Јован Јовановић Змај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Јован Јовановић Змај
Jova Jovanovic Zmaj.jpg
Датум рођења (1833-12-06)6. децембар 1833.
Место рођења Нови Сад
 Аустријско царство, данас Србија
Датум смрти 14. јун 1904.(1904-06-14) (70 год.)
Место смрти Сремска Каменица
 Аустроугарска, данас Србија
Супружник Ружа Личанин
Родитељи Павле Јовановић
Најважнија дела
Ђулићи
Ђулићи увеоци
Светли Гробови

Потпис

Јован Јовановић - Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њен амблем.[1]

Биографија[уреди]

Кућа Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици
Чика Јовин гроб у Ср. Каменици и Ружин гроб у Панчеву, на коме се спомињу Ђулићи као вечни споменик

Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. у угледној племићкој породици.[2] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прандеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович", сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија рођена Гавански била је из Србобрана.[5] Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године. После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозарем Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[6] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[7], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[8] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима, подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".

После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[9] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[10] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).

Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума" да би могао да заврши медицину у Пепшти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[11]

Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист "Жижу". Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан вратио се у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио уз пут својим дечијим листом "Невеном". Бавио се политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио пензију од 4000 динара. Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.

Јовановић за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[12] Због неких својих поступака доживљавао је и оспоравања. На пример замерано му је због превода "Харфе Сиона", богослужбене књиге секте назаренске, која је својим роварењем у народу, нанела велику штету православљу, српској цркви.[13] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду.

Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.

Књижевни рад[уреди]

Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница "Смиље"[14] садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи звала Смиљка, а цео назив је под именом "Смиље". Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“.

У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.[15]

Преводилачки рад[уреди]

Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду (Змај Јовина улица

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника српског порекла Шандора Петефија. Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез Јован“.

Из немачке поезије преводио је Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета („Песме Мирца Схафије“) 1871. године. Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу "Источни бисер".

Од осталих превода из стране књижевности најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Поред 3маја, уређивао је сатиричне листове Жижу и Стармали. Од 1880. па до смрти издавао је дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист тог времена.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „120 година Српске књижевне задруге”. spc.rs. 22. 6. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. 
  2. ^ "Политика", Београд 16. јуна 1929. године
  3. ^ "Политика", Београд 16. јуна 1929. године
  4. ^ Светлана Стефановић: "Јован Јовановић Змај", Нови Сад 1972. године
  5. ^ Српски биографски речник, том 4, Матица српска, Нови Сад 2009. године, одредница „Јовановић, Јован Змај“. стр. 519, ISBN 978-86-7946-037-0 (COBISS.SR 240373255)
  6. ^ "Школски лист", Сомбор 1899. године
  7. ^ "Застава", Нови Сад 1889. године
  8. ^ "Школски лист", Сомбор 1889. године
  9. ^ Милица Бујас: „Личанин, Михаило”, страна 605, Српски биографски речник, том 5, Нови Сад, 2011. године
  10. ^ "Даница", Нови Сад 1862. године
  11. ^ Лешић, Александар; Бумбашевић, Марко (2004). „Јован Јовановић Змај, песник и лекар, Сто година након смрти”. 
  12. ^ "Дело", Београд 1896. године
  13. ^ "Српски сион", Карловци 1904. године
  14. ^ "Смиље"
  15. ^ Голобоси и боце бригогоње („Политика”, 21. новембар 2016)

Спољашње везе[уреди]