Канада

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Канађани)
Канада
Canada  (енглески)
Canada  (француски)
Крилатица: Од мора до мора
Химна: О Канадо
Положај Канаде
Главни град Отава
45°24′N 75°40′W / 45.400° СГШ; 75.667° ЗГД / 45.400; -75.667Координате: 45°24′N 75°40′W / 45.400° СГШ; 75.667° ЗГД / 45.400; -75.667
Највећи град Торонто
Службени језик
Владавина
Облик државе Федерална парламентарна уставна монархија
 — Монарх Елизабета II
 — Генерални гувернер Жули Пејет
 — Премијер Џастин Трудо
 — Главни судија Беверли Маклаклин
Историја
Независност од Уједињеног Краљевства
 — Конфедерација 1. јул 1867.
 — Вестминстерски статут 11. децембар 1931.
 — Акт о држављанству 1. јануар 1947.
 — Патријација 17. априла 1982.
Географија
Површина
 — укупно 9.984.670 км2(2)
 — вода (%) 8,92
Становништво
 — 2016. 35.151.728[1](38)
 — густина 3,92/км2(228)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2016
 — укупно 1,672 трилијарди $[2](15)
 — по становнику 46.199 $[2](20)
ПХР (2015) 0,920[3](10) — у расту
Валута канадски долар ($)
 — код валуте CAD
Остале информације
Временска зона UTC −3,5 до −8
Интернет домен .ca
Позивни број +1

Канада (енгл. О овој звучној датотеци Canada, франц. О овој звучној датотеци Canada) федерална је парламентарна уставна монархија на сјеверу Сјеверне Америке. Чине је десет покрајина и три територије које се протежу од Атлантског до Тихог океана и на сјеверу према Сјеверном леденом океану, покривајући око 9,98 милиона км2, што Канаду чини другом највећом земљу на свијету по укупној површини и четвртом земљом по површини копна. На југу се Канада граничи са Сједињеним Америчким Државама, а њихова граница је најдужа граница двије државе на свијету. Већи дио земље има хладу или јако хладну зимску климу, али су јужна подручја топла током љета. Канада је ријетко насељена земља, највећим дијелом копнене територије преовлаћују шуме и тундре и Стеновите планине. Високо је урбанизована, 82% од 35,15 милиона становника налази се у већим или средњим градовима, од којих се многи налазе у близини јужне границе. Главни град је Отава, а највеће метрополитске области су Торонто, Монтреал или Ванкувер.

Територију данашње Канаде су, прије европске колонијације, већ неколико хиљада година насељавала бројни аутохтони народи. Почевши од краја 16. вијека, успостављане су британске и француске колоније, а прва је била колонија Канада коју је Француска успоставила 1533. године. Као посљедица разних оружаних сукоба, Британска Сјеверна Америка је стицала и губила територије, све до краја 18. вијека када је контролисала већину онога што је данас Канада. Дана 1. јула 1867, колоније Канада, Њу Брансвик и Нова Шкотска ујединиле су како би формирале полуаутономни федерални Доминион под именом Канада. Након овога је усљедило повећање покрајина и територија у саставу Доминиона, да би на крају имао десет покрајина и три територије које чине савремену Канаду. Године 1931, Канада је постигла скоро потпуну независност Вестминстерским статутом 1931, изузев моћи измјене свог устава. Са Актом о Канади из 1982. године, Канада је преузела и то овлашћење (као закључан Партијације).

Краљица Елизабета II је шеф државе. Канада је службено двојезична на федералном нивоу. Једна је од етнички најразноврснијих и мултикултуралних земаља, што је посљедица велике имиграције из многих других земаља. Њена напредна привреда је десета по величини на свијету, ослањајући се углавном на своје богате природне ресурсе и добро развијене међународне трговинске мреже. Дуга и сложена веза Канаде са Сједињеним Америчким Државама, значајно је утицала на њену привреду и културу.

Канада је развијена земља и налази се на петнаестом мјесту по највишем номиналном приходу по глави становника на свјетском нивоу, као и десето мјесто на Индексу хуманог развоја. Налази се у самом врху према међународним мјерењима транспарентности власти, грађанских слобода, квалитета живота, економске слободе и образовања. Канада је крунска земља Комонвелта нација, чланица је Франкофоније, као и неколико главних међународних и међувладиних институција или групација, укључујући Организацију уједињених нација, Организацију Сјеверноатлантског споразума, Групе 7 (бивше Г8), Групе 10, Групе 20, Сјеверноамеричког споразума о слободној трговини и форума Азијско-пацифичке економске сарадње.

Етимологија[уреди]

Иако постоје разне теорије о етимолошком поријеклу ријечи Канада, назив који је општеприхваћен долази од лоренске ријечи каната, што значи „село” или „насеље”.[4] Године 1535, аутохтоно становништво данашњег града Квебека користило је ту ријеч за усмјеравање француског истраживача Жака Картјеа ка селу Стадакона.[5] Катје је касније ријечи Канада користио за цијелу област подређену поглавици Донакона,[5] а не само за одређено село; од 1545. године, европске књиге и мапе почеле су да означавају малу област дуж ријеке Сен Лорен као Канада.[5]

Од 16. до почетка 18. вијека „Канада” се односила на дио Нове Француске који се налази дуж ријеке Сен Лорен.[6] Године 1791, област је постала дио двије британске колоније Горња Канада и Доња Канада, које су заједни називане Канаде; све до њиховог уједињења у британску Покрајину Канаду 1841. године.[7] До формирања конфедерације 1867. године, Канада је усвојена као правно име нове земље на Лондонској конференцији, а ријеч Доминион је додјељена као титула земље.[8] Прелазак са употребе Доминиона формално се одражава 1982. године са доношењем Акта о Канади, који говори само о Канади. Касније те године, назив националног празника је промијењен са Дана Доминиона на Дан Канаде.[9] Термин Доминион се користи како би се разликовала федерална власт од покрајинске, иако је послије Другог свјетског рата термин федерални замијенио доминион.[10]

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Сателитска слика Канаде. Тајге преовлађују на стеновитом Канадском штиту. Лед и тундра су истакнути у арктичком делу. Глечери су видљиви на Канадским стеновитим планинама и Обалским планинама. Равнице и плодне прерије су погодне за пољопривреду. Из Великих језера истиче река Сен Лорен (на југозападу), где живи највећи део становништва Канаде.

Канада заузима најсевернији део Северне Америке. Протеже се од Атлантског океана на истоку до Тихог океана на западу, а са севера је запљускује Северни ледени океан. Преко копна на југу се граничи само са Сједињеним Америчким Државама, а са територијално издвојеном америчком савезном државом Аљаском се граничи на северозападу. Граница између Канаде и САД представља најдужу небрањену границу на свету. Морску границу дели с Данском, тј. њеним поседом Гренландом. По укупној површини, Канада је друга највећа држава на свету после Русије и највећа на америчком континенту. Од 1925. Канада полаже право на део Арктика између 60° и 141° ЗГД, али ово њено право није опште прихваћено. Најсеверније насеље на у Канади и свету је база канадске војске Алерт на северном делу острва Елсмир, само 817 km од Северног пола.[11] Канада има најдужу морску обалу на свету дугу 243.000 km.[11]

Западно од Онтарија, простире се Велика равница до Стеновитих планина, које је одвајају од Британске Колумбије. Готово половина Канаде отпада на Северноканадску низију, која је на југу обрасла четинарском шумом, а према северу прелази у мочварну и пусту тундру, па се на крају разбија на бројна острва Арктичког архипелага. На северозападу Канаде, река Макензи, после Мисисипија најдужа река Северне Америке, истиче из Великог ропског језера у Северни ледени океан.[12] Копнени део северне Канаде је окружен великим архипелагом у коме се налазе нека од највећих острва на свету.[11]

Геологија и рељеф[уреди]

Северно од области Великих језера лежи широки Канадски штит, изграђен од прекамбријских стена — гранита, гнајса и пешчара. То је заравњена стеновита област просечне надомрске висине од 100—500 m, обликована повлачењем леда у последњем леденом добу, богата рудама, језерима и рекама. Територија Канаде је геолошки активна у свом западном делу, са бројним земљотресима и потенцијално активним вулканима, међу којима су Маунт Мигер, Маунт Гарибалди, Маунт Кејли и Маунт Едзиза.[13] Ерупција вулкана Сијакс из 1775. је изазвала катастрофалне последице, убивши 2000 припадника племена Нисга и уништењем њиховог насеља у долини реке Нас у северној Британској Колумбији. Ерупција је произвела поток лаве дугачак 22,5 km и према легенди племена Нисга блокирала је ток реке Нас.[тражи се извор] Исток Канаде, које највећим делом заузима Канадски штит, је геолошки врло мирно и стабилно подучје.

Канада има више језера од било које државе и у њој се налази велики део слатке воде у свету.[14][15] Канадски штит се на северу и североистоку наставља у виду великог броја острва у канадском арктичком архипелагу, од којих су највећа Саутхемптон, Бафиново острво, Девон, Елсмир, Самерсет и друга.[14]

Призор из канадског приморја у Новој Шкотској.

Река Сен Лорен на свом ушћу образују највећи естуар на свету пре него што се улије у Залив Сен Лорен. Залив окружују Њуфаундленд на северу и Канадско приморје на југу. Канадско приморје се продужује на исток дуж планина Апалачи, од северне Нове Енглеске и полуострва Гаспе у Квебеку. Њу Брансвик и Нову Шкотску раздваја залив Фанди, у ком су забележене највеће разлике плиме и осеке на свету. Онтарио и Хадсонов залив доминирају средњим делом Канаде.

Воде[уреди]

У Канади се налазе велике залихе воде; кроз њене реке протиче скоро 9% обновљивих водотокова у свету,[16] у њој се налази четвртина ритова на Земљи, а трећа је по броју глечера у свету (иза Антарктика и Гренланда). Због знатног глацијалног процеса у Канади се налази више од 2 милиона језера; од оних који се налазе у потпуности унутар граница Канаде, њих више од 31.000 је површине између 3 и 100 km², док је 563 веће од 100 km².[17]

Залеђена река Макензи

Поред Великих језера на граници са Сједињеним Државама, остала већа језера су Велико ропско језеро, Винипег, Велико медвеђе језеро, Атабаска, Манитоба, Мало ропско језеро, Нипигон, Саками и др.[18]

Канада располаже великим хидроенергетским потенцијалом. Ледницима обликоване долине река пружају повољне могућности за градњу хидролектрана, међутим, већина река је залеђена више месеци током године, па се њихова вода не може искоришћавати. Реке Канаде отичу у три океана и два залива: Тихи океан, Северни ледени океан, Атлантски океан, Хадсонов залив и Мексички залив. У Тихи океан отичу Јукон, Колумбија и Фрејзер.[12] Сливу Северног леденог океана припада Макензи са својим притокама Атабаском, Лајардом и Писом, затим Копермајн, Елис и Бек. Најзначајније река атлантског слива је Сен Лорен, а осим ње у Атлантик утичу и неке мање реке — Ромен, Литл Мекатина, Наташкуан и др. У Хадсонов залив се уливају реке Нелсон, Черчил, Северн, Олбани и Мус, док сливу Мексичког залива припада Млечна река са својим притокама.[12]

Флора и фауна[уреди]

Предео мешовитих шума у Квебеку.
Црногорична шума Канаде

Огромне ненасељене површине, посебно у планинским регионима и северним регионима тундре, заузимају око 70% површине Канаде. То износи негде око 20% светских ненасељених подручја (без Антарктика). Ипак, само мали део тих површина је покривен шумом.[19] Северна шумска граница пролази источном обалом Лабрадора, преко полуострва Унгава у правцу југа, уз источну обалу Хадсоновог залива, наставља се кривудавом линијом у правцу северозапада према доњем току Макензија и води даље према Аљасци. Северно од шумске границе, у тундри, скоро да не постоји плодно земљиште. Вегетација јужније тундре се састоји из ниског шипражја, трава и оштрица. Негде око десетина северних делова тундре је покривена маховинама, типичним биљкама поларне пустиње.

Канада има 418 милиона хектара шума, тј. 41,9 % укупне површине државе.[20] Гледано од севера према југу биоми Канаде су: тундра и тајга у арктичком делу, широколисне и мешовите шуме умерених предела у источном делу земље, прерије у државама Алберта, Манитоба и Саскачеван и четинарске шуме умерених предела у Британској Колумбији.

Територија Канаде се простире у Холарктичком флористичком царству. У оквиру њега на крајњем северу, обухватајући острва и континентални део до Хадсоновог залива, издваја се Арктичка флористичка подобласт коју карактеришу тундре и тајге. Јужно, уз обалу Пацифик, па све до источних падина Кордиљера издваја се Северноамеричко-пацифичка флористичка подобласт где су смештене густе четинарске шуме цуге и тује. Од Кордиљера до Манитобе издаваја се Северноамеричко-преријска флористичка подобласт са мешовитим листопадним шумама и преријама. На крајњем истоку Канаде од Манитобе до Лабрадора издаваја се Северноамеричко-атлантска флористичка подобласт са листопадним шумама јавора, букве и храста и четинарским шумама борова, смрче и ариша.[21]

Амерички лос

Јужно од шумске границе, од Аљаске до Њуфаундленда, се простире једно од највећих светских подручја црногоричне шуме. На истоку, од Великих језера, па све до обале океана, се простиру мешовите шуме јавора, букве, брезе, бора, ариша и јеле. Долине на југу су покривене белогоричним дрвећем. Ту преовладава храст, кестен, јавор, брест и орах.[22] У западним планинским пределима се најчешће могу видети смрча, дуглазија (Pseudotsuga menziesii) и усукани бор (Pinus contorta). На висоравнима расту између осталог топола и жути бор (Pinus ponderosa). Вегетацијом обале Пацифика доминирају густе шуме високих дуглезија, кедра (Cedrus) и јела. Прерија је превише сува да би у њој могло расти више од појединачних шумарака. У том пределу се простире познати „појас житарица“ - житница Канаде и САД.

У погледу фауне, Канада спада у Холарктичку зоогеографску област, где се на северу до Хадсоновог залива издваја Арктичка зоогеографска подобласт, а на југу Канадска зоогеографска подобласт. Најкарактеристичније животињске врсте Канаде су: лос, вапити, шумски бизон, гризли, канадски рис, амерички дабар, визон, бизамски пацов, америчко бодљикаво прасе, канадска гуска и лештарка. На северу, у арктичким пределима живе бели медведи, поларна лисица, бела сова, карибу, вук, морж и ендемично мошусно говече.[23]

Земљиште[уреди]

На територији Канаде се простиру следећи типови тла: На крајњем североистоку доминирају тла тундри, која се ка југу, све до Великих језера настављају на подзоли. У централном јужном делу Канаде су распрострањени чернозем и смеђа преријска тла. На Пацифичкој обали од границе са САД, па све до Бофоровог мора доминирају типична планинска тла[24]

Клима[уреди]

У Канади се може пронаћи неколико типова климе, чије простирање зависи од географског положаја и климатолошких фактора који делују на датом подручју. Према Кепеновој класификацији климата, највећи део Канаде има влажну бореалну климу (Df). Крајњи југ Канаде, уз границу са САД има подтип влажне бореалне климе с топлим летом (Dfb), док се северније налази поручје влаже бореалне климе са свежим летом (Dfc). Зиме су оштре, с просечним дневним температурама од –15 °C, а могу се спусти и испод −40 °C.[25] У областима даљим од обале, снег може да се задржи и до 6 месеци годишње. Просечне највише температуре се крећу од 20 до 25 °C, док на обалама просечна највиша летња температура варира од 25 до 30 °C, са повременим екстремним врућинама у неким областима у унутрашњостима које прелазе 40 °C.[26][27]

Западно приморје у провинцији Британска Колумбија је изузетак од генерално оштре климе земље. Ту преовладава умерено влажни (океански) тип климе (Cf), односно њен подтип влажна суптропска клима (Cfa), а местимице (југ острва Викторија) се јавља и медитерански тип (Cs), с подтипом медитеранске климе са топлим летима (Csb). Зиме су у овом подручју благе и кишовите. Крајни север земље има поларни тип климе (ET) с тундром као преовладавајућом вегетацијом.

Историја[уреди]

Аутохтони народи[уреди]

Језичке области аутохтоних народа у вријеме контакта са Европљанима

Аутохтони народи у данашњој Канади су Први народи, Инуити и Метиси,[28] касније су постали народи мјешовите крви који су настали средином 17. вијека када су Први народи и Инуити почели склапати бракове са Европљанима.[28] Термин „Абориџински” као збирна именица је специфичан жаргон који се користи у неким правним документима, укључујући Уставни акти из 1982. године.[29]

Први становници Сјеверна Америке доселили су се из Сибира преко Беринговог копненог моста[30] и стигли су најмање прије 15.000 година, иако све већи број доказа указује на још ранији долазак.[31][32][33][34] Палеоиндијска археолошка налазишта у Олд Кров равнини и Блуфиш пећинама су два најстарија мјеста људског насељавања у Канади.[35] Карактеристике канадских аутохтоних заједница биле су стална насеља, пољопривреда, сложена друштвена хијерархија и трговачке мреже.[36][37] Неке од ових култура су пропале у вријеме доласка европских истраживача крајем 15. и почетком 16. вијека и откривене су само кроз археолошка истраживања.[38]

Бројност аутохтоног становништва у вријеме првих европских насеља процјењује се између 200.000[39] и 2.000.000,[40] док бројку од 500.000 прихватила канадска Краљевска комисија за абориџинске народе.[41] Као посљедица европске колонизације, бројност аутохтоног становништва у Канади је опала за 40—80%, а неки од Првих народа, као што су Беотуци, су нестали.[42] Паду бројности се приписује неколико узрока, укључујући пренос европских болести, као што су грип, морбили и богиње, на оне који нису имали природни имунитет,[39][43] сукобе око трговине крзном, сукобе са колонијалним властима и досељеницима, одузимање земље и накнадне пропасти неколико народа.[44][45]

Иако без сукоба, рана интеракција Европских Канађана са Првим народима и Инуитима била је релативно мирна.[46] Први народи и Метиси играли су критичну улогу у европским колонијама у Канади, посебно за њихову улогу у пружању помоћи европским путујућима шумарима и војажерима у истраживању континента током сјеверноамеричке трговине крзном.[47] Круна и аутохтони народи успоставили су интеракцију током периода европске колонизације, иако су Инуити, уопштено, имали ограничену интеракцију са европским досељеницима.[48] Међутим, од краја 18. вијека, Европски Канађани су охрабљивали аутохтоне народе да се асимилују у њихову културу.[49] Ови покушаји су достигли врхунац крајем 19. и у 20. вијеку са присилном интеграцијом и пресељењем.[50] У току је правни поступак, који је започео са оснивањем Комисије за истину и помирење коју је именовала Влада Канаде.[51]

Европска колонизација[уреди]

Први познати покушај европске колонизације почео је са Нордијци накратко населили Ланси Медоуз у Њуфаундленду око 1000. године.[52] Друга европска истраживања нису се дешавала све до 1497. године, када је млетачки поморац Џон Кабот истраживао канадску обалу Атлантског океана и у име краља Хенрија VII положио претензије на територију.[53][54] Баскијски и португалски поморци успоставили су сезонски китолов и рибарске испоставе дуж атлантске обале почетком 16. вијека.[55] Године 1534, француски истраживач Жак Картје истраживао је залив Сен Лорен гдје је 24. јула поставио крст 10 метара висок са натписом „Нека дуго живи краљ Француске” и преузео је посједовање територије Нова Француска у име краља Франсоа I.[56] Насеља су углавном била краткотрајна, вјероватно због сличности испостава направљених у Скандинавији и сјеверној Канади и проблема навигације трговачких рута у то вријеме.[57]

Године 1583, Хемфи Гилберт краљевским прерогативом краљице Елизабете I основао је Сент Џонс, први енглеску колонију у Сјеверној Америци.[58] Француски истраживач Самјуел де Шамплен стигао је 1603. и основао прва стална европска насеља у Порт Ројалу (1605) и Квебеку (1608).[59] Међу колоностима Нове Француске, Канадијенци су обилато насељавали долину ријеке Сен Лорен, Акадијци насељавали данашње Приморске покрајине, док су трговци крзном и католички мисионари истраживали Велика језера, залив Хадсон и слив Мисисипија у Луизијани.[60] Дабарски ратови су избили средином 17. вијека због контроле над сјеверноамеричком трговином крзном.[61]

Енглези су успоставили додатна насеља у Њуфаундленду, почевши 1610,[62] а Тринаест колонија на југу основано је убрзо након тога.[55] Низ од четири рата избио је у колонијалној Сјеверној Америци између 1689. и 1763. године; ратови из каснијег периода представљају сјеверноамеричко ратиште Седмогодишњег рата.[63] Копнена Нова Шкотска пала је под британску власт Утрехтским споразумом 1713. године, а Канада и већина Нове Француске пале су под британску власт послије Седмогодишњег рата, тј. 1763. године.[64]

Краљевским прогласом из 1763. године, успостављена су права Првих народа, основана је Покрајина Квебек изван Нове Француске, а острва Кејп Бретон су припојена Новој Шкотској. Оство Сент Џон (данас Острво Принца Едварда) постало је одвојена колонија 1769. године.[65] Да би се спријечио сукоб у Квебеку, британски парламент усвојио је Акт о Квебеку 1774. године, проширујући територију Квебека на Велика језера и долину ријеке Охајо.[66] Актом је поново уведен француски језик, римокатоличка вјероисповијест и француско грађанско право. Проглас и Акт о Квебеку разбијеснили су многе становнике тринаест колонија, подстичући антибританско расположење у годинама пред избијање Америчке револуције.[9]

Париским миромиз 1783. призната је америчка независност, а територије Британске Сјеверне Америке које се налазе јужно од Великих језера су уступљене Сједињеним Државама.[67] Њу Брансвик је издвојен из Нове Шкотске у склопу реорганизације лојалистичких насеља у Приморју.[68] Да би се угодило енглеским лојалистима у Квебеку, Уставни акт из 1791. године подијели је покрајину на француску Доњу Канаду (касније Квебек) и енглеску Горњу Канаду (касније Онтарио), додјељујући свакој изброну законодавну скупштину.[69]

Колонијално доба[уреди]

Низ од четири интерколонијална рата је избио у периоду од 1689. до 1763. између Енглеске (касније Велике Британије) и Француске. Рат краља Вилијама (1689—1697) није донео територијалне промене, али их је дошло након Рата краљице Ане (1702—1713). Копнени део Нове Шкотске (Акадија, Њуфаундленд и област Хадсоновог залива) је дошао под британску власт по Утхрехтском миру из 1713, а по окончању Седмогодишњег рата Париским миром (1763) Канада и већи део Нове Француске су предате Великој Британији. Британци су 1745. током Рата краља Џорџа заузели француску тврђаву Луизбург на острву Кејп Бретон, али су је вратили назад 1748. одредбом Ахенског мира. По окончању Седмогодишњег рата Париским миром (1763) Канада и већи део Нове Француске су предате Великој Британији.

Краљевском објавом из 1763. од Нове Француске образована је провинција Квебек, а острво Кејп Бретон је припојено Новој Шкотској. Она је такође ограничила језичка и верска права француских насељеника. Године 1769. Острво светог Џона (данас Острво Принца Едварда) је постало посебна колонија. Да би се спречили сукоби у Квебеку, 1774. године је донет Квебечки закон, који је проширио територију Квебека до Великих језера и долине Охаја, а поново су дозвољени француски језик, католичка вера и француско грађанско право у Квебеку. Ово је разљутило многе становнике 13 колонија, што је убрзало Америчку револуцију.[70] Париским миром из 1783. је призната независност Сједињених Америчких Држава, којима су припале територије јужно од Великих језера. У Канаду је из Сједињених Држава избегло око 50.000 лојалиста верних Великој Британији.[71], као и њених индијанских савезника попут Мохиканаца. Њу Брансвик је издвојен из Нове Шкотске као део реорганизације насеља лојалиста у канадском приморју. Да би се угодило енглеским лојалистима у Квебеку, новим Уставним законом Квебек је 1791. подељен на франкофонску Доњу Канаду и англофонску Горњу Канаду, чиме је обемама странама загарантована њихова изабрана законодавна скупштина.

Британска Северна Америка[уреди]

Канада (Горња и Доња) су биле главни фронт у Рату 1812. између Велике Британије и САД. Одбрани Канаде је допринела осећај заједништва међу канадским Британцима.

Од 1815. започела је масовна имиграција Британаца и Ираца у Канаду. Дрвна индустрија је престигла трговину крзном као главну привредну делатност почетком 1800-их.

Потреба за одговорном владом довела је до оружаног устанка 1837. и 1838. као знак незадовољства политичким реформама и етничким сукобима. Последица тога је био Закон о унији из 1840. који је ујединио Горњу и Доњу Канаду у Уједињену провинцију Канаду. Канађани и енглеског и француског порекла су заједно радили у парламенту на враћању права Французима. Одговорна влада је успостављена у свим Британским Северноамеричким провинцијама до 1849.

Две трговачке компаније, Компанија Хадсоновог залива и Северозападна компанија, контролисале су трговину у огромној области прерија и канадског севера. Компанија Хадсоновог залива је 1670. закупила Рупертову земљу, што јој је омогућило да има монопол над трговином крзном. Али када је Северозападна компанија покушала да ту стекне упориште, долазило је то сталних оружаних сукоба. После окршаја код Седам Храстова у Колонији Црвена река (данас Манитоба), ове две компаније су се 1821. спојиле, а нова компанија је проширила свој монопол на готово цео северозапад континента. Гранични спор са САД је разрешен 1846. године и граница је повучена по 49. паралели, западно од Великих језера. Ово је омогућило каснију колонизацију западних провинција и оснивање колоније на острву Ванкувер 1849. и колоније Британска Колумбија 1858.

Постконфедерална Канада[уреди]

„Очеви конфедерације“, слика Роберта Хариса

После низа уставних конференција, Уставним законом из 1867, такође познатим и као Британски Северноамерички закон, основана је Канадска конфедерација, која је уједињена у један доминион Канада 1. јула 1867. са четири покрајине: Онтарио, Квебек, Нова Шкотска и Њу Брансвик.[72] Године 1870. од Рупертове земље и Северозападне земље створене су Северозападне територије и покрајина Манитоба. Следеће године у доминион је ушла покрајина Британска Колумбија, а 1873. и Острво Принца Едварда.

Територијални развој Канаде

Оснивање државе и политичког система је одиграло важну улогу на развој Канаде у погледу колонизације, развоја индустрије, пољопривреде и саобраћаја.

Канадски војници су однели одлучујућу победу у бици код брегова Вими

Канада је британском објавом рата Немачкој 1914. аутоматски ушла у Први светски рат. Канада је слала своју војску на Западни фронт, и она је одиграла важну улогу у том рату.

Године 1919. Канада се самостално (независно од Уједињеног Краљевства) придружила Лиги народа. Вестминстерским статутом, који је донео Парламент Уједињеног Краљевства, потврђена је независност Канаде.

Велика криза од 1929. до 1933. је донела економске проблеме целој Канади. Канада је објавила рат нацистичкој Немачкој три дана након што је то урадило Уједињено Краљевство. Канадска војска је играла значајну улогу у борбама на Атлантику, инвазији на Италију, десанту на Бретању, бици за Нормандију, ослобођењу Холандије и другим операцијама. У том периоду економија Канаде је доживела нагли развој као резултат војних набавки за Канаду, Уједињено Краљевство, Кину и Совјетски Савез. Други светски рат Канада ја завршила са једном од најбројнијих војски на свету[73]. Током рата, Канада је постала један од земаља оснивача Уједињених нација.

Године 1949. Њуфаундленд и Лабрадор су се придружили Канадској конфедерацији као десета покрајина. Економски развој је допринео повећању наталитета и имиграције из бројних европских земаља.[тражи се извор] Овај раст, уз политику неколико узастопних влада Либералне странке, је довео до појаве новог канадског идентитета, што је обележено усвајањем садашње заставе са јаворовим листом 1965, увођењем званичне двојезичности 1969. и званичне мултикултуралности 1971. Коначно, после низа уставних конференција, Канадским законом из 1982. су прекинуте све законске зависности од британског парламента. Устав Канаде је усвојен 1982, истовремено са усвајањем Повеље о правима и слободама грађана као проширењем уставног система Канаде.

У исто време, у Квебеку су се одвијале дубоке друштвене и економске промене кроз Тиху револуцију, што је довело до раста националистичког покрета у овој покрајини[74] и радикалнијег Фронта за ослобођење Квебека, чије су акције покренуле Октобарску кризу 1970. Једну деценију касније одржан је неуспешан референдум о независности покрајине и међудржавном повезивању с Канадом. Потоњи покушаји покушаји уставне реформе су пропали 1989. Други референдум о независности Квебека одржан је 1995, којим је независност одбијена тесном већином од 50,6% према 49,4%.[75] Врховни суд Канаде је пресудио да би једнострано проглашење независности било неуставно, а у парламенту је усвојен Закон о јасноћи којим су прецизирани услови договорног напуштања конфедерације.[75]

Током 1980-их, за време премијера Брајана Малрунија, Канада се приближила САД у економским и политичким односима. Са САД, а касније и са Мексиком је потписан споразум о слободној трговини (познат као НАФТА - северноамерички споразум за слободну трговину).

Након разних миротворних мисија од 1950-их до 1990-их, Канада је учествовала у рату у Авганистану 2001, али је одбила да учествује у инвазији Ирака 2003. За то време у Канади, након бројних правних борби, као и уз неке насилне сукобе, Канада је 1999. омогућила ескимску самоуправу оснивањем територије Нунавут, и испунила захтеве народа Низга у Британској Колумбији.

Политика[уреди]

Канада је федерална уставна монархија на челу са краљицом Елизабетом. Британски монарх је истовремено и владар још 15 земаља у оквиру Комонвелта, што ставља Канаду у заједницу са тим државама преко персоналне уније. Представник краљице у Канади је генерални гувернер, који има улогу одобравања закона и остале државне функције.

Устав Канаде се састоји од писаног текста и неписаних традиција и правила.[тражи се извор] Уставни акт 1867. (до 1982. познат као Акт о Британској Северној Америци) је успоставио управу на основама парламентарног преседана сличном оном у Великој Британији, и поделио је власт између савезне и покрајинских влада. Уставни акт 1982. је додао Повељу о правима и слободама, која гарантује Канађанима основна права и слободе које се обично не могу ограничити на било ком нивоу власти (мада секција 33 Повеље о слободама и правима пружа могућност савезном и покрајинским парламентима да заобиђу неке секције Повеље на рок од пет година).

Премијера бира већина у Парламенту, а потврђује га генерални гувернер Канаде. Тренутни премијер Канаде је Џастин Трудо из Либералне партије.

Парламент је дводоман: изабрани народни посланици у Дому комуна и именовани сенатори у Сенату. Сваког члана Дома комуна бира већина у његовој изборној јединици (већински изворни систем). Изборе расписује гувернер, по савету премијера. Максимално трајање мандата је 5 година. Чланове Сената бира премијер, а именује их гувернер, и чланови истрају у Сенату до своје 75. године.

Четири партије које су изабране у федерални парламент на изборима 2008. су: Конзервативна, Либерална партија, Нова демократска партија и Блок за Квебек.

Највишу судску власт има Врховни суд, који има 9 чланова које именује генерални гувернер Канаде на предлог премијера и министра правде. Све судије на највишем и апелационим нивоима се именују након консултација са невладиним правним телима. Англосаксонско опште право преовладава у свим покрајинама осим у Квебеку, у ком преовладава француско грађанско право. Кривични закон је одговорност федералне владе и јединствен је у целој Канади. Спровођење закона, што укључује и кривичне судове, је одговорност провинција, али у руралним областима свих провинција осим у Онтарију и Квебеку, спроводи га Краљевска канадска коњичка полиција.

Канада и САД деле најдужу небрањену границу на свету, сарађују у војним кампањама и вежбама, а међусобно су највећи трговински партнери. И поред тога, Канада има независну спољну политику, посебно у односима са Кубом, Кином и Ираком. Поред тога, Канада одржава и традиционалне везе са Великом Британијом, Француском и са земљама Комонвелта и Франкофоније.

Административна подела[уреди]

Покрајине и територије Канаде

Канада се састоји од 10 покрајина и 3 територије. На западу се налазе Британска Колумбија, Алберта, Саскачеван и Манитоба. У централном делу Канаде налазе се Квебек и Онтарио, а атлантски део Канаде чине Њу Брансвик, Острво Принца Едварда, Нова Шкотска и Њуфаундленд и Лабрадор. Три територије (Јукон, Нунавут и Северозападне територије) чине северну Канаду. Покрајине имају већу аутономију од територија. Свака има своје покрајинске или територијалне симболе. Покрајине су одговорне за већину социјалних програма Канаде (као што су здравствена и социјална заштита и образовање) и заједно скупе више прихода од федералне владе. Федерална влада може да уведене националне законе на територији покрајина, а покрајине могу саме да се изузму од тога, али то ретко чине.

Покрајине и територије Канаде
Покрајина/Територија Пошт./
ISO код
Главни град Највећи град Улазак у/
конфедерацију
Становн.

(2008)[тражи се извор]

Површина (km²)
Копно Вода Укупно
Онтарио ON Торонто Торонто 1. јул 1867. 12.891.787 917.741 158.654 1.076.395
Квебек QC Квебек Монтреал 7.744.530 1.356.128 185.928 1.542.056
Нова Шкотска NS Халифакс Халифакс 935.962 53.338 1.946 55.284
Њу Брансвик NB Фредериктон Сент Џон 751.527 71.450 1.458 72.908
Манитоба MB Винипег Винипег 15. јул 1870. 1.196.291 553.556 94.241 647.797
Британска Колумбија BC Викторија Ванкувер 20. јул 1871. 4.428.356 925.186 19.549 944.735
Острво Принца Едварда PE Шарлоттаун Шарлоттаун 1. јул 1873. 139.407 5.660 5.660
Саскачеван SK Реџајна Саскатун 1. септембар 1905. 1.010.146 591.670 59.366 651.036
Алберта AB Едмонтон Калгари 3.512.368 642.317 19.531 661.848
Њуфаундленд и Лабрадор NL Сент Џонс Сент Џонс 31. март 1949. 508.270 373.872 31.340 405.212
Северозападне територије NT Јелоунајф Јелоунајф 15. јул 1870. 42.514 1.183.085 163.021 1.346.106
Јукон YT Вајтхорс Вајтхорс 13. јун 1898. 31.530 474.391 8.052 482.443
Нунавут NU Икалуит Икалуит 1. април 1999. 31.152 1.936.113 157.077 2.093.190

Војска[уреди]

Канада има професионалну војску коју чини око 65.000 редовних и 26.000 резервних војника. Војска Канаде се састоји од копнене војске, ваздухопловства и морнарице. У свом арсеналу Канада има 1.400 оклопних возила, 34 ратна брода и 861 ваздухоплов.[тражи се извор]

Јака повезаност англофоног дела Канаде са Уједињеним Краљевством и Комонвелтом допринело је великом учешћу Канаде у британској кампањи у Другом бурском рату, Првом светском рату и Другом светском рату. Канада је била једна од оснивача Уједињених нација 1945. и НАТО пакта 1949. Током Хладног рата, Канада је значајно учествовала у снагама Уједињених нација у Корејском рату. Заједно са САД Канада је основала Северноамеричку команду за противваздушну команду против потенцијалних напада из ваздуха из Совјетског Савеза.

Привреда[уреди]

Шлеповање балвана у Ванкуверу

Канада је једна од најбогатијих држава на свету, са високим приходима по глави становника, и члан је Организације за економску сарадњу и развој и Г7. По обиму трговине она је међу првих десет држава света.[76] Економија у Канади је мешовита. Од почетка 1990-их, канадска привреда је брзом успону, са ниским стопама незапослености и суфицитима на савезном нивоу. Данас, Канада подсећа на САД по тржишно оријентисаном привредном систему, моделу производње, као и високом животном стандарду.[77]

У фебруару 2009, национална стопа незапослености је била 7,77%. Покрајинска стопа незапослености варира од ниское од 3,6% у Алберти до високе од 14,6% у Њуфаундленду и Лабрадору.[78]

У прошлом веку, раст индустрије, рударства, као и услужног сектора је трансформисао државу углавном руралне економије у претежно индустријску и урбану земљу. Као и у свим богатим државама, канадском привредом доминира услужни сектор, која запошљава око три четвртине Канађана.[тражи се извор] Међутим, Канада је необична међу развијеним земљама по значају примарног сектора, пошто су дрвна и нафтна индустрије две најважније индустрије у Канади.

Канада је једна од ретких развијених земаља која је извозник енергената.[77] Канада у Атлантском океану има огромне резерве природног гаса, а налазишта нафте и гаса су сконцентрисана и у Алберти. Атабаскански катрански песак пружа Канади друге по величини резерве нафте у свету, одмах иза Саудијске Арабије[79] У Квебеку, Британској Колумбији, Њуфаундленду и Лабрадору, Њу Брансвику, Онтарију, Манитоби и Јукону, хидроелектране представљају јефтин и чист извор обновљивих извора енергије.

Канада је један од најважнијих светских снабдевача пољопривредним производима. Канадске прерије су један од највећих произвођача пшенице, уљане репице и других житарица.[80] Канада је највећи светски произвођач цинка и уранијума и светски лидер у производњи других природних ресурса, као што су злато, никл, алуминијум и олово.[81]

Многи градови у северном делу земље се налазе у близини рудника или подручја под шумом. Канада такође има значајан индустријски сектор сконцентрисан у јужном Онтарију и Квебеку, са аутомобилском и ваздухопловном индустријом као посебно важнима.

Представници влада Канаде, Мексика и Сједињених Америчких Држава потписују споразум НАФТА 1992. године

Економска интеграција са САД се значајно повећала после Другог светског рата. То је натерало Канађане да се забрину за културну и економску аутономију у доба глобализације и америчких телевизијских емисија, филмова и корпорација које су постале свеприсутне. Трговинским споразум о аутомобилским провизводима из 1965. уклоњене су царине за трговину производима ауто-индустрије. Током 1970-их бриге око енергетске самодовољности и страног власништва у индустријском сектору приморали су либералну владу Пјера Трудоа да уведе Национални енергетски програм и оснује Агенцију за надзор страних улагања.[тражи се извор]

Током 1980-их, прогресивни конзервативци Брајана Малрунија укинули су НЕП и променили име у Агенцију за надзор страних улагања у Инвестиције Канада у циљу подстицања страних улагања. Споразум о слободној трговини Канаде и Сједињених Држава из 1988. елиминисао је царине између две земље, док је Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА) из 1990. проширио зону слободне трговине на Мексико.

Средином 1990-их, либерална влада Жана Кретјена почела је да пријављује годишњи буџетски суфицит и полако да отплаћује национални дуг. Од 2001. године Канада је избегавала економску рецесију и задржала је најбоље укупне економске учинке међу чланицама Г8.[тражи се извор] Светска економска криза из 2008. проуроковала је рецесију у Канади и могућност повећања незапослености у земљи до 10%.[тражи се извор] Упркос глобалној рецесији, тржишту рада у Канади је и даље потребно неколико стотина хиљада страних радника.[тражи се извор]

Саобраћај[уреди]

Боинг 767, Ер Канада

С обзиром на њен географски положај, Канада има добро развијену, али не тако густу саобраћајну мрежу. Највећи транзит се остварује у уском појасу уз границу са САД, не ширем од 200-300 km. Друмски саобраћај је интензиван у појасу од Онтарија до Ванкувера. Од Викторије на пациифичкој обали до Сент Џонса на атлантској обали изграђен је Трансканадски ауто-пут у дужини од 8.000 km, који је једини ауто-пут у овој држави.[82] Од Торонта полази пут 401, са чак 16 коловозних трака, што га чини једним од најширих путева на свету[тражи се извор].

Како су северни делови државе неприступачни за друмски саобраћај, ваздушни саобраћај игра велику улогу. Постоји чак 75 авио-компанија укључујући и државну ЕрКанаду. Међународни аеродроми налазе се у следећим градовима — Торонто, Квебек, Монтреал, Калгари, Едмонтон, Халифакс и Ванкувер.[83]

Железнички саобраћај доживео је процват током 19. века, захваљујући успешној владиној промоцији овог вида превоза. Међутим, током 1930-их година железница губи значај, а главни кривац била је екпанзија друмског саобраћаја. Данас железнички саобраћај обављају ВИА Рејл Канада и бројне приватне компаније.

Главне луке у Канади се налазе на ушћу реке Сен Лорен и у Ванкуверу. Највећи значај за унутрашњи водени саобраћај имају Велика језера, захваљујући вештачким каналима којима су повезана током 19. века. У прошлости саобраћај на рекама се обављао у кануима, а данас за то служе бродови.

Велики канадски градови попут Торонта и Монтреала још од средине 20. века имају изграђене метрое. Калгари и Едмонтон од 1980-их имају лаки метро, док у Квебеку постоје чак и тролејбуси.

Становништво[уреди]

Етничка расподела

Канаду су првобитно формирале три етничке групе: Први народи, који су домороци Канаде; Французи који су се први населили на просторима данашње Канаде; и Енглези, који су војно поразили Французе и заузели њихове колоније средином 18. века. 1763. године, Француска је предала своје канадске територије Енглеској потписивањем Париског мира.

По густини становништва, са 3,5 становника по квадратном километру, Канада је међу врло ретко насељеним државама на свету.[84] У источном делу Канаде најгушће насељени део земље је појас између Квебека и Виндзора (јужни Квебек—јужни Онтарио), који се протеже уз област Великих језера и реке Сен Лорен на југоистоку.[85]

Канада је на попису становништва имала 31.612.897 становника, што је повећање од 5,4% од 2001.[86] Узрок раста популације је имиграција, и у мањем проценту, природни прираштај. Око три четвртине становништва Канаде живи у појасу широком око 150 km од границе са Сједињеним Државама.[тражи се извор] Сличан проценат становништва живи у градским срединама, сконцентрисан у коридору Квебек-Виндзор (где се налазе и Торонто, Монтреал и Отава), приморје Британске Колумбије (у региону око Ванкувера) и у коридору Калгари-Едмонтон у Алберти.[87]

Према попису из 2006. постоје 43 етничке групе у Канади са најмање 100.000 припадника.[88]

Канада има највећу стопу имиграције по становнику,[89] што је заслуга економске политике и окупљања породица; Канада такође прима велики број избеглица.

Као што је то случај са другим развијеним државама, и у Канади просечна старост становништва се повећава, са све више особа у пензији и мање становништва у радном добу. Године 2006. просечна старост становништва је било 39,5 година.[90] Резултати са овог пописа су такође показали да упркос повећању имиграције од 2001, просечно старење становништва Канаде није се успорило у том периоду.

Етничке групе[уреди]

Највећа етничка група су Енглези (21%), затим Французи (15,8%), Шкоти (15,2%), Ирци (13,9%), Немци (10,2%), Италијани (5%), Кинези (4%), Украјинци (3,6%) и Први народи (3,5%). Отприлике једна трећина испитаника се изјаснило као „Канађани“.[91] Природни прираштај канадског домородачког становништа је скоро два пута већи од националног просека, а 2006. 3,8% канадског становништва се изјаснило као потомци домородаца.

Језици[уреди]

Енглески и француски језик су два службена језика Канаде. Двојезичност у Канади је законски загарантована Повељом о правима и слободама. Ова два језика се равноправна у федералним судовима, парламенту и у другим федералним установама.

Енглески је матерњи језик 59,7% а француски 23,2% становништва[92]. 98,5% Канађана прича енглески или француски. Иако 85% франкофоног становништва живи у Квебеку, постоји значајна франкофонска популација и у Онтарију, Алберти, Манитоби и атлантским покрајинама.

Неколико индијанских језика такође има службени статус у Северозападним територијама. Инуктитут је већински језик у Нунавуту и један од три службена језика у тој територији. 200.725 држављана Канаде (6% од укупног становништва) говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији је кри (120.000).[93]

Неслужбени језици се исто така важни у Канади, пошто се 5.202.245 грађана изјаснило за неки други језик као матерњи[92] Од значајнијих неслужбених језика најзначајнији су кинески (853.745 говорника), италијански (469.485), немачки (438.080), и пенџапски (271.220).[92]

Религија[уреди]

Религије у Канади (По попису из 2001)[94]
хришћанство
  
0 77,0 %
атеисти
  
0 16,2 %
ислам
  
0 2,0 %
јудаизам
  
0 1,1 %
будизам
  
0 1,0 %
хиндуизам
  
0 1,0 %
сикизам
  
0 0,9 %

Подршка верском плурализму је важан део канадске политичке културе. Према попису из 2001.[95] 77,1% Канађана су се изјаснили као хришћани, а од тога католици чине највећу групу (43,6% свих Канађана). Највеће протестантске заједнице су Уједињена црква Канаде (9,5%), затим англиканци (6,8%), баптисти (2,4%), лутерани (2%), остали хришћани 4,4%.[96] Око 16,5 Канађана се изјаснило као атеисти, а преосталих 6,3% припада нехришћанским религијама, од којих су најзначајнији ислам (1,9%) и јудаизам (1,1%).

Највећи градови[уреди]

У Канади постоји шест милионских градова, највећи је Торонто, а следе га Монтреал, Ванкувер, главни град Отава са Гатиноом, Калгари и Едмонтон.


Култура[уреди]

Тотем и традиционална „велика кућа“ у Викторији, престоници Британске Колумбије.

Канадска култура је историјски била под утицајем британске, француске и домородачких култура и обичаја. Она је такође под великим утицајем америчке културе, због близине Сједињених Држава и миграција између две државе. Велика већина енглеских досељеника у Канаду између 1755. и 1815. су били Американци из 13 колонија (United empire loyalists). Они су избегли из Сједињених Држава због верности Великој Британији током Америчког рата за независност, или су се доселили због обећања да ће добити земљу у замену за оданост Британској монархији.

Амерички медији и забава су популарни у англофоној Канади. Такође, многа канадска дела културе и забаве су популарна у Сједињеним Државама и широм света.[тражи се извор] Популарни поп и рок музичари из Канаде су Брајан Адамс, Пол Енка, Мајкл Бубле, Леонард Коен, Селин Дион, Нели Фуртадо, Аврил Лавињ, Аланис Морисет, Данијел Потер и Шанаја Твејн. Познати глумци су Џим Кери, Ден Акројд, Доналд Садерланд, Мајкл Џеј Фокс, Памела Андерсон, Наташа Хенстриџ.

Програми федералне владе помажу законски и финансијски посебне канадске облике културе. На томе раде државна телевизија CBC, Национални филмски одбор Канаде и Канадска радио-телевизијска и телекомуникациона комисија (CRTC).[тражи се извор]

Канада је просторно огромна и етнички веома разноврсна земља. На канадску културу су јако утицале културе из свих делова света. Већина Канађана цени своје мултикултурално друштво и канадску културу схвата као такву.[97]

Припадници Краљевске коњичке полиције у традиционалним униформама

Главни национални симбол је лист шећерног јавора (користи се од раног 18. века, налази се на застави Канаде, на новчићу од једног пенија и на државном грбу.[98] Други симболи су: дабар, канадска гуска, монархија, Краљевска канадска коњичка полиција,[98] тотеми и инукшук.

Образовање[уреди]

Хокејашка утакмица на Универзитету Макгил у Монтреалу 1901.

Покрајине и територије Канаде су одговорне за образовање. Сваки систем је сличан, али одражава регионалну историју, културу и географију.[99] Узраст деце која похађају обавезну школу варира у распону од 5–7 до 16–18 година,[99]. Писменост одраслог становништва је 99%.[77] За више образовање су такође одговорне покрајинске и територијалне владе, које плаћају већину трошкова; федерална влада одобрава додатну помоћ за истраживања, студентске кредите и стипендије. У 2002. години 43% Канађана старости између 25 и 64 године је имало више образовање; од оних између 25 и 34 године проценат становништва са вишим образовањем износи 51%.[тражи се извор]

Спорт[уреди]

Званични национални спортови Канаде су хокеј на леду зими и лакрос лети.[100] Хокеј је спорт са највише гледалаца у држави. Такође је најпопуларнији спорт који Канађани играју, са 1,65 милиона активних играча 2004.[101] Највећи градови Канаде: Торонто, Монтреал, Ванкувер, Отава, Калгари и Едмонтон имају клубове који играу у канадско-америчкој NHL лиги. После хокеја, други популарни спортови су карлинг и канадски фудбал. Голф, бејзбол, скијање, фудбал, одбојка и кошарка се такође играју на омладинским и аматерским нивоима,[101] али професионалне лиге и клубови нису тако популарни.

Канада је била домаћин неколико великих међународних спортских догађаја, међу којима су Летње олимпијске игре 1972. у Монтреалу и Зимске олимпијске игре 1988. у Калгарију. Канада ће бити домаћин Зимских олимпијских игара 2010. у Ванкуверу и Вислеру.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Statistics Canada (8. 2. 2017). „Population size and growth in Canada: Key results from the 2016 Census”. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2017. Приступљено 12. 10. 2017. 
  2. 2,0 2,1 International Monetary Fund. „Report for Selected Countries and Subjects: Canada”. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2016. Приступљено 12. 10. 2017. 
  3. „2016 Human Development Report” (PDF). United Nations Development Programme. 2016. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 27. 3. 2017. Приступљено 12. 10. 2017. 
  4. James Stuart Olson; Robert Shadle (1991). Historical Dictionary of European Imperialism. Greenwood Publishing Group. стр. 109. ISBN 978-0-313-26257-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Alan Rayburn (2001). Naming Canada: Stories about Canadian Place Names. University of Toronto Press. стр. 14—22. ISBN 978-0-8020-8293-0. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  6. Paul R. Magocsi (1999). Encyclopedia of Canada's Peoples. University of Toronto Press. стр. 1048. ISBN 978-0-8020-2938-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  7. Victoria (1841), An Act to Re-write the Provinces of Upper and Lower Canada, and for the Government of Canada, J.C. Fisher & W. Kimble, стр. 20, Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016 
  8. O'Toole, Roger (2009). „Dominion of the Gods: Religious continuity and change in a Canadian context”. Ур.: Hvithamar, Annika; Warburg, Margit; Jacobsen, Brian Arly. Holy nations and global identities: civil religion, nationalism, and globalisation. Brill. стр. 137. ISBN 978-90-04-17828-1. 
  9. 9,0 9,1 Buckner, Philip, ур. (2008). Canada and the British Empire. Oxford University Press. стр. 37—40, 56—59, 114, 124—125. ISBN 978-0-19-927164-1. 
  10. John Courtney; David Smith (2010). The Oxford Handbook of Canadian Politics. Oxford Handbooks Online. стр. 114. ISBN 978-0-19-533535-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  11. 11,0 11,1 11,2 R. W. McColl (септембар 2005). Encyclopedia of world geography. Infobase Publishing. стр. 135. ISBN 978-0-8160-5786-3. 
  12. 12,0 12,1 12,2 „Drainage Basin”. thecanadianencyclopedia. Приступљено 15. октобар 2017. 
  13. Etkin, David (30. 4. 2003). An Assessment of Natural Hazards and Disasters in Canada. Springer. стр. 569,582,583. ISBN 978-1-4020-1179-5.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  14. 14,0 14,1 The Atlas of Canada (2. 4. 2004). „Drainage patterns”. National Resources Canada. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  15. Encarta (2006). „Canada”. Microsoft Corporation. Приступљено 12. 6. 2006. 
  16. Abell. стр. 83.
  17. Atlas of Canada. „Facts about Canada – Lakes”. Архивирано из оригинала на датум 10. април 2007. 
  18. „Rivers: Longest rivers in Canada”. Environment Canada. 
  19. Ulrich Kohnle: Der Wald in Kanada und seine Nutzung, 2009
  20. Шабић Дејан, Шумарство Канаде
  21. Дукић (1999). стр. 120-125.
  22. Дукић (1999). стр. 124.
  23. Дукић (1999). стр. 338-340.
  24. Атлас света. стр. 40, одељак Тла
  25. The Weather Network. „Statistics, Regina SK”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  26. The Weather Network. „Statistics: Vancouver Int'l, BC”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  27. The Weather Network. „Statistics: Toronto Pearson Int'l”. The Weather Network. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  28. 28,0 28,1 Christoph Beat Graber; Karolina Kuprecht; Jessica C. Lai (2012). International Trade in Indigenous Cultural Heritage: Legal and Policy Issues. Edward Elgar Publishing. стр. 366. ISBN 978-0-85793-831-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  29. „Native American, First Nations or Aboriginal? | Druide”. www.druide.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. Приступљено 19. 5. 2017. 
  30. Thomas D. Dillehay (2008). The Settlement of the Americas: A New Prehistory. Basic Books. стр. 61. ISBN 978-0-7867-2543-4. Архивирано из оригинала на датум 13. 4. 2016. 
  31. Alfred J. Andrea; Kevin McGeough; William E. Mierse (2011). World History Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 99. ISBN 978-1-85109-929-0. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2016. 
  32. Jacques Cinq-Mars (2001). „The Significance of the Bluefish Caves in Beringian Prehistory”. Hull: Canadian Museum of Civilization. Архивирано из оригинала на датум 31. 1. 2016. Приступљено 3. 3. 2015. 
  33. Laurel Sefton MacDowell (2012). An Environmental History of Canada. UBC Press. стр. 14. ISBN 978-0-7748-2104-9. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2016. 
  34. Guy Gugliotta (фебруар 2013). „When Did Humans Come to the Americas?”. Smithsonian Magazine. Washington, DC: Smithsonian Institution. Приступљено 25. 6. 2015. 
  35. Rajiv Rawat (2012). Circumpolar Health Atlas. University of Toronto Press. стр. 58. ISBN 978-1-4426-4456-4. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2017. 
  36. Hayes, Derek (2008). Canada: an illustrated history. Douglas & Mcintyre. стр. 7, 13. ISBN 978-1-55365-259-5. 
  37. Macklem, Patrick (2001). Indigenous difference and the Constitution of Canada. University of Toronto Press. стр. 170. ISBN 978-0-8020-4195-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  38. Sonneborn, Liz (јануар 2007). Chronology of American Indian History. Infobase Publishing. стр. 2—12. ISBN 978-0-8160-6770-1. 
  39. 39,0 39,1 Wilson, Donna M; Northcott, Herbert C (2008). Dying and Death in Canada. University of Toronto Press. стр. 25—27. ISBN 978-1-55111-873-4. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  40. Thornton, Russell (2000). „Population history of Native North Americans”. Ур.: Haines, Michael R; Steckel, Richard Hall. A population history of North America. Cambridge University Press. стр. 13, 380. ISBN 978-0-521-49666-7. 
  41. O'Donnell, C. Vivian (2008). „Native Populations of Canada”. Ур.: Bailey, Garrick Alan. Indians in Contemporary Society. Handbook of North American Indians. 2. Government Printing Office. стр. 285. ISBN 978-0-16-080388-8. 
  42. Ingeborg Marshall (1998). A History and Ethnography of the Beothuk. McGill-Queen's Press. стр. 442. ISBN 978-0-7735-1774-5. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. 
  43. True Peters, Stephanie (2005). Smallpox in the New World. Marshall Cavendish. стр. 39. ISBN 978-0-7614-1637-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  44. Z. Laidlaw; Alan Lester (2015). Indigenous Communities and Settler Colonialism: Land Holding, Loss and Survival in an Interconnected World. Springer. стр. 150. ISBN 978-1-137-45236-8. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. 
  45. Ray, Arthur J. (2005). I Have Lived Here Since The World Began. Key Porter Books. стр. 244. ISBN 978-1-55263-633-6. 
  46. Preston, David L. (2009). The Texture of Contact: European and Indian Settler Communities on the Frontiers of Iroquoia, 1667–1783. University of Nebraska Press. стр. 43—44. ISBN 978-0-8032-2549-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  47. J.R. Miller (2009). Compact, Contract, Covenant: Aboriginal Treaty-Making in Canada. University of Toronto Press. стр. 34. ISBN 978-1-4426-9227-5. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2014. 
  48. Tanner, Adrian (1999). „3. Innu-Inuit 'Warfare'. Innu Culture. Department of Anthropology, Memorial University of Newfoundland. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. Приступљено 8. 3. 2017. 
  49. Asch, Michael (1997). Aboriginal and Treaty Rights in Canada: Essays on Law, Equity, and Respect for Difference. UBC Press. стр. 28. ISBN 978-0-7748-0581-0. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  50. Kirmayer, Laurence J.; Guthrie, Gail Valaskakis (2009). Healing Traditions: The Mental Health of Aboriginal Peoples in Canada. UBC Press. стр. 9. ISBN 978-0-7748-5863-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2016. 
  51. „Truth and Reconciliation Commission of Canada: Calls to Action” (PDF). Trc.ca. National Centre for Truth and Reconciliation. 2015. стр. 5. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 15. 6. 2015. 
  52. Reeves, Arthur Middleton (2009). The Norse Discovery of America. BiblioLife. стр. 82. ISBN 978-0-559-05400-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  53. The Canadian Encyclopedia (1. 7. 2008). „John Cabot”. Historica Canada. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2014. Приступљено 16. 10. 2017. 
  54. „John Cabot's voyage of 1497”. Memorial University of Newfoundland. 2000. Архивирано из оригинала на датум 20. 9. 2017. Приступљено 16. 10. 2017. 
  55. 55,0 55,1 Hornsby, Stephen J (2005). British Atlantic, American frontier: spaces of power in early modern British America. University Press of New England. стр. 14, 18—19, 22—23. ISBN 978-1-58465-427-8. 
  56. Cartier, Jacques; Biggar, Henry Percival; Cook, Ramsay (1993). The Voyages of Jacques Cartier. University of Toronto Press. стр. 26. ISBN 978-0-8020-6000-6. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  57. Baten, Jörg (2016). A History of the Global Economy. From 1500 to the Present. Cambridge University Press. стр. 84. ISBN 9781107507180. 
  58. Rose, George A (1. 10. 2007). Cod: The Ecological History of the North Atlantic Fisheries. Breakwater Books. стр. 209. ISBN 978-1-55081-225-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  59. Ninette Kelley; Michael J. Trebilcock (30. 9. 2010). The Making of the Mosaic: A History of Canadian Immigration Policy. University of Toronto Press. стр. 27. ISBN 978-0-8020-9536-7. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  60. Howard Roberts LaMar (1977). The Reader's Encyclopedia of the American West. University of Michigan Press. стр. 355. ISBN 978-0-690-00008-5. 
  61. Tucker, Spencer C; Arnold, James; Wiener, Roberta (30. 9. 2011). The Encyclopedia of North American Indian Wars, 1607–1890: A Political, Social, and Military History. ABC-CLIO. стр. 394. ISBN 978-1-85109-697-8. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  62. Phillip Alfred Buckner; John G. Reid (1994). The Atlantic Region to Confederation: A History. University of Toronto Press. стр. 55—56. ISBN 978-0-8020-6977-1. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  63. Nolan, Cathal J (2008). Wars of the age of Louis XIV, 1650–1715: an encyclopedia of global warfare and civilization. ABC-CLIO. стр. 160. ISBN 978-0-313-33046-9. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  64. Allaire, Gratien (мај 2007). „From 'Nouvelle-France' to 'Francophonie canadienne': a historical survey”. International Journal of the Sociology of Language. 2007 (185): 25—52. doi:10.1515/IJSL.2007.024. 
  65. Hicks, Bruce M (март 2010). „Use of Non-Traditional Evidence: A Case Study Using Heraldry to Examine Competing Theories for Canada's Confederation”. British Journal of Canadian Studies. 23 (1): 87—117. doi:10.3828/bjcs.2010.5. 
  66. Eric Nellis (2010). An Empire of Regions: A Brief History of Colonial British America. University of Toronto Press – University of British Columbia. стр. 331. ISBN 978-1-4426-0403-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  67. Leahy, Todd; Wilson, Raymond (30. 9. 2009). Native American Movements. Scarecrow Press. стр. 49. ISBN 978-0-8108-6892-2. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  68. Newman, Peter C (2016). Hostages to Fortune: The United Empire Loyalists and the Making of Canada. Touchstone. стр. 117. ISBN 978-1-4516-8615-9. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2017. 
  69. McNairn, Jeffrey L (2000). The capacity to judge. University of Toronto Press. стр. 24. ISBN 978-0-8020-4360-3. Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2016. 
  70. Axelrod (2009). стр. 74.
  71. Moore (1994)
  72. Farthing, John (1957). Freedom Wears a Crown. Toronto: Kingswood House. ASIN B0007JC4G2. 
  73. Stacey, C.P. (1948). History of the Canadian Army in the Second World War. Queen's Printer. 
  74. Bélanger, Claude (3. 8. 2000). „Quiet Revolution”. Quebec History. Marionopolis College, Montreal. Приступљено 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  75. 75,0 75,1 Dickinson (2003)
  76. WTO (17. 4. 2008). „Latest release”. WTO. Приступљено 3. 7. 2008. 
  77. 77,0 77,1 77,2 Central Intelligence Agency (16. 5. 2006). „The World Factbook: Canada”. Central Intelligence Agency. Приступљено 6. 5. 2007. 
  78. Canada, Statistics (4. 8. 2006). „Latest release from Labour Force Survey”. Statistics Canada. Приступљено 4. 8. 2006. [мртва веза]
  79. Clarke, Tony; Campbell, Bruce; Laxer, Gordon (10. 3. 2006). „US oil addiction could make us sick”. Parkland Institute. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  80. The Canadian Encyclopedia (2006). „Agriculture and Food: Export markets”. Historical Foundation of Canada. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  81. The Canadian Encyclopedia (2006). „Canadian Mining”. Historica Foundation of Canada. Приступљено 18. 5. 2006. [мртва веза]
  82. Трансканадски аутопут, Добављено дана 08. октобра 2009., Приступљено 8. 4. 2013.
  83. Списак аеродорма у Канади
  84. WorldAtlas.com (2006-02). „Countries of the World (by lowest population density)”. WorldAtlas.com. Приступљено 16. 5. 2006.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  85. railwaypeople.com (2006). „Quebec–Windsor Corridor Jet Train, Canada”. railwaypeople.com. Приступљено 3. 10. 2006. 
  86. Beauchesne, Eric (13. 3. 2007). „We are 31,612,897”. National Post. Приступљено 13. 3. 2007. [мртва веза]
  87. Canada, Statistics (2001). „Urban-rural population as a proportion of total population, Canada, provinces, territories and health regions”. Statistics Canada. Приступљено 23. 4. 2009. 
  88. Ethnocultural Portrait of Canada Highlight Tables, 2006 Census
  89. Benjamin Dolin and Margaret Young, Law and Government Division (31. 10. 2004). „Canada's Immigration Program”. Library of Parliament. Приступљено 29. 11. 2006. [мртва веза]
  90. Statistics Canada 2006 Census: Portrait of the Canadian Population in 2006, Приступљено 8. 4. 2013.
  91. „Ethnocultural Portrait of Canada Highlight Tables, 2006 Census”. Приступљено 30. 6. 2008. 
  92. 92,0 92,1 92,2 Canada, Statistics (27. 1. 2005). „Population by mother tongue, by province and territory”. Statistics Canada. Приступљено 14. 5. 2006. [мртва веза]
  93. www12.statcan.gc.ca, "2011 Census of Canada: Topic-based tabulations", преузето 30. априла 2016.
  94. Population by religion, by province and territory (2001 Census), Приступљено 8. 4. 2013.
  95. Canada, Statistics (25. 1. 2005). „Population by religion, by provinces, and territories”. Statistics Canada. Приступљено 14. 5. 2006. [мртва веза]
  96. CIA Factbook, 2009
  97. Bickerton, James; Gagnon, Alain-G & Gagnon, Alain (Eds). (2004). Canadian Politics (4th изд.). Orchard Park, NY: Broadview Press. ISBN 978-1-55111-595-5. 
  98. 98,0 98,1 Heritage, Canadian (2002). Symbols of Canada. Ottawa, ON: Canadian Government Publishing. ISBN 978-0-660-18615-3. 
  99. 99,0 99,1 Council of Ministers of Canada. „General Overview of Education in Canada”. Education@Canada. Приступљено 22. 5. 2006. 
  100. „National Sports of Canada Act (1994)”. Consolidated Statutes and Regulations. Department of Justice. Приступљено 20. 7. 2006. [мртва веза]
  101. 101,0 101,1 Conference Board of Canada (2004). „Survey: Most Popular Sports, by Type of Participation, Adult Population”. Strengthening Canada: The Socio-economic Benefits of Sport Participation in Canada—Report August 2005. Sport Canada. Приступљено 1. 7. 2006. [мртва веза]

Литература[уреди]

  • Abell, Robin A.; Olson, David M.; Dinerstein, Eric; Hurley, Patrick T. (2000). Freshwater Ecoregions of North America. Wahington D.C.: Island Press. ISBN 978-1-55963-734-3. 
  • Axelrod, Alan (2009). The Real History of the American Revolution: A New Look at the Past. Sterling Publishing Company, Inc. стр. 74—. ISBN 978-1-4027-6816-3. 
  • Etkin, David (2003). An Assessment of Natural Hazards and Disasters in Canada. Springer. стр. 569,582,583. ISBN 978-1-4020-1179-5.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Heritage, Canadian (2002). Symbols of Canada. Ottawa, ON: Canadian Government Publishing. ISBN 978-0-660-18615-3. 
  • Bickerton, James; Gagnon, Alain-G & Gagnon, Alain (Eds). (2004). Canadian Politics (4th изд.). Orchard Park, NY: Broadview Press. ISBN 978-1-55111-595-5. 
  • Dickinson, John Alexander (2003). A Short History of Quebec (3rd изд.). Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-2450-7.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Stacey, C.P. (1948). History of the Canadian Army in the Second World War. Queen's Printer. 
  • Farthing, John (1957). Freedom Wears a Crown. Toronto: Kingswood House. ASIN B0007JC4G2. 
  • Moore, Christopher (1994). The Loyalist: Revolution Exile Settlement. Toronto: McClelland & Stewart. ISBN 978-0-7710-6093-9. 
  • Шабић, Дејан (2008): Северна Америка, Географски факултет, Београд
  • Дукић, Душан (1999). Биогеографија. Београд: Географски факултет. 
  • Мастило, Наталија .: Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд. 2005. ISBN 978-86-82657-55-2..
  • Група аутора .: Атлас света, Монде Неуф, Љубљана (за издавача Политика, Београд). 2007. ISBN 978-86-86809-04-9..
  • Trigger, Bruce G. (1978). „Saint-Lawrence Iroquoians”. Handbook of North American Indians Volume 15. Washington: Smithsonian Institution. стр. 357—361. OCLC 58762737.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)

Спољашње везе[уреди]