Islam

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ovaj članak je dio serije o islamu
Islam
Alah

Islam (arap. إسلام) je monoteistička avramska religija koja potiče od učenja Muhameda iz 7. veka. Zasniva se na veri u jednog Boga (arap. Allah), izabranost Muhameda za božijeg poslanika, predodređenost ljudske sudbine, nagradu za dobra dela i kaznu za loša, sudnji dan i vaskrsenje mrtvih. Postulati islama objavljeni su u Kuranu, svetoj knjizi islama. Kuran je pisan na arapskom jeziku i sadrži 114 sura (poglavlja). Kuran je zbirka otkrovenja koje je od Boga, a preko anđela Gavrila (arap: meleka Džibrila), u pustinjskoj pećini primio Muhamed.

Sledbenici islama se nazivaju muslimani, „oni koji se potčinjavaju“ Božjoj volji.[1]. U svetu ima 2 milijardi muslimana, što čini islam drugom najvećom religijom posle hrišćanstva[2] Osnovne obaveze svakog muslimana su vera u jednog Boga (Alaha) i Muhameda kao njegovog poslanika, molitva pet puta dnevno, post u mesecu Ramazanu, davanje milostinje i hadžiluk (hodočašće u Meku) bar jednom u životu. Gotovo svi muslimani pripadaju jednoj od dve glavne islamske grupe: sunitima (80%) ili šiitima (20%). Islam je preovlađujuća religija na Srednjem istoku, kao i mnogim državama Afrike i Azije. Muslimanske zajednice postoje takođe u Srbiji i zemljama Balkana.

Uvod[uredi]

Glavni članak: Predislamska Arabija
Alah, arapskim pismom

U preislamskoj Arabiji je vladao drevni semitski politeizam. Svako pleme je obožavalo svog glavnog boga ili boginju, u obliku kamena, možda meteorskog porekla, ili drveta ili šumarka. Oni su bili slavljeni u hramovima, davanjem ponuda i žrtvovanjem životinja. Postojanje zlih duhova, bilo je univerzalno poznato i tako će ostati i u islamu. Alah (Bog) bio je poštovan zajedno sa važnim arapskim boginjama, i gozbe, proslave i hodočašća predstavljavali su uobičajene aktivnosti.

U predislamskoj Arabiji su postojali i poneki henoteisti, koji su poštovali jednog boga kao glavnog između ostalih, i monoteisti, kao u kultu al-Rahmana. U gradovima u oazama, kao što je Jatrib koji će kasnije biti nazvan Medina, nalazila su se velika i uticajna jevrejska plemena. Severne i istočne oblasti su, preko važnih trgovinskih puta, bile pod snažnim helenističkim i rimskim uticajem. Tu se politeizam sretao sa arabizovanim judaizmom i vizantijskim hrišćanstvom. Prozelitske misije koje su slali hrišćani su uspele da pridobiju neke preobraćenike (npr. iz porodice Muhamedove prve žene), ali kao strano otkrovenje, hrišćanstvo nije spremno prihvatano.[3] U 6. veku naše ere, Meka, sa svojim Ćaba hramom u kome se nalazio čuveni crni meteorit, predstavljala je religiozni centar centralne Arabije i mali ali važan trgovački grad. Velike razlike između bogatih trgovaca i siromašnih stanovnika ulice, grubi običaji i dekadentni moral mučili su i pritiskali Muhameda.[3]

Etimologija[uredi]

Reč islam potiče iz četvrte forme glagola aslama sa korenom s-l-m i znači „pokornost“, „predanost“ (Bogu); musliman je particip aktiva, sa značenjem „onaj koji se predaje“ (Bogu). Iz istog korena je izvedena i arapska reč selam (mir), što je čest pozdrav među muslimanima.

Verovanje[uredi]

Islam se zasniva na veri u jednog Boga, izabranost Muhameda za Božijeg poslanika, predodređenost ljudske sudbine, nagradu za dobra dela i kaznu za loša, strašni sud i vaskrsenje mrtvih. Sledbenici islama veruju da je Bog poslao svoju objavu Muhamedu, preko anđela Gavrila (Džibrila), kao što je slao objave i ostalim prorocima: Adamu, Noju, Avramu, Mojsiju i Isusu. Muslimani drže da je islam ista ona vera koju su vekovima propovedali Božji poslanici još od Adama (Adema). Budući da su prethodne objave ljudima izmenjene ili delimično zaboravljene, Bog je poslao Kuran da bi ukazao čovečanstvu na pravi put pobožnosti.

Bog[uredi]

Glavni članak: Alah

Muslimani veruju u jednoga Boga (arapski: Alah), tvorca i nestvorenog, svemogućeg i milosrdnog, koji je slao objave preko poslanika (proroka) svim ljudima.

U svom uvodnom govoru u delu "Staza rečitosti", Muhamedov zet Alija ibn Ebi Talib ovako definiše islamski monoteizam: “U veri je na prvom mestu priznanje Njega. Savršenost priznavanja Njega jeste svedočiti Ga. Savršenost svedočenja o Njemu jeste verovati u Jednoću Njegovu. Savršenost verovanja u Jednoću Njegovu jeste smatrati Ga čistim. A savršenost čistote Njegove jeste odricati Mu svojstva, pošto je svako svojstvo dokaz da je ono različito od onog čemu je pripisano, a sve ono čemu je nešto pripisano različito je od svojstva. Tako, svako ko Bogu pripisuje svojstva priznaje Njemu slična, a ko priznaje Njemu slična smatra Ga dvojnošću, a ko Ga smatra dvojnošću priznaje delove za Njega, a ko priznaje delove za Njega pogrešno Ga shvata, a ko Ga pogrešno shvata označava Ga, a ko Ga označava ograničava Ga, a ko Ga ograničava određuje Ga brojem.”

Anđeli[uredi]

Glavni članak: Melek

Islam se temelji na verovanje u anđele (meleke), od kojih su mnogi zajednički sa judaizmom i hrišćanstvom. Neki od anđela su Džibril, Mikail, Azrail i Israfil. Po islamsom verovanju, anđeli su verni Bogu i izvršitelji njegovih naredbi. Anđeli pomažu vernicima protiv zla i slave Boga. Suprotnost anđelima je Iblis, koji navraća ljude na činjenje loših dela.

Objave[uredi]

Glavni članci: Stari zavet, Novi zavet i Kuran

Muslimani veruju u sve četiri pisane objave, koje su objavljene Božjim poslanicima: Davidu (Davud), Mojsiju (Musa), Isusu (Isa) i Muhamedu.

Kuran[uredi]

Glavni članak: Kuran
Kuran iz 13. veka

Kuran (kara'a - čitati, kazivati) za muslimane je reč Božja koju je anđeo Gavrilo (Džibril) preneo preko proroka Muhameda, poslednjeg u nizu biblijskih proroka.[4] Prvobitna namera Kurana je bila da uvede Arape u zajednicu naroda Knjige, i to u red sa Jevrejima i hrišćanima koji su primili Toru i Zavete.[3] U neku ruku, to je „Najnoviji Zavet“, koji ne osporava već potkrepljuje i nastavlja jevrejsku i hrišćansku Bibliju. Muhamed i njegovi sledbenici zabeležili su mnoga od ovih otkrivenja, i posle njegove smrti ostalo je mnogo zapisanih fragmenata. Opsežni tekst je kompiliran u vreme vladavine prvih nekoliko kalifa a varijante su zabranjene. Podeljen je u 114 poglavlja koja se nazivaju surama i koja sadrže različit broj stihova. Poglavlja nisu raspoređena hronološki niti tematski, već prema dužini, od najdužih do najkraćih. Zajedno sa kratkim naslovima, sve osim jedne, sure počinju sa bismilom: „U ime Boga, milostivog i milosnog“.

Dve najveće teme Kurana su jedinstvenost i moć Božja i priroda i sudbina ljudi u odnosu sa Bogom. Bog je jedini stvoritelj univerzuma, ljudi, i duhova, blagotvoran i pravedan. Njemu su data opisna imena kao što su Sveznajući i Svemoćni. Ljudska bića su Božji robovi i svojom slobodnom voljom ona često neće slušati Božje zapovesti, jer ih može iskušavati pali anđeo Iblis (Satana) koji je sopstveni pad prouzrokovao time što je odbio da se pokloni Adamu (2:31-33). Na dan dolazećeg suda, svi će ustati iz mrtvih, biće izvagani i poslati u raj ili u pakao, za večna vremena. Kuran takođe uključuje i iznova tumačene pripovesti iz hebrejske Biblije, kao što su kazivanja o Adamu i Evi, Josifovim avanturama i Avramovom monoteizmu.

Pored sune, moralnih propovedi sa običajima iz prorokovog života, Kuran je glavni izvor islamskog zakona, šerijata.[5]

Proroci[uredi]

Glavni članak: Proroci u islamu

Islam se zasniva na verovanju u proroke, koji su poslani od Boga. U Kuranu ih je spomenuto dvadeset pet, a najpoznatiji su: Adam (Adem), Noje (Nuh), Avram (Ibrahim), Mojsije (Musa), Isus (Isa) i Muhamed.

Isus[uredi]

Glavni članak: Isus

Isus (arap. Isa) je Božji poslanik i Božji rob a ne Božji sin. On i njegova majka, koju hrišćani proglašavaju bogorodicom, jeli su hranu, pili su vodu, oblačili se, spavali, odmarali i robovali Bogu kao i drugi ljudi. Muslimani veruju u Isusa (Isa) ali verovanje da je on Bog smatra se najvećim grehom (širk).

Nakon niza poslanika, Alah šalje Isusa, sina Marijinog (arap. Merjem) Izraelićanima da potvrdi Objavu, istinu i sadržaj Tore (Tevrata) i da dopusti, po jevanđelju, nešto što je po Tevratu bilo zabranjeno. Bog ga je obasuo blagodatima. On govori ljudima iz kolevke kao novorođenče i Bog ga podučava knjizi, mudrosti, Tevratu, Indžilu i znanju. Isa je pretposlednji je Božji poslanik i verovesnik. Bio je primalac treće velike Božje objave - jevanđelja (arap: indžila) i najavljivač dolaska Muhameda (pod imenom Ahmed) iza sebe.

Muhamed[uredi]

Glavni članak: Muhamed
Muhamed sa svojim pristalicama kreće na Meku.

Muhamed je rođen u Meki 571. godine, u današnjoj Saudijskoj Arabiji, u Tidžani, u južnom delu Hidžaza, oko 80 km od Crvenog mora u kamenoj dolini. Poreklom je iz plemena Kurejš koje je imalo veoma značajan društveni položaj u Meki. Još kao dete Muhamed je ostao bez oba roditelja, pa je brigu o njemu preuzeo stric. Kao vrlo mlad Muhamed je postao putujući trgovac. Na svojim putovanjima upoznao je hrišćanstvo, judaizam i istočnjačke religije. Od kada je oko 610. godine u pećini pored Meke doživeo otkrovenje, počinje Muhamedova poslanička misija. Muhamed je nekoliko godina propovedao svoje učenje po Meki, ali bez većeg uspeha jer nije bio prihvaćen od strane bogatih. Konačno, u leto 622. godine došlo je do čuvene hidžre (arapski: preseljenje) Muhameda i njegovih pristalica iz Meke u Medinu. Ovaj događaj označava početak muslimanske ere. U novoj sredini Muhamed je imao mnogo više pristalica i uspeha u širenju svog učenja. Osnovao je versku zajednicu na čijem čelu je sam bio. Nepunih osam godina od dana hidžre, 630. godine Muhamed se trijumfalno vratio u Meku, koja postaje sveti grad muslimana, središte islama i cilj hodočašća. Ovaj događaj muslimani su nazvali El Feth (arapski: pobeda). Muhamed je ujedinio arapska plemena i postao njihov verski i svetovni poglavar.[6][7] Stvorena je jedinstvena arapska država koja je tokom vekova uspela da pripoji Siriju i Egipat, delove severne Afrike, došavši do Iberijskog poluostrva (711) i Pirineja (732).

Sudnji dan[uredi]

Glavni članak: Kijamet

Muslimani veruju u dolazak sudnjeg dana, kada će ljudi odgovarati za učinjena djela, bila dobra ili loša.

Predodređenje[uredi]

Glavni članak: Kader

U Islamu, verovanje u predodređenost (kader) podrazumeva da je sveznajući Bog (Alah) odredio sve što će se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u „Levhimahfuzu“. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i ništa se ne dešava niti postoji bez njegove volje i stvaranja.

Praksa i dužnosti[uredi]

Po islamskom učenju čovek je religiozno biće, jer ne postoji ni jedan čovek na svetu a da u nešto ne veruje. To se ispoljava ukupnim životom vernika, a na poseban način religioznom praksom, odnosno bogoštovnim delima.

Pet stubova islama[uredi]

Glavni članak: Pet stubova islama
Vernici tokom molitve, džamija u Damasku

U Islamu je pet bogoštovnih dužnosti, pet stubova islama. Praktične dužnosti muslimana su:

  • Svedočenje (arap: šehadet): „Nema Boga osim Boga, a Muhamed je njegov prorok";
  • Molitva (arap: namaz) pet puta dnevno, i to: sabah (od pojave zore do izlaska sunca), podne (kad sunce malo izađe iz zenita), ikindija (kad sunce nagne prema zapadu), akšam (kad sunce zađe) i jacija (kad noć potpuno padne).
  • Post (arap: saum), uzdržavanje od jela, pića, pušenja, polnih zadovoljstava i nepriličnog govora od zore do zalaska sunca, u toku meseca Ramazana koji traje 30 ili 29 dana. Ramazan i ramazanski post se završavaju Bajramom, velikim muslimanskim praznikom.
  • Milostinja (arap: zekat); imućni muslimani dužni su od viška svoje imovine udeliti 2,5% za potrebe siromašnih, učenika, bolesnika, starih i iznemoglih.
  • Hodočašće (arap: hadždž) u Meku, bar jedanput u životu, za onoga ko je u stanju;

Zakon[uredi]

Glavni članak: Šerijat
Hadžiluk u Meki uključujući i kruženje sedam puta oko Kabe.

Šerijat je božanski zakon islama, i razumevanje tog zakona jeste fikh, odnosno sudstvo. Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona; strana na koju će šerijat da prevagne u današnjim muslimanskim zemljama zavisi od stepena sekularizacije u svakoj od njih. Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu. Četiri opšte prihvaćena izvora islamskog zakona su:

  • Kuran (sveta knjiga)
  • Suna (običaji prorokovi)
  • Idžma (saglasnost zajednice) i
  • Kijas (zaključivanje po analogiji).

Šiitsko sudstvo se u neku ruku razlikuje, jer njihova hadiska tradicija ne priznaje poslednja dva izvora nego umesto njih prihvata idžtihad (slobodno rasuđivanje) koje prenose imami. Postoji pet klasičnih versko-pravnih škola, od kojih su četiri sunitske (hanefiti, malikiti, šaifiti i hanbaliti) a samo jedna šiitska (džaferiti).

Džihad[uredi]

Glavni članak: Džihad

Kolektivnom obavezom muslimana smatra se i učešće u džihadu (arapski: životna borba), za opstanak muslimana i njihove vere. Džihad je svaki trud u ime Boga, tj. na Božijem putu. Džihada ima četiri vrste:

  • Džihad sa samim sobom radi ustrajnosti na činjenju dobrih dela i klonjenju od zabranjenih.
  • Džihad protiv šejtana (sotone), odupiranjem čoveka njegovom zavođenju.
  • Džihad protiv grešnika rukom i savetom u smislu hadisa: „ko od vas vidi nešto što ne valja, neka ga suzbije rukom, a ako ne mogne rukom onda jezikom“.
  • Džihad oružjem za odbranu vere, časti, života i imetka.

Istorija[uredi]

Islam se razvija u 7. veku u polunomadskom politeističkom društvu Arabijskog poluostrva. Poligamija je kod predislamskih Arapa označavala moć i prestiž. U islamu je, pak, imala cilj da zbrine udovice palih boraca.

Karavani iz Meke i Medine saobraćaju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hrišćanskog Vizantijskog carstva. Na severoistoku je bilo zaratuštrijsko Persijsko carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. Dijalog sa hrišćanima u gradovima kao što su bili Damask i Bagdad, koji su gledali na islam kao na jeres (i nazivali ga hagarizam ili ismaelizam), postavljao je nova pitanja pred muslimanske teologe. Jovan Damaskin opisao je raspravu o poreklu zla: hrišćani su je stavili uz slobodnu volju kako bi sačuvali Božju pravdu; muslimani su poreklo dobra i zla izveli iz Boga, kako bi sačuvali njegovu svemoć.[3]

Širenje islama[uredi]

Posle Muhamedove smrti 632. godine njegovi naslednici su se zvali kalifi (arapski: zamenici), a država kalifat. Pod vladavinom prve četvorice kalifa (632—661. naše ere), bile su osvojene Sirija, Palestina i Mesopotamija: Damask 635. godine; a Jerusalim, Antiohija i Basra 638. Persija je pobeđena između 637. i 650, a Egipat između 639. i 642.

Za prvog naslednika Muhameda izabran je Abu Bakr, njegov tast i pratilac na hidžri do Medine. Tokom dve godine svoga kalifata, Abu Bakr je učvrstio muslimansku dominaciju u Arabiji, pomirio buntovna beduinska plemena i ratovao protiv vizantijske Sirije. Abu Bakrov naslednik i drugi kalif bio je Omer (634—644), koji je osvojio Siriju i deo Egipta i Mesopotamije. Posle Omerove smrti, počele su velike šizme. Sledbenici Alija, prorokovog nećaka i muža prorokove kćerke Fatime, očekivali su od njega da postane novi kalif, ali aristokrata Osman (644—656) iz porodice mekijanskih Umajada, bivših prorokovih neprijatelja, je izabran umesto njega. Članovi Ši`a Ali („Alijeve stranke"), izjavili su da nasledstvo mora da bude ustanovljeno na osnovu bližih srodničkih relacija: kalif mora da bude ne samo iz plemena Kurejš, već takođe iz familije Hašemita i zakonski rođen u braku Fatime, prorokove kćerke, sa Ali ibn Abi Talibom.[3] Godine 656. naše ere, Umajada Osmana ubija grupa Alijevih sledbenika. Izabrani kalif (četvrti u suni-nizu), Alija, morao je da se suoči sa bogatim i moćnim umajadskim guvernerom Sirije, Muavijom, i njegovim pronicljivim generalom Amr ibn al-Asom, osvajačem Egipta. Kada su Alijeve trupe preuzele vođstvo u bici kod Sifina na Eufratu, Amr ibn al-As je zakačio stranice iz Kurana na koplja svojih vojnika i Alijeva vojska je prestala da se bori. Amr ibn al-As zatražio je posredovanje između Alija i Muavije, i ovog drugog je zastupao tako uspešno da su Alijevi predstavnici prihvatili Muavijin zahtev za kalifatom. Velika grupa iz Alijeve vojske, karidžiti ili „šizmatici“ (od karidža - otići, izaći), nije prihvatila arbitražu ljudskih bića, jer „nema drugog suda do Božjeg“.[3] Umesto da se bori protiv Muavije, Ali se okrenuo protiv karidžita, i tako je postao njihov smrtni neprijatelj. Godine 661. karidžiti su ga ubili. Nakon toga, kalif Muavija je osnovao dinastiju Umajada iz Damaska (661—750).

Teritorija kalifata oko 750. godine.

Osvajanja od 661-750. pod Umajadima iz Damaska uključila su Avganistan, veliki deo severne Afrike i Španiju. Berberska plemena severne Afrike bila su preobraćena ubeđivanjem, iako će narednih vekova manifestovati svoju etničku posebnost prihvatanjem jeresi kakva je karidžitska. Godine 711. naše ere, muslimanska vojska prešla je Ifrikiju (Severna Afrika) i stigla do Magrib al-aksa, ekstremne zapadne tačke. Uz pomoć vizantijskog namesnika Seute i gradskih Jevreja koje su proganjali vizigotski hrišćani, muslimani su krenuli u osvajanje al-Andaluza, na Iberijskom poluostrvu. Padom vizigotske prestonice Toleda, muslimani su zagospodarili celom teritorijom zapadno od Pirineja. Granica njihove ekspanzije su bile planine, naročito pošto je Karlo Martel kod Poatjea (732) stavio tačku na njihovo napredovanje u Provansi. Skinuti sa trona 750. godine od strane bagdadskih Abasida, poslednji Umajadi su pronašli utočište u, vodom bogatoj, Andaluziji. Godine 827. naše ere, Aglabidi iz Ifrikije započeli su osvajanje Sicilije i Južne Italije. Vizantijska vojska ih je proterala sa kopna, ali ostrvo je osvojeno 902. godine. Normani su ga kasnije zauzeli 1091. godine.

Kalifat Kordove bio je prestonica napredne civilizacije od 756. do 1031, kada je postao žrtva anarhičnih „partijskih kraljeva“, tokom čijih su vladavina hrišćanska severna kraljevstva ostvarila ponovno osvajanje Španije, postižući vrhunac osvajanjem 1085. godine, grada Toleda. Okupacijom od strane dve berberske dinastije – Almoravida (1090—1145) i Almohada (1157—1223) - nije stavljena tačka na taj proces; naprotiv, muslimani će se polagano povlačiti u suženu južnu zonu (Nasrid emirat Granade), i godine 1492. pobediće ih „katolički kraljevi“.

Počev od jedanaestog veka, vodeću snagu islama predstavljali su Turci koji su u islam prevedeni u 10. veku, a naročito Seldžuci koji su kontrolisali Abasidski kalifat posle Bujida (1058. godine). Prognali su ih Mongoli (preobraćeni u islam oko 1300), koji su zauzeli Irak ali su ih zaustavili Turci Mameluci koji su kontrolisali Egipat do osmanlijskog osvajanja 1517. godine. Od petnaestog do devetnaestog veka, interese islama uglavnom je predstavljalo moćno Osmansko carstvo, osnovano 1301. godine u Maloj Aziji. Osmanlije su 1453. godine zauzele Konstantinopolj, koji je postao njihova prestonica (Istanbul). Na istoku, Turci Mameluci osnovali su sultanat Delhi (1206—1526). Između 1526. i 1658. godine, cela severna Indija biće u vlasti islamskog carstva Velikih Mogula, potomaka Mongola. Indonezija i Malezija su bile najvećim delom prevedene u islam preko trgovinskih puteva koji su ih povezivali sa muslimanskim zemljama. Isto se desilo i sa nekim oblastima u sub-saharskoj Africi.

Podele[uredi]

Za više informacija pogledajte: Pravci u islamu

Islam se sastoji od većeg broja verskih denominacija koje su u suštini slične po verovanjima ali među njima postoje značajne teološke i pravne razlike. Najznačajnija je podela na sunite i šiite, dok se sufizam obično smatra pre mističnim redom nego posebnom školom islama. Najveći broj izvora tvrdi da su otprilike 85% svetskih muslimana suniti a oko 15% šiiti, uz neznatnu manjinu koju čine pripadnici manjih islamističkih sekti.[8]

Suniti[uredi]

Glavni članak: Suniti

Suniti su vernici islama, koji predstavljaju većinu među muslimanima. Za razliku, od šiita, suniti uz Kuran slede i sune, pravila islama utemeljena na običajima poslanika Muhameda. Suna (arap. سنة) znači knjiga i reči koje se odnose na proroka Muhameda. Suniti priznaju (prvog) kalifa Abu Bakra kao naslednika proroka Muhameda i priznaju četiri verske škole Hanafi, Maliki, Šafi i Hanbali.

Šiiti[uredi]

Glavni članak: Šiiti

Šiiti (od arapskog: ši`a Ali - Alijeva stranka) su drugi po veličini ogranak islama. Po istorijskom poreklu šiiti priznaju Muhamedovog nećaka Aliju i njegove potomke za jedine punopravne naslednike Muhamedove svetovne i duhovne vlasti (kalifi i imami). Šiiti veruju da je Alija direktni naslednik i vođa svih muslimana posle Muhamedove smrti, za razliku od sunita koji veruju da je Abu Bekr, prvi kalif posle Muhameda, legitimno dobio vođstvo nad muslimanima. Ova razlika u mišljenju se desila 632. godine i taj raskol je oštro podelio ove dve muslimanske tradicije u mnogim njihovim verovanjima i delanjima.

Šiiti su danas većina u Iranu i Iraku. Značajnih šiitskih manjina ima i u Pakistanu, Indiji, Avganistanu, Libanu, Azerbejdžanu, Jemenu, Bahreinu i ostalim zemljama Persijskog zaliva.

Sufiji[uredi]

Glavni članak: Sufizam

Sufizam (arapski تصوف, tasawwuf, persijski عرفان, Erfan) je mistički aspekt islama, način života usmeren prema ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa voljenim Tvorcem. Termin sufi i sufizam (tasavuf) potiču od vunene odeće (suf) koju su nosili muslimanski asketi.[3] Sufiji su često nailazili su na žestok otpor službenog islama.

Rasprostranjenost[uredi]

Rasprostranjenost islamske populacije

Po podacima iz 2016. godine, muslimanska zajednica broji 1,78 milijarde vernika. U nekih 30-40 zemalja sveta islam je većinska religija, a arapske zemlje čine oko 20 % od ukupnog broja muslimanskih zemalja na svetu. Južna i Jugoistočna Azija imaju najviše muslimanskih zemalja, sa Indonezijom, Pakistanom, Bangladešom i Indijom, koje svaka ponaosob, imaju više od 100 miliona vernika[9]. Prema podacima vlade SAD, 2006. godine je bilo 20 miliona muslimana i više od 40.000 islamskih svetilišta u Kini[10]

Na Bliskom istoku, ne-arapske zemlje Turska i Iran imaju najbrojnije muslimanske zajednice, dok u Africi, Egipat i Nigerija su na prvom mestu[9]. U mnogim evropskim zemljama, islam je druga religija po zastupljenosti posle hrišćanstva, kao na primer, u Francuskoj.[11]

U Srbiji ima oko 240.000 muslimana (ne računajući Kosovo i Metohiju, gde je njihov broj trenutno nepoznat) ili 3,2% populacije oni uglavnom pripadaju Bošnjačkoj, Albanskoj ili Srpskoj etničkoj skupini. U Srbiji postoji preko 190 džamija od kojih oko 120 u Raškoj, 60 u južnoj Srbiji, po jedna u Beogradu, Nišu, Malom Zvorniku i Subotici. Postoje i dve medrese - jedna u Novom Pazaru kao i islamski fakultet, i jedna u Beogradu.

Foto galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. L. Gardet; J. Jomier "Islam". Encyclopaedia of Islam Online (2007-05-02).
  2. „Major Religions of the World—Ranked by Number of Adherents” (HTML). Pristupljeno 3. 7. 2007. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  4. „Qur'an”. Encyclopaedia Britannica Online. 
  5. Esposito (2004). str. 79.
  6. Peters (2003). str. 78-79, 194.
  7. Lapidus (2002). str. 23–28.
  8. „Sunitski i šiitski islam (Sunni and Shia Islam)”. Country Studies. Kongresna biblioteka SAD. Pristupljeno 9. 1. 2007.  (engleski)
  9. 9,0 9,1 Broj muslimana na svetu, po zemlji., Pristupljeno 30. 5. 2007.[1], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  10. U.S. department of State, Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor (2006). Retrieved on 2007-05-30. International Religious Freedom Report 2006 - China (includes Tibet, Hong Kong, and Macau), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  11. Esposito (2004)

Literatura[uredi]

  • Esposito, John (2004). Islam: The Straight Path (3rd Upd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518266-8. 

Spoljašnje veze[uredi]