Radomir Konstantinović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Radomir Konstantinović
Datum rođenja (1928-03-27)27. mart 1928.
Mesto rođenja Subotica
Kraljevina SHS
Datum smrti 27. oktobar 2011.(2011-10-27) (83 god.)
Mesto smrti Beograd
Srbija
Radomir Konstantinović - Pozdrav Bori Ćosiću, Bioskop „Reks“, 1998.

Radomir Konstantinović (1928—2011.) je bio srpski književnik i filozof.

Biografija[uredi]

Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[1] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949.1951 godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više decenija bio je ugledni honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda.

U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101" Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom.

Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“.

Osim više desetina esesja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“.

Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana.

Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu "Treći program" ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica.

Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta.

Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena.

O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao "Filosofija palanke" i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra." [2]

Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[3]

Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Najznačajnija dela[uredi]

"Biće i jezik“

Zbirke pesama

  • Kuća bez krova (Novo pokoljenje, Beograd, 1951)

Romani

  • Daj nam danas (Novo pokoljenje, Beograd, 1954)
  • Čisti i prljavi (Svjetlost, Sarajevo, 1958)
  • Izlazak (Srpska književna zadruga, Beograd, 1960)
  • Mišolovka (Kosmos, Beograd, 1956)

Esejistički i teorijski radovi

  • Ahasver ili traktak o pivskoj flaši (Prosveta, Beograd, 1964)
  • Pentagram, beleške iz hotelske sobe (Forum, Novi Sad, 1966)
  • Filosofija palanke (Treći program, br. 2, Beograd, 1969)
  • Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, osam knjiga (Prosveta, Beograd, 1983)
  • Dekartova smrt (Agencija Mir, Novi Sad, 1998)
  • Beket prijatelj (Otkrovenje, Beograd, 2000)
  • Miloš Crnjanski (Otkrovenje, Beograd, 2013) - posthumno
  • Na margini (University Press, Sarajevo 2013) - posthumno[4] [5]
  • Duh umetnosti (University Press, Sarajevo 2016) - posthumno [6] [7] [8]

Radio-drame

  • Saobraćajna nesreća (1956)
  • Euridika (1959)
  • Iznenađenje (1959, izvođeno 1985)
  • Veliki Emanuel (1961)
  • Ikarov let (1963)
  • Liptonov čaj (1964)
  • Obična, oh, kokoška (1964)

Kritike[uredi]

Daj nam danas[uredi]

"Ruka mi se i nehotice pruža Konstantinovićevom „Daj nam danas“. U sebi čujem ono Anino more, koje sam otrkio još pre dve godine, još dok se „Daj nam danas“ zvalo u rukopisu „Neumorno more“, taj izuzetan rukopis od 1000 stranica za koji je šteta što nije objavljen ceo, to Anino more u kome sam slušao, i slušam sva „mora“ ovoga sveta."


Dušan Matić, Delo br.2, 1955.

Čisti i prljavi[uredi]

"Bio sam i ostao ubeđen da su romani R. Konstantinovića, svaki na svoj način, jedna od najznačajnijih književnih potvrda njegovih polaznih teza i, što je bitnije, zreli i veliki rezultati naše literature. Potvrde njenog puta i jedan od izraza njene originalnosti i veličine."


Oskar Davičo, u pogovoru za roman „Čisti i prljavi“, 1958.

Mišolovka[uredi]

"Nipošto neću preterati ako kažem da je „Mišolovka“ Radomira Konstantinovića - roman-monstrum. To zapravo i nije roman u običnom smislu te reči (ničega u njemu nema što podseća na to), već izuzetan poseban fenomen. Nešto potpuno različito i izvan svega što smo u opšte čitali u našoj literaturi; ako je slično tvrđenje bilo izrečeno i za prvi Konstantinovićev roman „Daj nam danas“, onda ono tek sada ima puno opravdanje."
Miloš I. Bandić, Mladost, 16.10.1956.

Ahasver ili traktat o pivskoj flaši[uredi]

"Lucidnost, kojom Radomir Konstantinović proniče u nove prostore, i intelektualna i moralna hrabrost, kojom otvara ponore i nadnosi se na njih, čine njegovu prozu „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“ praznikom u kalendaru književnosti ne samo ovog jezika, praznikom koji ne mogu, neće, i ne treba da praznuju svi da bi bio praznik."
Miloš Stambolić, Politika, 11.10.1964.

Pentagram[uredi]

"Dogma i igra jesu nerazdvojni parteri u subjektivnoj drami saznanja. To je konačan zaključak ili dramski epilog „Pentagrama“, te ustreptale, emotivno obojene, intelektualne i saznajne igre. Težinu čiste apstrakcije pisac je preveo u intimnu dimenziju egzistencijalne drame. U osnovi ovih eseja je živo tkivo dramske dinamike dok se izmežu pojedinih eseja ostvaruje onaj odnos koji u strukturi romana postoji između pojedinih glava, što otkriva neslućene mogućnosti eseja: pred nama se zasniva esej kao roman, esej kao drama, esej kao subjektivna isposvest. Takvo strukturiranje eseja, i pored nadrealističkih i postnadrealističkih pokušaja, naša književnost do sada nije ostvarila."
Zoran Gluščević, Politika, 21.5. 1967.

Biće i jezik[uredi]

""Biće i jezik“ jeste po mom uverenju, ne jedinstvena već i prva knjiga integralnog i kompleksnog filosofskog modela književne kritike u istoriji, i to ne samo srpske i ne samo jugoslovenske kritike, knjiga u kojoj je ostvarena jedna ogromna dijalektička sinteza pevanja i mišljenja, jedno veliko jedinstvo bića kao istorijske egzistencije/esencije i jezika, kako bismo hajdegerovski rekli, kao samogovora bića, tj. kao samogovora istorijske egzistencije/esencije."
Georgi Stardelov, Književnost, 9-8, 1984.

"... U ovaj veliki podugvat, Konstantinović je krenuo u zrelim svojim godinama, sa iskustvom književnog poslenika koji je za sobom imao već tri decenije čitanja, studiranja, saznanja. On se svrstava među najobrazovanije naše savremenike. Posebno mu je 20. vek stalno polje istraživanja. On se u njemu kreće kao svaki oprobani majstor svoga zanata: pouzdano i oprezno. Smenjivali su se stilovi i mode, međusobno obračunavale dinastije, sukobljavale klase i staleži, sudarale ideologije; društvo je gotovo neprekidno ratovalo i u ratu i u miru. „Biće i jezik“ je je u stvari ključ za odgonetku te epohe i upravo otrkiva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba..."
Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980.

"..."Biće i jezik“ je, u stvari, ključ za odgonetku te epohe (20. veka) i upravo otkriva pravu istorijsku scenu svih tih ideja i sukoba. To je svedočanstvo o jednoj epohi, ali krcato dokumentima; to je velika freska pesničkih sudbina, više ili manje obdarenih ljudi, ali istovremeno s vidljivim pečatima svih društvenih mena. To je zaista stvarna književno-filosofska topografija ovoga društva od početka veka do naših dana, sa svim bremenom njegovih složenih protivrečnosti. Delo velike intelektualne i moralne hrabrosti..."

Miodrag Maksimović, Politika, 30. april, 1, 2. maj 1980.

Nagrade[uredi]

  • Nagrada Beogradskog univerziteta za poemu „Srce u plamenu“, 1949.
  • Nagrada Udruženja književnika Srbije za roman „Daj nam danas“, 1955.
  • NIN-ova nagrada kritike za roman „Izlazak“, 1961.
  • Nagrada sarajevskog časopisa „Izraz“ za najbolji esej godine „Gde je Tolstoj“, 1962.
  • Nagrada „Đorđe Jovanović“ za „Filosofiju palanke“, 1971.
  • Godišnja nagrada Radio Beograda za " Filosofiju palanke", 1971.
  • Oktobarska nagrada grada Beograda za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1972.
  • Diilpoma sa medaljom Matice srpske povodom njene stopedesetogotišnjice, 1976.
  • NIN-ova nagrada „Dimitrije Tucović“ za eseje objavljenje u časopisu „Treći program“, 1979.
  • Nagrada „Braća Šimić“ za esej o Hamzi Humi, 1979.
  • Sedmojulska nagrada SR Srbije, 1981.
  • Odlikovanje "Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom“, 1981.
  • Nagrada željezare Sisak za esej o Oskaru Daviču, 1981.
  • Nagrada grada Beograda za izdavački poduhvat izdavačkim preduzećima „Prosveta“, „Rad“ i "Matica srpska" za delo „Biće i jezik“, 1983.
  • Plaketa grada Beograda, 1984.
  • Nagrada „Miroslav Krleža“ za knjigu eseja „Biće i jezik“, 1985.
  • AVNOJ-eva nagrada za književnost, 1985.

Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića[uredi]

U Subotici je u februaru 2013. godine osnovan Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Ideja o nizu aktivnosti i manifestacija kojima bi se negovao i čuvao literarni, filozofski i uopšte intelektualni rad i angažman Radomira Konstantinovića javila se neposredno po njegovoj smrti, a za članove tog saveta izabrani su književnici, kulturni radnici i javne ličnosti koje su bile Konstantinovićevi bliski saradnici, ili su se pak profesionalno bavili njegovim radom. [9]

Predsednica saveta je Latinka Perović, a članovi su: Živan Berisavljević, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Gojko Tešić, Radivoj Cvetićanin, Ivan Milenković, Boško Krstić, Boško Kovačević, Aleksandra Đurić Bosnić, Branislav Grubački Guta i Dragan Rokvić. Počasni član je Milica Konstantinović.

Od aktivnosti saveta izdvaja se Međunarodni okrugli sto ”O duhu otvorenosti (dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića)” održan u Kelebiji 27. marta 2015. [10] [11] [12] [13] [14] [15]

Nagrada ”Radomir Konstantinović”[uredi]

Međunarodna nagrada "Radomir Konstantinović" dodeljuje se svake druge godine u Subotici 27. oktobra (na godišnjicu smrti).

Nagrada "Radomir Konstantinović" za 2015/2016. godinu pripala je filozofu iz Beograda Miloradu Belančiću za delo ”Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu)” i književniku iz Zagreba Slobodanu Šnajderu za roman ”Doba mjedi”. [16]

Spomen ploča[uredi]

Spomen ploča na Konstantinovićevoj rodnoj kući u Subotici otkrivena je 27. marta 2015.[17]

Reference[uredi]

  1. Subotički duh palanke protiv Radomira Konstantinovića („Politika“, 2. septembar 2013)
  2. Oto Bihalji Merin, Front, 22.2.1985.
  3. Danas: Odlazak gurua Druge Srbije, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. 2v Promocija knjige ”Na margini” u Kulturnom centru Beograda („Blic”, 18. maj 2015)
  5. Biblioteka u Subotici, promocija knjige "Na margini" („Subotica info”, 27. oktobar 2015)
  6. Promocija knjige ”Duh umetnosti” na sajmu knjiga u Sarajevu („Mi2.ba”, 22. april 2016)
  7. Promocija knjige ”Duh umetnosti” u Novom Sadu (RTS, 26. septembar 2016)
  8. Promocija knjige ”Duh umetnosti” (CZKD, 15. oktobar 2016)
  9. ”Sećanje na velikog književnika i filozofa” (Danas, 5. septembar 2014.)
  10. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 1. deo - 25. novembar 2015.
  11. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 2. deo - 1. decembar 2015.
  12. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 3. deo - 8. decembar 2015.
  13. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 4. deo - 15. decembar 2015.
  14. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 5. deo - 22. decembar 2015.
  15. Radio Televizija Vojvodine: Duhovno nasleđe Radomira Konstantinovića, 6. deo - 29. decembar 2015.
  16. Radio Televizija Vojvodine: Belančiću i Šnajderu nagrada "Radomir Konstantinović", 27. oktobar 2016.
  17. RTV: Obeležje na rodnoj kući Radomira Konstantinovića

Literatura[uredi]

  • Grupa autora, O Dekartovoj smrti, B92, Beograd, 1998.
  • Milica Nikolić, Tumač ptičijeg leta ili izvođenje romana, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 1998.
  • Milorad Belančić, Genealogija palanke, Narodna knjiga/Otkrovenje, Beograd, 2003.
  • Grupa autora, Fenomenologija duha palanke (Nova čitanja „Filosofije palanke"), Otkrovenje, Beograd, 2008.
  • Aleksandra Đurić Bosnić, "Poetika tamnog vilajeta", Službeni glasnik, Beograd, 2011.
  • Bora Ćosić, ”Vražiji nakot”, Profil, Zagreb, 2012.
  • Branislava Vasić Rakočević, Istraživanje identiteta (Ispitivanje ontološke pozicije narativnog subjekta u romanima Radomira Konstantinovića), Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Spoljašnje veze[uredi]