Војводина у Народноослободилачкој борби

Априла 1941. године Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, мада је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.^[1]

Покрет отпора, који је покренула Комунистичка партија Југославије, крајем 1941, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после темељних припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била организована народна власт са ослободилачким институцијама.

Окупација и подела Војводине

У краткотрајном Априлском рату 1941. године Војводину су окупирале немачке и мађарске фашистичке снаге. Банат је заузео немачки 41. моторизовани корпус, Бачку и Барању мађарски 4. и 5. пешадијски и 1. оклопни корпус, а Срем немачка 8. тенковска и 16. моторизована дивизија 46. корпуса.

Улазак непријатељских јединица наишао је на пуну подршку немачке и мађарске националне мањине у Војводини, и био је праћен бројним злочинима и депортацијом Срба, Црногораца, Јевреја и Рома. Само у Алибунару, Петровграду и Панчеву стрељано је 3.000 људи; у Бачкој и Барањи убијено је од 11. до 15. априла преко 3.500 људи, ухапшено око 10.000, а исељено је преко 10.000 колонизованих добровољаца из Првог светског рата.^[1]

Окупатор је организовао концентрационе логоре у Старом Бечеју, Бачкој Тополи, Апатину, Старом Врбасу, Оџацима, Новом Саду, Бачкој Паланци, Тителу, Панчеву, Петровграду, Земуну, Јарку, Сремској Митровици, Вуковару, Кикинди и другим местима, а депортација је вршена и у концентрационе логоре у Мађарској, од којих је највећи био у Шарвару.

После окупације Бачку и Барању анектирала је Краљевина Мађарска, а анексију је, формално, потврдила мађарска скупштина 16. децембра 1941. године. Бачка је ушла у састав Бачко-Бодрошке жупаније, осим града Хоргоша који је припао Чонградској жупанији, а Барања је прикључена Барањској жупанији. Нови Сад, Сомбор, и Суботица проглашени су слободним краљевским градовима, и били су непосредно подређени мађарској влади. Окупациону власт вршиле су до 25. априла трупе мађарске „Јужне армије“, затим Команда војно-управне групе Јужне армије, а од 15. августа 1941. до октобра 1944. године власт је вршила грађанска управа, потпомогнута мађарском полицијом и жандармеријом.

Банат (види: Банат под немачком окупацијом) је у систему немачке окупационе управе сачињавао посебно надлештво подбана Дунавске бановине за Банат, где су власт организовали и вршили фолксдојчери. Налазио се под јурисдикцијом немачког војног заповедника Србије, којем је била непосредно распоређена Обласна војно-управна команда 610, са средиштем у Панчеву. Када је она пребачена у Србију, у Банату је остала Окружна војно-управна команда 823, са средиштем у Петровграду. У Банат су маја 1941. године дошле мање посадне јединице, а поред њих било је око 120.000 фолксдојчера, који су тражили да се образује „Слободна држава Банат“ (нем. Freistaat Banat). У Банату су се фолксдојчери организовали у добровољну наоружану формацију „Дојче маншафт“ (нем. Deutsche Mannschaft) која је окупљала сва лица немачке националности мушког пола од 18. до 60. година. Од тог људства формирани су „Алармни батаљони“ (нем. Alarminheiten), који су до 1943. године нарасли на око 6.000 људи, а знатан број људства је био ангажован у Седмој СС дивизији „Принц Еуген“.

Срем је окупиран од Независне Државе Хрватске. Поред делова немачког 750. пешадијског пука 718. дивизије, у Срему су се налазиле усташке и домобранске јединице и фолксдојчерске наоружане групе.

Припреме за устанак

Непосредно пред рат у Војводини се налазио Покрајински комитет КПЈ и Покрајински комитет СКОЈ за Војводину, са око 1.250 чланова КПЈ и око 3.000 чланова СКОЈ. Припремама за оружани устанак руководио је ПК КПЈ на челу са Жарком Зрењанином, а формиран је и Војни комитет, којим је руководио Радивој Ћирпанов.

Спроводећи одлуке и закључке са Мајског саветовања ЦК КПЈ, у другој половини јуна формирани су војни комитети за Срем, Банат, Бачку и Барању, почело је стварање месних десетина ударних и диверзантских група по градовима и селима, сакупљене су веће количине оружја, муниције и санитетског материјала.

На састанку Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, одржаном 23. јуна 1941. године у Петровграду, формиран је Штаб НОП одреда Војводине, који је после саветовања у Столицама, преименован у Главни штаб НОП одреда Војодине. У састав Штаба ушли су: Данило Грујић, командант, Тоза Марковић, политички комесар и Жарко Турински, члан.

Устанак

Неколико дана после одлуке Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула 1941. године о почетку оружане борбе против окупатора у Југославији, на састанку Покрајинског комитета КПЈ за Војводину народ Војводине позван је да одмах почне са оружаном борбом.

До тада је у Војводини, у месним десетинама и диверзантским групама, обухваћено у Банату преко 4.000, у Бачкој и Барањи преко 3.000 и у Срему преко 2.000 људи.^[1] Месне десетине које су формирали војни или партијски комитети, биле су, делимично наоружане и деловале у ближој околини својих села. Задаци месних десетина били су: прикупљање оружја и друге војне опреме, извођење диверзантских акција, прихват и скривање илегалаца и рањеника и спречавање добровољног одласка на рад у Немачку.

У току 1941. године у Војводини је формирано 12 партизанских одреда, са укупно 400 бораца и десетак партизанских група и десетина.

У Банату је у јулу формирано 9 партизанских одреда: Александровачки, Мокрински, Кикиндски, Меленачки, Куманачки, Карађорђевачки, Петровградско-стајићевски, Драгутиновачки и Први јужнобанатски НОП одред, са укупно 240 бораца.

У Бачкој је била најјача Новосадска ударна група, а у новембру је формиран и Први шајкашки НОП одред.

У Срему су у току септембра формирани Фрушкогорски и Подунавски НОП одред. Посебан утицај на развој НОП у Срему имао је бег групе затвореника-комуниста из сремско-митровачког затвора, изведен 22. августа 1941. године, уз помоћ ОК КПЈ и ОК СКОЈ за Срем. међу 32 затвореника налазили су се, касније истакнуте личности НОП-а Војводине: Јован Веселинов Жарко, Станко Пауновић Вељко, Слободан Бајић Паја и други.

Специфичност оружаног устанка у Војводини је био у томе што је ова регија својим географско-топографским склопом омогућавала окупатору да се моторизацијом брзо пребацује са једног на друго подручје. Равница и велике реке имале су знатног утицаја на организацију и облик борбе, на развој и одржавање ослободилачког покрета. Окупатор је у Војводини имао и пуну подршку целокупне немачке и дела мађарске националне мањине.

И поред свих тешкоћа, партизански одреди у Војводини су током 1941. године, извршили су преко 220 оружаних, диверзантских и саботажних акција. У преко 90 акција банатски НОП одреди спалили су 200 вагона кудеље и преко 70 јутара засејаних житом, извршили су нападе на више полицијских посада, оштетили неколико возова, порушили мостове и др. У Бачкој је изведено око 50 акција паљења жита и кудеље у рејону Новог Сада, Жабља, Сомбора, Суботице и других места; сечени су ТТ-стубови, ликвидирани окупаторски службеници и друго. Сремски одреди извршили су у ширем рејону Фрушке горе око 30 акција. Нарочито значајан успех постигла је земунска организација КПЈ, која је у НОП окупила антифашисте свих националности. Њене оружане групе извеле су до краја 1941. године преко 50 акција.

Немачка офанзива у Бачкој и Банату

Немци су крајем јула 1941. године упутили делове 704. и 714. дивизије у Банат, где су заједно са тамошњим окупационим снагама и фолксдојчерима разбили Јужнобанатски, Петровградско-стајићевски и Кикиндско-мокрински НОП одред. Због тога су крајем августа и почетком септембра, НОП одреди у Банату реорганизовани од девет у два одреда: Куманачко-меленачки и Карађорђевачко-александровачки НОП одред.

У Бачкој су у потерама мађарске војске, полиције и жандармерије, разбијене многе партизанске групе и десетине, као и многе партијске организације. Појачан је и терор окупатора, а у концентрационом логору у Кикинди налазило се, у периоду од јула до септембра, чак 4.234 затвореника.^[1] У низу полицијских акција и пресуда мађарских преких судова у Бачкој је, од јуна 1941. до октобра 1942. године, убијено око 350 чланова КПЈ и око 5.000 родољуба и антифашиста.

Посебну тешкоћу у руковођењу оружаном борбом у Војводини представљало је то што Покрајински комитет и Главни штаб нису имали никакве везе са ЦК КПЈ и Врховним штабом, а и многе везе унутар покрајине су биле прекинуте. Због тога је Покрајински комитет КПЈ за Војводину, новембра 1941. године, одлучио да се подели и да група предвођена Жарком Зрењанином руководи оружаном борбом у Банату, а да група предвођена Тозом Марковићем и Гезом Тиквицким, руководи оружаном борбом у Бачкој. Везе између Покрајинског комитета и руководства у Срему, тада нису постојале, а оружаним устанком тамо је руководио Окружни комитет КПЈ за Срем на челу са Јованом Веселиновим.

У току зиме 1941/42. године окупатори су низом акција и потера наставили да уништавају партизанске одреде и партијске организације у Војводини. У току 1942. године у Банату и Бачкој изгинули су највиши војно-политички руководиоци НОП-а (скоро читаво чланство Покрајинског комитета).

У Банату је Немцима успело да онемогуће пребацивање партизанских одреда у Срем, и да им у више акција нанесу велике губитке. Од јуна 1941. до август 1942. године у Банату је убијено преко 500, а одведено у логоре око 4.400 људи.^[1]

У Бачкој су јануара 1942. године мађарске окупационе снаге у рејону Жабља разбиле Први шајкашки НОП одред. Упоредо су извршили и рације у Новом Саду, Сомбору, Бечеју, Србобрану и другим местима, у којима је убијено око 3.500, а одведено у логоре око 21.500 људи.^[1]

Развој НОБ у Срему

Најјачи размах ослободилачке борбе у Војводини током 1942. године био је у Срему. Почетком децембра 1941. године у Пећинцима је одржано Окружно партијско саветовање, а убрзо после тога формиран је Штаб НОП одреда за Срем. Од посебног значаја било је и упутство Врховног штаба, које је указало на важност комуникација у Срему и потребу њиховог непрекидног рушења. Тада је Врховни штаб наредио да се партизански одреди из Срема ставе под команду Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, односно Треће оперативне зоне Хрватске. Међутим због слабих веза са Штабом Треће зоне, Штаб НОП за Срем је деловао самостално.

Фрушкогорски и Подунавски НОП одред прикупили су се, марта 1942. године, на Фрушкој гори и до краја јуна извели преко 30 успешних акција. Средином јула ОК КПЈ за Срем и Штаб НОПО Срема предузели су мере за оживљавање оружане борбе ван Фрушке горе, тако да је убрзо формиран Посавски НОП одред, који је деловао у југоисточном делу, и Босутска партизанска чета, која је деловала у југозападном делу Срема.

У периоду јул-август становништво Срема и партизански одреди прикупили су и склонили велике количине жита, а на имањима фолксдојчера и сарадника окупатора, као и на добрима НДХ, спалили су око 3.000 јутара жита, уништили су око 80 вршилица и око 100 косачица.

У августу је Фрушкогорски НОП одред нарастао на око 350, а Подунавски на 250, Посавски на 150, а Босутска чета на око 100 бораца. У многим крајевима Срема била су изграђена многа подземна склоништа тзв. „базе“ за смештај и негу рањеника, склањање оружја, санитетског материјала и хране.

Офанзива на Фрушку гору

У другој половини августа Немци су деловима 704, 714. и 717. дивизије, Другим домобрански збором и уз садејство мађарске речне флоте извели офанзиву на Фрушку гору. Офанзива је почела 24. августа нападом на Подунавски одред, источно од пута Ириг-Сремска Каменица. Одред се без већих губитака пробио из обруча и забацио у непријатељеву позадину. Дејства против Фрушкогорског одреда, који се налазио у западном делу Фрушке горе, почеле су 26. августа. Одред је био окружен, али је главнина успела да се пробије и избегне уништење. Немци су наставили наступање према Дунаву, уништили мање партизанске јединице и похватали мноштво народа који се налазио у збегу. Избијањем на Дунав, 31. августа, немачка офанзива је завршена, а од 1. до 15. септембра домобрани су извршили поновни претрес Фрушка горе.

Прелазак бораца у источну Босну

Почетком септембра од свих партизанских јединица, на територији Срема, формиран је Сремски НОП одред, а дотадашњи Штаб НОП одреда за Срем постао је Штаб Сремског НОП одреда. Почетком октобра, из источне Босне у се у Срем пребацила Шеста источно-босанска бригада, која је заједно са сремским партизанима разбила непријатељске посаде у Врбањи и Кузмину. ОК КПЈ за Срем, на основу директиве Врховног штаба, донео је одлуку да се главнина Сремског одреда, јачине два батаљона (са око 700 бораца), пребаци у источну Босну, заједно са Шестом источно-босанском бригадом.

У Срему је, после Окружног партијског саветовања, одржаног у селу Сасама, код Старе Пазове, децембра 1942. године, проширен ОК КПЈ, а после укључивања земунског среза у надлежност Покрајинског комитета, образовани су окружни комитети за источни и западни Срем. А јануара 1943. године на иницијативу ЦК КПЈ, формиран је нови Покрајински комитет КПЈ за Војводину, на челу са Јованом Веселиновим.

Марта 1943. године, од бораца који су остали у Срему формиран је нови Сремски НОП одред, а у априлу он је нарастао на два батаљона јачине око 700 бораца. У периоду март-април он је извео преко 200 оружаних акција.

Формирање Војвођанских бригада

Батаљони који су прешли са Шестом источно-босанском бригадом у Босну најпре су прерасли у Групу војвођанских ударник батаљона, а у априлу у Прву и Другу војвођански бригаду.

Средином маја 1943. године формиран је Оперативни штаб НОВ и ПО Војводине, а за команданта је изабран Аћим Груловић, а за политичког комесара Слободан Бајић Паја. Од два батаљона Сремског одреда, једне чете и новопридошлих бораца формирана је Трећа група војвођанских ударних батаљона, која је 3. јуна постала Трећа војвођанска бригада.

Срем је тада постао база за попуну људством, одећом и храном војвођанских бригада које су се налазиле у источној Босни. Крајем маја је из Срема за источну Босну кренуло око 1.100 бораца и око 100 кола са храном и одећом за попуну Прве и Друге војвођанске бригаде. Ноћу 22/23. маја транспорт се пребацио преко Саве, где су га прихватиле војвођанске бригаде. Сремски НОП одред и Трећа војвођанска бригада су до краја јуна извели преко 130 разних акција, уништили су 80 вагона и 15 локомотива, убили и ранили око 600 непријатељских војника и др.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ 2. јула 1943. године Оперативни штаб НОВ и ПО Војводине је преименован у Главни штаб, а формирана је и Шеснаеста војвођанска дивизија у чији су састав ушле Прва, Друга и Трећа војвођанска бригада.

Због повећања броја бораца, Сремски НОП одред је 19. јула подељен на два одреда — Први и Други сремски НОП одред. До краја септембра ова два одреда, заједно са Трећом војвођанском бригадом су извршили многе акције, а посебно се истичу: напад на домобранску посаду у селу Отеку, 1. јула; ликвидација жандармеријске станице у селу Вогњу, 31. јула; борба против делова немачког 14. СС полицијског пука, 1. августа код села Бешанова и Гргуреваца; уништење немачке минерске чете код села Нештина, 23. августа; препад на немачко-домобранску посаду у Иригу, ноћу 29/30. августа; напад на путнички воз, код железничке станице Спачве, 9. септембра; разоружавање посаде у Чортановцима, 14. септембра и друго.

Од посебног значаја за развој НОБ, не само у Војводини, већ и у Југославији, имале су акције сремских и славонских партизана на прузи Београд-Загреб, које су ометале нормалан и безбедан проток окупатору. У Срему је нарочито је била успешна акција током жетве 1943. године, под паролом „Ни зрно жита окупатору“, када су партизани спалили преко 600 вагона жита и око 130 вагона кудеље. Становништво Срема је, за своје потребе, сакрило велике количине жита, а за исхрану бораца је дало око 100 вагона жита.

Немачка офанзива у Срему 1943.

Због масовног учешћа народа Срема у Народноослободилачкој борби Немци су одлучили да крајем септембра изведу офанзиву којом би обухватили до тада најшири простор у Срему. Циљ офанзиве је био да се униште партизанске јединице, опљачкају и попале села и да се све способно мушко становништво одведе у логоре. За ову офанзиву Немци су ангажовали: Прву козачку и 173. резервну дивизију, 901. моторизовани пук, 186. резервни батаљон, полицијске снаге, Сремски домобрански здруг и друге војне јединице — укупне јачине око 30.000 људи.^[1]

Офанзива је почела 19. септембра нападом на партизанске снаге у подручју Фрушке горе, а затим је пренесена у североисточни Срем у периоду од 30. септембра до 8. октобра, дуж пруге Београд-Загреб, од Земуна до Сремске Митровице. Када су Немци прегруписали своје снаге поново су 13. октобра напали делове Првог сремског НОП одреда на Фрушкој гори. Пошто јединице Првог и Другог сремског НОП одреда нису прихватиле фронталну борбу, подељене у мање групе, забациле су се у немачку позадину и напале његове слабије делове. Док су још трајале борбе у селу Вишњићеву је, од делова Првог и Другог сремског одреда формирана Четврта војвођанска бригада. Настављајући акције у Срему, Прва козачка у делови 173. дивизије су 21. октобра пренеле тежиште дејства против Друге и Четврте војвођанске бригаде, на подручју река Босута и Саве, које су се под дејством јаких непријатељских снага пребациле у источну Босну.

Током офанзиве Немци су успели да нанесу само мање губитке партизанским јединицама, али је становништво Срема било изложено пљачки, масовним стрељањима и одвођењима у логоре и другим репресалијама. Али и поред тога, развој НОБ у Срему је до краја 1943. године био у сталном порасту, па је 14. новембра формиран Диверзантски батаљон Главног штаба НОВ и ПО Војводине. Први и Други сремски НОП одред и Диверзантски батаљон уништили су, до краја године, 20 локомотива и 100 вагона, разорили две железничке станице, посекли преко 200 ТТ-стубова, порушили више мостова, оборили један авион и извели преко 20 успешних напада на непријатељске посаде.

Развој НОБ у Бачкој и Банату

После кризе која је наступила током 1942. године у развоју НОП-а у Бачкој, Барањи и Банату, због надмоћности окупаторских јединица и масовних злочина над цивилним становништвом, ослободилачка борба је у току 1943. године поново почела да узима шире размере. Руководство НОП у Бачкој и Барањи успоставило је почетком 1943. године везу са Покрајинским комитетом КПЈ за Војводину, чијом је одлуком маја 1943. године образован нови Обласни комитет КПЈ за Бачку и Барању. Токо лета формирана су и два окружна и пет среских комитета КПЈ, као и НО одбори, војне десетине, ударне и диверзантске групе, нарочито у жабаљском, бачкопаланачком, оџачком и новосадском срезу. У Срему је 11. августа, од бораца из Бачке, формиран Трећи бачко-барањски НОП одред, који се крајем месеца пребацио у Бачку. Попуњен новим борцима Одред је током септембра и октобра извео више акција, али је због јаког притиска непријатељских снага и мађарског терора над становништвом, у новембру поново прешао у Срем.

У Банату је и поред суровог терора окупатора, све више јачао НОП покрет. Почетком јануара 1943. године формиран је Севернобачки НОП одред, који је дејствовао у рејону Карађорђева, Српске Црње и Радојева. Због осетних губитака био је присиљен да се 17. септембра пребаци у Срем, где се прикључио сремским партизанима. Један део овог одреда, се после завршеног диверзантског курса вратио у Банат и наставио дејства. У Срему је тада формиран и нови ОК КПЈ за северни Банат. У јужном Банату је почетком 1943. године дејствовао Јужнобанатски НОП одред, који се због честих непријатељских потера пребацивао у румунски део Баната. Његовим деловањем биле су створене многе организације НОП у јужном Банату и међу српским живљем у Румунији.

Народноослободилачка борба током 1944. године

Почетком 1944. године у Срему је деловало преко 120 месних и 4 градска НО одбора, као и Главни Народноослободилачки одбор Војводине, формиран 23. октобра 1943. године. У истом периоду на територији Срема су деловали Први и Други сремски НОп одред, а после формирања Шесте војвођанске бригаде, 17. јануара, и преласка Четврте војвођанске бригаде из источне Босне у Срем, 28. јануара, појачана су дејства на комуникације и на окупаторске гарнизоне. Током јануара и фебруара извршено је око 40 диверзија на пругама и мостовима, као и велики број напада на непријатељске посаде, због чега је средином фебруара из Шлезије на подручје Винковаца и Руме, пребачена 13. СС дивизија „Ханџар“. Она је са другим немачким и усташко-домобранским снагама почела, 10. марта, тродневну операцију на подручју села Липовца, Моровића, Сремске Раче и Јамене са циљем да се окружи и уништи партизанске снаге. Главни штаб НОВ и ПО Војводине је под борбом повукао јединице у рејон села Јамене и Сремске Раче, и ноћу 10/11. марта их пребацио преко Саве у источну Босну. Током ове краткотрајне операције окупатор је у селима Батровцима, Моровићу, Сремској Рачи и Јамени побио око 750 цивила^[1], а на реци Босуту је порушио брану, чиме је изазвао поплаву велике количине обрадивог земљишта.

Операција „Житни цвет“

Средином 1944. године снаге НОП у Војводини су веома нарасле. У то време 16. и 36. војвођанска дивизија водиле су борбе у саставу 12. војвођанског ударног корпуса НОВЈ (који је формиран 1. априла 1944) у источној Босни, а у Војводини су дејствовали Шеста војвођанска ударна бригада, Први и Други сремски НОП одред, Севернобанатски, Јужнобанатски и Трећи бачко-барањски НОП одред, као и Диверзантски батаљон Главног штаба Војводине. Због сталне активности сремских партизана на пругама Београд-Загреб, Винковци-Брчко, Шид-Сремска Митровица, Врдник-Рума и Рума-Кленак и ометања окупатора у прикупљању летине, Немци су 14. јуна предузели операцију под називом „Житни цвет“ (нем. Kornblune). Главни штаб НОВ и ПО Војводине је правовремено сазнао за немачку операцију и пребацио Шесту војвођанску бригаду у босутске шуме, а део Првог сремског одреда у југоисточни део Срема. До 30. јуна окупатор је завршио претрес Фрушке горе, на којој није затекао јаче партизанске снаге, већ је само успео да открије неколико партизанских база и у њима похвата око 100 бораца. Од 1. до 11. јула окупатор је из рејона Врдника и Јарка продужио с акцијама и у североисточном делу Срема у селима: Марадику, Чортановцима, Бешки, Крчедину, Новом и Старом Сланкамену, Сурдуку и Белегишу, терорисао је и опљачкао становништво. За то време Шеста војвођанска бригада, Први и Други сремски одред напали су у позадини непријатеља: 7/8. јула напали су посаду у селу Чалми и извршили седам диверзија на прузи Београд-Загреб. Од 12. јула окупатор је пренео акцију на југоисточни и јужни део Срема, где је побио око 100 и одвео у логоре око 250 људи.^[1] Немци су потом 17. јула с једном борбеном групом, од око 4.000 људи, с правца Рума-Бешановачки Прњавор, а затим са другом, јачине око 2.000 људи из Шида и Сремске Митровице предузели концентрично дејство према Фрушкој гори против Шесте војвођанске бригаде и Првог сремског НОП одреда. Борбе су вођене 17. и 18. јула, а нарочито код села Дивоша, на Ветрењачи и Црвеном чоту, код Бешанова и Бешановачког Прњавора. Немци су 26. јула, с истим снагама, извели операцију у Босутским шумама против Седме војвођанске бригаде, Другог сремског и Мајевичког НОП одреда. Због надмоћности непријатеља Главни штаб Војводине је повукао јединице из Босутских шума у Славонију, на Диљ-планину, где су до 9. септембра дејствовале са славонски партизанима.

Реорганизација снага Главног штаба Војводине

Наредбом Главног штаба НОВ и ПО Војводине од 22. јула 1944. године почела је реорганизација командовања и јединица НОВЈ на подручју Војводине. Од Првог и Другог сремског НОП одреда и новопристиглих бораца формирани су: Фрушкогорски, Посавски и Босутски НОП одред, који су потпали под команду новоформираног Штаба сремске оперативне зоне, а у августу су формирани штабови банатске и бачко-барањске оперативне зоне. Штаб бачко-барањске оперативне зоне је крајем августа од Трећег бачко-барањског НОП одреда и нових бораца формирао: Бачкопаланачки, Шајкашки, Новосадски, Сомборски и Суботички НОП одред. Јужнобанатски НОП одред је у јулу преименован у Четврти банатски НОП одред, а затим реорганизован у Вршачки, Белоцрквански и Панчевачки НОП одред. Током августа су јединице Главног штаба Војводине, у вези са операцијама Првог пролетерског и 12. војвођанског ударног корпуса у Србији и наређењем Врховног штаба НОВ и ПОЈ, појачале дејства на окупаторске посаде и комуникације. У другој половини августа и почетком септембра снаге НОВЈ у Војводини су уништиле бројне окупаторске посаде, порушиле око 30 километара пруге, уништиле преко 20 локомотива, 70 вагона, 10 железничких станица, 10 мостова и др.

Успешна дејства снага НОВЈ у Србији, источној Босни, Славонији и Војводини и избијање јединица Црвене арије на југословеснко-румунску границу, убрзали су процес деморализације и осипања квислиншких војних формација. У јесен 1944. године јединицама НОВЈ у Срему се предало око 2.600 домобрана; истовремено је дошло до новог прилива бораца. Наредбом Главног штаба Војводине, 11. септембра, су формиране Осма, Девета, Десета и Једанаеста војвођанска ударна бригада, које су ушле у састав Сремске оперативне зоне. А 17. октобра је, наредбом ГШ Војводине, формирана Војна управа за Банат, Бачку и Барању, која је подељена на Војну област за Банат и Војну област за Бачку и Барању и преузела је сву извршну и судску власт. Почетком октобра Осма војвођанска ударна бригада се из Срема пребацила у Банат, а Шеста војвођанска ударна бригада се 9. октобра пребацила, преко Саве, у Србију и ушла у састав 36. војвођанске дивизије.

Завршне операције и ослобођење Војводине

Јединице совјетске Црвене армије су 19. октобра заузеле Темишвар и избиле на југословенско-румунску границу. Уз садејство јединица Банатске оперативне групе, снаге 10. гардијског стрељачког корпуса Црвене армије су у снажном налету ослободиле: Белу Цркву, 1. октобра; Вршац, 2. октобра; Ковин, 3. октобра; Панчево, 6. октобра. Јединице 31. гардијског корпуса су ослободиле: Петровград, 3. октобра и Кикинду 6. октобра. До 10. октобра јединице Црвене армије и Банатске оперативне групе су избиле на Тису и Дунав и ослободиле читав Банат. У селу Војловици, код Панчева, формирана је 8. октобра Дванаеста војвођанска ударна бригада; њена два батаљона и јединице 109. стрељачке дивизије Црвене армије форсирале су 10/11. октобра Дунав, код села Вишњице, и у склопу Београдске операције учествовале у борбама код Миријева и Стојичиног брда.

У Бачкој су за то време јединице Бачко-барањске оперативне зоне водиле успешне борбе са непријатељем; а Суботички НОП одред је 11. октобра ослободио Суботицу. Јединице 31. гардијског корпуса Црвене армије почеле су 19. октобра дејства у Бачкој. У садејству са Бачкопаланчким НОП одредом ослободиле су 21. октобра Бачку Паланку, а са Сомборским НОП одредом Сомбор и избиле на Велики канал. Јединице Седме војвођанске бригаде су 22. октобра ослободиле Сремску Каменицу, а сутрадан делови Дванаесте војвођанске бригаде Тител. Петроварадин и Сремске Карловце је 23. октобра ослободила Седма војвођанска бригада, а Нови Сад 23/24. октобра Новосадски НОП одред. До 27. октобра јединице Црвене армије су из садејство Седме, Осме и Дванаесте војвођанске бригаде избиле су на Дунав код Бездана и Апатина. Почетком новембра почеле су припремне форсирања Дунава и прелазак у Барању. У Новом Саду је 31. октобра 1944. године формирана 51. војвођанска дивизија, у чији састав су ушле Седма, Осма и Дванаеста војвођанска бригада.

Тек основана 51. војвођанска дивизија се ускоро уз јединице 57. совјетске армије сукобила са немачким јединицама код Батине у Барањи. Циљ јединица НОВЈ је било ослобађање Барање, а совјетске армије је био да успостави мостобран за прелазак својих тенковских јединица на десну страну Дунава ради лакшег заузимања Мађарске. Са друге стране Немци су се трудили да омогуће повлачење немачких и квислиншких јединица преко Хрватске и Словеније у Аустрију. Батинска битка је трајала од 11. до 19. новембра и окончала се победом јединица НОВЈ и Црвене армије.

Борбе за ослобођење Срема

После ослобођења Београда Први пролетерски и Дванаести војвођански ударни корпус НОВЈ пренели су тежиште дејстава на правац Земун-Винковци. Пошто су ослободили источни део Срема, разбили су немачку одбрану у рејону Сремске Митровице, која је 1. новембра ослобођена, а потом су у даљем надирању до 10. новембра избили пред утврђене положаје на линији Илок-Ердевик-Мартинци. На тим положајима развила се фронтална борба, позната под називом Сремски фронт. Првих дана децембра 1944. године у Срем су стигле јединице 68. корпуса Црвене армије, а крајем децембра и бугарска Прва армија. Борбе на овом фронту биле су дуготрајне и веома тешке. Окупатор, помогнут усташама, се жилаво бранио. Неколико пута фронт се померао западно од Сремске Митровице, па се усталио иза Шида. Немци су извршили два снажна противудара. Први пут, 3. јануара 1945. године, и изненадним противнападом потиснули су 21. српску дивизију правцем Оток-Комлетинци-Нијемци на леву обалу Босута. Други, далеко снажнији противудар Немци су извршили 17. јануара (познат као „Зимска олуја“), ангажовањем своје три дивизије, потиснули Прву југословенску армију на исток и заузели Шид. После два дана, 19. јануара, Прва армија, присилила је непријатеља на одбрану и повратила Шид. Отад је Сремски фронт стабилизован до коначног пробоја 12. априла.

Јединице Главног штаба НОВ и ПО Војводине, 16, 36. и 51. војвођанска дивизија, ушле су 1. јануара 1945. године у састав Треће југословенске армије, под командом генерал-лајтанта Косте Нађа.

Војводина у Демократској Федеративној Југославији

Политички, привредни и друштвени живот у ослобођеној Војводини одвијао се у условима борбе за коначно ослобођење Југославије. У Новом Саду су одржане:

Прва покрајинска конференција ЈНОФ-а Војводине, 10. и 11. децембра 1944.
Први конгрес антифашистичке омладине Војводине, од 27. до 30. децембра 1944.
Прва конференција АФЖ Војводине, 1. и 2. јануара 1944.
Седма Покрајинска конференција ПК КПЈ за Војводину, 5. и 6. априла 1945.

На заседању Главног народноослободилачког одбора Војводине, које је одржано 6. априла 1945. године у Новом Саду, донета је одлука: "Да Војводина има да буде у саставу федералне јединице Србије. Да Војводина у саставу федералне Србије има пуну аутономију као аутономна покрајина". Делегација ГНООВ је потом отпутовала за Београд, где је учествовала на заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије. На седници АСНОС-а која је одржана 7. априла, представник ГНООВ Јован Веселинов је делегатима АСНОС-а саопштио одлуку ГНООВ о укључивању аутономне Војводине у састав федералне јединице Србије, на шта је АСНОС одговорио усвајањем посебне резолуције којом је одлука ГНООВ поздрављена и прихваћена.^[2]^[3]

На великом народном митингу, одржаном 11. априла 1945. године у Новом Саду, објављена је изјава о приступању аутономне Војводине федералној Србији, а 30. и 31. јула одржано је заседање Скупштине изасланика народа Војводине, на којем је присуствовало око 600 делегата и изабрано 150 чланова новог сазива Главног НО одбора Војводине. Скупштина је поред дотадашњих 9 чланова АВНОЈ-а, изабрала 17 нових.

Истакнуте личности НОП и народни хероји Војводине

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Војна енциклопедија. Београд 1975. година
^ Попов 1977, стр. 294-295.
^ Димић 2001, стр. 296.

Литература

Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Petranović, Branko (1976). AVNOJ - revolucionarna smena vlasti 1942-1945. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko; Simović, Vojislav (1979). Istorija narodne vlasti u Jugoslaviji (1941-1945). Beograd: Savremena administracija.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 2. Beograd: Nolit.
Попов, Јелена (1977). Главни НОО Војводине: 1943-1945. Сремски Карловци: Архив Војводине.
Атанацковић Жарко. Друга војвођанска НОУ бригада. Београд 1978. година
Војна енциклопедија. Београд 1975.

[VE-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Војна енциклопедија. Београд 1975. година

[FOOTNOTEПопов1977294-295-2] Попов 1977, стр. 294-295.

[FOOTNOTEДимић2001296-3] Димић 2001, стр. 296.

[1]

[2]

[3]

п р у Југославија у Народноослободилачкој борби
Народноослободилачка борба Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије Народноослободилачки покрет 1941. 1942. 1943. 1944. 1945.
Републике и покрајине	Босна и Херцеговина Македонија Словенија Србија Војводина Косово и Метохија Хрватска Црна Гора
Регије	Банат Банија Бачка Босанска Крајина Козара Горски котар Далмација Источна Босна Истра Јужна Србија Кордун Петрова гора Лика Санџак Славонија Срем Херцеговина Шумадија
Градови-хероји	Београд Дрвар Загреб Љубљана Нови Сад Прилеп Приштина Цетиње
Остали градови и места	Бања Лука Бихаћ Вис Власотинце Јајце Карловац Кичево Колашин Кореница Крагујевац Никшић Ниш Сарајево Сисак Сплит Ужице Фоча Чачак
Остало	АВНОЈ Болнице Диверзије Слободне територије Јевреји Жене Омладина Народни хероји Споменици