Demokratija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Info non-talk.svg Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno prerađivanje.

To podrazumeva uklapanje potpunijeg i tačnijeg sadržaja, uklanjanje suvišnog i neodgovarajućeg teksta, dodavanje referenci i slična uređivanja, kako bi se dobio kvalitetan i enciklopedijski članak.

Članak je označen ovim šablonom dana.meseca.godine. i ne nalazi se ni u jednoj od postojećih kategorija.
Pogledajte kako se menja stranica ili stranicu za razgovor za pomoć. Uklonite ovu poruku kada završite.

Demokratija je politička orijentacija koja favorizuje vladu naroda odn. izabranih predstavnika naroda.

Demokratija je politički sistem baziran na mogućnosti da narod (građani) može da bira svoje predstavnike. Ovo - pravo na biranje predstavnika - je osnovni i suštinski koncept demokratije. Demokratija se u Evropi razvila najpre u grčkim gradovima-državama kao direktna i neposredna demokratija. Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji, gde se opština pojavila kao nosilac religioznog i političkog života.[1]

Demokratija je, u međuvremenu, postala prilično neodređena kao ideal, jer se često koristi kao opšti izraz za bilo koji aspekt političkog sistema, ili društva, koji se želi prikazati kao dobar.[2]. Nije preterano reći da je demokratija postala svojevrsna religija-savremena svetovna religija. Možemo je nazvati savremenom verom sveta. Sve države, izuzev njih jedanaest -Mjanmar, Svazilend, Vatikan i neke arapske zemlje-tvrde za sebe da su demokratije, makar samo po imenu.[3]

Poreklo pojma i njegove nedorečenosti[uredi]

Etimološki, demokratija je izvedena od grčkih reči demos (narod) i kratein (vladati).

Nedorečenosti u shvatanju i tumačenju demokratije nastaju zbog razlike između same ideje i oblika koji demokratija poprima kada se institucionalizuje, odn. realno primeni kao koncept društvenog uređenja. Problemi shvatanja demokratije leže i u različitim nivoima na koji individue, pojedinci shvataju, doživljavaju svoja individualna prava odn. da li su, i na koji način, upoznati sa svojim pravima.

Oblici i preduslovi demokratije kao koncepta društvenog uređenja[uredi]

Postoje dve vrste demokratija:

U direktnoj demokratiji svi građani učestvuju u procesu donošenja odluke, čime se sprečava stvaranje moći u rukama izabranih predstavnika. Ipak, najveći broj današnjih demokratija su predstavničke. Savremena direktna demokratija je izražena kroz tri osnovna oblika: inicijativu, referendum i opoziv.

U predstavničkoj demokratiji građani na izborima biraju svoje predstavnike u parlamentu i daju im autoritet da donose odluke u njihovo ime. Iako je neposredna ili direktna demokratija marginalizovana u korist predstavničke (reprezentativne), pojedine oblasti u svetu uspevaju zadržati ovaj oblik učešća građana u političkom životu! Takav je slučaj sa Švajcarskom koja je, zahvaljujući kantonalnom uređenju, uspešno integrisala neposrednost učešća građana u donošenju pretežnog dela političkih odluka. Oblike neposredne demokratije srećemo kao predviđene i u većini savremenih ustava. Najčešće su to narodna inicijativa i referendum.

Da bi se neki sistem mogao zvati demokratskim, u nekoj državi, svaki građanin mora imati ista prava i slobode (sve dok tuđa prava i slobode ne prekrši). Prava i slobode politička nauka razvrstava u 4 generacije: građanska, politička, ekonomska i socijalna te prava vezana za životnu sredinu. Ona podrazumevaju slobodu veroispoviesti, nacionalnog i etničkog opredeljenja, upotrebe jezika, slobodu medija i štampe, slobodu građana da se okupljaju i razmenjuju mišljenja ... Svaki građanin (punoljetni) mora imati pravo na glas da bira svoga predstavnika u parlamentu ili vladi. On to radi na izborima koji moraju biti redovni (najčešće svakih četiri ili šest godina), neposredni, tajni (mogućnost da glasa u tajnosti) opšti (pravo učešća svih punoljetnih građana), i jednaki (jedan građanin jedan glas). Takođe, takvo društvo mora podržavati svaki oblik pluralizma. To znači da država mora imati više političkih stranaka (političke stranke) i intersnih grupa (grupe za pritisak) i da građani slobodno mogu pristupati njima ili osnovati svoje.

Istorijski izvori demokratije[uredi]

Demokratija se prvi put pojavila u staroj Grčkoj u 4. veku p. n. e. u Atini. Prva savremena demokratija je bila Sjedinjenih Američkih Država uspostavljena 1789. godine na osnovi filozofije doba razuma.

Platon o demokratiji[uredi]

Bilo mu je dvadeset i osam godina kad je njegov učitelj Sokrat pošto je branio prava i nužnu slobodu mišljenja nakon revolucije i pobede demokratije koju je vodila gomila, osuđen na smrt ispijanjem otrova kukute. Ovo iskustvo ispunilo ga je takvim preziranjem demokratije, i takvom mržnjom na gomilu da je u njemu sazrelo rešenje da se demokratija mora uništiti i zameniti vladavinom najmudrijih i najboljih. I naći metod kojim bi se mogli otkriti najmudriji i najbolji, i kojim bi se oni mogli pokrenuti i postaviti da vladaju — bio je glavni zadatak njegova života.

Svaki oblik vladavine ruši sam sebe kad prevrši meru u čuvanju osnovnog principa. Aristokratija propada kad suzi krug vlastodržaca, a oligarhija kad se preda neopreznoj pohlepi da se odmah obogati. Obe izazivaju revoluciju. Kad revolucija prestane, može se čoveku činiti da je ona došla iz sitnih uzroka i neznatnih ćudljivosti; ali, mada nju mogu izazvati nevažni povodi, opet je ona iznenadna posledica teških i postepeno nagomilanih rđavih stanja. Kad telo oslabi zato što su zanemarivane sitne povrede, onda već i jednostavna rana može dovesti do teške bolesti (556). »Onda dolazi demokratija. Sirotinja savladava svoje protivnike, nekolicinu osuđuje na smrt, druge osuđuje na izgnanstvo, i narodu daje jednako učešće u građanskom pravu i u državnoj upravi...«(557).


Ali, demokratija ruši sebe time što preteruje — u demokratiji. Njen osnovni princip jeste jednako pravo svih da vrše službe i da uzimaju učešća u donošenju državnih rešenja. Na prvi pogled, to je odlično stanje, ali ono postaje katastrofalno time što narod nema dovoljnog obrazovanja da izabere najbolje vođe i najmudriji pravac (588). »Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođi kažu«» (Protagora, 317). Da jedna ideja uspe ili da propadne, dovoljno je da se ona pohvali ili smešnom učini u kakvom komadu iz narodnog života (ovaj udarac uperen je protiv Aristofana, čije komedije napadaju svaku novu ideju). Za državni brod vladavina gomile jeste burno more, gde svaki talas govora navaljuje na njega vodu i sprečava plovidbu. Kraj takve demokratije jeste tiranija ili autokratija; gomila toliko voli laskanje, i »toliko je žedna meda« da naposletku najlukaviji i najnesavesniji laskavac, koji sebe zove »zaštitnikom naroda«, uzima najvišu vlast u svoje ruke (565). (Setite se istorije Rima!)

Što više Platon o tome razmišlja, sve se više čudi onoj ludosti koja izbor državnih činovnika ostavlja volji i lakovernosti gomile — da uopšte ne govori o tome da se taj izbor prepušta onim mračnim i na novac halapljivim vojvodama koji iza demokratske pozornice kuju oligarhiske intrige. Platon se žali na to što smo mi u prostijim prilikama, na primer kad naručujemo čizme, vazda uvereni da nas može zadovoljiti samo stručnjak, a u politici, bez daljega razmišljanja, uzimamo da svako ko ume da lovi glasove ume i da upravlja gradom ili državom. Kad smo bolesni, poručujemo školovanog lekara, čija nam titula jamči za njegovu naročitu spremu i razumevanje stvari, a ne tražimo onoga koji je veoma lep i rečit. Prema tome, ako je cela država bolesna, zašto da ne tražimo službu i vođstvo najmudrijih i najboljih. Naći metodu koja bi od javnih položaja otklanjala nesposobne i lupeže, a spremala i birala najbolje — to je zadatak političke filosofije ili filosofije države.


Demokratija znači sasvim jednake mogućnosti, naročito u obrazovanju; ali ne to da se svaki nesposoban Kurta i još nesposobniji Murta može uspeti na državne položaje. Svakome će stojati otvorena mogućnost da se vaspita za složene zadatke upravljanja; ali, samo oni koji su dokazali svoju sposobnost, koji su sa svih ispita poneli pobedna znamenja umetnosti, treba da se biraju za vođe. Državni činovnici ne treba da se biraju odglasavanjem, niti treba da ih biraju potajne grupe, koje za demokratiju vezuju svoje nečasne račune i intrige, nego samo njihova obdarenost, koju su oni dokazali u demokratskoj sredini u kojoj svi gradovi prvobitno imaju jednaka prava. I niko ne sme da se prima kakve službe bez naročitog prethodnog obrazovanja, ili da ulazi u kakvu visoku službu pre nego je s uspehom vršio koju nižu službu.


Je li to aristokratski? Ne treba da se bojimo reči dokle god je dobra stvarnost koju reč označava: pametnom čoveku reči su tantuz bez prave vrednosti; samo budale i političari uzimaju ih za gotov novac. Mi hoćemo da najbolji upravljaju nama, a to i znači reč »aristokratija«; nismo li mi, slično kao Tomas Karlajl, za tim čeznuli i za to se molili da najbolji upravljaju nama? Ali, mi smo se navikli da pod aristokratijom razumevamo nešto nasledno. Otuda mora se izrično naglasiti „da je platonska aristokratija drukčije vrste; ona bi se najpre mogla označiti kao demokratska aristokratija.„ Jer, narod neće biti primoran da između dva kandidata, što su mu ih pronašle i iznele klike, bira onoga koji je manje loš,„ nego će se sam kandidovati u svakom od svojih članova i dobiti jednaku mogućnost izbora za vaspitanje onih koji treba da vrše državne službe. Tu nema nikakvih klasnih razlika, nikakvih položaja ili privilegija koje se nasleđuju, nikakvih smetnja za talente koji su se rodili bez sredstava; sin vladaočev počinje kao svi druti, i s njime se postupa kao sa svima drutima, i on ima iste mogućnosti pred sobom kao sin onoga koji čisti obuću. Ako je sin vladaočev glupak, on se pri prvom presijavanju određuje među one koji nisu sposobni za dalji razvitak; a ako li je sin onoga koji čisti obuću obdaren čovek, njemu je put otvoren da postane čuvar države (423). Talentu je razvitak omogućen ma gde se on rodio. To je demokratija škola — stoput delatnija i časnija nego li demokratija odglasavanja.

Aristotel o demokratiji[uredi]

Opaža se da njemu nedostaje ono reformatorsko nastojanje koje je imao Platon, ona srdita ljubav prema čovečanstvu, koja je ovoga velikoga idealista potstakla da osudi svoje bližnje. Opaža se da njemu nedostaje smela originalnost njegova učitelja, uzvišena imaganacija i sposobnost za blagorodnu obmanu samoga sebe. Pa, ipak, posle lektire Platonovih spisa, ništa ne može da dejstvuje lekovitije nego li skeptička mirnoća Aristotelova.


Najbolji oblik vladavine bio bi teoriski sjedinjenje cele političke moći u rukama najboljega čoveka. Homer ima pravo: »Rđava je vlast mnogih; dajte neka samo jedan vlada i vodi.« Takvom čoveku zakoni bi bili pre sredstva nego li ograničenje; »za ljude ovakve vrste nema nikakvog zakona, jer oni su sami zakon. Šta više, ko bi hteo da donese zakon za njih, učinio bi se smešan, i oni bi takvom zakonodavcu verovatno odgovorili onako kao lavovi u Antistenovoj basni, kad su u skupštinu životinja došli zečevi i zahtevali za sve jednaka prava: — »A gde su vaše šape?«

Demokratija je redovno rezultat revolucije protiv plutokratije. »Koristoljublje vladajuće klase vodi do stalnog smanjivanja te klase (po Marksu »eliminacija srednje klase«) i do jačanja gomile koja naposletku ustaje protiv svojih gospodara i zasniva demokratiju«.
Ova »vladavina onih koji su bez sredstava« ima neka preimućstva. »Jer svako uzet pojedinačno imaće, možda, lošiji sud nego li stručnjaci, ali svi zajedno imaće bolji ili ne lošiji. Drugo, u nekim stvarima umetnik koji je svršio neko delo nije ni jedini ni najbolji sudija... Na primer, ne može o kući da donosi mišljenje samo onaj ko ju je sagradio ... nego onaj kome ona treba, t. j. domaćin... Isto tako gost o jelu, a ne kuvar.«

I »gomila i o mnogim drugim stvarima ima bolji sud nego li pojedinac, bio on ma ko. — Zatim, velika gomila manje je izložena kvarenju. I kao ni velika količina vode, tako ni gomila ne može da se lako pokvari kao pojedinac. Obuzme li pojedinca gnev ili kakva druta slična strast, njegovo suđenje mora da se pomuti, ali bi se teško moglo dogoditi da bi strast sve obuzela i da bi svi pogrešili.«.


Uopšte uzevši, demokratija je inferiornija nego li aristokratija, jer se ona osniva na lažnoj pretpostavci jednakosti; ona »nastaje iz shvatanja da će oni koji su u nekom pogledu jednaki (na primer, pred zakonom) biti jednaki u svima stvarima; kako su ljudi jednako slobodni, oni traže pravo na potpunu jednakost«. Rezultat je da se obdarenost žrtvuje broju glasova, a brojem glasova upravljaju smicalice. Kako se narod lako može zavesti i kako je on u svojim shvatanjima nestalan, to bi trebalo da se pravo glasanja ograniči na inteligenciju. Pravi put je kombinacija aristokratije i demokratije.

Ovo srećno sjedinjenje može da se nađe u obliku konstitucionalne vladavine. To nije najbolji oblik vladavine koji se može zamisliti, — to bi bila aristokratija vaspitanja, — ali to je najbolji mogućni oblik države. »Ali, koji je ustav najbolji, i koji je život za većinu država i za većinu ljudi najbolji? Tu se ne može pogoditi rešenje ako se postavi merilo jedne vrline koja je strana prostu čoveku, ili ako se prihvati Vaspitanje za koje se iziskuju naročito srećne prirodne sposobnosti i bogata sredstva, ili ako se pretpostavi i ustav koji je ideal naših želja, — nego tako ako se ima u vidu život kojii većina ljudi može da živi, i ustav koji može da se održi u najvećem broju država.« Raspravljanjima o državi mora prethoditi jedan priicip, naime da onaj deo države koji vladavinu želi da održi mora biti jači nego li drugi deo koji to ne želi; a jačina se ne sastoji ni u broju ni u samom posedu, ni u vojničkim i političkim sposobnostima, nego u kombinaciji toga tako da treba uzeti u obzir »slobodu, imanje, kulturu i otmeno poreklo, kao i čistu numeričku superiornost«. A gde može da se nađe ekonomska većina koja bi potpomogla nacrtanu ustavnu vladavinu? Najpre u sredljoj klasi, i tako bismo opet pred sobom imali zlatnu sredinu, kao što baš ustavna vladavina predstavlja sredinu između demokratije i aristokratije.

Država biće dovoljno demokratska čim svakome dopusti uspinjanje u državne službe; ona će biti dovoljno aristokratska ako same službe otvara samo takvim kandidatima koji su se istinski uspeli i potpuno su obrazovani. S koje god se strane čovek približi večnom političkom pitanju, jednako dolazi do istoga zaključka: zajednica mora sama sebi postavljati ciljeve, a potrebna sredstva moraju odabirati i primenjivati stručnjaci. Izbor mora biti demokratski propšren, ali državna služba mora se strogo rezervisati za odlično spremljene i odabrane obdarenike.

Fridrih Niče o demokratiji[uredi]

Pobeda hrišćanstva bila je početak demokratije; »prvi hrišćanin ... iz najdubljega instinkta bunio se na sve što je privilegovano, — on živi, on se svagda bori za jednaka prava!«. Najveći među vama treba da postane vaš sluga - to je obrtanje sve političke mudrosti, svakoga zdravoga ljudskoga razuma; u stvari, kad čovek čita Jevanđelja, kao da je u atmosferi kakvog ruskog romana; ona su neka vrsta plagijata iz Dostojevskoga. Samo su u nižim redovima takvi pojmovi mogli da uhvate korena, i samo u jednom vremenu u kojem su vladari bili degenerisani i prestali da vladaju. »Kad su Neron i Karakala sedeli na prestolu, nastao je paradoks da je najniži čovek vredniji no onaj gore!«

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Bertelsmann Lexikon 1997
  2. ^ Политичка филозофија, Адам Свифт, Клио, 2008, год
  3. ^ Демократија - мит и стварност, Френк Карстен, Карел Бекман

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :