Milan Rakić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Milan Rakić

Milan rakic.jpg
Milan Rakić kao srpski konzul u Prištini 1907. godine

Informacije
Datum rođenja (1876-09-30) 30. septembar 1876.
Mesto rođenja Beograd (Kneževina Srbija)
Datum smrti 30. jun 1938.(1938-06-30)(61 god.)
Mesto smrti Zagreb (Kraljevina Jugoslavija)
Dela
Potpis

Milan Rakić (Beograd, 30. septembar 1876Zagreb, 30. jun 1938) je bio srpski pesnik i akademik.

Biografija[uredi]

Rođen je 30. septembra (18. septembra po julijanskom kalendaru) 1876. godine u Beogradu. Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu[1] i Skadru[2]. U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu.[3] U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

Spisak književnih radova[uredi]

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku1902. Potom je objavio dve zbirke pesama (1903. i 1912.), koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Kritički osvrt[uredi]

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. „U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“. Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

Reference[uredi]

  1. Srpsko nasleđe istorijske sveske br.10 : „Rakić u četničkoj uniformi“, Jovan Pejčić, oktobar 1998, pristup 1.8.2013
  2. SANU: Biografija Milan Rakić
  3. Ljiljana Urošević: Potomci kneza Rake Tešića, str. 151, u časopisu „Glasnik“, broj 36, Istorijski arhiv Valjevo, 2002. godine.(COBISS)

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata: