Indija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Republika Indija
भारत गणराज्य
Bhārata Ganarājya
Flag of India.svg
Emblem of India.svg

Krilatica:
Satyamēva Jayatē (Sanskrit: Samo Istina Pobeđuje)
Himna:
Jana-Gana-Mana
{{{alt}}}
Glavni grad Nju Delhi
Službeni jezik Vlada koristi hindi i engleski, dok su po ustavu zvanična 23 jezika: asamski, bengalski, bodo, gudžarati, dogri, engleski, kanada, kašmiri, konkani, maithili, malajalam, manipuri, marati, nepalski, orija, pandžabi, sanskrit, santali, sindi, tamilski, telugu, urdu, hindi
Vladavina
Predsednik Pranab Mukerdži
Predsednik Vlade Narendra Modi
Oblik države Federalna parlamentarna republika
Istorija
Nezavisnost 15. avgusta, 1947
Geografija
Površina
 — ukupno 3.287.240 km2(7)
 — voda (%) 9,56
Stanovništvo
 — 2014. Rast 1.279.301.479 [1](2)
 — gustina 349/km2
Ekonomija
Valuta Indijska rupija
 — stoti deo valute ‍100 паисеа‍
 — kod valute INR
Ostale informacije
Vremenska zona UTC +5:30
Internet domen .in
Pozivni broj +91

Indija (hind. भारत; engl. India) ili zvanično Republika Indija (hind. भारत गणराज्य, transl. Bhārat Gaṇarājya; engl. Republic of India) je država u južnoj Aziji.[2] Sedma je država na svetu po površini svoje teritorije, druga po broju stanovnika, sa oko 1,2 milijarde stanovnika i predstavlja najmnogoljudniju demokratiju na svetu. Na jugu izlazi na Indijski okean, na jugozapadu na Arabijsko more, a na Bengalski zaliv izlazi na jugoistoku. Sa Pakistanom se graniči na zapadu, na severoistoku sa Kinom, Nepalom i Butanom, a na istoku sa Bangladešom i Mjanmarom. U blizini Indije, kao ostrva u Indijskom okeanu, nalaze se Šri Lanka i Maldivi; pored toga, indijska ostrva Andamani i Nikobari dele pomorsku granicu sa Tajlandom i Indonezijom.

Kao dom civilizacije doline Inda i oblast istorijskih trgovačkih puteva i prostranih carstava, Indijski potkontinent je tokom velikog dela svoje duge istorije bio poznat po svom privrednom i kulturnom bogatstvu.[3] Četiri značajne religije — hinduizam, budizam, đainizam i sikizam — su nastale u Indiji, dok su zoroastrizam i avramske religije (judaizam, hrišćanstvo i islam) stigli u 1. milenijumu n. e. i značajno oblikovali raznoliku kulturu ove oblasti. Britanska istočnoindijska kompanija je od ranog 18. veka postepeno preuzimala vlast u Indiji, da bi sredinom 19. veka Indija postala kolonija Ujedinjenog Kraljevstva. Nakon borbe za nezavisnost koju je obeležio rasprostranjeni nenasilni otpor, Indija je postala nezavisna država 1947.

Indija je republika sa parlamentarnim sistemom demokratije i sastoji se od 28 država i 7 saveznih teritorija. Privreda Indije je po nominalnoj vrednosti BDP jedanaesta po veličini na svetu i četvrta najveća po paritetu kupovne moći. Indija je treća na svetu po brojnosti aktivne vojske. Ekonomske reforme koje se sprovode od 1991. su omogućile privredi ove zemlje status jedne od najbrže rastućih privreda na svetu. Ipak, Indija i dalje ima problema sa siromaštvom, nepismenošću, korupcijom, bolestima i neuhranjenošću stanovništva. Indija poseduje nuklearno oružje i deseta je zemlja na svetu po ulaganjima u odbranu. Pored toga što je religijski pluralistička, višejezična i multietnička država, Indija je dom raznovrsnog divljeg sveta u svojim brojnim zaštićenim staništima.

Ime[uredi]

Svoje ime Indija duguje starom persijskom nazivu reke Ind - Sindu. Po ustavu, država se može nazivati i po svom nazivu u hindi jeziku Barat (भारत). Neke grupe, naročito muslimani, koriste naziv Hindustan.

Geografija[uredi]

Glavni članak: Geografija Indije

Položaj[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Indija se graniči sa Pakistanom na zapadu, na severu sa Nepalom, Kinom i Butanom i sa Bangladešom i Mjanmarom na istoku. Ona je sedma po površini zemlja na svetu.

Indijske obale, duge preko 7000 kilometara, zapljuskuju Arapsko more i Bengalski zaliv, što su delovi Indijskog okeana. Južni deo Indije predstavlja, po obliku trouglasta, visoravan Dekan. Na severu su široke ravnice slivova reka Gang i Bramaputra. Dalje ka severu su planine Himalaji. Usled ogromne površine, Indija ima raznovrstan biljni i životinjski svet, različite klimatske uslove i geografske terene.

Geologija i reljef[uredi]

Fizička mapa Indije

Indija zauzima najveći deo Indijskog potkontinenta, koji leži na Indijskoj tektonskoj ploči, i deo Indo-australijske ploče.[4] Geološki proces koji je oblikovao današnju Indiju je počeo pre oko 75 miliona godina, kada se Indijska ploča, tada deo južnog superkontitenta Gondvane, počela kretati na severoistok zbog širenja morskog dna na njenom jugozapadu i kasnije na jugu i jugoistoku.[4] Istovremeno, velika tetiska okeanska kora na severu je počela da se podvlači pod Evroazijsku ploču.[4] Ovi dualni procesi, vođeni konvekcijom u Zemljinom mantlu su stvorili Indijski okean i izazvali da indijska kontinentalna kora podigne Evroaziju i izdigne Himalaje.[4] Odmah južno od novonastajućih Himalaja, kretanje kora je stvorilo veliki trog koi je brzo ispunjen rekama nošenim sedimentima[5] i sada čini Indo-gangsku niziju.[6] Odvojena od nizije drevnim vencem Aravali leži pustinja Tar.[7]

Prvobitna Indijska ploča je preživela kao Indijsko poluostrvo, najstariji i geološki najstabilnije deo Indije, Onda se prostire na sever sve do venaca Saptura i Vindja u cetralnoj Indiji. Ovi paralelni venci se prostiru od Arapskog mora u Gudžaratu na zapadu do ugljem bogate visoravni Čota Nagpur u Džarkandu na istok.[8] Na jugu, prestalo poluostrvosko kopno, visoravan Dekan, je okružena sa zapada i istoka planiskim vencima Zapadnim i Istočnim Gatima;[9] visoravan se sastoji od najstarjih stenovitih formacija Indije, od kojih su neki stario više od milijardu godina.

Vode[uredi]

Reke u Indiji su: Gang, Kosi, Gandak, Gumti, Džama, Ken, Dasan, Betva, Sind, Čambal, Kauveri, Ponojar, Pener, Vajnganga, Tungabhadra (ulivaju se u Indijski okean)

Klima[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Klima u Indiji je suptropska, tropska i ekvatorska. Prosečne temperature su u januaru 13 °C u Delhiju i 25 stepeni u Čenaji. A prosečne temperature u julu su 31 stepen u Delhiju i Čenaju.

Istorija[uredi]

Glavni članak: Istorija Indije
Istorija Južne Azije
Flag of Bhutan.svg Flag of Maldives.svg Flag of Pakistan.svg Flag of India.svg Flag of Bangladesh.svg Flag of Sri Lanka.svg Flag of Nepal.svg
Istorija Indije
Kameno doba 70.000–7000. p. n. e.
Kultura Mergar 7000–3300. p. n. e.
Civilizacija doline Inda 3.300.–1700. p. n. e.
Kasna Harapa kultura 1700.–1300. p. n. e..
Vedska civilizacija 1500.–500. p. n. e.
· Kraljevstva antičke Indije · 1200.–700. p. n. e.
Mahadžanapadi 700.–300. p. n. e.
Carstvo Magada 684.–26. p. n. e.
· Maurijsko carstvo · 321.–184. p. n. e.
Srednja kraljevstva Indije 230. p. n. e.–1279. nove ere
· Satavahana carstvo · 230. p. n. e.–199. nove ere
· Kušansko carstvo · 60.–240. nove ere
· Gupta carstvo · 240.–550.
· Čola carstvo · 848.–1279.
Islamski sultanati u Indiji 1210.–1596.
· Delhijski sultanat · 1206.–1526.
· Dekanski sultanat · 1490.–1596.
Hojsala carstvo 1040.–1346.
Vidžajanagara carstvo 1336.–1565.
Mogulsko carstvo 1526.–1707.
Marata carstvo 1674.–1818.
Kolonijalna Indija 1757.–1947.
Podela Indije 1947.-
Istorije država
Republika Indija · Pakistan · Bangladeš
Šri Lanka · Nepal · Butan · Maldivi
Regionalne istorije
Pendžab · Južna Indija · Tamil Nadu · Bengal · Asam
Pakistanski regioni · Sind · Tibet

Indija je imala značajnu ulogu u istoriji čovečanstva, jer je bila mesto gde se razvijala jedna od četiri najveće stare civilizacije, centar velikih trgovinskih puteva i velikih carevina. U njoj su se razvile tri velike religije - budizam, lamaizam i hinduizam, a i islam je ostavio neizbrisiv trag.

Praistorija[uredi]

Veruje se da su anatomski moderni ljudi stigli u južnu Aziju pre 73–55.000 godina,[10] iako su najstariji autentični ljudski ostaci datirani u period od pre 30.000 godina.[11] Najstariji dokazi ljudske aktivnosti u Indiji, crteži na stenama iz kamenog doba iz skoro istih vremenskih perioda je pronađena u mnogim delovima Indijskog potkontitenta, a među njima su je i arheološki lokalitet Bimbetka u Madja Pradešu.[12] Oko 7.000. p. n. e. prva poznata neolitska naselja se pojavljuju na potkontitentu u Mergaru i drugim lokalitetima u zapadnom Pakistanu.[13] Ona su se postepeno razvile u civilizacije doline Inda,[14] prvu urbanu kulturu u južnoj Aziji;[15] Kultura je cvetala u periodu od 2500–1900. p. n. e. u Pakistanu i zapadnoj Indiji.[16] Kulture Inda su gradile gradove od opeke sa kanalizacionom mrežom i širokim ulicama. Najveći gradovi su bili Harapa, Mohenjo Daro, Dolavira i Kalibangan. Civilizacija se bavila na zanatstvo i raširenu trgovinu.[15]

Antička Indija[uredi]

Tokom perioda od 2000-500. p. n. e. u pogledu kulture mnogi oblasi potkontinenta su prelazili od bakarnog ka gvozdenom dobu.[17] Vede, najstariji sveti tekstovi hinduizma,[18] su napisane u ovom periodu,[19] a istoričari smatraju da pripadaju vedskim kulturama u Pandžabu i gornjoj Ganskoj niziji.[17] Većina istoričara smatra da ovaj period obuhvata nekoliko talasa Indoarijevskih seoba na potkontitnet sa severozapada, iz centralne Azije.[20][18][21] Indoarijevci su uništili indske gradove i preuzela dominaciju. Glavni istorijski izvor za to doba su Vede, zbirka četiri knjige, i zato Indiju od 1400. do 550. p. n. e. zovemo „vedska Indija“. Hinduizam se razvija iz vedske kulture. Male plemenske jedinice između Inda i Ganga su postepeno prerasle u monarhije.[22] Kad su nastale države, narod je iz polunomadstva prešao na poljoprivredu, a društvo se raslojilo na četiri kaste. Kastinski sistem je stvorio hijerarhiju bramana (sveštenika), ratnika i slobodnih seljaka, ali nije obuhvatio domorodačko stanovništvo koje je smatrano nečistima,[23] Na Dekanu arheološki dokazi iz ovog perioda nagovetavaju postojanje sistema vladavine više rodova.[17] U južnoj Indiji, napredak ka sedelačkom načinu života nagoveštava veliki broj megalitskih spomenika datiranih u ovaj period,[24] kao i obližnji tragovi poljoprivrede, rezervoara za navodnjavanje i tradicije zanatstva.[24]

Damaged brown painting of a reclining man and woman.
Crteži u pećinama Ajata u Aurgangabadu

U prvom milenijumu postojalo je mnoštvo kraljevina u Indiji. U kasnom vedskom periodu, oko 5. veka pre nove ere, male države Gangske nizije i severozapadnih regiona su se konsolidovale u 16 ​​velikih oligarhija i monarhija koje su poznate kao mahadžanapade.[25][26] Sve veća urbanizacija, verske reforme i ortodoksije iz ovog perioda su stvorile i heterodoksne verske pokrete, od kojih su dva postala zasebne religije. Budizam, zasnovan na učenjima Gotame Bude, je privukao sledbenike iz svih društvenih slojeva osim klase; praćenje Budinog živora je bilo od ključne važnosti na počecima zabeležene istorije u Indiji.[27][28][29] Đainizam je dobio na značaju za života Mahavire, svog najznačajnijeg ispovednika.[30] U dobu sve većeg bogaćenja gradova, obe religije su naglašavale odricanje kao ideal,[31] i obe su uspostavile dugotrajne tradicije monaštva. Na sjeveru je od tih država veliki doprinos indijskoj kulturnoj baštini dala Maurijska dinastija Do 3. veka pre nove ere, kraljevstvo Magada je anektiralo ili smanjilo druge države i osnovalo Maurijsko carstvo.[25] Nekada se mislilo da je ovo carstvo kontrolisalo veći deo potkontinenta osim krajnjeg juga, ali sada se misli da su njegovi osnovni regioni bili odvojeni velikim autonomnim oblastima.[32][33] Maurijski kraljevi su poznati po izgradnju svog kraljevstva i upravljanju javnim životom, kao i po Ašokinom odbacivanju militarizma i upornim zastupanjem budističke Darme.[34][35]

Sangamska književnost na tamilskom jeziku otkriva da su, između 200. p. n. e. i 200. n. e., južnim delom potkontintenta vladale dinastije Čalukja, Čera, Čola, Kadamba i Pandja, koje se intenzivno trgovale sa Rimskim carstvom i zapadnom i jugoistočnom Azijom.[36][37] Od godine 180. p. n. e., bilježi se serija invazija iz Centralne Azije. To je dovelo do stvaranja Kušanskog kraljevstva, kao i celog niza Indo-grčkih, indo-skitskih i indo-partskih kraljevina na severu Indijskog potkontinenta. Od 3. veka dinastija Gupta je vladala u periodu koji se često naziva Zlatnim dobom Indije. Do 4. i 5. veka, Gupta carstvo u Gangskoj niziji je razvilo složeni sistem uprave i oporezivanja koji je postao model za kasnija indijska kraljevstva.[38][39] U severnoj Indiji hinduizam je učvrstio patrijarhatsku kontrolu nad porodicom, što je dovelo do sve većeg potčinjavanja žena.[40][25] Za vreme Gupti, obnovljeni hinduizam se zasnivao na više na posvećenosti nego na ritualima. Obnova se ogledala u procvatu vajarstva i arhitekture, koje su pokrovitelje našle među gradskom elitom.[39] Klasična sankristska književnost je takođe cvetala, a indijska nauka, indijska astronomija, indijska medicina i matematika su takođe načinile značajne napretke.[39]

Srednjovekovna Indija[uredi]

Granitnu kulu hrama Brihadesvarar u Tandžavuru je završio Radžaradža Čola I 1010. godine

Rani srednjovkovni period istorije Indije, od 600. do 1200, su obeležila regionalna kraljevstva i kulturne raznolikosti.[41] Kada je car Harša, koji je vladao veliki delom Ingo-gangske nizije od 606. do 647, pokušao da proširi svoju državu na jug, porazio ga čalukški vladar Dekana.[42] Kada je njegov naslednik pokušao da se proširi prema istoku, porazio ga je palaški kralj Bengala.[42] Kada su Čalaukje pokušale da se proširi na jug, porazile su ih Palave, koje su zauzvrat bile suporstavljene Pandjama i Čolama još južnije.[42] Nijedan vladar iz ovog perioda nije bio u stanju da stvori carstvo i čvrsto kontroliše mnogo teritorije izvan svog matičnog regiona.[41] Tokom ovog perioda pastirski narodi koji su proterani sa svog zemljišta da bi se otvorio put rastućoj zemljoradničkoj ekonomiji, su se pridodati kastinskom sistemu, kao nova netradicionalne vladajuća klasa.[43] Kastinski sistemi su od tada počeli da pokazuju regionalne razlike.[43]

U 6. i 7. veku, prvi himne o posvećenosti su nastale na tamilskom jeziku.[44] One su oponašane širom Indije i dovele su, kako do preporoda hinduizma, tako i do razvoj svih modernih jezika potkontinenta.[44] Indijsko plemstvo, veliko i malo, i hramovi čiji su oni bili pokrovitelji, privlačili su u velikom broju stanovništvo u glavne gradove, koji su postali i ekonomski centri.[45] Gradovi sa hramovima raznih veličina su počeli da se pojavljuju svuda, pa je Indija doživela još jednu urbanizaciju.[45] Do 8. i 9. veka, njeni efekti su osetili u jugoistočnoj Aziji, kako su se kultura južne Indije i njeni politički sistemi izvozili u zemlje koje su postale delovi današnjih država Mjanmar, Tajland, Laos, Kambodža, Vijetnam, Filipini, Malezija i Indonezija.[46] Indijski trgovci, naučnici, i ponekad vojske su bili uključene u ovaj prenos. Žitelji jugoistone Azije su preuzeli inicijativu, a mnogi su dolazili u Indiju radi obrazovanja i prevodili su budističke i hinduističke tekstove na svoje jezike.[46]

Nakon 10. veka muslimanski nomandski klanovi centralne Azije, koji su se oslanjali na brzu konjicu i organizovanje ogromnih vojski ujedinjeni po etničkoj pripadnosti i veroispovesti, su u više navrata pregazili severozapadne ravnice južne Azije, što je dovelo na kraju do uspostavljanja islamskog Delhijskog sultanata 1206.[47] Sultanat je vladao većim delom severne Indije, i da više puta je pokušao da se proširi na jug. Iako je u početlu bio neprijateljski nastrojen prema indijskoj eliti, sultanat u velikoj meri ostavio ogromnom nemuslimanskom stanovništva da praktikuje sopstvene zakone i običaje.[48][49] Zahvaljujući uzastopnim odbijanjima mongolskih pljačkaša u 13. veku, sultanat je spasao Indiju od razaranja kakvu su doživela zapadna i srednja Azija, zbog čega su usledile viševekovne migracije odbeglih vojnika, učenih ljudi, mistika, trgovaca, umetnika i zanatlija iz tih regiona na Indijski potkontinent, čime je na severu stvorena sinkretička islamsko-indijska kultura.[50][51] Napadi Delhijskog sultanata i slabljenje regionalnih kraljevstava južne Indije utrli su put za autohtono Vidžajanagara carstvo.[52] Pošto je prihvatilo jaku šivaističku tradiciju i stvorilo jaku vojsku, carstvo je zagospodrailo velikim delom poluostrvske Indije i uticalo je na indijsko društvo dugo nakon toga.[52]

Novovekovna Indija[uredi]

Testament mogulskog dvora na persijskom jeziku.

Početkom 16. veka severna Indija, pošto je uglavnom bila pod muslimanskim vladarima,[53] je ponovo pala zbog superiorne pokretljivosti i vatrene moći nove generacije ratnika iz centralne Azije.[54] Novonastalo Mogulsko carstvo nije iskorenilo lokalne društva kojima je ovladalo, već je balansiralo i umirilo ih preko nove administrativne prakse[55][56] i raznolike vladajuće elite[57]. To je dovelo do sistematizovanije, centralizovanije i uniformnije vladavine.[58] Izbegavanjem plemenskih veza i islamskog identiteta, posebno za vreme Ahbara Velikog, Moguli su ujedinili svoje daleke posede kroz odanost (izražena kroz persijanizovanu kulturu) caru koji je imao skoro božanski status.[57] Ekonomska politika mogulske države, koja je najviše prihode ubirala od poljoprivrede[59] i naložila da se porezi plaćaju u dobro regulisanom srebrnom novcu[60], podsticala je seljake i zanatlije da uđu na veća tržišta.[58] Relativni mir koje je carstvo održavalo tokom većeg dela 17. veka je bio faktor u ekonomskoj ekspanziji Indije,[58] koja je za posledicu imalo veće pokroviteljstvo za slikarstvo, književne forme i arhitekturu.[61] Nove koherentne socijalne grupe u severnoj i zapadnoj Indiji, kao što su Marate, Radžputi i Siki, su dobili vojne i državničke ambicije tokom mogulske vladavine, koje, kroz saradnju ili u krizama, davalo im kako priznanje tako i vojno iskustvo.[62] Širenje trgovine tokom mogulsko vladavine dovelo je do pojave nove indijske trgovačke i političke elite duž obale južne i istočne Indije.[62] Kako se carstvo raspadalo, mnogi među ovim elitama su mogli da traže i kontrolišu svoje poslove.[63]

Sredinom drugog milenijuma, nekoliko evropskih država, uključujući Portugaliju, Nizozemsku republiku, Francusku i Veliku Britaniju, koje su ispočetka bile zainteresovane samo za trgovinu, iskoristile su rascepkanost područja i razmirice među kraljevstvima kako bi uspostavile svoje kolonije. Do početka 18. veka, kada je linija između trgovačke i političke dominacije izbledela, veliki broj evropskih trgovačkih kompanija, uključujući i englesku Istočnoindijsku kompaniju, je osnivao priobalne ispostave.[64][65] Kontrola Istočnoindijske kompanije nad morima, veća sredstva i naprednija vojna obuka i tehnologija su dovele do rasta njene vojne moći i da bude privlačna delu indijske elite; oba ova faktora su bila od presudnog značaja u omogućavanju kompaniji da stekne kontrolu nad regionom Bengala do 1765. i zaseni ostale evropske kompanije.[66][64][67][68] Njen dalji pristup bogatstvima Bengala i potonje povećanje snage i veličina njene vojske joj je omogućilo da anektira ili potčini najveći deo Indije do 1820ih.[69] Indija od tada više nije izvozila gotove proizvode kao što je dugo činila, već je umesto toga snabdevala sirovinama Britansku imperiju, i mnogi istoričari smatraju ovo početkom kolonijalnog perioda Indije.[64] Do tog vremena, kako je ekonomska moć Istočnoindijske kompanije ozbiljno umanjena odlukama britanskog parlamenta i ona sama faktički pretvorena u produženu ruku britanske administracije, Kompanija je počela da svesnije ulazi u neekonomske oblasti, kao što su obrazovanje, socijalne reforme i kultura.[70]

Moderna Indija[uredi]

Mapa Britanskog indijskog carstva iz 1909. Oblasti kojima su Britanci direktno upravljali je obeleženo ružičastom bojom; zavisne države pod britanskim sizerenstvom su obojene žutom.

Istoričari smatraju da je moderno doba Indije počelo između 1848. i 1885. Imenovanje lorda Dalhuzija za generalnog guvernera Istočnoindijske kompanije je u osnovi postavilo scenu za promene esencijalne za modernu državu. U ovo je spadalo učvršćivanje i demarkacije suvereniteta, nadzor stanovništva i obrazovanje njegovih stanovnika. Tehnološke promene, a među njima železnica, kanali i telegraf, su uvedeni nedugo po njihovom uvođenju u Evropi.[71][72][73][74] Međutim, nezadovoljstvo Kopanijom je takođe raslo u ovo vreme, što je 1857. dovelo do Indijske pobune. Podstaknuta raznim ozlojeđenostima i shvatanjima, među kojima su napadne društvene reforme u britanskom stilu, teški porezi na zemljište, i tretmanom nekih bogatih zemljoposednika i prinčeva, pobuna je zahvatila mnoge regione severne i centralne Indije i uzdrmala temelje Kompanije.[75][76] Mada je pobuna ugušena 1858, ona je dovela do ukidanja Istočnoindijske kompanije i direktne uprave nad Indijom od strane britanske vlade. Kako su uveli unitarnu državu i postepeno i ograničeno parlamentarni sistem u britanskom stilu, novi vladari su takođe zaštitili pričeve i plemstvo kao feudalnu zaštitu od budućih nemira.[77][78] Velika Britanija je proglasila Indijsko carstvo 1877, pod svojim monarhom kao suverenom. Francuska i Portugalija su zadržale svoje manje kolonijalne ispostave. U sledećim decenijama javni život se pojavio svuda širom Indije, što je na krau dovelo do osnivanja Indijskog nacionalnog kongresa 1885.[79][80][81][82]

Džavaharlal Nehru (levo) je postao prvi premijer Indije 1947. Mahatma Gandi (desno) je predvodio nenasilni pokret za nezavisnost.

Nalet tehnologije i komercijalizacija poljoprivrede u drugoj polovini 19. veka su bili obeleženi ekonomskim nazadovanjem; mnogo malih farmera je postalo zavisno od prohteva dalekih tržišta.[83] Takođe se desio porast broja gladi velikih razmera,[84] i, uprkos rizicima razvoja infrastrukture koji su snosili indijski poreski obveznici, malo radnih mesta u industriji je otvoreno za Indijce.[85] Bilo je i pozitivnih efekata: komercijalno uzgajanje prehrambenih biljaka, naročito u tek kanalisanom Pendžabu, je dovelo do povećanja proizvodnje hrane za unutrašnju potrošnju.[86] Železnička mreža je obezbedio ispomoć pri velikoj gladi,[87] pošto je smanjilo troškove prenošenja,[87] i pomogla industriji u indijskom vlasništvu u njenom povoju.[86] Posle Prvog svetskog rata, u kom je služilo nekoliko miliona Indijaca, [88] počeo je novi period. On je bio obeležen britanskim reformama, ali i represivnim zakonodavstvom, pojačanim zahtevima za indijske samouprave, i početkom nenasilannog pokreta nesaradnje, čiji je Mahatma Gandi postao vođa i trajni simbol[89], pa se često naziva Ocem nacije. Tokom 1930-ih godina Britanci su dozvolili sporu zakonodavnu reformu, a Indijski nacionalni kongres je odnosio pobede na potonjim izborima.[90] Sledeća decenija je bila opterećena krizama: indijskim učešćem u Drugom svetskom ratu, konačnim pritiskom Kongresa za nesaradnju i porastom muslimanskog nacionalizma. Sve ovo je krunisano dobijanjem nezavisnosti 1947, ali je ublaženo podelom Indije u dve države: Indiju i Pakistan.[91]

Nezavisnost[uredi]

Indijski vojnici u ratu 1947.

Od vitalne važnosti za indijski sopstvenu sliku kao nezavisne države je bio njen ustav, usvojen 1950. koji je definisao državu kao sekularnu i demokratsku republiku.[92]. U sledećih 60 godina Indija ima mešoviti niz uspeha i neuspeha.[93] Posle 1947, Indija je sprovodila socijalističku plansku privredu. Bila je jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i Ujedinjenih nacija. Međutim, Gandi nije uspeo da zaustavi verski sukobi između hindusa i muslimana. Granični spor oko Kašmira i drugi problemi su razlogom za stalnu napetost između dve zemlje, koja je u tri navrata prerasla u otvoreni rat - 1947-48, 1965. i 1971. godine. Ona takođe vodili rat da osvoji Goa, portugalsku luku i grad koji nije bio deo Indije do 1961. Indija je takođe 1962. vodila kraći neuspešni pogranični rat sa Kinom. To je bilo razlog da Indija 1970-ih započne sa radom na vlastitom nuklearnom oružju. Indija je izvršila nuklearne probe 1974. i 1998.

Zbog svoje etničke i verske šarolikosti, kao i ogromnih socijalnih razloga, Indiju endemski pogađa politička nestabilnost, štrajkovi, demonstracije, neredi i terorizam. Uprkos tome Indija je uspela da očuva demokratski sistem sa građanskim slobodama i uglavnom nezavisnom štampom, a poslednjih godina je preduzela i niz dalekosežnih ekonomskih i drugih reformi kojima je cilj iskoristiti ogromne ljudske potencijale u svrhu postizanja statusa svetske ekonomske, političke i vojne sile. Ekonomska liberalizacija, koja je počela 1990uh, je stvorila urbanu srednju klasu i preobrazila Indiju u jednu od najbrže rastućih ekonomija u svetu i povećala njen geopolitički uticaj. Međutim, Indiju dugo muči naizgled nerešivo siromaštvo, kako i na selu i tako i u gradovima[93], versko nasilje i nasilje zbog kastinskog nasleđa[94], pobuna maoističkih naksalita[95], separatizam u Džamu i Kašmiru i severnoj Indiji. Indija takođe ima nerešene teritorijalne sporove sa Kinom[96] i Pakistanom.[96] Indijsko-pakistansko nuklearno rivalstvo je imalo vrhunac 1998.[97].

Indija je danas jedna od članica grupe BRIKS, UN, G20 industrijski razvijenih zemalja a od 2015 godine punopravna članica u Šangajskoj ogranizaciji za saradnju .

Administrativna podela[uredi]

Po ustavu Indije, ona je suverena, socijalistička, sekularna i demokratska republika. Indija ima federalno državno uređenje sa dvodomnim parlamentom.

Administrativno, Indija se deli na dvadeset i osam država i sedam teritorija. Sve one se dalje dele na distrikte.

Države i teritorije Indije, sa brojem distrikta
Države
# Država dis. # Država dis.
1 Andra Pradeš 23 15 Maharaštra 35
2 Arunačal Pradeš 15 16 Manipur 9
3 Asam 23 17 Meghalaja 7
4 Bihar 37 18 Mizoram 8
5 Čatisgar 16 19 Nagaland 8
6 Goa   2 20 Pendžab 19
7 Gudžarat 25 21 Orisa 30
8 Harajana 19 22 Radžastan 32
9 Himačal Pradeš 12 23 Sikim 4
10 Džamu i Kašmir 14 24 Tamil Nadu 30
11 Džarkand 22 25 Tripura 4
12 Karnataka 27 26 Utar Pradeš 70
13 Kerala 14 27 Utarančal 13
14 Madja Pradeš 48 28 Zapadni Bengal 18
Teritorije
# Teritorija dis. # Teritorija dis.
A Andamani i Nikobari   2 E Lakadivi   1
B Teritorija Čandigar   1 F Delhi   9
C Dadra i Nagar Haveli   1 G Teritorija Pondišeri   4
D Daman i Diju   1      
Ukupno:   602

Privreda[uredi]

Stočar u Radžastanu muze kravu. Mleko je poljoprivredni proizvod koji Indiji donosi najveće prihode. Indija je 2011. bila zemlja sa najviše grla stoke i bivola na svetu, i najveći proizvođač mleka.

Prema podacima MMF-a u 2013. godini nominalni bruto društveni proizvod Indije bio je 1.842 milijarde američkih dolara, što ovu zemlju svrstava na jedanaesto mesto u svetu, dok je BDP meren prema paritetu kupovne moći iznosio 4.962 milijarde dolara a indijsku privredu čini trećom najvećom u svetu. Sa prosečnom godišnjom stopom rasta BDP od 5,8 % tokom protekle dve decenije Indija se svrstala među najbrže rastuće ekonomije sveta.[98] Međutim, gledajući visinu nominalnog BDP-a po stanovniku Indija je na 140. mestu, dok je po visini BDP prema paritetu kupovne moći na 129. mestu u svetu.[99] Do 1991. sve indijske vlade sledile su politiku protekcionizma podstaknuti socijalističkim viđenjem privrede. Obimne države intervencije i regulisanje tržišta značajno su izolovali indijsku od drugih ekonomija. Problemi sa platnim bilansom iz 1991. prisilili su indijske vlasti da liberalizuje svoju privredu;[100] od tada se ona postepeno kreće ka potpuno otvorenom tržištu[101][102] pridavajući značaj spoljnoj trgovini i prilivu direktnih stranih investicija.[103] Ekonomska politika tokom poslednje dve decenije je uglavnom kapitalistička.[102] Indija je član Svetske trgovinske organizacije od 1. januara 1995.[104]

Sa 486,6 miliona radnika 2011. godine Indija se svrstala na drugom mestu u svetu po brojnosti radne snage.[105] Uslužni sektor ostvaruje 55,6 % BDP-a, industrija 26,3 %, dok poljoprivreda doprinosi društvenom proizvodu sa 18,1 %. Među najvažnije poljoprivredne proizvode spadaju pirinač, pšenica, biljno ulje, pamuk, juta, čaj, šećerna trska, i krompir.[106] Najrazvijenije privredne grane su proizvodnja tekstila, hemijskih proizvoda, lekova, hrane, čelika, automobila, mašina, softvera, telekomunikacije, rudarstvo, petrohemija, biotehnologija, i proizvodnja cementa.[106] Udeo izvoza u BDP-u Indije je 2006. iznosio 24 %, što je značajno povećanje u odnosu na 1985. kada je bio 6 %.[101] Udeo indijske u celokupnoj svetskoj trgovini 2008. iznosio je 1,68 %.[107] Indija je 2011. bila deseti po uvozu i devetnaesti po izvozu dobara i usluga na svetu.[108] Najviše izvozi petrohemijske proizvode, tekstil, dragulje, softver, belu tehniku, hemijske proizvode, i proizvode od kože.[106] Najviše uvozi sirovu naftu, mašine, drago kamenje, đubrivo, i hemijske proizvode.[106] Između 2001. i 2011. udeo petrohemijskih proizvoda i bele tehnike, u izvozu je povećan sa 14 na 42 procenta.[109]

Zahvaljujući prosečnoj stopi rasta BDP-a od 7,5 %, tokom nekoliko godina pre 2007,[101] u Indiji su više nego udvostručene dnevnice u prvoj deceniji 21. veka.[110] Od 1985. oko 431 milion Indijaca je izašao iz siromaštva a procenjuje se da će srednju klasu u Indiji do 2030. činiti 580 miliona ljudi.[111] Indija je 2010. bila na 51. mestu po globalnoj konkurentnosti, 17. po tržišnoj kreativnosti, 24. u oblasti bankarstva, 44. u poslovnoj kreativnosti, i 39. u inovativnosti, što ju je svrstalo ispred nekih razvijenih privreda.[112] U Indiji se nalazi sedam od petnaest najvećih svetskih kompanija u oblasti informacionih tehnologija koje se bave outsourcing-om, što je Indiju 2009. svrstalo na drugo mesto iza SAD.[113]

Indija ima najbrže rastući sektor telekomunikacija na svetu. Tokom 2010. i 2011. Indija je dobila 227 miliona novih korisnika telekomunikacionih usluga,[114] a u prvom tromesečju 2013. prestigla je Japan i postala treće po veličini tržište pametnih telefona posle Kine i SAD.[115]

Stanovništvo[uredi]

Mapa Indije. Visoka koncentracija stanovništva (iznad 1000 stanovnika po kvadratnom kilometru) može se uočiti oko Kolkate kao i drugim delovima basena reke Gang, Mumbaju, Bangaloru, jugozapadnoj obali, i na Lakšadvipskim ostrvima. Mala gustina naseljenosti (ispod 100 stanovnika po kvadratnom kilometru) karakteristična je pustinju na zapadu zemlje, istočni Kašmir, i istočnu granicu Indije.
Gustina naseljenosti i mreža pruga u Indije. Indo-gangska visoravan je područje koje najviše doprinosi povećanju broja stanovnika Indije.

Na osnovu podataka preliminarnog popisa stanovništva iz 2011. Indija ima 1.210.193.422 stanovnika po čemu je na drugom mestu u svetu.[116] U razdoblju između 2001. i 2011. godišnji prirast stanovništva je iznosio 1,76%,[116] što predstavlja smanjenje u odnosu prethodnu deceniju (1991-2001) kada je bio 2,13%.[117] Odnos muškaraca i žena je 1000 prema 940.[116] Prvi popis sproveden posle sticanja nezavisnosti sproveden je 1951. i tada je evidentirano 361,1 milion ljudi.[118] Napredak medicine i povećanje poljoprivredne proizvodnje tokom poslednjih pedeset godina doprinelo je ubrzanom rastu stanovništva Indije.[119] Očekivani životni vek u Indiji je 68 godina za žene i 69,6 godina za muškarce.[120] Na 100.000 stanovnika dolazi 50 lekara.[121] Iako je broj Indijaca koji žive u gradovima porastao za 31,2% između 1991. i 2001.[122] i dalje više od 70% ljudi živi na selu[123][124] Prema rezultatima popisa iz 2001. u Indiji postoji 27 gradova sa više od milion stanovnika;[122] među njima su Delhi, Mumbaj, Kolkata, Čenaj, Bangalor, Hajderabad, Ahmedabad i Puna, kao najveće aglomeracije u Indiji. Stopa pismenosti je 2011. iznosila 74,04%: 65,46% za žene i 82,14% za muškarce.[116] Savezna država Indije, Kerala ima najveću stopu pismenosti od 95,5 procenata;[125] dok je u Biharu najmanja i iznosi 67,8%.[126]

Žene u Kargilu, Džamu i Kašmir

Indo-arijskim jezicima govori 74% a dravidskim jezicima 24% stanovništva. Pored jezika iz ove dve porodice u Indiji se govore i austroazijski i tibetsko-burmanski jezici. Indija nema službeni jezik na državnom nivou.[127] Hindi jezik ima najviše govornika i službeni je jezik vlade.[128][129] Engleski se veoma koristi u privredi i administraciji i ima status pomoćnog službenog jezika;[130] važan je u obrazovanju, posebno u srednjim školama i na fakultetima. Svaka savezna država ili teritorija ima jedan ili više službenih jezika a ustavom je priznat 21 jezik kao službeni. Ustavom Indije priznato je 212 plemenskih zajednica koje čine 7,5% stanovništva zemlje.[131]

Najbrojnija religija u Indiji je hinduizam koji imao više od 800 miliona sledbenika (80,5% stanovništva); sledi islam sa 13,4%, hrišćanstvo sa 2,3%; sikizam sa 1,9; budizam sa 0,8%; džainizam sa 0,4%; judaizam, zoroastrizam, i bahaizam. Indija je treća zemlja na svetu po broju muslimana.[132]

Najveći gradovi[uredi]

 

Izvor: [133]
Grad Teritorija Populacija
Mumbaj
Mumbaj
Delhi
Delhi
Bangalor
Bangalor
Hajderabad
Hajderabad
1. Mumbaj Maharaštra 12.478.447 Ahmedabad
Ahmedabad
Čenaj
Čenaj
Kolkata
Kolkata
Surat
Surat
2. Delhi Delhi 11.007.835
3. Bangalor Karnataka 8.425.970
4. Hajderabad Andra Pradeš 6.809.970
5. Ahmedabad Gudžarat 5.570.585
6. Čenaj Tamil Nadu 4.681.087
7. Kolkata Zapadni Bengal 4.486.679
8. Surat Gudžarat 4.462.002
9. Puna Maharaštra 3.115.431
10. Džajpur Radžastan 3.073.350
11. Laknau Utar Pradeš 2.815.601
12. Kanpur Utar Pradeš 2.767.031
13. Nagpur Maharaštra 2.405.421
14. Indor Madja Pradeš 1.960.631
15. Tane Maharaštra 1.818.872
16. Bopal Madja Pradeš 1.795.648
17. Vizagapatnam Andra Pradeš 1.730.320
18. Pimpri-Činčvad Maharaštra 1.729.359
19. Patna Bihar 1.683.200
20. Vadodara Gudžarat 1.666.703

Kultura[uredi]

Tadž Mahal u Agri je najpoznatiji spomenik Indije
Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Reference[uredi]

  1. Indiastat - Statistical Information [1]
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Stein (1998). str. 16–17.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Ali & Aitchison (2005)
  5. Dikshit & Schwartzberg. str. 7.
  6. Prakash et al. (2000)
  7. Dikshit & Schwartzberg. str. 11.
  8. Dikshit & Schwartzberg. str. 8.
  9. Dikshit & Schwartzberg. str. 9–10.
  10. Petraglia, Allchin & (2007). str. 6.
  11. Singh (2009). str. 64.
  12. Singh (2009). str. 89–93.
  13. Possehl (2003). str. 24–25.
  14. Kulke & Rothermund (2004). str. 21–23.
  15. 15,0 15,1 Singh (2009). str. 181.
  16. Possehl (2003). str. 2.
  17. 17,0 17,1 17,2 Singh (2009). str. 255.
  18. 18,0 18,1 Singh (2009). str. 186–187.
  19. Witzel (2003). str. 68–69.
  20. Kulke & Rothermund (2004). str. 31.
  21. Stein (2010). str. 47.
  22. Singh (2009). str. 200.
  23. Kulke & Rothermund (2004). str. 41–43.
  24. 24,0 24,1 Singh (2009). str. 250–251.
  25. 25,0 25,1 25,2 Singh (2009). str. 319.
  26. Kulke & Rothermund (2004). str. 53–54.
  27. Kulke & Rothermund (2004). str. 54–56.
  28. Stein (1998). str. 21.
  29. Stein (1998). str. 67–68.
  30. Singh (2009). str. 312–313.
  31. Singh (2009). str. 300.
  32. Stein (1998). str. 78–79.
  33. Kulke & Rothermund (2004). str. 70.
  34. Singh (2009). str. 367.
  35. Kulke & Rothermund (2004). str. 63.
  36. Stein (1998). str. 89–90.
  37. Singh (2009). str. 408–415.
  38. Kulke & Rothermund (2004). str. 89–91.
  39. 39,0 39,1 39,2 Singh (2009). str. 545.
  40. Stein (1998). str. 92–95.
  41. 41,0 41,1 Stein (1998). str. 132.
  42. 42,0 42,1 42,2 Stein (1998). str. 119–120.
  43. 43,0 43,1 Stein (1998). str. 121–122.
  44. 44,0 44,1 Stein (1998). str. 123.
  45. 45,0 45,1 Stein (1998). str. 124.
  46. 46,0 46,1 Stein (1998). str. 127–128.
  47. Ludden (2002). str. 68.
  48. Asher & Talbot (2008). str. 47.
  49. Metcalf & Metcalf (2006). str. 6.
  50. Ludden (2002). str. 67.
  51. Asher & Talbot (2008). str. 50–51.
  52. 52,0 52,1 Asher & Talbot (2008). str. 53.
  53. Robb (2001). str. 80.
  54. Stein (1998). str. 164.
  55. Asher & Talbot (2008). str. 115.
  56. Robb (2001). str. 90–91.
  57. 57,0 57,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 17.
  58. 58,0 58,1 58,2 Asher & Talbot (2008). str. 152.
  59. Asher & Talbot (2008). str. 158.
  60. Stein (1998). str. 169.
  61. Asher & Talbot (2008). str. 186.
  62. 62,0 62,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 23–24.
  63. Asher & Talbot (2008). str. 256.
  64. 64,0 64,1 64,2 Asher & Talbot (2008). str. 286.
  65. Metcalf & Metcalf (2006). str. 44–49.
  66. Robb (2001). str. 98–100.
  67. Ludden (2002). str. 128–132.
  68. Metcalf & Metcalf (2006). str. 51–55.
  69. Metcalf & Metcalf (2006). str. 68–71.
  70. Asher & Talbot (2008). str. 289.
  71. Robb (2001). str. 151–152.
  72. Metcalf & Metcalf (2006). str. 94–99.
  73. Brown (1994). str. 83.
  74. Peers (2006). str. 50.
  75. Metcalf & Metcalf (2006). str. 100–103.
  76. Brown (1994). str. 85–86.
  77. Stein (1998). str. 239.
  78. Metcalf & Metcalf (2006). str. 103–108.
  79. Robb (2001). str. 183.
  80. Sarkar (1983). str. 1–4.
  81. Copland (2001). str. ix–x.
  82. Metcalf & Metcalf (2006). str. 123.
  83. Stein (1998). str. 260.
  84. Bose & Jalal (2011). str. 117.
  85. Stein (1998). str. 258.
  86. 86,0 86,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 126.
  87. 87,0 87,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 97.
  88. Metcalf & Metcalf (2006). str. 163.
  89. Metcalf & Metcalf (2006). str. 167.
  90. Metcalf & Metcalf (2006). str. 195–197.
  91. Metcalf & Metcalf (2006). str. 203.
  92. Metcalf & Metcalf (2006). str. 231.
  93. 93,0 93,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 265–266.
  94. Metcalf & Metcalf (2006). str. 266–270.
  95. Metcalf & Metcalf (2006). str. 253.
  96. 96,0 96,1 Metcalf & Metcalf (2006). str. 247–248.
  97. Metcalf & Metcalf (2006). str. 293–295.
  98. Nayak, Goldar & Agrawal (2010). str. xxv.
  99. International Monetary Fund
  100. Wolpert (2003). str. xiv.
  101. 101,0 101,1 101,2 Organisation for Economic Co-operation and Development 2007
  102. 102,0 102,1 Gargan (1992)
  103. Alamgir (2008). str. 23, 97.
  104. WTO 1995
  105. Central Intelligence Agency
  106. 106,0 106,1 106,2 106,3 Library of Congress (2004)
  107. The Times of India 2009
  108. World Trade Organisation 2010
  109. Economist 2011
  110. Bonner (2010)
  111. Farrell & Beinhocker (2007)
  112. Schwab (2010)
  113. Sheth (2009)
  114. Telecom Regulatory Authority 2011
  115. Lomas, Natasha (26. 6. 2013). „India Passes Japan To Become Third Largest Global Smartphone Market, After China & U.S.”. TechCrunch. AOL Inc. Pristupljeno 13. 9. 2014. 
  116. 116,0 116,1 116,2 116,3 Ministry of Home Affairs (2011)
  117. Ministry of Home Affairs 2010–2011 b
  118. „Census Population” (PDF). Census of India. Ministry of Finance India. 
  119. Rorabacher (2010). str. 35–39.
  120. „Life expectancy in India” (PDF). newspaper. Times of India. 
  121. Dev & Rao (2009). str. 329.
  122. 122,0 122,1 Garg (2005)
  123. Dyson & Visaria (2005). str. 115–129.
  124. Ratna (2007). str. 271–272.
  125. Skolnik (2008). str. 36.
  126. Singh (2004). str. 106.
  127. Dharwadker (2010). str. 168–194, 186.
  128. Ottenheimer (2008). str. 303.
  129. Mallikarjun (2004)
  130. Ministry of Home Affairs 1960
  131. Bonner (1990). str. 81.
  132. „Global Muslim population estimated at 1.57 billion”. The Hindu. 8. 10. 2009. Pristupljeno 2. 5. 2015. 
  133. „Census of India 2011: ''Provisional Population Totals. Cities having population 1 lakh and above.''” (PDF). Pristupljeno 14. 10. 2012. 

Literatura[uredi]

Privreda

Stanovništvo

Spoljašnje veze[uredi]