Idealizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Detalj Platona u Atinskoj školi, na Rafaelovoj slici

Idealizam predstavlja filozofsko stanovište o prioritetu ideje u odnosu na materijalni svet. Idealizam je raznovrsna grupa metafizičkih pogleda koji svi tvrde da je „stvarnost“ na neki način nerazlučiv ili neodvojiva od ljudske percepcije i/ili razumevanja, da je u izvesnom smislu mentalno konstruisana ili da je na drugi način blisko povezana sa idejama.[1] Dva osnovna tipa idealizma su: metafizički idealizam, koji spekuliše o idealnoj realnosti i epistemološki, odnosno saznajni idealizam, po kojem, u procesu saznanja um jedino može dokučiti psihičke stvari, odnosno da je predmet spoznaje uvek uslovljen mogućnošću njegove percepcije. Metafizički idealizam je direktno u suprotnosti sa materijalizmom, pogledom po kojem osnovnu supstancu svega postojećeg čini materija.

U ranom modernom periodu, Džordž Berkli se često smatrao paradigmatskim idealistom, jer je tvrdio da se suština objekata mora sagledati. Nasuprot tome, Imanuel Kant, pionir moderne idealističke misli, smatrao je da se njegova verzija idealizma „ne tiče postojanja stvari”, već samo tvrdi da naši „načini njihovog predstavljanja”, pre svega prostora i vremena, nisu „određenja koja sama po sebi pripadaju stvarima“, ali bitne karakteristike našeg sopstvenog uma.[2] Kant je ovu poziciju nazvao „transcendentalnim idealizmom” (ili ponekad „kritičkim idealizmom”), držeći da se objekti iskustva oslanjaju na svoje postojanje u umu, te da se način na koji su stvari same po sebi izvan našeg iskustva ne može zamisliti bez primene kategorije koje strukturiraju sva naša iskustva. Međutim, budući da Kantovo gledište potvrđuje postojanje nekih stvari nezavisno od iskustva (naime, „stvari u sebi”), ono se veoma razlikuje od tradicionalnijeg idealizma Berklija.

Epistemološki, idealizam je praćen skepticizmom o mogućnosti poznavanja bilo koje stvari nezavisne od uma. U svojim ontološkim opredeljenjima, idealizam ide dalje, tvrdeći da se svi entiteti oslanjaju na um za svoje postojanje.[3] Ontološki idealizam stoga odbacuje fizikalistička i dualistička gledišta, jer ne pripisuju umu ontološki prioritet. Za razliku od materijalizma, idealizam ističe primat svesti kao poreklo i preduslov pojava. Idealizam drži svest ili um kao „mesto porekla” materijalnog sveta - u smislu da je to neophodan uslov za naše postavljanje materijalnog sveta - i ima za cilj da objasni postojeći svet prema ovim principima.[4]

Najraniji postojeći argumenti da je svet iskustva utemeljen na mentalnom potiču iz Indije i Grčke. Hinduistički idealisti u Indiji i grčki neoplatonisti dali su panenteističke argumente za sveobuhvatnu svest kao osnovu ili pravu prirodu stvarnosti.[5] Nasuprot tome, škola Jogakarska škola, koja je nastala u okviru mahajanskog budizma u Indiji u 4. veku nove ere,[6] bazira svoj „samo za um“ idealizam u većoj meri na fenomenološkim analizama ličnog iskustva. Ovaj zaokret prema subjektivno očekivanim empiristima, poput Džordža Berklija, koji je oživeo idealizam u Evropi 18. veka koristeći skeptične argumente protiv materijalizma. Počev od Imanuela Kanta, nemački idealisti poput Georga Vilhelma Fridriha Hegela, Johana Gotliba Fihtea, Fridriha Vilhelma Josefa Šelinga i Artura Šopenhauera dominirali su filozofijom 19. veka. Ova tradicija, koja je naglašavala mentalni ili „idealni” karakter svih pojava, iznedrila je idealističke i subjektivističke škole u rasponu od britanskog idealizma do fenomenalizma do egzistencijalizma.

Idealizam kao filozofija doživeo je težak napad na Zapadu na prelazu u 20. vek. Najuticajniji kritičari epistemološkog i ontološkog idealizma bili su Džordž Edvard Mur i Bertrand Rasel,[7] ali su njegovi kritičari uključivali i nove realiste. Prema Stanfordskoj enciklopediji filozofije, napadi Mura i Rasela bili su toliko uticajni da se čak i više od 100 godina kasnije „na bilo koje priznavanje idealističkih tendencija na engleskom govornom području gleda sa rezervom“. Međutim, mnogi aspekti i paradigme idealizma ipak su imali veliki uticaj na kasniju filozofiju.[8] Fenomenologija, uticajna vrsta filozofije s početka 20. veka, takođe se oslanja na pouke idealizma. U svom delu Biće i vreme Martin Hajdeger je slavno izjavio: „Ako izraz idealizam predstavlja priznanje da se biće nikada ne može objasniti kroz bića, već je, naprotiv, uvek transcendentalno u svom odnosu prema bilo kojim bićima, onda je jedina prava mogućnost filozofske problematike leži u idealizmu. U tom slučaju Aristotel nije bio ništa manje idealista nego Kant. Ako idealizam znači redukciju svih bića na subjekt ili svest, odlikuje se time što ostaje neodređen u svom biću, a na kraju se negativno karakteriše kao 'nestvaran', onda ovaj idealizam nije ništa manje metodično naivan od najgrubljeg realizma.”[9]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Idealizam je izraz sa nekoliko srodnih značenja. Dolazi preko latinske idea iz starogrčke idea (ἰδέα) iz idein (ἰδεῖν), što znači „videti”. Termin je ušao u engleski jezik do 1743.[10][11] Kristijan Vulf ga je 1747. prvi put upotrebio u apstraktnom metafizičkom smislu „verovanje da stvarnost čine samo ideje“.[8] Termin je ponovo ušao u engleski jezik u ovom apstraktnom smislu do 1796.[12]

U običnom jeziku, kao i kada se govori o političkom idealizmu Vudroa Vilsona, on generalno sugeriše prioritet ideala, principa, vrednosti i ciljeva nad konkretnim realnostima. Za idealiste se shvataja da predstavljaju svet onakvim kakav bi mogao ili trebao biti, za razliku od pragmatičara, koji se fokusiraju na svet kakav on trenutno jeste. U umetnosti, na sličan način, idealizam afirmiše maštu i pokušava da ostvari mentalno poimanje lepote, standard savršenstva, suprotno estetskom naturalizmu i realizmu.[13][14] Izraz idealizam ponekad se takođe koristi u sociološkom smislu, koji naglašava kako ljudske ideje - naročito verovanja i vrednosti - oblikuju društvo.[15]

Svaka filozofija koja pridaje presudnu važnost idealnom ili duhovnom području u svom opisu ljudskog postojanja može se nazvati „idealističkom”. Metafizički idealizam je ontološka doktrina koja drži da je sama stvarnost bestelesna ili iskustvena u svojoj srži. Osim toga, idealisti se ne slažu oko toga koji su aspekti mentalnog osnovniji. Platonski idealizam afirmiše da su apstrakcije stvarnije od stvarnosti koju opažamo, dok subjektivni idealisti i fenomenalisti imaju tendenciju da privilegiraju čulno iskustvo nad apstraktnim zaključivanjem. Epistemološki idealizam je stav da se stvarnost može spoznati samo putem ideja, da se umom može shvatiti samo psihološko iskustvo.[3][16][17]

Subjektivni idealisti poput Džordža Berklija su antirealisti u smislu sveta nezavisnog od uma, dok su transcendentalni idealisti poput Imanuela Kanta jako skeptični od takvog sveta, afirmišući epistemološki, a ne metafizički idealizam. Tako Kant definiše idealizam kao „tvrdnju da nikada ne možemo biti sigurni da li sve naše navodno spoljašnje iskustvo nije samo zamišljanje“.[18] On je tvrdio je da, prema idealizmu, „stvarnost spoljnih objekata ne priznaje stroge dokaze. Naprotiv, međutim, stvarnost objekta našeg unutrašnjeg osećaja (mene i stanja) je jasna odmah kroz svest”.[19] Međutim, nisu svi idealisti ograničili stvarno ili spoznatljivo na naše neposredno subjektivno iskustvo. Objektivni idealisti iznose tvrdnje o transempirijskom svetu, ali jednostavno negiraju da je ovaj svet u suštini razveden od ili ontološki pre mentalnog. Tako Platon i Gotfrid Lajbnic potvrđuju objektivnu i spoznatljivu stvarnost koja nadilazi našu subjektivnu svest - odbacivanje epistemološkog idealizma - ali predlažu da je ta stvarnost utemeljena na idealnim entitetima, obliku metafizičkog idealizma. Svi metafizički idealisti se ne slažu oko prirode ideala; za Platona, fundamentalni entiteti bili su nementalne apstraktne forme, dok su za Lajbnica to bile protomentalne i konkretne monade.[20]

Po pravilu, transcendentalni idealisti poput Kanta afirmišu epistemičku stranu idealizma ne obavezujući se u pogledu pitanja da li je stvarnost ultimatno mentalna; objektivni idealisti poput Platona afirmišu metafizičku osnovu stvarnosti u mentalnom ili apstraktnom smislu, ne ograničavajući svoju epistemologiju na obično iskustvo; a subjektivni idealisti poput Berklija afirmišu metafizički i epistemološki idealizam.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Idealism | philosophy”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-01-22. 
  2. ^ Guyer, Paul; Horstmann, Rolf-Peter (2019), „Idealism”, Ur.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2019 izd.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Pristupljeno 2020-01-22 
  3. ^ a b Daniel Sommer Robinson, "Idealism", Encyclopædia Britannica
  4. ^ Embree, Lester; Nenon, Thomas, ur. (2012). Husserl's Ideen (Contributions to Phenomenology). Springer Publishing. str. 338. ISBN 9789400752122. Pristupljeno 2019-07-27. 
  5. ^ Ludwig Noiré, Historical Introduction to Kant's Critique of Pure Reason
  6. ^ Zim, Robert (1995). Basic ideas of Yogācāra Buddhism. San Francisco State University. Source: [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. septembar 2012) (Retrieved 18 October 2007).
  7. ^ Sprigge, T.L.S. (2016). „Idealism”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. ISBN 978-0-415-25069-6. doi:10.4324/9780415249126-N027-1. 
  8. ^ a b Guyer, Paul; Horstmann, Rolf-Peter (30. 8. 2015). „Idealism”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford, California: Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  9. ^ Heidegger, Martin (2006). Being and Time. Klim. str. §43 a. 
  10. ^ „idealism, n.”. Oxford English Dictionary. 
  11. ^ „idealism, n.”. Merriam-Webster. 
  12. ^ „idealism, n.”. Online Etymological Dictionary. 
  13. ^ „Idealism - Define Idealism at Dictionary.com”. Dictionary.com. 
  14. ^ „Idealism - Definition of Idealism by Merriam-Webster”. 
  15. ^ Macionis, John J. (2012). Sociology 14th EditionSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Boston: Pearson. str. 88. ISBN 978-0-205-11671-3. 
  16. ^ In On The Freedom of the Will, Schopenhauer noted the ambiguity of the word idealism, calling it a "term with multiple meanings". For Schopenhauer, idealists seek to account for the relationship between our ideas and external reality, rather than for the nature of reality as such. Non-Kantian idealists, on the other hand, theorized about mental aspects of the reality underlying phenomena.
  17. ^ Philip J. Neujahr would "restrict the idealist label to theories which hold that the world, or its material aspects, are dependent upon the specifically cognitive activities of the mind or Mind in perceiving or thinking about (or 'experiencing') the object of its awareness." Philip J. Neujahr, Kant's Idealism, Ch. 1
  18. ^ Immanuel Kant, Notes and Fragments, ed. Paul Guyer, trans. by Curtis Bowman, Paul Guyer, and Frederick Rauscher, Cambridge University Press, 2005, p. 318, ISBN 0-521-55248-6
  19. ^ Critique of Pure Reason, A 38
  20. ^ Mark Kulstad and Laurence Carlin, "Leibniz's Philosophy of Mind", Stanford Encyclopedia of Philosophy, http://plato.stanford.edu/entries/leibniz-mind/
  21. ^ ARNE GRØN. „Idealism”. Encyclopedia of Science and Religion. Arhivirano iz originala 12. 01. 2011. g. Pristupljeno 1. 8. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Idealizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Идеализам&oldid=27550563”