Европска унија

„Eu“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Eu (вишезначна одредница).

Европска унија


Застава	Грб

крилатица: In varietate concordia (латински)
"Уједињени у разноликости/различиости"

Химна
Ода радости

Главни град

Брисел
Стразбур
Луксембург

Највећи град

Лондон

Службени језик

Државе чланице

Облик државе Sui generis

- Комисија Жозе Мануел Барозо

- Парламент Ханс-Герт Петеринг

- Савет Мађарска

- Европски савет Херман ван Ромпуј

Стварање

- Римски уговор 25. март 1957.

- Мастрихтски уговор 7. септембар 1992.

Површина

- Укупно 4.324.782 km² (7)

- Вода (%) 3,08

Становништво

- 2012. 503,492,041 (3)

- Густина 114/km² (69)

БДП (ПКМ) 2008. приближно

- Укупно 15.247 милијарди $ (1)

- По глави становника 30.513$ (14)

Валута

12

Евро (€) (EUR) (de jure)

Британска фунта
Бугарски лев
Данска круна
Естонска круна
Летонски лат
Литвански литас
Мађарска форинта
Пољски злот
Румунски леј
Чешка круна
Шведска круна

Временска зона UTC (UTC 0 до +2) ¹

Интернет домен

.eu

Позивни број +Није стандаризовано ²

¹ +1 до +3 током ЛРВ; Француски прекоморски департмани — UTC –4 до +4
² Планови зе увођење +3 су пропали. Тренутно, бројеви чланица почињу са +3 или +4.

Европска унија (скраћено: ЕУ) је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет седам европских држава. Унија своје корене води од Европско економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава-чланица и стекла већу моћ. Ова заједница је оформљена под садашњим именом Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски уговор) 1992. године. Многи аспекти ЕУ су постојали и пре потписивања овог уговора, преко разних организација оформљених 50-их година двадесетог века. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. предвиђена је измена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне структуре Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума завршен је у новембру 2009. године.

Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона који се примењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба, услуга и капитала.^[1] Она задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну политику и политика у области рибарства и регионалног развоја.^[2] Европска унија је 2002. увела заједничку валуту евро, коју је до сада усвојило 13 држава чланица.

Политичке активности Европске уније се испољавају у многим сферама, од политике здравства и економске политике до иностраних послова и одбране. Контрола пасоша на граничним прелазима држава-чланица је укинута Шенгенским споразумом.^[3] У зависности од развијености сваке земље понаособ, организација Европске уније се разликује у различитим областима.

ЕУ је дефинисана као:

федерација у монетарним односима, пољопривреди, трговини и заштити животне средине;
конфедерација у социјалној и економској политици, заштити потрошача, унутрашњој политици и као
међународна организација у спољној политици. Главна област на којој ЕУ почива је јединствено тржиште које се базира на царинској унији, јединственој монети (усвојеној од стране 12 чланица), заједничкој пољопривредној политици и заједничкој политици у сфери рибарства.

Са скоро 500 милиона становника Европска унија има 31% удела у светском номиналном бруто домаћем производу (15,8 билиона америчких долара) у 2007.^[4]Унија представља своје чланице у Светској трговинској организацији и посматрач је на самитима Групе 8 и Уједињених нација. 21 чланица Европске уније је и чланица НАТО пакта. Важне институције Европске уније су Европска комисија, Европски парламент, Савет Европске уније, Европски савет, Европски суд правде и Европска централна банка. Грађани Европске уније своје представнике у Европском парламенту бирају сваких 5 година.

Садржај

1 Статус
2 Правна основа
3 Историја
4 Институције
5 Седишта институција Европске уније
6 Државе чланице и проширења
- 6.1 Кандидати за чланство, остале земље
7 Тренутна питања
- 7.1 Статус прекоокеанских територија
8 Економски положај
- 8.1 Животни стандард
9 Литература (са енглеске Википедије)
10 Извори
11 Спољашње везе

Статус [уреди]

Европска унија је најмоћнија регионална организација која тренутно у свету постоји. Као што се из претходног може видети, у неким областима где су државе чланице свој суверинитет препустиле Европској унији, може се рећи да је Европска унија федерација или конфедерација. Унија нема право да премести додатна овлашћења других чланица на себе без допуштења одређене чланице. Исто тако, одређени број чланица руководи самостално својим политикама од националног интереса, као што су инострани послови, одбрана, валута.

Захваљујући оваквом устројству, Европска унија се не може дефинисати ни као интернационална организација ни као конфедерација или федерација. Могло би се рећи да је sui generis целина.

Тренутни и будући статус Европске уније је предмет велике политичке пажње унутар неких чланица ЕУ.

Правна основа [уреди]

Правна основа Европске уније су уговори између њених чланица. Они су доношени током година. Први такав уговор је Уговор из Париза (1951) којим је оформљена Европска заједница за угаљ и челик између шест европских земаља. Овај уговор је истекао пре доношења доцнијих уговора. Са друге стране, Римски уговор (1957) и даље траје, после њега је донесен Мастрихтски уговор (1992), који је Европску унију конституисао под тим именом. Највише амандмана на Римски уговор се тицало приступа 10 нових чланица 1. маја 2004.

Чланице ЕУ су се недавно договориле око текста Европског Устава који ће, ако се ратификује од стране чланица, постати први званични устав ЕУ замењујући све дотадашње уговоре.

Ако Устав не прође приликом ратификације свих чланица, онда би можда било неопходно поново отворити преговоре у вези његовог доношења. Већина политичара и државних званичника се слажу око тога да је садашњи пред-устав неодговарајућ за тренутних 25 држава чланица (као и за будуће). Старији политичари (нарочито у Француској) имају став да ако устав не ратификује неколико чланица треба „наставити без њих“.

Видети такође:

Историја [уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Европске уније

Церемонија потписивања Уговора у Риму (1957)

Покушаји да се уједине диспаратне нације Европе претходе националној држави. Они су се дешавали константно кроз историју континента још од пропасти Римског царства. Франачко царство Карла Великог, Свето Римско царство и Државна заједница Пољске и Литваније су ујединили велика пространства. Много касније, током 19. века - царинске уније под Наполеоном и освајања нацистичке Немачке '40. година двадесетог века су имала само тренутно постојање.

С обзиром на изворне језичке и културне различитости у Европи, ови покушаји обично су подразумевали војно потчињавање невољних и непослушних нација, што би потом довело до нестабилности и коначног неуспеха. Један од првих предлога за мирно уједињење кроз сарадњу и једнакост чланства дао је зачетник пацифизма Виктор Иго (1851). Након катастрофа Првог, а затим и Другог светског рата, покретачка снага за оснивање Европске уније (односно онога из чега ће се она потом развити) значајно је порасла, вођена жељом да се Европа обнови и спречи могућност да се такви ужаси рата икада понове. Европска заједница за угаљ и челик (оформљена 1951, а коју су чиниле: Западна Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса) је била иницијална каписла за даље уједињење Европе.

Прва царинска унија, која се изворно звала Европска економска заједница, основана је Римским уговором 1957, а имплементирана 1. јануара 1958. Касније се променила у Европску заједницу, која је сада „први стуб“ Европске уније. ЕУ се развила од трговачког система до економског и политичког партнерства.

Институције [уреди]

Европска унија има неколико институција:

Европски парламент (754 чланова)
Савет Европске уније (или 'Савет министара') (27 чланова)
Европски савет
Европска комисија (27 чланова)
Европски суд (27 судија)
Европски финансијски суд (27 чланова)

Постоји неколико финансијских тела:

Европска централна банка (који заједно са националним (народним) банкама чини Европски систем централних банака)
Европска инвестициона банка (укључујући Европски инвестициони фонд)

Постоји још много тела задужена за спровођење објективне политике и правде. То су тзв. Агенције Европске уније.

Поред тога, постоје и саветодавна тела, међу којима су:

Одбор регија

Европски савет [уреди]

За више информација погледајте чланак Европски савет

Херман ван Ромпуј, председник Европског савета

Политичко вођство Европске уније је Европски савет, који се обично састаје четири пута годишње. Њега чини један представник по држави — или шеф државе или шеф владе - уз председника Европског савета као и председника Европске комисије. Представницима држава чланица помажу њени министри иностраних послова. Европски савет користи своју водећу улогу да реши спорове између држава чланица и иституција Европске уније и да се реше политичке кризе и неслагања због контроверзних питања и политика. Европски савет се не треба поистовећивати са Саветом Европе, међународном организацијом независном од Европске уније.

19. новембра 2009. Херман ван Ромпуј је изабран за првог председника Европског савета, док је Кетрин Ештон изабрана за високог представника уније за спољну и безбедносну политику. Обоје су ступили на дужност 1. децембра 2009.

Савет Европске уније [уреди]

За више информација погледајте чланак Савет Европске уније

Савет Европске уније (понекад се назива Савет министара) чини другу половину законодавства Европске уније. Чине је министри из сваке државе чланице и састаје се у другачијем саставу у зависности од проблема којим се бави. И поред различитог састава, оно се сматра једним телом.^[5] Поред законодавне улоге, Савет Европске уније има и извршне функције по питању зајаедничке спољне и безбедносне политике.

Европска комисија [уреди]

За више информација погледајте чланак Европска комисија

Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије

Европска комисија је извршно тело и одговорна је за законске иницијативе и свакодневно управљање Европско унијом. Тренутно је чине 27 европских комесара за различита поља деловања, по један из сваке државе. Предсеника и чланове европске комисије предлаже Европски савет. Именовање председника и чланова комисије мора да одобри Европски парламент.^[6]

Европски парламент [уреди]

За више информација погледајте чланак Европски парламент

Европски парламент представља једну половину законодавста Европске уније. 736 (уско ће бити 750) европских посланика директно бирају држављани ЕУ сваких пет година. Иако се посланици бирају по државном кључу, они се организују по политичким групама, а не по држављанству. Свака држава чланица има одређени број посланика, а они се у неким случајевима бирају по националним изборним јединицама. Парламент и Савет Европске уније заједно усвајају законе у скоро свим областима под редовном законодавној процедури. Ово се такође односи и на буџет Европске уније. Коначно, Европска комисија одговара Европском парламенту, потребна јој је његово одобрење за именовање и мора да подноси извештаје Парламенту. Председник Европског парламента представља Парламент. Председника и потпредседника Парламента бирају посланици сваке две и по године.^[7]

Седишта институција Европске уније [уреди]

Европска унија нема званични главни град, а седишта њених институција се налазе у неколико различитих градова. Брисел је седиште Европске комисије и Савета Европске уније (Савет министара), као и домаћин састанака и пленарних заседања Европског парламента. Брисел се управо због овога сматра де факто главним градом ЕУ.
Стразбур је седиште Европског парламента и домаћин је већине пленарних заседања.
Европски суд и секретаријат Европског парламента се налазе у Луксембургу.
Европска централна банка је смештена у Франкфурту.

Државе чланице и проширења [уреди]

За више информација видети Чланице Европске уније, Проширење Европске уније, Државе које се граниче са Европском унијом и Копенхагенски критеријум

Државе чланице Европска уније

Од 1. јануара 2007. ЕУ има 27 земаља чланица. Укупна површина тих 27 земаља је 4,325,675 km². Да је јединствена земља, била би седма по реду држава у свету по површини. Број грађана ЕУ (под условима Мастрихтског споразума) у 27 земаља је отприлике 496 милиона (јануар 2007). Била би дакле трећа по реду после Кине и Индије, да се ради о правој држави.

У периоду од 1952/1958. шест оснивачких земаља ЕУ биле су: Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија. Деветнаест будућих земаља су јој се придружиле у „таласима проширења“ који су дати у следећој табели:

Година	Државе
1973.	Данска, Република Ирска и Уједињено Краљевство
1981.	Грчка
1986.	Португалија и Шпанија
1995.	Аустрија, Финска и Шведска
2004.	Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка
2007.	Бугарска, Румунија

Напомене:

Гренланд, који је саставни део Данске је на референдуму (1979) напустио све европске институције 1985. године.
1990. године територија и становништво Европске заједнице су увећани када се Источна Немачка ујединила са Западном Немачком.

Кандидати за чланство, остале земље [уреди]

Званичне земље кандидати за чланство су Исланд, Македонија, Турска, Хрватска , Црна Гора и Србија за које се, осим за Хрватску чији датум уласка је 1. јул 2013. године, не зна када ће тачно постати чланице уније. Турска је држава око које се воде разне полемике унутар ЕУ о томе да ли би требала да буде примљена у чланство. Земље које су званично регистроване као потенцијални кандидати су Албанија и Босна и Херцеговина.

Многе државе, као што су Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн, не желе да уђу у ЕУ, али с њом имају специјалне споразуме.

Тренутна питања [уреди]

Главна питања са којима се Европска унија у овом тренутку бави је њено проширење на југ и исток, односи са Сједињеним Америчким Државама, ревизија правила Пакта за стабилност и ратификација Устава Европске уније од стране држава чланица.

Статус прекоокеанских територија [уреди]

За више информација погледајте чланак Специјалне територије Европске уније

Неке територије имају званичне односе са чланицама ЕУ захваљујући колонијалној прошлости, културним везама или географском положају. Ту се пре свега мисли на прекоморске територије Француске, Шпаније, Холандије и Велике Британије.

Економски положај [уреди]

Године 2005, ЕУ је имала највећу економију на свету са, БДП од 9.486•10¹² евра (или 12.427•10¹² USD са курсом од 1,31$ за 1 евро 11. јануара, 2005.

Животни стандард [уреди]

Следи табела са подацима о БДП по глави становника у свакој држави ЕУ понаособ. Подаци су из 2004.

БДП (ППП), 2004

БДП (ППП) по становнику, 2004

БДП (ППП) по становнику у 2006, у односу на просек

Државе чланице	БДП (PPP) millions of међ. долара	БДП (PPP) по становнику међ. долара	БДП (nominal) по становнику међ. долара
Европска унија	12,954,042	28,477	29,763
Луксембург	33,436	72,945	76,224
Република Ирска	179,516	42,859	49,533
Данска	195,788	36,079	48,530
Аустрија	286,767	35,002	37,378
Финска	171,848	32,822	36,928
Белгија	338,452	32,500	35,843
Холандија	524,035	32,062	38,323
Уједињено Краљевство	1,911,943	31,628	36,875
Немачка	2,605,373	31,572	33,356
Шведска	283,802	31,235	39,562
Француска	1,900,467	30,322	33,387
Италија	1,726,869	29,727	30,144
Шпанија	1,145,078	27,542	27,815
Грчка	261,018	23,519	20,545
Словенија	46,384	23,250	17,535
Кипар	18,563	22,334	20,500
Малта	8,103	20,365	13,847
Португалија	210,049	19,949	17,224
Чешка	198,931	19,478	12,587
Мађарска	179,606	18,492	11,375
Естонија	23,927	17,802	10,342
Словачка	93,288	17,239	9,471
Литванија	52,705	15,443	8,310
Пољска	526,253	13,797	8,410
Летонија	31,841	13,784	8,401
Бугарска	76,696	10,003	3,686
Румунија	204,412	9,446	5,254
Кандидати за чланство:
Хрватска	57,983	17,885	8,710
Турска	609,987	8,385	5,692
Република Македонија	16,700	8,080	2,564
Србија	47,770	7,234	3,215
Црна Гора	2.412	3.800	1.784
Потенцијални чланице:
Босна и Херцеговина	25,505	6,456	2,561
Албанија	18,329	5,107	2,441

*Извор података ММФ

PPP је скраћеница за Purchasing-Power-Parity, треба превести БДП ЕУ је мањи од БДП Сједињених Америчких Држава који износи USD 38,031 по глави становника (2004).

[1]

Литература (са енглеске Википедије) [уреди]

Europe Recast: A History of European Union by Desmond Dinan (Palgrave Macmillan, 2004) ISBN 0-333-98734-9
The Great Deception: The Secret History of the European Union by Christopher Booker, Richard North (Continuum International Publishing Group - Academi, 2003) ISBN 0-8264-7105-6
Understanding the European Union 2nd ed by John McCormick (Palgrave Macmillan, 2002) ISBN 0-333-94867-X
The Institutions of the European Union edited by John Peterson, Michael Shackleton (Oxford University Press, 2002) ISBN 0-19-870052-0
The Government and Politics of the European Union by Neill Nugent (Palgrave Macmillan, 2002) ISBN 0-333-98461-7
The European Union: A Very Short Introduction by John Pinder (Oxford, 2001) ISBN
This Blessed Plot: Britain and Europe from Churchill to Blair by Hugo Young (Macmillan, 1998) ISBN 0-333-57992-5

Извори [уреди]

^ The EU Single Market: Fewer barriers, more opportunities. European Commission. Retrieved on 2007-09-27.; Activities of the European Union: Internal Market., Приступљено 14. 4. 2013.
^ Farah, Paolo (2006). Five Years of China WTO Membership. EU and US Perspectives about China's Compliance with Transparency Commitments and the Transitional Review Mechanism, Приступљено 14. 4. 2013.
^ Abolition of internal borders and creation of a single EU external frontier, Приступљено 14. 4. 2013.
^ Report for Selected Country Groups and Subjects (European Union). World Economic Outlook Database, April 2007 Edition. International Monetary Fund (April 2007)., Приступљено 14. 4. 2013.
^ „Institutions: The Council of the European Union“. Europa web portal Приступљено 25. 6. 2007.
^ „Institutions: The European Commission“. Europa web portal Приступљено 25. 6. 2007.
^ „Institutions: The European Parliament“. Europa web portal Приступљено 25. 6. 2007.

Спољашње везе [уреди]

Овај чланак користи спољашње везе на начин који није по Википедијиним правилима или смерницима. Молимо вас да унапредите овај чланак уклањањем сувишних или неодговарајућих веза, и претварањем корисних веза у референце на одговарајућим местима.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.