Islam

Islam (arap. إسلام) je monoteistička religija koja potiče od učenja Muhameda iz 7. veka. Zasniva se na veri u jednog Boga (Alah), izabranost Muhameda za božijeg poslanika, predodređenost ljudske sudbine, nagradu za dobra dela i kaznu za loša, sudnji dan i vaskrsenje mrtvih. Postulati islama objavljeni su u Hadisima odn. Zbirkama islamskih knjiga, a u sam temelj islama spada i sveta knjiga Kuran. Kuran je pisan na arapskom jeziku i sadrži 114 sura (poglavlja). Kuran je zbirka otkrovenja koji su isključivo od Svevišnjeg Boga i predstavlja isključivo Božiju reč. Ta poslanica je Muhamedu prenošena preko anđela Gavrila (arap: meleka Džibrila). On je u pustinjskoj pećini voleo da se osamljuje i razmišlja o Stvoritelju čitavog sveta i svih bića i sila. Njemu tada jednom prilikom silazi sa nebesa anđeo Gavrilo i prikazuje mu se u liku anđela i nalaže mu odmah da uči u ime Gospodara svih svetova koji stvara...

Sledbenici islama se nazivaju muslimani, „oni koji se potčinjavaju“ Božjoj volji. U svetu ima preko 2 milijardi muslimana, što čini islam drugom najvećom religijom posle hrišćanstva Osnovne obaveze svakog muslimana su vera u jednog Boga (Alaha) i Muhameda kao njegovog poslanika, molitva pet puta dnevno, post u mesecu Ramazanu, davanje milostinje i hadžiluk (hodočašće u Meku) bar jednom u životu. Gotovo svi muslimani pripadaju jednoj od dve glavne islamske grupe: sunitima (80%) ili šiitima (20%). Islam je preovlađujuća religija na Srednjem istoku, kao i mnogim državama Afrike i Azije. Muslimanske zajednice postoje takođe u Srbiji i zemljama Balkana.

Uvod

Glavni članak: Predislamska Arabija

Alah, arapskim pismom

U preislamskoj Arabiji je vladao drevni semitski politeizam. Svako pleme je obožavalo svog glavnog boga ili boginju, u obliku kamena ili glinenog kipa ili drveta. Oni su bili slavljeni u hramovima, davanjem ponuda i žrtvovanjem životinja. Postojanje zlih duhova, bilo je univerzalno poznato i tako će ostati i u islamu. Alah (Bog) bio je poštovan zajedno sa važnim arapskim boginjama, i gozbe, proslave i hodočašća prilikom obožavanja kipova predstavljavali su uobičajene aktivnosti.

Prema islamskom običaju, zabranjeno je prikazivanje Muhamedovog lika. Muslimanima je zabranjeno nošenje amajlija, amuleta, fotografija i kipova, a za svaku veliku nezgodu koja ih zadesi moraju se za pomoć i/ili pokajanje obratiti svevišnjem Gospodu Bogu.

U predislamskoj Arabiji su postojali i poneki henoteisti, koji su poštovali jednog boga kao glavnog između ostalih, i monoteisti, kao u kultu al-Rahmana. U gradovima u oazama, kao što je Jatrib koji će kasnije biti nazvan Medina, nalazila su se velika i uticajna jevrejska plemena (koja potiču od Avraama (Abrahama, odn. Ibrahima). Severne i istočne oblasti su, preko važnih trgovinskih puta, bile pod snažnim helenističkim i rimskim uticajem. Tu se politeizam sretao sa arabizovanim judaizmom i vizantijskim hrišćanstvom. Prozelitske misije koje su slali hrišćani su uspele da pridobiju neke preobraćenike (npr. iz porodice Muhamedove prve žene), ali kao strano otkrovenje, hrišćanstvo nije spremno prihvatano. U 6. veku naše ere, Meka, sa svojim Kjaba hramom u kome se nalazio crni kamen, predstavljala je religiozni centar centralne Arabije i mali ali važan trgovački grad. Inače Kjaba (Kaba) kockasti hram predstavlja prvi Hram koji je podignu na ovom tlu a podigao ga je Avraam (Abraham, Ibrahim). Velike razlike između bogatih trgovaca i siromašnih stanovnika ulice, grubi običaji i dekadentni moral mučili su i pritiskali Muhameda.

Etimologija

Reč islam potiče iz četvrte forme glagola aslama sa korenom s-l-m i znači „pokornost“, „predanost“ (Bogu); musliman je particip aktiva, sa značenjem „onaj koji se predaje“ (Bogu). Iz istog korena je izvedena i arapska reč selam (mir), što je čest pozdrav među muslimanima.

Verovanje

Islam se zasniva na veri u jednog Boga, izabranost Muhameda za poslednjeg i zadnjeg Božijeg poslanika, predodređenost ljudske sudbine, nagradu za dobra dela i kaznu za loša, strašni sud i vaskrsenje mrtvih. Sledbenici islama veruju da je Bog poslao svoju objavu Muhamedu, preko anđela Gavrila (Džibrila), kao što je slao objave i ostalim prorocima: Adamu, Noju, Avramu, Davidu, Solomonu, Mojsiju i Isusu. Muslimani drže da je islam ista ona vera koju su vekovima propovedali Božji poslanici još od Adama (Adema). Budući da su prethodne objave ljudima izmenjene ili delimično zaboravljene, Bog je poslao Kuran da bi ukazao čovečanstvu na pravi put pobožnosti, a Muhamedu predao poslanicu koja nije samo za Arape već za čitavo čovečanstvo. Kako se u Islamskim knjigama (Hadisi) pominje, ta poslanica i Kuran su poslati kao milost svim svetovima. U islamu se na to misli i kao milost životinjskom svetu, svetu duhova itd. Muhamed je ljudima preneo od Gospoda Boga da na Zemlji ne živimo sami, već i sa duhovima (džini) koji su je i pre nas nastanjivali. Zli duhovi se nazivaju šejtanima (sotonama) a dobri duhovi - džini vernici. Postupak uklanjanja zlog džina (demona, odn. zlog duha) se naziva Rukja, dok se za isti čin u hrišćanstvu koristi termin egzorcizam. I dan danas se široke narodne mase različitih veroispovesti obraćaju hodžama (islamskih sveštenicima) koji su za rukju akreditovani, ne bi li se spasili od zlog uticaja ili loše sudbine koja ih je zadesila. Često se ista organizuje i grupno, ali je obavezno da bude neko od starijih i snažnijih u prisustvu "pacijenta" kome se rukja uči (glasno izgovaranje određenih i specifičnih delova Kurana koji imaju moć čak i da tog demona živog i spale ako se ne želi "odseliti" i napustiti osobu).

Bog

Glavni članak: Bog u islamu

Muslimani veruju u jednoga Boga (arapski: Alah), tvorca i nestvorenog, svemogućeg i milosrdnog, koji je slao objave preko poslanika (proroka) svim ljudima Izrailja, odn. jevrejima. Dolaskom Muhameda kao poslanika, njegova se poslanica prva i jedina objavljuje svim narodima, čitavom čovečanstvu i "svim svetovima" kako to Gospod Bog kaže.

U svom uvodnom govoru u delu "Staza rečitosti", Muhamedov zet Alija ibn Ebi Talib ovako definiše islamski monoteizam: “U veri je na prvom mestu priznanje Njega - jednog i jedinog Svevišnjeg Gospoda Boga, Stvoritelja i Vladara svih svetova, svih stvorenja i svih sila. Savršenost priznavanja Njega jeste svedočiti da nema drugog Boga osim jednog jedinog Svevišnjeg Gospoda (la ilahe il Alah). Savršenost svedočenja o Njemu jeste verovati u Jednoću Njegovu. Savršenost verovanja u Jednoću Njegovu jeste smatrati Ga čistim, Najmilostivijim, Najsamilosnijim, Najmilosrdnijim, jedinim Sveznajućim, jedinim Svemudrim i jedinim Svemoćnim. A savršenost Njegove uzvišenosti jeste odricati Mu ovozemaljska "socijalna" svojstva, pošto je svako svojstvo dokaz da je ono različito od onog čemu je pripisano, a sve ono čemu je nešto pripisano različito je od svojstva. Tako, svako ko Bogu pripisuje svojstva priznaje Njemu slična, a ko priznaje Njemu slična smatra Ga dvojnošću, a ko Ga smatra dvojnošću priznaje delove za Njega, a ko priznaje delove za Njega pogrešno Ga shvata, a ko Ga pogrešno shvata označava Ga, a ko Ga označava ograničava Ga, a ko Ga ograničava određuje Ga brojem.” Gospod je, piše u Kuranu, jedan jedini Svevišnji Gospod Bog, koji je "utočište svakom", koji "nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije". Obzirom da se islam zasniva na veri u jednog Boga (Alaha), ne bi trebalo da to ime Gospoda (Alah) bude prepreka u razumevanju vere. Ovo jer je u islamu - poslaniku Muhamedu bilo od Boga dozvoljeno i naređeno da ljudima prenese ovo jedno od Njegovih imena - Alah. Inače komparacije radi, Isus je Svevišnjeg Gospoda Boga nazivao - Illah. Zato kada se spomene reč Bog, za neke osobe sa drugih područja bi to po tamošnjoj tradiciji* značilo Zevs, dok bi za neke druge značilo Afrodita, Apolon, Tor, itd. Objavljivanjem jednog od svojih imena (Alah)- Svevišnji Gospod Bog u potpunosti anulira mogućnost zamene ili mešanja autoriteta Stvoritelja svih svetova, svih stvorenja i svih sila sa nekom drugom stvorenom osobom kojoj su bile pripisivane božanske osobine. Čak se dotle ide, da je Bog u Kuranu doslovce naveo da će i sva ona stvorenja koje ljudi mimo Njega obožavaju (Zevs, Apolon, Tor, ...) na sudnjem danu Njemu lično račun za sve polagati.

Anđeli

Glavni članak: Melek

Anđeo Gavrilo objavljuje Kuran Muhamedu.

Islam se temelji na verovanje u anđele (meleke), od kojih su mnogi zajednički sa judaizmom i hrišćanstvom. Neki od anđela su Džibril, Mikail, Azrail i Israfil. Po islamskom verovanju, anđeli su verni Bogu i izvršitelji njegovih naredbi. Anđeli su veliki vernici, slave Boga, i nemaju strasti poput ljudi. Suprotnost anđelima su zli duhovi, na čelu sa Iblisom (Lucifer), koji navraća ljude na činjenje isključivo loših i sebičnih dela, te ignorisanja potreba svojih bližnjih (porodice, rodbine, prijatelja, poznanika, sugrađana, prolaznika).

Objave

Glavni članci: Stari zavet, Novi zavet i Kuran

Muslimani veruju u sve četiri pisane objave, koje su objavljene Božjim poslanicima: Zebur - Davidu (Davud), Tevrat (Stari Zavet) Mojsiju (Musa), Indžil (Novi Zavet) Isusu (Isa) i (Kuran) Muhamedu.

Kuran

Glavni članak: Kuran

Kuran iz 13. veka

Kuran (kara'a - čitati, kazivati) za muslimane je reč Božja koju je anđeo Gavrilo (Džibril) preneo preko proroka Muhameda, poslednjeg u nizu biblijskih proroka. Prvobitna namera Kurana je bila da uvede Arape u zajednicu naroda Knjige, i to u red sa Jevrejima koji su primili Toru i Zavete. U neku ruku, to je „Najnoviji Zavet“, a naziva se još i "Poslednji zavet" koji ne osporava već potkrepljuje i nastavlja jevrejsku (hrišćansku Bibliju). Muhamed i njegovi tadašnji sledbenici - ashabi (apostoli) zabeležili su kompletan Kuran pisanim putem kao sekundarni vid stožiranja objave, dok je kao primarni bio učenje svega napamet (hifz). Tako i posle njegove smrti ostalo je sve zapisano, a mnoge su ga generacije još i tada znale napamet. U današnjem vremenu je čast svakom muslimanu da nauči Kuran napamet, čime stiče titulu Hafiza Kurana. Inače Kuran je podeljen je u 114 poglavlja koja se nazivaju surama i koja sadrže različit broj stihova (nazvanih ajeti). Poglavlja nisu raspoređena hronološki niti tematski, već prema uputstvu od poslanika Muhameda. Zajedno sa kratkim naslovima, sve osim jedne, sure počinju sa bismilom: „U ime Gospoda Boga, milostivog i milosnog“.

Dve najveće teme Kurana su jedinstvenost i moć Božja i priroda i sudbina ljudi u odnosu sa Bogom. Bog je jedini stvoritelj univerzuma, ljudi, duhova, svih svetova, svih stvorenja i svih sila, blagotvoran i pravedan. Njemu su data opisna imena kao što su Sveznajući i Svemoćni. Ljudska bića su Božji robovi (rab Božiji) i svojom slobodnom voljom ona se često oglušuju o Božje zapovesti. U većini slučajeva onaj kime se ljudi iskušavaju jeste neko od zlih duhova (iz armije zlog duha Iblisa (Satana, Lucifer) koji je sopstveni pad prouzrokovao time što je odbio da se pokloni Adamu). Na dan dolazećeg suda, svi će ustati iz mrtvih, a biće proživljeni iz repne kosti (repnjače kako kaže poslanik Muhamed) a za koju današnja medicina nema objašnjenja zašto je neuništiva. Nakon proživljenja biće i ljudima i svim stvorenjima (osim životinja) prikazana sva njihova dela i biće pitani od Stvoritelja za sve svoje misli, te će tada jedni ljudi drugima biti svedoci u vezi svojih (ne)dela. Nakon toga će biti izvagana sva dela i onda će Svevišnji Gospod Bog suditi svakom. Nakon toga će osobe biti poslane u raj (Dženet) ili u pakao (Džehenem). Kuran takođe uključuje i iznova tumačene pripovesti iz hebrejske Biblije, kao što su kazivanja o Adamu i Evi, Josifovim "avanturama" i Avramovom monoteizmu.

Pored sune, moralnih propovedi sa običajima iz prorokovog života, Kuran je glavni izvor islamskog zakona, šerijata.

Proroci

Glavni članak: Proroci u islamu

Islam se zasniva na verovanju u proroke, koji su poslani od Boga. U Kuranu ih je spomenuto dvadeset pet, a najpoznatiji su: Adam (Adem), Noje (Nuh), Avram (Ibrahim), Mojsije (Musa), Isus (Isa) i Muhamed.

Isus

Glavni članak: Isus

Isus (arap. Isa) je Božji poslanik i Božji rob a ne Božji sin. On i njegova majka, koju hrišćani proglašavaju bogorodicom, jeli su hranu, pili su vodu, oblačili se, spavali, odmarali i robovali Bogu kao i drugi ljudi. Muslimani veruju u Isusa (Isa) ali verovanje da je on Bog smatra se najvećim grehom (širk).

Nakon niza poslanika, Alah šalje Isusa, sina Marijinog (arap. Merjem) Izraelićanima da potvrdi Objavu, istinu i sadržaj Tore (Tevrata) i da dopusti, po jevanđelju, nešto što je po Tevratu bilo zabranjeno. Bog ga je obasuo blagodatima. On govori ljudima iz kolevke kao novorođenče i Bog ga podučava knjizi, mudrosti, Tevratu, Indžilu i znanju. Isa je pretposlednji je Božji poslanik i verovesnik. Bio je primalac treće velike Božje objave - jevanđelja (arap: indžila) i najavljivač dolaska Muhameda (pod imenom Ahmed) iza sebe.

Muhamed

Glavni članak: Muhamed

Muhamed sa svojim pristalicama kreće na Meku.

Muhamed je rođen u Meki 571. godine, u današnjoj Saudijskoj Arabiji, u Tidžani, u južnom delu Hidžaza, oko 80 km od Crvenog mora u kamenoj dolini. Poreklom je iz plemena Kurejš koje je imalo veoma značajan društveni položaj u Meki. Još kao dete Muhamed je ostao bez oba roditelja, pa je brigu o njemu preuzeo stric. Kao vrlo mlad Muhamed je postao putujući trgovac. Na svojim putovanjima upoznao je hrišćanstvo, judaizam i istočnjačke religije. Od kada je oko 610. godine u pećini pored Meke doživeo otkrovenje, počinje Muhamedova poslanička misija. Muhamed je nekoliko godina propovedao svoje učenje po Meki, ali bez većeg uspeha jer nije bio prihvaćen od strane bogatih. Konačno, u leto 622. godine došlo je do hidžre (arapski: preseljenje) Muhameda i njegovih pristalica iz Meke u Medinu. Ovaj događaj označava početak muslimanske ere. U novoj sredini Muhamed je imao mnogo više pristalica i uspeha u širenju svog učenja. Osnovao je versku zajednicu na čijem čelu je sam bio. Nepunih osam godina od dana hidžre, 630. godine Muhamed se trijumfalno vratio u Meku, koja postaje sveti grad muslimana, središte islama i cilj hodočašća. Ovaj događaj muslimani su nazvali El Feth (arapski: pobeda). Muhamed je ujedinio arapska plemena i postao njihov verski i svetovni poglavar. Stvorena je jedinstvena arapska država koja je tokom vekova uspela da pripoji Siriju i Egipat, delove severne Afrike, došavši do Iberijskog poluostrva (711) i Pirineja (732).

Sudnji dan

Glavni članak: Kijamet

Muslimani veruju u dolazak sudnjeg dana, kada će ljudi odgovarati za učinjena dela, bila dobra ili loša.

Predodređenje

Glavni članak: Kader

U Islamu, verovanje u predodređenost (kader) podrazumeva da je sveznajući Bog (Alah) odredio sve što će se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u „Levhimahfuzu“. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i ništa se ne dešava niti postoji bez njegove volje i stvaranja.

Praksa i dužnosti

Po islamskom učenju čovek je religiozno biće, jer ne postoji ni jedan čovek na svetu a da u nešto ne veruje. To se ispoljava ukupnim životom vernika, a na poseban način religioznom praksom, odnosno bogoštovnim delima. Muslimani abortus smatraju zabranjenim u većini slučajeva. Ako je ženin život ugrožen dozvoljavaju ga kao manje zlo od dva zla. Ne postoji zajedničko mišljenje, oko toga kada počinje ljudski život, ali se slažu da nakon 4. meseca fetus dobiva živu dušu i od tada abortus nije prihvatljiv, osim u slučaju opasnosti po ženin život i silovanja.

Pet stubova islama

Glavni članak: Pet stubova islama

Vernici tokom molitve, džamija u Damasku

U Islamu je pet bogoštovnih dužnosti, pet stubova islama. Praktične dužnosti muslimana su:

• Svedočenje (arap: šehadet): svedočenje odnosno glasno izgovaranje i verovanje u to da „Nema Boga osim Boga, a Muhamed je njegov prorok“;
• Molitva (arap: salah, pers: namaz) pet puta dnevno tokom koje su vernici usmereni prema Meki, i to: sabah (od pojave zore do izlaska sunca), podne (kad sunce malo izađe iz zenita), ikindija (kad sunce nagne prema zapadu), akšam (kad sunce zađe) i jacija (kad noć potpuno padne).
• Post (arap: saum), uzdržavanje od jela, pića, pušenja, polnih zadovoljstava i nepriličnog govora od zore do zalaska sunca, u toku meseca Ramazana koji traje 30 ili 29 dana. Ramazan i ramazanski post se završavaju Bajramom, velikim muslimanskim praznikom.
• Milostinja (arap: zekat); imućni muslimani dužni su od viška svoje imovine udeliti 2-3 odsto za potrebe siromašnih, učenika, bolesnika, starih i iznemoglih.
• Hodočašće (arap: hadž) u Meku, bar jedanput u životu, za onoga ko je u stanju;

Zakon

Glavni članak: Šerijat

Hadžiluk u Meki uključujući i kruženje sedam puta oko Kabe.

Šerijat je božanski zakon islama, i razumevanje tog zakona jeste fikh, odnosno sudstvo. Muhamed nije pravio razliku između verskog i svetovnog zakona; strana na koju će šerijat da prevagne u današnjim muslimanskim zemljama zavisi od stepena sekularizacije u svakoj od njih. Šerijat se odnosi na svaku dimenziju života, uključujući porodične odnose, zakon o nasleđivanju, poreze, pročišćenje od zagađenosti i molitvu. Četiri opšte prihvaćena izvora islamskog zakona su:

• Kuran (sveta knjiga)
• Suna (običaji prorokovi)
• Idžma (saglasnost zajednice) i
• Kijas (zaključivanje po analogiji).

Šiitsko sudstvo se u neku ruku razlikuje, jer njihova hadiska tradicija ne priznaje poslednja dva izvora nego umesto njih prihvata idžtihad (slobodno rasuđivanje) koje prenose imami. Postoji pet klasičnih versko-pravnih škola, od kojih su četiri sunitske (hanefiti, malikiti, šaifiti i hanbaliti) a samo jedna šiitska (džaferiti).

Džihad

Glavni članak: Džihad

Kolektivnom obavezom muslimana smatra se i učešće u džihadu (arapski: životna borba), za opstanak muslimana i njihove vere. Džihad je svaki trud u ime Boga, tj. na Božijem putu. Džihada ima četiri vrste:

• Džihad sa samim sobom radi ustrajnosti na činjenju dobrih dela i klonjenju od zabranjenih.
• Džihad protiv šejtana (sotone), odupiranjem čoveka njegovom zavođenju.
• Džihad protiv grešnika rukom i savetom u smislu hadisa: „ko od vas vidi nešto što ne valja, neka ga suzbije rukom, a ako ne mogne rukom onda jezikom“.
• Džihad oružjem za odbranu vere, časti, života i imetka.

Istorija

Glavni članci: Istorija islama i Pravedni kalifi

Islam se razvija u 7. veku u polunomadskom politeističkom društvu Arabijskog poluostrva. Poligamija je kod predislamskih Arapa označavala moć i prestiž. U islamu je, pak, imala cilj da zbrine udovice palih boraca.

Karavani iz Meke i Medine saobraćaju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hrišćanskog Vizantijskog carstva. Na severoistoku je bilo zaratuštrijsko Persijsko carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. Dijalog sa hrišćanima u gradovima kao što su bili Damask i Bagdad, koji su gledali na islam kao na jeres (i nazivali ga hagarizam ili ismaelizam), postavljao je nova pitanja pred muslimanske teologe. Jovan Damaskin opisao je raspravu o poreklu zla: hrišćani su je stavili uz slobodnu volju kako bi sačuvali Božju pravdu; muslimani su poreklo dobra i zla izveli iz Boga, kako bi sačuvali njegovu svemoć.

Širenje islama

Posle Muhamedove smrti 632. godine njegovi naslednici su se zvali kalifi (arapski: zamenici), a država kalifat. Pod vladavinom prve četvorice kalifa (632—661. naše ere), bile su osvojene Sirija, Palestina i Mesopotamija: Damask 635. godine; a Jerusalim, Antiohija i Basra 638. Persija je pobeđena između 637. i 650, a Egipat između 639. i 642.

Za prvog naslednika Muhameda izabran je Ebu Bekr, njegov tast i pratilac na hidžri do Medine. Tokom dve godine svoga kalifata, Ebu Bekr je učvrstio muslimansku dominaciju u Arabiji, pomirio buntovna beduinska plemena i ratovao protiv vizantijske Sirije. Ebu Bekrov naslednik i drugi kalif bio je Omer (634—644), koji je osvojio Siriju i deo Egipta i Mesopotamije. Posle Omerove smrti, počele su velike šizme. Sledbenici Alija, prorokovog nećaka i muža prorokove kćerke Fatime, očekivali su od njega da postane novi kalif, ali aristokrata Osman (644—656) iz porodice mekijanskih Umajada, bivših prorokovih neprijatelja, je izabran umesto njega. Članovi Ši`a Ali („Alijeve stranke"), izjavili su da nasledstvo mora da bude ustanovljeno na osnovu bližih srodničkih relacija: kalif mora da bude ne samo iz plemena Kurejš, već takođe iz familije Hašemita i zakonski rođen u braku Fatime, prorokove kćerke, sa Ali ibn Abi Talibom. Godine 656. naše ere, Umajada Osmana ubija grupa Alijevih sledbenika. Izabrani kalif (četvrti u suni-nizu), Alija, morao je da se suoči sa bogatim i moćnim umajadskim guvernerom Sirije, Muavijom, i njegovim pronicljivim generalom Amr ibn al-Asom, osvajačem Egipta. Kada su Alijeve trupe preuzele vođstvo u bici kod Sifina na Eufratu, Amr ibn al-As je zakačio stranice iz Kurana na koplja svojih vojnika i Alijeva vojska je prestala da se bori. Amr ibn al-As zatražio je posredovanje između Alija i Muavije, i ovog drugog je zastupao tako uspešno da su Alijevi predstavnici prihvatili Muavijin zahtev za kalifatom. Velika grupa iz Alijeve vojske, karidžiti ili „šizmatici“ (od karidža - otići, izaći), nije prihvatila arbitražu ljudskih bića, jer „nema drugog suda do Božjeg“. Umesto da se bori protiv Muavije, Ali se okrenuo protiv karidžita, i tako je postao njihov smrtni neprijatelj. Godine 661. karidžiti su ga ubili. Nakon toga, kalif Muavija je osnovao dinastiju Umajada iz Damaska (661—750).

Teritorija kalifata oko 750. godine.

Osvajanja od 661-750. pod Umajadima iz Damaska uključila su Avganistan, veliki deo severne Afrike i Španiju. Berberska plemena severne Afrike bila su preobraćena ubeđivanjem, iako će narednih vekova manifestovati svoju etničku posebnost prihvatanjem jeresi kakva je karidžitska. Godine 711. naše ere, muslimanska vojska prešla je Ifrikiju (Severna Afrika) i stigla do Magrib al-aksa, ekstremne zapadne tačke. Uz pomoć vizantijskog namesnika Seute i gradskih Jevreja koje su proganjali vizigotski hrišćani, muslimani su krenuli u osvajanje al-Andaluza, na Iberijskom poluostrvu. Padom vizigotske prestonice Toleda, muslimani su zagospodarili celom teritorijom zapadno od Pirineja. Granica njihove ekspanzije su bile planine, naročito pošto je Karlo Martel kod Poatjea (732) stavio tačku na njihovo napredovanje u Provansi. Skinuti sa trona 750. godine od strane bagdadskih Abasida, poslednji Umajadi su pronašli utočište u, vodom bogatoj, Andaluziji. Godine 827. naše ere, Aglabidi iz Ifrikije započeli su osvajanje Sicilije i Južne Italije. Vizantijska vojska ih je proterala sa kopna, ali ostrvo je osvojeno 902. godine. Normani su ga kasnije zauzeli 1091. godine.

Kalifat Kordove bio je prestonica napredne civilizacije od 756. do 1031, kada je postao žrtva anarhičnih „partijskih kraljeva“, tokom čijih su vladavina hrišćanska severna kraljevstva ostvarila ponovno osvajanje Španije, postižući vrhunac osvajanjem 1085. godine, grada Toleda. Okupacijom od strane dve berberske dinastije – Almoravida (1090—1145) i Almohada (1157—1223) - nije stavljena tačka na taj proces; naprotiv, muslimani će se polagano povlačiti u suženu južnu zonu (Nasrid emirat Granade), i godine 1492. pobediće ih „katolički kraljevi“.

Počev od jedanaestog veka, vodeću snagu islama predstavljali su Turci koji su u islam prevedeni u 10. veku, a naročito Seldžuci koji su kontrolisali Abasidski kalifat posle Bujida (1058. godine). Prognali su ih Mongoli (preobraćeni u islam oko 1300), koji su zauzeli Irak ali su ih zaustavili Turci Mameluci koji su kontrolisali Egipat do osmanlijskog osvajanja 1517. godine. Od petnaestog do devetnaestog veka, interese islama uglavnom je predstavljalo moćno Osmansko carstvo, osnovano 1301. godine u Maloj Aziji. Osmanlije su 1453. godine zauzele Konstantinopolj, koji je postao njihova prestonica (Istanbul). Na istoku, Turci Mameluci osnovali su sultanat Delhi (1206—1526). Između 1526. i 1658. godine, cela severna Indija biće u vlasti islamskog carstva Velikih Mogula, potomaka Mongola. Indonezija i Malezija su bile najvećim delom prevedene u islam preko trgovinskih puteva koji su ih povezivali sa muslimanskim zemljama. Isto se desilo i sa nekim oblastima u sub-saharskoj Africi.

Podele

Glavni članak: Pravci u islamu

Islam se sastoji od većeg broja verskih denominacija koje su u suštini slične po verovanjima ali među njima postoje značajne teološke i pravne razlike. Najznačajnija je podela na sunite i šiite, dok se sufizam obično smatra pre mističnim redom nego posebnom školom islama. Najveći broj izvora tvrdi da su otprilike 85% svetskih muslimana suniti a oko 15% šiiti, uz neznatnu manjinu koju čine pripadnici manjih islamističkih sekti.

Suniti

Glavni članak: Sunizam

Suniti su vernici islama, koji predstavljaju većinu među muslimanima. Za razliku, od šiita, suniti uz Kuran slede i sune, pravila islama utemeljena na običajima poslanika Muhameda. Suna (arapski سنة) znači knjiga i reči koje se odnose na proroka Muhameda. Suniti priznaju (prvog) kalifa Ebu Bekra kao naslednika proroka Muhameda i priznaju četiri verske škole Hanafi, Maliki, Šafi i Hanbali.

Šiiti

Glavni članak: Šiizam

Šiiti (od arapskog ši`a Ali — „Alijeva stranka“) su drugi po veličini ogranak islama. Po istorijskom poreklu šiiti priznaju Muhamedovog nećaka Aliju i njegove potomke za jedine punopravne naslednike Muhamedove svetovne i duhovne vlasti (kalifi i imami). Šiiti veruju da je Alija direktni naslednik i vođa svih muslimana posle Muhamedove smrti, za razliku od sunita koji veruju da je Ebu Bekr, prvi kalif posle Muhameda, legitimno dobio vođstvo nad muslimanima. Ova razlika u mišljenju se desila 632. godine i taj raskol je oštro podelio ove dve muslimanske tradicije u mnogim njihovim verovanjima i delanjima.

Šiiti su danas većina u Iranu i Iraku. Značajnih šiitskih manjina ima i u Pakistanu, Indiji, Avganistanu, Libanu, Azerbejdžanu, Jemenu, Bahreinu i ostalim zemljama Persijskog zaliva.

Sufiji

Glavni članak: Sufizam

Sufizam (arap. تصوف, tasawwuf, persijski عرفان, Erfan) je mistički aspekt islama, način života usmeren prema ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa voljenim Tvorcem. Termin sufi i sufizam (tasavuf) potiču od vunene odeće (suf) koju su nosili muslimanski asketi. Sufiji su često nailazili su na žestok otpor službenog islama.

Rasprostranjenost

Rasprostranjenost islamske populacije

Po podacima iz 2016. godine, muslimanska zajednica broji 1,78 milijarde vernika. U nekih 30-40 zemalja sveta islam je većinska religija, a arapske zemlje čine oko 20% od ukupnog broja muslimanskih zemalja na svetu. Južna i Jugoistočna Azija imaju najviše muslimanskih zemalja, sa Indonezijom, Pakistanom, Bangladešom i Indijom, koje svaka ponaosob, imaju više od 100 miliona vernika. Prema podacima vlade SAD, 2006. godine je bilo 20 miliona muslimana i više od 40.000 islamskih svetilišta u Kini

Na Bliskom istoku, ne-arapske zemlje Turska i Iran imaju najbrojnije muslimanske zajednice, dok u Africi, Egipat i Nigerija su na prvom mestu. U mnogim evropskim zemljama, islam je druga religija po zastupljenosti posle hrišćanstva, kao na primer, u Francuskoj.

U Srbiji ima oko 240.000 muslimana (ne računajući Kosovo i Metohiju, gde je njihov broj trenutno nepoznat) ili 3,2% populacije oni uglavnom pripadaju Bošnjačkoj, Albanskoj ili Srpskoj etničkoj skupini. U Srbiji postoji preko 190 džamija od kojih oko 120 u Raškoj, 60 u južnoj Srbiji, po jedna u Beogradu, Nišu, Malom Zvorniku i Subotici. Postoje i dve medrese - jedna u Novom Pazaru kao i islamski fakultet, i jedna u Beogradu.

Foto galerija

• 
  Džamija u Beogradu
• 
  Džamija u Banjoj Luci
• 
  Džamija u Homsu, Sirija
• 
  Polumesec, Jordan
• 
  Muslimanke u hidžabu (levo) i nikabu (desno).

Literatura

• Esposito, John (2004). Islam: The Straight Path (3rd Upd izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518266-8. 
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3. 
• Peters, F. E. (2003). Islam: A Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5. 

Spoljašnje veze

• Islamska zajednica u Srbiji
• Islamska zajednica Srbije
• Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini
• Islamska zajednica u Crnoj Gori