tražile posredovanje velikih evropskih država. U martu 1913. konferencija ambasadora (Austro-Ugarska, Engleska, … ) tražila je od Srbije i Crne Gore da obustave opsadu grada Skadra koji su ambasadori proglasili delom Albanije. Tada su evropske države, bez Rusije, izvršile i pomorsku blokadu Crne Gore. Crnogorska vojska je posle povlačenja vojske Kraljevine Srbije uspela da uđe u Skadar u aprilu 1913. Pretnja iz Beča da će početi rat primorala je Crnogorce da početkom maja 1913. napuste Skadar i predaju ga međunarodnoj floti, a ona Albaniji.[39]

Mirovni ugovor sa Turskom je potpisan 30. maja 1913. u Londonu. Osmanlijskom sultanatu je ostavljen Istanbul i uzani pojas teritorije do linije Enos – Midija u Evropi. Posle mira trebalo je izvršiti određivanje novih granica balkanskih država. Granice Albanije odredili su predstavnici velikih evropskih država. Srpska vojska je podelila Rašku i kosovsko-metohijsku oblast sa crnogorskom. U najvećem delu Vardarske Makedonije bila je srpska vojska, a Grčkoj su pripali Egejska Makedonija sa Solunom i Krit. Nezadovoljstvo zbog poraza u Istanbulu je bilo veliko i u junu 1913. predsednik vlade Mahmud Ševket-paša ubijen je na ulici.[40]

Drugi balkanski rat[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana Srpskih novina od 25. juna 1913, povodom Drugog balkanskog rata

Bugarska i Srbija su se sukobile oko podele Makedonije. Srbija nije dobila izlaz na Jadransko more. Zato je od decembra 1912. usmeno, a od februara 1913. i pismeno Srbija je od Bugarske tražila izmenu ugovora o podeli Makedonije. Srbija je optuživala Bugarsku da je na ratište Vardarske Makedonije poslala manje vojnika od onoga što je predvideo predratni ugovor. Pored toga Bugarska je tražila ugovorom neplaniranu pomoć za uzimanje Jedrena. Istovremeno, oko podele Trakije sukobile su se Grčka i Bugarska. Početkom maja 1913. u Sofiji je došlo do okupljanja građana koji su tražili da se vojnim sukobom reši spor sa Srbijom i Grčkom. Kada je predsednik bugarske vlade Ivan Gešov pokazao spremnost da pregovara car Ferdinand I ga je smenio. Balkanski savez se raspao.[40]

Srbija i Grčka su sklopile savez protiv Bugarske početkom juna 1913. kada je određena granica Srbije i Grčke u Makedoniji. Prilikom sklapanja saveza sa Grčkom, Srbija je dobila i pravo slobodne trgovine preko Soluna u narednim decenijama. Srbija je predlagala da u njenom sporu sa Bugarskom presudi Rusija. Bugarski car Ferdinand I verovao je da može prvo pobediti Srbiju, a posle i Grčku. Bugarska je iznenada posle ponoći 29-30. juna 1913. napala srpsku vojsku na reci Bregalnici (kod Štipa). Višednevne borbe na Bregalnici završene su pobedom malobrojnije srpske vojske i povlačenjem Bugara 7. jula 1913. Srpska vojska je u julu 1913. ušla u Kočane i Štip. Crna Gora je stala na stranu Srbije. Manjom vojskom Bugari su napali i Grke u Egejskoj Makedoniji. Rumunija je iskoristila priliku i sredinom jula 1913. napala Bugarsku. Rumuni su se kretali prema Sofiji. Posle napada Rumunije, i Turci su videli priliku da vrate deo teritorije. Sredinom jula 1913. oni su napali Bugarsku i zauzeli Jedrene. Bugarska je morala da traži primirje.[40]

Mir je potpisan u Bukureštu 10. avgusta 1913. Srbija je zadržala teritorije u Vardarskoj Makedoniji u kojima je sredinom decembra 1912. počela važiti Privremena uredba o uređenju novih oblasti. Samo je Strumicu predala Bugarskoj na zahtev Rusije.[41]

U Balkanskim ratovima Srbija je izgubila oko 36.000 ljudi. Posle pregovora u novembru 1913. utvrđena je granica Srbije i Crne Gore. Crnoj Gori su pripali Tuzi, Mojkovac, Bijelo Polje, Berane, Plav, Gusinje, Đakovica i Peć sa 150.000 stanovnika. Pregovori Srbije i Crne Gore ostavili su nezadovoljnim pristalice ujedinjenja.[41]

Srbija je tako dobila proširenje na oko 39.000 kilometara kvadratnih i skoro 1.500.000 stanovnika. Grčka je na severoistoku dobila i teritoriju do ušća Meste i Kavalu, a Rumunija je od Bugarske dobila Dobrudžu.[41]

Usled stalnih i teških fizičkih napora u Balkanskim ratovima, zdravstveno stanje kralja Petra I se pogoršalo.[42]

Odnosi Srbije i Crne Gore uoči Prvog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Posle mira u Bukureštu, Albanci su u septembru 1913. uzeli Ohrid, Debar i Strugu, ali ih je izbacila srpska vojska i u oktobru 1913. privremeno ušla na teritoriju Albanije. Od Balkanskih ratova 1912. vlada Radikalne stranke nije proširila važenje ustava Srbije na novopripojene krajeve Kosmeta i Vardarske Makedonije. Tvrdila je da on treba da se „postepeno uvodi”. Na tim teritorijama je uspostavljeno dvojstvo vojnih i civilnih vlasti. To je dovelo do svađa kada je Pašićeva vlada pokušala doneti odluku da civilne vlasti imaju veću važnost od vojnih. Vojska se usprotivila i u proleće 1914. dobila podršku opozicije u Narodnoj skupštini. Činovnici i policija u Makedoniji optuživani su da su korumpirani i da pljačkaju narod.[41]

Zbog opozicionog ometanja rada u Skupštini od strane nevladinih stranaka i pritiska iz Crne ruke početkom juna 1914. Pašićeva vlada je morala da da ostavku. U drugoj polovini juna 1914. Petar I Karađorđević izdao je proglas da zbog bolesti nije u mogućnosti da vrši kraljevske obaveze. Regent (vršilac vlasti u ime kralja) postao je Aleksandar Karađorđević. Narodna skupština je raspuštena, a za avgust 1914. raspisani su izbori. Izbijanje rata je sprečilo izbore, a Nikola Pašić je nastavio da vrši dužnost predsednika vlade.[41]

Od 1907. do 1913. Crnom Gorom su upravljale vlade Prave narodne stranke. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, vlada generala Janka Vukotića odlučila je da otpočne pregovore o vojnoj, carinskoj i diplomatskoj uniji Crne Gore i Srbije, ali uz očuvanje vladarskog položaja za porodicu Petrović–Njegoš u Crnoj Gori. Kralj Nikola Petrović je u junu 1914. otputovao u inostranstvo i tamo se nalazio kada se dogodio atentat u Sarajevu. Događaji koji su usledili prekinuli su pregovore o uniji Srbije i Crne Gore.[43]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Kralj Petar u rovovima naslovna strana francuskih novina
Mome Dragom Narodu,
Pošto sam bolešću sprečen neko vreme vršiti svoju kraljevsku vlast, to naređujem da, na osnovu čl. 69 Ustava, dok traje Moje lečenje, u ime moje vlada naslednik prestola Aleksandar.
Preporučujem i u ovoj prilici Svoju dragu Otadžbinu zaštiti Svemogućega. Petar s.r.[44]

Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist,[45] a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra.[46] Mesec dana kasnije, Austrougarska je objavila rat Srbiji, čime je započeo Prvi svetski rat. Vest o Prvom svetskom ratu dobija u Vranjskoj banji i odatle odlazi na front.[47] Posle pobeda na Ceru i Kolubari 1914, nakon ulaska Nemačke i Bugarske u rat 1915, srpska vojska bila je prinuđena na povlačenje i napuštanje zemlje.

Albanska golgota ostavila je velikog traga na zdravlje ostarelog kralja. On je ipak doživeo da dočeka konačnu pobedu i oslobođenje Srbije, i stvaranje nove države nastale ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca.

Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921)[uredi | uredi izvor]

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Grob Petra I Karađorđevića

Dobio je zapaljenje pluća 4. juna 1921,[48] ali se oporavio kasnije tokom meseca. Zapaljenje se vratilo 12. avgusta uveče.[49] Preminuo je 16. avgusta 1921, u 17:30 (GMT+1), u Beogradu, a sahranjen je 22. avgusta u svojoj zadužbini na Oplencu.[50][51]

Posle smrti, u znak trajne uspomene i zahvalnosti kralju Petru, Narodna skupština jednoglasno je usvojila rezoluciju da se kralju Petru da naziv Petar Veliki Oslobodilac.[52]

Kraljev testament je otvoren 9. septembra 1922. Predviđeno je da se novac i papiri podele jednako između Aleksandra, Đorđa i Jelene; imanje u Beogradu, u Krunskoj 9, i zadužbina na Oplencu dodeljeni su kralju Aleksandru a bolnica koja je podizana u Topoli je data državi na upravu.[53][54]

Godine 2021. obeležen je vek smrti Petra I, povodom čega je Svetu arhijerejsku liturgiju i parastos služio patrijarh srpski gospodin Porfirije sa episkopom šumadijskim Jovanom i arhijerejima Srpske pravoslavne crkve.[55]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • U vreme učešća u bosanskom ustanku je ranjen u desnu ruku – rentgenski snimak ruke 1907. je među prvima u Srbiji.[56]
  • Sačuvan je automobil iz vremena njegovog upravljanja državom.[57]
  • Prilikom njegovog krunisanja snimljen je film. Takođe je snimljen polučasovni film o njegovom pogrebu.[58]
  • Po njemu se zovu Mrkonjić Grad, Medalja Petra Mrkonjića, Ulica kralja Petra I u Smederevu, Spomenik Kralju Petru I Karađorđeviću, Kupatilo kralj Petar I, Petrova kuća, Kuća kralja Petra I Karađorđevića, Trg kralja Petra I u Pančevu, avenija Petra I od Srbije u Parizu. Zatim škole OŠ „Kralj Petar I“ Niš, OŠ „Kralj Petar Prvi” Beograd, OŠ „Kralj Petar I Oslobodilac” Kriva Feja, Srednja škola “Kralj Petar I” u Topoli[59]
  • Uoči nove 1973. godine Tatomir Budisavljević bio je gost na Brionima, na poziv Jovanke Budisavljević Broz. Tito je tada ispričao da je u toku rata zamalo sreo na Krfu kneza Pavla, koji je isto tada bio na Krfu. Tito je rekao za Pavla da su mogli biti i prijatelji, imali su isti cilj da sačuvaju Jugoslaviju, samo to nije Pavlu pošlo za rukom, a njemu, Titu, jeste. Pozitivno se izrazio i o starom kralju Petru i rekao kako je to bio jedan fini čovek, pravi, istinski demokrata. Preskočio je kralja Aleksandra, pa je nastavio da priča o Petru Drugom, rekavši da je to strašno šta su Englezi s tim mladim čovekom učinili. To je bio privatni razgovor gde Broz govori kao čovek, a ne kao političar koji mora da gleda partijsku ideologiju.[60]
  • U Sarajevu je 1940. podignut veliki spomenik kralju Petru sa namerom da bude svečano otkriven u proleće 1941. Izbijanje rata je sprečilo ove namere i spomenik je po dolasku okupatora ubrzo srušen.[61]
  • Iz nekog razloga njegov otac knez Aleksandar nije bio zadovoljan ni njime, ni njegovim najmlađim bratom Arsenom, pa ih je u testamentu obojicu isključio iz nasledstva. Skoro sve je ostavio srednjem preživelom sinu Đorđu. Đorđe je očevinu ostavio Arsenu, koju je on nasledio nakon Đorđeve smrti 24. (12) decembra 1888. godine. Ovaj podatak je knez Pavle pronašao u arhivama svog oca Arsena tokom 1970, i na osnovu dokumenata iz te arhive je zaključio da je Đorđe izgleda bio najsposobniji među braćom.[62]
  • Pored brata Arsena i njegov drugi mlađi brat Đorđe je služio u ruskoj vojsci do svoje smrti 24. (12) decembra 1888.
  • Imao je 4 brata i 4 sestre od kojih je većina preminula tokom detinjstva i rane mladosti.
  • Na presto je došao sa 59 godina, čime je drugi najstariji srpski vladar posle Miloša Obrenovića koji je po drugi put došao na čelo države sa oko 78 ili 75 godina.
  • Drugi je Karađorđević u nizu koji je kao mlađi sin postao kralj. Starija braća Aleksa i Svetozar su preminuli u ranom detinjstvu.
  • Verovatno je prvi srpski vladar koji se našao na nekom video snimku.
  • Bio je pušač.[63]
  • Postoji zvučni zapis jednog govora koji je on navodno održao, ali ne može se sa neosporivom sigurnošću dokazati da li je to on, ili je zapis iz neke predstave.[64] Njegovom mlađem sinu je neosporivo zabeležen glas.
  • Do 1974. i Draže Markovića je bio poslednji šef države Srbije koji je nosio brkove.
  • Prema pisanju austrijskih i nemačkih novina iz 1864, pošto knez Mihailo Obrenović posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nije imao dece, razmatrao je da usvoji Petra Karađorđevića i da ga postavi za prestolonaslednika, čime bi rešio i pitanje nasledstva i zavadu između Obrenovića i Karađorđevića.[Izvori 1] Na kraju do tog usvajanja nije došlo, pa je knez Mihailo usvojio Milana, sina svog brata od strica Miloša.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Petar Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Karađorđe Petrović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Marica Živković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Aleksandar Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Nikola Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jelena Jovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Petar I Karađorđević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jakov Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jevrem Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Nerandža
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Persida Nenadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Mladen Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Jovanka Milovanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Bosiljka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Kneginja Zorka 23. decembar 1864. 16. mart 1890.

Deca[uredi | uredi izvor]

Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice − Zorke Karađorđević, Ženeva 1894.
ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
princeza Jelena 4. novembar 1884. 16. oktobar 1962. princ Ivan Konstantinovič
princeza Milena 14/26. april 1886. 10/22. decembar 1887.[65] umrla u detinjstvu
princ Đorđe 27. avgust 1887. 17. oktobar 1972. Radmila Radonjić
kralj Aleksandar I 16. decembar 1888. 9. oktobar 1934. kraljica Marija
princ Andrija 25. februar/9. mart 1890. 19/31. mart 1890.[65] umro mesec dana po rođenju

Titule i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 11. jul 1844 - 15. jun 1903: Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Petar Karađorđević
  • 15. jun 1903 - 1. decembar 1918: Njegovo Veličanstvo Petar I kralj Srbije
  • 1. decembar 1918 - 16. avgust 1921: Njegovo Veličanstvo Petar I kralj Srba, Hrvata i Slovenaca

Počasti[uredi | uredi izvor]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Kralj Petar, nosilac je brojnih domaćih i stranih odlikovanja. Pored navedenih odlikovanja, kralj je nosilac svih kraljevskih ordena u rangu velikog majstora.

Domaća odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Strana odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Gradovi koji su nazvani po kralju Petru[uredi | uredi izvor]

Filmovi i serije[uredi | uredi izvor]

Lik kralja Petra se pojavljuje u mnogim filmovima i serijama. U seriji "Kraj dinastije Obrenović" (1995), tumačio ga je Dragoslav Ilić. Kraljev lik je tumačio i u dokumentarno-igranom filmu "Gde cveta limun žut" iz 2006. godine.

U seriji Đorđa Kadijevića "Poslednja audijencija" iz 2008. godine, kralja Petra je tumačio glumac Tanasije Uzunović.

Tokom 2018. godine, snimljen je film "Kralj Petar I", a naredne godine je na Radio televiziji Srbije emitovana serija "Kralj Petar I". Naslovnu ulogu je igrao glumac Lazar Ristovski.

Spomenici[uredi | uredi izvor]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Krunisanje.
    Krunisanje.
  • Krunisanje.
    Krunisanje.
  • Kralj Petar na bojištu
    Kralj Petar na bojištu
  • Kralj Petar tokom povlačenja preko Albanije 1915
    Kralj Petar tokom povlačenja preko Albanije 1915
  • Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta
    Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta
  • Kralj Petar I sa bradom.
    Kralj Petar I sa bradom.
  • Kralj Petar I na dan kada je obrijao bradu u znak radosti po oslobođenju otadžbine
    Kralj Petar I na dan kada je obrijao bradu u znak radosti po oslobođenju otadžbine
  • Bista Rudolfa Valdeca.
    Bista Rudolfa Valdeca.
  • Bista Dušana Jovanovića Đukina.
    Bista Dušana Jovanovića Đukina.
  • Uroše Predić, Petar I Karađorđević, 1922, Narodni muzej Zrenjanin
    Uroše Predić, Petar I Karađorđević, 1922, Narodni muzej Zrenjanin
  • Pastel M. Borisavljevića.
    Pastel M. Borisavljevića.
  • Kralj Petar i car Nikolaj Romanov u Peterhovu
    Kralj Petar i car Nikolaj Romanov u Peterhovu
  • Vlaho Bukovac - Kralj Petar I, Galerija Matice srpske, 1904
    Vlaho Bukovac - Kralj Petar I, Galerija Matice srpske, 1904
  • Maksim J. Baćović (1848–1876), vojvoda banjanski (iz Knjaževine Crne Gore: 1852–1910) i knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921).
    Maksim J. Baćović (1848–1876), vojvoda banjanski (iz Knjaževine Crne Gore: 1852–1910) i knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921).
  • Srpski knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921), odnosno Petar Mrkonjić u vreme dok je bio jedan od vođa srpskog ustanka u Bosanskoj Krajini 1875. godine.
    Srpski knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921), odnosno Petar Mrkonjić u vreme dok je bio jedan od vođa srpskog ustanka u Bosanskoj Krajini 1875. godine.
  • Knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921) u vreme dok je (pod imenom Petar Mrkonjić) pomagao (1876) srpskim ustanicima u Hercegovini, u borbi protiv osmanske okupacije
    Knjaz Petar A. Karađorđević (1844–1921) u vreme dok je (pod imenom Petar Mrkonjić) pomagao (1876) srpskim ustanicima u Hercegovini, u borbi protiv osmanske okupacije
  • Dolazak srpskog knjaza Petara A. Karađorđevića (1844–1921) na vlast 1903. godine.
    Dolazak srpskog knjaza Petara A. Karađorđevića (1844–1921) na vlast 1903. godine.
  • Ilustracija iz italijanskog časopisa La Domenica del Corriere povodom ustoličenja kralja Petara 1903. godine.
    Ilustracija iz italijanskog časopisa La Domenica del Corriere povodom ustoličenja kralja Petara 1903. godine.
  • Spomen bista u Spomen kompleksu na Tekerišu
    Spomen bista u Spomen kompleksu na Tekerišu
  • Spomen-obeležje kralju Petru u Orleanu, gde se borio tokom Francusko-pruskog rata 1870/71.]]
    Spomen-obeležje kralju Petru u Orleanu, gde se borio tokom Francusko-pruskog rata 1870/71.]]
  • Spomenik kralju Petru u Bečeju
    Spomenik kralju Petru u Bečeju

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

Napomena: Sadržaj ove stranice je napisan prema zvaničnoj biografiji na navedenom sajtu http://www.royalfamily.org Fotografije su takođe sa tog sajta, dozvolu za korišćenje ovog materijala možete pogledati ovde.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Petar I Karađorđević
  2. ^ Nj.V. Kralj Petar Prvi
  3. ^ Sedam činjenica o kralju Petru I Karađorđeviću
  4. ^ Biografija. Kralj Petar Prvi Karađorđević
  5. ^ Peter I king of Serbia
  6. ^ "Politika", Beograd 1922. godine
  7. ^ Mil, Džon Stjuart (1859). O slobodi — preko Vikizvornika. 
  8. ^ urednik, Miloš NikolićGlavni (2018-12-01). „Liberalni kralj i neliberalni predsednik - o značaju spomenika kralju Oslobodiocu”. Talas.rs (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-17. 
  9. ^ a b „Adoptirung des Alex. Karageorgevich”. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Tagespost. 24. jun 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  10. ^ a b „Politische Kenigkeiten” [Političke vesti]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Linzer Abendbote. 28. jun 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  11. ^ a b „Ein serbischer Senator in außerordentlichen Mission nach Paris.” [Srpski senator u misiji ka Parizu]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Die Presse. 6. jul 1864. Pristupljeno 21. jul 2023. 
  12. ^ a b „Politische Signale” [Politički signali]. anno.onb.ac.at (na jeziku: nemački). Gemeinde-Zeitung. 19. jul 1864. Pristupljeno 4. avgust 2023. 
  13. ^ Pečat kneza Petra Karađorđevića, Istorijski muzej Srbije
  14. ^ Petar Prvi Karađorđević i Srbija
  15. ^ Kako je Karađorđev unuk branio Francusku („Politika”, 14. mart 2019)
  16. ^ "Politika", 20. jul 1939
  17. ^ a b Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 535. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  18. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 535—536. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  19. ^ a b Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 536. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  20. ^ „Dizajn enterijera kraljevske palate Karađorđevića posle 100 godina u Beogradu”. NOVA portal (na jeziku: srpski). 2022-01-29. Pristupljeno 2022-01-29. 
  21. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 536—537. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  22. ^ a b v g Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 537. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  23. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 537—538. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  24. ^ a b v g d Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 538. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  25. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 538—539. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  26. ^ a b v Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 539. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  27. ^ a b v g d đ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 540. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  28. ^ a b Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 546. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  29. ^ a b Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 547. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  30. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 548. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  31. ^ a b v g d đ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 549. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  32. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 549—550. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  33. ^ a b v g d Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 550. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  34. ^ Iz proklamacije kralja Petra Karađorđevića o prisajedinjenju novih oblasti („Politikin Zabavnik“, broj 3053, 2010. godine)
  35. ^ a b v Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 586. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  36. ^ Stojan Đorđević, Ratna, memoarska i dnevnička proza, str. 13, 14 Moje uspomene, Živojin Mišić
  37. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 586—587. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  38. ^ Dragoljub R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, Knjiga druga, str.418,419
  39. ^ a b v Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 588. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  40. ^ a b v Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 589. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  41. ^ a b v g d Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 590. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  42. ^ VUKIĆEVIĆ M., Milenko (2003). Kralj Petar. Beograd: Svet knjige. str. 91;97;116. ISBN 86-7396-058-4. 
  43. ^ Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd: ATC. str. 591. ISBN 978-86-85117-31-2. 
  44. ^ „Kraljev odlazak (2. strana, 3. kolona)”. digitalna.nb.rs. Politika. 12. jun 1914. Pristupljeno 16. mart 2023. 
  45. ^ „Petar Prvi Karađorđević - mondenska mladost, kraljevska starost”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2021-08-16. Pristupljeno 2021-08-17. 
  46. ^ Mitrović 2007, str. 24.
  47. ^ „Osam kraljevskih banja u Srbiji”. Blic Žena. Arhivirano iz originala 02. 01. 2017. g. Pristupljeno 7. 9. 2013. 
  48. ^ "Politika", 12. jun 1921
  49. ^ "Politika", 14. avg. 1921
  50. ^ „Mason i borac u Legiji stranaca: Sedam činjenica o kralju Petru I Karađorđeviću”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-08-17. 
  51. ^ „LEGENDA O NARODNOM KRALJU: Sedam PRIČA O PETRU KARAĐORĐEVIĆU koje verovatno niste znali”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-08-17. 
  52. ^ „GODIŠNjICA SKUPŠTINSKE ODLUKE KOJOM JE KRALj PETAR PRVI DOŠAO NA PRESTO SRBIJE”. Udruženje Kraljevina Srbija (na jeziku: srpski). 2013-06-15. Pristupljeno 2021-08-17. 
  53. ^ "Politika", 10. sept. 1922, str. 1
  54. ^ "Politika", 28. jan. 1923, str. 3
  55. ^ Proković, Vesna. „Vek od smrti kralja Petra Prvog Karađorđevića”. Politika Online. Pristupljeno 2021-08-17. 
  56. ^ "Politika", 18. maj 1935
  57. ^ Auto iz doba kralja Petra („Večernje novosti“, 29. novembar 2014)
  58. ^ „Politika”, 26. avg 1921. Dnevne vesti - Pogreb kralja Petra kod „Kolarca”
  59. ^ „OŠ Kralj Petar I Topola” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-03-28. 
  60. ^ Budisavljević, Borislav (2018). Atlas 37 grana rodoslova Budisavljevića, pp. 170. Prometej. 
  61. ^ Kako je spomenik kralju Petru u Sarajevu zamenjen orlom („Politika”, 12. februar 2020)
  62. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (1950-1976)” (PDF). 27mart.com. str. 10. Pristupljeno 29. novembar 2022. 
  63. ^ PrincFilip1 (24. novembar 2020). „Jedan od retkih video zapisa na kom možete videti mog čukundedu, Kralja Petra I. Video zapis je iz 1914. godine.Pored mog čukundede sedi Nikola Pašić, predsednik ministarskog saveta Kraljevine Srbije.” (tvit) — preko Twitter-a. 
  64. ^ „Kralj Petar I Karađorđević - Govor”. youtube.com. Pristupljeno 10. mart 2023. 
  65. ^ a b Cetinjski vjesnik, Jedna tužna svečanost, broj 22. Cetinje. 1912. 
  66. ^ a b v g Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Vek od smrti kralja Petra I Karađorđevića”. www.rts.rs. Pristupljeno 2021-08-16. 

Zbirni izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vesti o usvajanju iz austrijskih i nemačkih novina iz 1864:[9][10][11][12]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Karađorđevići
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_I_Карађорђевић&oldid=27625577”