Aleksandar Veliki

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Aleksandar Veliki
Battle of Issus MAN Napoli Inv10020 n02.jpg
Aleksandar Veliki u bici kod Isa
Puno ime Aleksandar III Makedonski
Datum rođenja 20/21. jul 356. p. n. e.
Mesto rođenja Pela
Antička Makedonija
Datum smrti 10/11. jun 323. p. n. e.
Mesto smrti Vavilon
Dinastija Argijadi
Otac Filip II
Majka Olimpijada
Veroispovest Grčki politeizam
Supružnik Barsina
Roksana
Statira
Potomstvo Aleksandar IV
Kralj Makedonije
Period 336. p. n. e.323. p. n. e.
Prethodnik Filip II
Naslednik Aleksandar IV
Filip III Aridej
dijadosi

Aleksandar Makedonski ili Aleksandar Veliki (stgrč. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας ili Μέγας Ἀλέξανδρος,[1] Mégas Aléxandros; 20/21. jul 356. p. n. e.10/11. jun 323. p. n. e.) je bio kralj Makedonije od 336. p. n. e. do 323. p. n. e.. Poznat je po tome što je osvojio većinu tada naseljenoga i poznatoga sveta, pa se smatra jednom od najvažnijih ličnosti i vojskovođa u celoj istoriji. Njegov otac Filip II Makedonski uspostavio je makedonsku hegemoniju u celoj Grčkoj, a nakon Filipovog ubistva 336. p. n. e. Aleksandar je nasledio makedonski tron. Nasledio je jaku kraljevinu i iskusnu vojsku prekaljenu u ratovima. Nakon konsolidacije prilika u Grčkoj Aleksandar je 334. pre Hrista krenuo u osvajački pohod na Persijsko carstvo. Pohodom u Malu Aziju započeo je desetogodišnja osvajanja. Nizom pobeda u odlučnim bitkama kod Granika, Isa i Gaugamele slomio je persijsku vojsku i na kraju je osvojio celo Persijsko carstvo. Nastavio je osvajanja sve do Indije, ali pobunila mu se vojska željna povratka kući. Aleksandar je bio prisiljen da se vrati do Vavilona. Njegova prerana smrt 323. p. n. e. okončala je planirane nove pohode i osvajanje celoga prostora oko Sredozemnoga mora. Nekoliko godina nakon njegove smrti započela je serija građanskih ratova između njegovih generala dijadoha. Njegova osvajanja obezbedila su naseljavanje grčkih kolonista i širenje grčke kulture na istoku, pa je stvorena je nova helenistička civilizacija.

Rani život[uredi]

Rođenje i legende[uredi]

Aleksandar Veliki rođen je 20/21. jula 356. p. n. e. u Peli, prestolnici kraljevine Makedonije. Njegov otac bio je makedonski kralj Filip II Makedonski, a njegova majka Olimpijada bila je četvrta Filipova supruga i ćerka epirskoga kralja Neoptolema I od Epira. Iako je Filip II Makedonski imao sedam (ili osam) žena Olimpijada je jedno vreme bila njegova glavna supruga. Nekoliko legendi ispleteno je oko Aleksandrovoga rođenja ili detinjstva, a sve su imale za cilj da pokažu da Aleksandar nije obično dete.[2] Prema Plutarhu Olimpijada je uoči svadbe sanjala da je njenu utrobu pogodila munja, što je izazvalo veliku vatru, koji se na sve strane nadaleko raširila.[3] Prema drugoj legendi, koju prenosi Plutarh Filip je nakon venčanja sebe vidio u snu kako ženinu utrobu osigurava pečatom sa likom lava.[4] Plutarh je ponudio niz interpretacija toga sna, da je Olimpijada začela pre braka ili po drugom tumačenju da je Aleksandrov otac sam Zeus.[5] Deo antičkih komentatora tvrdio je da je Olimpijada izmislila i širila priču o Aleksandrovom božanskom poreklu. Aleksandar se rodio na dan, kada je Filip pripremao opsadu Potideje na poluostrvu Halkidici. Istoga toga dana Filipu je stigla vest o velikoj Parmenionovoj pobedi nad Ilirima i Peonjanima.[6] Toga dana stigla mu je i vest da je njegov konj pobedio na Olimpijskim igrama.[7] Toga dana spaljen je Artemidin hram u Efezu, jedno od sedam svetskih čuda, pa je Hegesija iz Magnesije izrekao dosetku da je hram izgorio zato, jer je Artemida babičila prilikom Aleksandrova rođenja.[8] Te legende i priče nastale u u doba kada je Aleksandar postao kralj, pa je moguće da su nastale na njegov podsticaj, sa namerom da se pokaže da je on natčovek i da mu je od rođenja sudbinski određena velika uloga.[9]

Filip II Makedonski

Detinjstvo[uredi]

Dok je bio mali Aleksandrova dadilja bila je Lanika, sestra njegovoga budućega generala Crnoga Klita. Kasnije ga je podučavao strogi Olimpijadin rođak Leonida.[10] Drugi nastavnik bio je Lisimah iz Akarnanije, koji je bio omiljen, jer je Aleksandra nazivao Ahilejem.[11] Poput ostalih makedonskih plemića Aleksandar je naučio da čita, svira liru, jaše, lovi i da se bori.[12] Kada je imao deset godina jedan trgovac iz Tesalije ponudio je Filipu II Makedonskome konja Bukefala za 13 talanata (po današnjoj ceni 1,1 milion evra).[13] Međutim konj je bio toliko divlji, da ga niko nije mogao da uzjaši. Filip je već bio odustao od kupnje konja, ali Aleksandar je tvrdio da on može da ga uzjaši, što je i dokazao. Filip je bio toliko iznenađen, pošto mu je sin obuzdao konja, koga iskusni jahači nisu mogli da obuzdaju. Bio je oduševljen Aleksandrovom hrabrošću i umećem, pa je rekao Aleksandru da traži kraljevstvo, koje će njega biti dostojno, pošto je Makedonija za njega premala.[14] Konj Bukefal je bio verni Aleksandrov pratilac na svim njegovim pohodima sve do Indije. Kada je konj krepao Aleksandar je onda jedan grad Bukefaliju nazvao po svom konju.

Aleksandrova majka Olimpijada

Aristotel ga obrazuje[uredi]

Kada je Aleksandru bilo 13 godina Filip je za njega počeo da traži pogodnoga učitelja, a u obzir su dolazili takve veličine poput Isokrata ili Speusipa. Na kraju se Filip II Makedonski odlučio za Aristotela.[15] Kao učionicu odabrao je Nimfej kod Mijeze u dobroj hladovini.[16] Filip je ne samo bogato nagradio Aristotela, nego je pored toga ponovo podigao njegov rodni grad Stagiru, a bivše stanovništvo otkupio iz ropstva i sa njima ponovo naselio grad.[17] Školu u Mijezi zajedno sa Aleksandrom pohađali su kraljevski paževi, tj. sinovi najvišega makedonskoga plemstva, a među njima su bili Ptolemej, Hefestion, Kasandar, Nearh, Harpal i Filota Parmenionov.[18] Mnogi od njih postaće Aleksandrovi prijatelji i budući generali. Aristotel je učio Aleksandra i njegove pratioce filozofiji, etici, politici, logici, geometriji, zoologiji, retorici, moralu, religiji i umetnosti. Aristotel je Aleksandru usadio ljubav prema nauci, filozofiji i čitanju.[19] Razvio je kod njega strast za Homerom, a posebno Ilijadom. Aleksandar se tokom svih svojih pohoda nije odvajao od Ilijade, koju je od Aristotela dobio na poklon.[20]

Prvo regentstvo i prve vojne akcije[uredi]

Kada je imao 16 godina, tj 340. pre Hrista, okončalo se Aleksandrovo obrazovanje. [21] Filip II Makedonski je tada otišao u pohod protiv Bizantija i Perinta, pa je u Makedoniji ostavio Aleksandra kao regenta i naslednika.[22] Za svaki slučaj sa Aleksandrom je ostavio Antipatra i Parmeniona.[23] Za vreme Filipova odsustva pobunilo se tračko pleme Majđana, ali Aleksandar je brzom akcijom zauzeo njihovu teritoriju i isterao ih.[24] To područje kolonizirao je grčkim stanovništvom i osnovao grad Aleksandropolj.[25] Kad se Filip vratio poslao je Aleksandra sa omanjom vojskom da uguši jednu pobunu u južnoj Trakiji. Za vreme drugoga pohoda protiv Perinta Aleksandar je spasio Filipu život. Grad Amfisa počeo je da obrađuje svete zemlje Delfskog proročišta. To svetogrđe je omogućilo Filipu da opet interveniše u Grčkoj. Filip je tada još uvek bio zauzet u Trakiji, pa je naredio Aleksandru Makedonskom da pripremi vojsku za pohod u Grčku. Aleksandar je bio zabrinut zbog mogućnosti intervencije grčkih država, pa je zbog toga pripremao vojsku praveći se da ide da napadne Iliriju. Za vreme toga meteža Iliri su iskoristili situaciju i napali su Makedoniju, ali Aleksandar ih je odbio.

Chaeronea map.png

Bitka kod Heroneje[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Heroneje

Filip II Makedonski se pridružio Aleksandru Makedonskom 338. pre Hrista i oni su zajednički krenuli sa vojskom južno do Termopila. Termopile su zauzeli nakon uporne obrane tebanskog garnizona. Nakon toga krenuli su da zauzmu Elateju, koja se nalazila nekoliko dana hoda i od Atine i od Tebe. Atinjani su predvođeni od strane Demostena tražili savez sa Tebom u ratu protiv Makedonije. I Atinjani i Makedonci poslali su izaslanike u Tebu. Atina je pridobila Tebu. Nakon toga Filip je krenuo na Amfisu. Zarobio je najamnike, koje je tu poslao Demosten. Nakon predaje Amfise Filip se vratio kod Elateje i predložio je Atini i Tebi konačni mirovni sporazum, ali Atina i Teba su to odbile. Filip je onda sa vojskom krenuo prema jugu, ali protivnička vojska ga je blokirala kod Heroneje. U bici kod Heroneje Filip je komandovao desnim krilom, a Aleksandar Veliki je komandovao levim krilom. Zajedno sa Aleksandrom na levom krilu se nalazila grupa Filipovih pouzdanih gnerala. Aleksandar Veliki je tada pokazao veliko junaštvo i uspeo je da probije protivničku liniju uz pomoć svojih saboraca i onda je naterao protivničko desno krilo u beg, a nakon toga Filip naterao u beg i protivničko levo krilo.[26] U bici kod Heroneje 338. pre Hrista pobedila je makedonska vojska. Nakon pobede kod Heroneje Filip i Aleksandar su otišli do Peloponeza, gde su ih gradovi dočekivali sa dobrodošlicom, sve do Sparte, koja je pred njima zatvorila kapije. Ipak nisu napali Spartu, jer su imali druge ciljeve. Filip je 337. pre Hrista osnovao Korintski savez. Korintski savez imenovao je Filipa vrhovnim zapovednikom grčkih snaga (hegemonom) u planiranom ratu protiv Persije.

Proterivanje i povratak[uredi]

Kada se Filip II Makedonski 337. pre Hrista oženio Atalovom nećakom Kleopatrom Euridikom došlo je do velike svađe. Pogoršali su se odnosi Filipa, Olimpijade i Aleksandra. Olimpijada je razdraživala i Aleksandra protiv oca. Između Aleksandra i Filipa došlo je do svađe nakon svadbe Filipa i mnogo mlađe Euridike. Svađu je još više potpalio Euridikin ujak Atal, koji je pred pijanim svatovima rekao da se nada da će Euridika roditi prestolonaslednika.[27] Aleksandar je bacio bokal na Atala, a Filip je onda u besu povukao mač na svoga sina, ali kako je bio pijan spotakao se i pao.[28] Olimpijada I Aleksandar su tada otišli u dobrovoljno izgnanstvo. Olimpijada je otišla kod svoga brata Aleksandra Mološkoga, koji je tada vladao Epirom.[29] Aleksandar je najpre otišao sa njom, a onda je otišao u Iliriju.[30] Međutim Filip u stvari nikada nije ni nameravao da razbaštini svoga politički i vojno izuzetno sposobnoga sina Aleksandra. Nakon pola godine izgnanstva otac i sin su se pomirili uz posredovanje Demarata iz Korinta.[31] Satrap Karije Piksodar je nameravao da sklopi savez sa Makedonijom, pa je predložio Filipu II Makedonskome da se Filipov maloumni sin Filipa Arhideja oženi sa njegovom ćerkom.[32] Aleksandrova majka Olimpijada je bila zabrinuta zbog toga, pa je Aleksandra potakla na akciju. Aleksandar poslao svoga prijatelja Tesala u Kariju i ponudio ženidbu Aleksandra i Piksodareve ćerke.[33] To je razbesnilo Filipa II Makedonskoga, pa je on proterao Aleksandrove prijatelje.[34] Proterani su bili Ptolemej Soter, Nearh, Erigije, Laomedon i Harpal.

Aleksandar na mozaiku bitke kod Isa, Pompeja

Kralj Makedonije[uredi]

Aleksandar postaje kralj[uredi]

Filipov telohranitelj Pausanija ubio je 336. p. n. e. Filipa II Makedonskoga dok je išao na svadbu Kleopatre od Makedonije i Aleksandra Mološkoga. Makedonsko plemstvo i vojska proglasili su Aleksandra Makedonskoga za novoga kralja. Odmah po stupanju na tron Aleksandar je odlučio da konsolidira vlast ubistvom potencijalnih rivala na makedonski presto. Dao je da se ubije njegov rođak Aminta IV, a ubio je i dva princa Linkesta. Poštedio je jedino njihova brata Aleksandra Linkesta, jer je on bio prvi koji je pozdravio Aleksandra Velikoga kao kralja.[35] Oprostio mu je i zbog toga jer je bio oženjen Antipatrovom ćerkom. Olimpijada je sa druge strane spalila Kleopatru Euridiku i Europu, što je naljutilo Aleksandra. Aleksandar Veliki je smatrao da mu je Euridikin ujak Atal opasnost, a pored toga pamtio je i njegovu uvredu. Atal je u to vreme bio u Parmenionovoj vojsci u Maloj Aziji i stupio je u kontakt sa Atinjanima. Aleksandar je naredio da ubiju Atala, po svoj prilici uz Parmenionovo znanje i učešće. Aleksandar je poštedeo Filipa III Arideja, jer je smatrao da mu slaboumni polubrat ne može predstavljati opasnost.

Pobuna u Grčkoj i brzo uspostavljanje reda[uredi]

Na vest o Filipovoj smrti pobunile su se mnoge grčke države, uključujući Tebu, Atinu, Tesaliju i tračanska plemena severno od Makedonije. Na vest o pobuni Aleksandar je brzo reagovao. Savetnici su mu preporučivali da pokuša da izgladi probleme diplomatskim sredstvima, ali Aleksandar Makedonski se odlučio na vojna sredstva. Okupio je 3.000 konjanika i zaputio se prema Tesaliji na jug. Tesalci su zauzeli prelaz Tempe između planine Ose i Olimpa, ali Aleksandar je sa vojskom prošao kroz Osu i našao se Tesalcima iza leđa. Tesalci su se zbog toga predali, pa je Aleksandar imao na raspolaganju i tesalijsku konjicu i krenuo je prema Peloponezu. Zaustavio se kod Termopila, gde su ga priznali za vođu Amfiktionskog saveza. Odatle je krenuo prema jugu. Atina je molila za mir, pa je Aleksandar oprostio svima, koji su učestvovali u pobuni. U Korintu su ga imenovali hegemonom grčkih snaga u predstojećem ratu protiv Persije. Dok je boravio u Korintu stigle su vesti o pobuni Tračana na severu.

Balkanski pohod[uredi]

Za više informacija pogledajte: Balkanski pohod Aleksandra Makedonskog

Pre pohoda na Persiju Aleksandar je trebao da osigura severne granice. Zbog toga je u proleće 335. pre Hrista krenuo u Trakiju[36] protiv Ilira i Tribala, za koje je znao da pripremaju pobunu.[37] Dok je prolazio kroz Trakiju neka plemena su se prepala, pa su se pokorila,[38] a pridružilo mu se i tračko pleme Agrijana. Krenuo je iz Amfipolja, prešao je reku Nes i stigao je desetoga dana do planine Hema (Balkana).[39] Tu je makedonska vojska pobedila Tračane, koji su bili zauzeli planinske visove. Nakon toga Aleksandar Makedonski je krenuo u zemlju Tribala, koje je pobedio na reci Ligin, pritoci Dunava. Tri dana nakon bitke na Liginu Aleksandar Makedonski je došao do Dunava, suočavajući se sa Getima, koji su se nalazili sa druge strane reke.[40] Makedonska vojska je iznenada noću prešla Dunav, iznenadila je i pobedila Gete i zauzela im i srušila grad.[41] Na povratku sa Dunava Aleksandar je saznao da se pobunio Klitija Ilirac, kralj Ilira, a da mu pomaže Glaukija, kralj Taulantijana.[42] Aleksandar se vratio u Iliriju i pobedio je oba vladara i prislio ih na povlačenje.[43] Na taj način Aleksandar je osigurao severnu granicu Makedonije. Dok je Aleksandar Veliki ratovao severno od Makedonije ponovo se pobunila Atina i Teba. Aleksandar je odmah reagovao, pa su gradovi ponovo počeli da oklevaju, a jedino je Teba odlučila da se odupre. Teba je bila sravnjena sa zemljom, a njena teritorija je podeljena između beotskih gradova. Pad Tebe prisilio je Atinjane da mole za mir. Grčka je ponovo bila pacificirana. Aleksandar Makedonski je krenuo na azijski pohod, a Antipatra je ostavio iza sebe kao regenta u Makedoniji i Grčkoj.

Bitka kod Granika

Osvajanje Persije[uredi]

Osvajanje Male Azije[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka na Graniku

Kada je sredio prilike u Grčkoj Aleksandar Veliki je sazvao svoje generale i prijatelje na savetovanje o pohodu na Persiju i o tome kako voditi rat.[44] Antipatar i Parmenion su ga savetovali da najpre obezbedi naslednika, pa da tek onda krene u pohod.[45] Aleksandar je smatrao da je sramota da čeka naslednika i založio se da krenu odmah. Aleksandar je 334. pre Hrista prešao Helespont.[46] U Malu Aziju je prešao sa oko 48.000 pešaka, 6.100 konjanika i flotom od 120 brodova sa 38.000 članova posade.[47] Aleksandrova vojska je regrutovana u Makedoniji, grčkim polisima, Trakiji, Peoniji i Iliriji, a pored toga unajmljeni su i najamnici. Kada je stupio na tlo Male Azije kod Ilija bacio je koplje u azijsko tlo i izjavio da prihvata Aziju kao poklon od bogova.[48] Aleksandar je pobedio udruženu vojsku maloazijskih persijskih satrapa u bici na Graniku 334. pre Hrista. Nakon bitke cela satrapija Frigija pala je pod vlast Aleksandra Velikoga, koji je onda krenuo na Lidiju, gde je satrap Mitren predao Sard sa tvrđavom i riznicom. Aleksandar Veliki veoma brzo nakon bitke kod Granika oslobodio je grčke gradove Male Azije, uključujući i Milet. U gradu jakih bedema Halikarnasu utvrdio se Memnon sa Rodosa i Orontobat sa persijskim snagama, pa je Aleksandar prvi put duže opsedao jedan grad i na kraju ih prisilio da se povuku. Vlast u Kariji ostavio je Adi od Karije. Aleksandar je nakon Halikarnasa krenuo kroz planinsku Likiju i preko Pamfilije. Usput je preuzimao kontrolu nad svim obalnim gradovima, da bi Persijance lišio luka. Od Pamfilije više nije bilo većih luka, pa je krenuo prema unutrašnjosti. U drevnoj frigijskoj prestolnici Gordiju Aleksandar je rešio do tada nerešiv Gordijski čvor. Aleksandar ga je presekao mačem i rešio na taj način.

Kretanja dve vojske pre Bitke kod Isa

Sirija i Levant[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Isa i Opsada Tira

Aleksandar je zimovao u Maloj Aziji, a onda je 333. pre Hrista prošao sa vojskom kroz Kilikijska vrata. Pobedio je mnogo puta veću persijsku vojsku pod zapovedništvom persijskoga cara Darija III u bici kod Isa. Aleksandar je sa elitnom jedinicom konjanika pratilaca napao persijski centar, gde se nalazio car Darije. Kada je Darije III pobegao sa bojišta to je izazvalo paniku u persijskim redovima i teški poraz. Darije je iza sebe ostavio svoju familiju, majku i ženu, koje su Makedonci zarobili. Darije je Aleksandru nudio mirovni sporazum, po kome bi se odrekao izgubljenih teritorija i pored toga platio 10.000 talanata za svoju familiju. Međutim Aleksandar je odbijao sporazum tvrdeći da njemu pripada sve i da je on kralj Azije. Aleksandar je nastavio sa osvajanjem Sirije i obale Levanta. Tokom 332. pre Hrista bio je prisiljen da napadne dobro utvrđeni Tir. Persijanci su u to vreme gospodarili morem sa Kipra i iz Egipta, a Tir je bio od velikoga značaja, jer je bio poslednja luka u Fenikiji, koja nije bila pod Aleksandrovom kontrolom.[49] Nije mogao da krene u pohod na Egipat, a da iza sebe ostavi Tir pod persijskom kontrolom. Opsada Tira trajala je preko godinu dana i Tir je zauzet avgusta 332. pre Hrista. Aleksandar je bio ljut zbog izgubljenoga vremena, sredstava i ljudi tokom desetomesečne opsade, pa je nakon zauzimanja grada 30.000 stanovnika Tira pobio ili prodao u roblje.

Aleksanteri-Suuri-332-331.png

Osvajanje Egipta[uredi]

Nakon osvajanja Tira brzo su padali svi gradovi na putu za Egipat, sem Gaze. Utvrđenje u Gazi bilo je dobro utvrđeno na brdu, pa je bilo potrebno da se opseda. Nakon tri neuspešna napada Gaza je zauzeta, ali prilikom osvajanja Aleksandar je bio ozbiljno ranjen. Kao i u Tiru pobijeno je sve muško stanovništvo, a deca i žene su prodane u roblje. Jerusalim se odmah predao, pa je bio pošteđen razaranja. Aleksandar Veliki je krajem 332. pre Hrista ušao u Egipat, gde je dočekan kao oslobodilac. Osnovao je u Egiptu Aleksandriju,[50] grad, koji će postati najprosperitetniji grad kraljevine Ptolemejida. Krenuo je na dugi put kroz pustinju do Amonovoga hrama,[51] koji se nalazio u oazi Siva. Posetu hramu iskoristio je za propagandni efekat na stanovništvo Egipta i da bi mogao da se poziva na odobrenje bogova za osvajanje Persije.

Bitka kod Gaugamele[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Gaugamele

Aleksandar Makedonski je 331. pre Hrista napustio Egipat i krenuo je prema Mezopotamiji. Prešao je Eufrat i Tigar gotovo bez ikakva otpora. Persijski car Darije III je sakupljao ogromnu vojsku iz svih krajeva svoga carstva. Planirao je da pobedi makedonsku vojsku pomoću višestruko brojnije persijske vojske. Osim toga planirao je i da se konačna bitka sa makedonskom vojskom odvija u ravnici, gde bi mogao da iskoristi brojčanu nadmoć. Darije je sačekao Aleksandra u ravnici kod Gaugamele sa daleko brojnijom vosjkom. U bici kod Gaugamele 331. pre Hrista Aleksandar Veliki je ponovo pobedio persijsku vojsku. Darije III je uspeo da pobegne preko jermenskih planina u Mediju.[52]Planirao je da sakupi u istočnim satrapijama novu vojsku protiv Aleksandra. Nakon bitke Aleksandar je krajem 331. pre Hrista zauzeo Vavilon.

Osvajanje Persepolja[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Persijskih vrata

Dok je Aleksandar napredovao od Vavilonije do Persepolja dotle je Darije III ostao u Ekbatani u Mediji nastojeći da okupi novu vojsku iz istočnih satrapija. Aleksandar je sprovodio liberalnu politiku i u Vaviloniji i u Persiji, pa je pridobijao Darijeve podanike. Aleksandar je zauzeo i Suzu, a kraljevska cesta je povezivala Suzu sa Persepoljem i Pasargadom i Aleksandar je napredovao duž nje. Ariobarzan je od Darija dobio zadatak da spreči prodor makedonske vojske u užu Persiju. Persija se mogla lako braniti zato što se moglo doći do nje samo preko nekoliko mogućih prelaza preko planina Zagros. Da bi došao do uže Persije Aleksandar je morao da pređe uzak planinski klanac Persijska vrata. Ariobarazan je oko mesec dana u januaru 330. pre Hrista uspešno sprečavao prodor makedonske vojske preko Persijskih vrata. Bio je to poslednji otpor persijskih snaga pred prestolnicom Persepoljem. Nakon pobede kod Persijskih vrata Aleksandar je lako došao do Persepolja i zauzeo ga. U Persepolju je bila najveća persijska riznica, ogroman novac, koji je dugo bio van opticaja. Od tada je Aleksandar imao ogromne novčane rezerve da je postao finansijski neovisan o grčkim državama. Aleksandar je dao vojsci da nekoliko dana pljačka grad. U Persepolju je ostao pet meseci. Tokom njegova boravka izbio je požar u Kserksovoj palati, a vatra se tako raširila da je celi grad završio u plamenu. Plutarh navodi dve mogućnosti kako je spaljen Persepolj. [53] Prema jednoj od njih Aleksandar je spalio Persepolj da se osveti zbog persijskoga spaljivanja Akropolja u Atini 480. pre Hrista.[54] Prema drugoj verziji Aleksandra je pijana vojska nagovorila da spali Persepolj.[55]

Pohod na istok[uredi]

Aleksandar je krenuo za Darijem III prvo prema Ekbatani u Mediji, a onda prema Partiji. Međutim pošto nije uspeo da dovoljno brzo okupi novu vojsku Darije je morao da beži prema Baktriji. Imao je na raspolaganju 30.000 Persijanaca.[56] Krenuo je kroz Kaspijska vrata. Aleksandar je krenuo za njim u poteru. Cilj mu je bio da uhvati Darija i sam time postane neprikosnoveni car Persije. Vojska koja je pratila Darija bila je demoralisana i imala je mnogo dezertera. Satrap Bes je ubio Darija, nastojeći na taj način da odobrovolji Aleksandra. Bes se proglasio novim persijskim carem i povukao se u Centralnu Aziju sa ciljem da tu započne gerilski rat protiv makedonske vojske. Aleksandar je sahranio Darija po persijskoj ceremoniji, a tvrdio je da je Darije njega imenovao kao naslednika persijskoga trona. Smatra se da je Darijevom smrću Persijsko carstvo prestalo da postoji. Aleksandar je Besa proglašavao uzurpatorom persijskoga trona i krenuo je prema Baktriji u pohod protiv njega. Pohod protiv Besa pretvorio se u veliki pohod u centralnoj Aziji. Aleksandar je na tom pohodu osnovao niz novih gradova, uključujući i Kandahar u Avganistanu. Aleksandar je napredovao kroz Mediju, preko Partije, Arije (zapadni Avganistan), Drangijane, Arahozije (južni i centralni Afganistan), Baktrije (severni Afganistan) i Skitije. Spitamen je izdao Besa, pa je Bes bio pogubljen. Međutim kasnije, dok je Aleksandar bio na Jaksartu (Sir Darji) u pohodu protiv Skita Spitamen je podigao ustanak 329. pre Hrista protiv makedonske vlasti. U Sogdijani su se podigli mnogi gradovi.[57] Čak se i deo Baktrije pridružio pobuni. Spitamen je opsedao i makedonski garnizon u Marakandi (Samarkandu), a kasnije je potpuno uništio manju makedonsku vojsku od oko 2.400 vojnika. Aleksandar je nakon pobede nad Skitima na Jaksartu krenuo protiv Spitamena, koji se povukao. Spitamen je poražen tek 328. pre Hrista.

Problemi uvođenja orijentalnih običaja[uredi]

Aleksandar Veliki je nakon osvajanja Persije shvatio da je potrebno da smanji jaz imeđu Grka i Persijanaca. Svatao je probleme vladanja tako kulturno različitim narodima. Počeo je od 330. pre Hrista da nosi persijsku odeću.[58] Oblačenje persijske odeće predstavljalo je marketinški trik da bi pridobio Persijance, da prihvate novoga kralja.[59] Na dvoru je uveo persijske običaje. Ti običaji su ljutili Makedonce. Jedan od običaja koji su teško prihvatali bilo je klečanje ili klanjanje pred kraljem (proskineza). Proskinezu je pokušao da uvede 327. pre Hrista na dvoru u Baktri.[60] Bio je to orijentalni običaj, koji je Grcima bio jako stran i ponižavajući i nije odgovarao slobodarskom duhu Grka. Pokušaj uvođenja proskineze okončao se neuspehom. Dvorski istoričar Kalisten je prvi odbio, a onda i ostali.[61] Persijsko plemstvo i persijski dvorjani na Aleksandrovome dvoru su isto tako boli oči običnim Grcima.

Zavere[uredi]

Filota Parmenionov pokazao je nemar da prijavi zaveru protiv Aleksandra Makedonskoga. Prema Kurciju Rufu Filoti je sudila skupština od 6.000 Makedonaca i osudili su ga na smrt.[62] Aleksandrovi pratioci su pre toga izneli optužbe protiv Filote. Filotin otac Parmenion zapovedao je velikom vojskom i čuvao je ogromnu zarobljenu persijsku riznicu. Aleksandar je smatrao da je opasno da Parmenion ostane živ kada mu je sin filota pogubljen, pa je naredio da se ubije Parmenion.[63][64] Filota i Parmenion su bili poznati kao kritičari Aleksandrovih orijentalnih običaja, pa postoji mogućnost da je Aleksandar iskoristio Filotinu povezanost sa zaverom da ga eliminiše.[65] Klit Crni je spasio Aleksandru život u bici kod Granika, ali bio je nezadovoljan Aleksandrovom politikom da se stara garda, tj. Filipovi generali postavljaju kao satrapi provincija, a Aleksandar dalje ratuje sa novom gardom. Za vreme pijanke došlo je do prepirke između Klita Crnoga i pijanoga Aleksandra.[66] Klit mu je zamerao da se odrekao Filipa.[67] Rekao mu je da je krvlju Makedonaca postao velik i da sada oni Makedonci moraju moljakati Persijance da ih puste pred kralja. Zamerio mu zbog namera da živi na persijski način, da nosi persijske haljine, gde se ne govori otvoreno i slobodno, nego se savijaju koljena pred carem.[68] Aleksandra se toliko razbesnio da je ubio Crnoga Klita, a onda je danima žalio zbog svoga postupka. Kasnije u Centralnoj Aziji sprečena je Hermolajeva zavera protiv Aleksandra, a tu zaveru podstakli su neki kraljevi paževi.[69] Optuživali su zbog te zavere i filozofa i Aleksandrovoga službenoga istoričara Kalistena iz Olinta. Iako nisu nađeni dokazi da je Kalisten umešan pao je u nemilost, posebno zbog opiranja proskinezi.[70]

Makedonija za vreme Aleksandrova odsustva[uredi]

Antipatar je i za vreme vlasti Aleksandra Velikoga uvek bio postavljen za regenta da upravlja Makedonijom kad god bi Aleksandar odsustvovao iz Makedonije. Kada je Aleksandar krenuo u osvajanje Persije imenovao je Antipatra glavnim zapovednikom cele vojske u Evropi.[71] Tokom 331. pre Hrista izbila je pobuna u Trakiji.[72] Antipatar je tada sa celom vojskom krenuo na njega da slomi pobunu. Tračku pobunu i Antipatrovo odsustvo iskoristio je spartanski kralj Agis III, pa je objavio rat protiv Makedonije. Agis je zapovedao vojskom od 20.000 pešaka i 2.000 konjanika.[73] U bici na Peloponezu pobedio je makedonskog generala Koraga, pa su se Sparti priključili i drugi članovi saveza Elida, Ahaja i Arkadija. Antipatar je onda okončao rat u Trakiji što je mogao brže i krenuo na jug.[74] Antipatar je u bici kod Megalopolja 331. pre Hrista pobedio spartansku vojsku pod zapovedništvom spartanskoga kralja Agida III. Agis je poginuo u toj bici. Aleksandrova majka Olimpijada svađala se sa Antipatrom, pa je napustila Makedoniju i otišla u Epir.[75][76] Ipak za vreme Aleksandrovoga odsustva Grčka je većinom uživala u miru i prosperitetu. Aleksandar je u Grčku slao ogromnu količinu blaga zarobljenoga za vreme osvajanja. Veća količina novca povećala je trgovinu u celom Aleksandrovome carstvu. Međutim pored makedonskih migracija po novoosvojenim teritorijama Aleksandrovi stalni zahtevi za novom vojskom smanjivali su makedonsku radnu snagu. Makedonija je nakon Aleksandrovih osvajanja zbog toga slabila.

Indijski pohod[uredi]

Invazija indijskoga potkontinenta[uredi]

Za više informacija pogledajte: Bitka kod Hidaspa

Aleksandar se oženio baktrijskom princezom Roksanom čime je nastojao da osvoji srca domaćega stanovništva i tako učvrsti svoju vlast. Nakon toga krenuo je prema Indiji. Procenjuje se da je Aleksandar Makedonski imao na raspolaganju 41.000 do 46.000 vojnika, iako postoje i veće procene. Glavnina makedonskih snaga krenula je u područje današnjega Pakistana kroz Kajberski prelaz. Manji deo krenuo je sa Aleksandrom 327. pre Hrista severnijim putem i uz put su zauzeli tvrđavu Aorn. Aornova stena predstavljala je mesto mitološkoga značaja za Grke, jer po legendi Herakle na svom putu u Indiju nije uspeo da je zauzme. Tokom proleća 326. pre Hrista Aleksandar je udružio svoje snage sa saveznikom, kraljem Taksilom, koji je bio u neprijateljstvu sa kraljem Porom. Trebao je da pokori kralja Pora u Pendžabu da bi nastavio napredovanje na istok prema Indiji. Bilo je opasno da takvoga protivnika ostavi u pozadini i da nastavi sa napredovanjem. U bici kod Hidaspa 326. pre Hrista Aleksandar je pobedio kralja Pora i zarobio ga. Aleksandar mu je dozvolio da i dalje vlada svojom kraljevinom, ali u Aleksandrovo ime. Porova kraljevina je postala Aleksandrov vazal. Aleksandar Veliki je na mestu bitke s jedne strane reke osnovao grad Nikeju (pobedu), a sa druge strane reke je osnovao grad Bukefaliju u čast svoga konja Bukefala, koji je krepao neposredno nakon bitke.

Pobuna vojske[uredi]

Tokom 326. pre Hrista Aleksandar je išao dalje na istok dublje u Indiju. Kada je došao do granica Magade, tj do reke Hifrazis (Beas) vojska mu se pobunila. Bili su iscrpljeni i hteli su da se vrate kući. Aleksandar Makedonski je bio ljut, ali na sastanku sa glavnim oficirima Koin je uverio Aleksandra da je bolje da se vrate. Aleksandar je morao da pristane i nakon osiguranja granica počeo je da se vraća na zapad, odnosno jugozapad. Kretao se duž reke Ind usput pokoravajući Malije i druga indijska plemena. Tokom 325. pre Hrista Aleksandar Veliki je naredio Krateru da se vraća na zapad jednim putem kroz Arahosiju i Drangijanu. Aleksandar je sa drugom vojskom došao do Indijskoga okeana, pa je deo puta prešao brodom, a delom prešao kroz pustinju u Gedrosiji, u kojoj je izgubio mnogo vojske. U Karmaniji (južni Iran) njegova vojska se ponovo sastala sa Kraterovom vojskom. U Suzu su stigli marta 324. pre Hrista.

Poslednje godine života[uredi]

Aleksandrova politika stapanja Persijanac i Grka[uredi]

Aleksandar Veliki je nakon osvajanja Persije shvatio da je potrebno da smanji jaz imeđu Grka i Persijanaca. Počeo je da nosi persijsku odeću, a na dvoru je uveo persijske običaje. Ti običaji su ljutili Makedonce. Jedan od običaja koji su teško prihvatali bilo je klečanje ili klanjanje pred kraljem (proskineza). Aleksandar je planirao preseljenja Grka u Aziju, a Azijata u Evropu isto tako sa ciljem da ojača jedinstvo novoga carstva. Propagirao je mešovite brakove Grka i Persijanki. Na masovnoj svadbi u Suzi 324. pre Hrista Aleksandar Veliki i njegovi generali su se oženili persijskim princezama. Aleksandar se oženio Darijevom ćerkom Stateirom, Hefestion se oženio njenom sestrom, Krater sa ćerkom Darijeva brata, a ostali sa ćerkama satrapa. Aleksandar je po persijskim i drugim satrapijama počeo da osniva vojne škole u kojima je Persijance, Međane i ostale istočnjake počeo da obučava da se bore na makedonski način, sa makedonskim oružjem i u makedonskim vojnim formacijama. Uspostavljajući vojne škole po istočnim satrapijama Aleksandar je uspeo da stvori novu vojsku koja mu je bila na raspolaganju, a sa druge strane smanjio je jaz između Persijanaca i Grka i u vojnom pozivu. Uspostavljanje jednakosti i u vojnoj službi za Aleksandra je značio jedan korak bliže jedinstvenom carstvu, koje će stopiti razne narode. Aleksandar je obučio i stvorio novu vojsku od 30.000 Persijanaca, Međana i drugoh Azijata.[77]

Pobuna u Opidi[uredi]

Za više informacija pogledajte: Pobuna u Opidi

Kada je stigao u Opidu Aleksandar Veliki je objavio da nemerava da pošalje kući u Grčku 10.000 isluženih veterana.[78] [79] [80] Obećao je da će ih sve zbrinuti. Za vojsku, koja je već ranije bila nezadovoljna mnogim Aleksandrovim postupcima, taj postupak predstavljao je kap koja je prelila čašu. Izbila je pobuna u Opidi avgusta 324. pre Hrista. Aleksandar je ugušio pobunu hapšenjem i pogubljenjem najistaknutijih pobunjenika. Aleksandrova nova politika je teška srca ipak na kraju prihvaćena, a Krater je poveo 10.000 veterana prema Makedoniji.

Aleksandar Veliki i Hefestion

Hefestionova smrt[uredi]

Hefestion je bio Aleksandrov prijatelj od ranog detinjstva, a izgleda i ljubavnik, Bio mu je telohranitelj i komandant elitne jedinice konjanika pratilaca. Aleksandar ga je postavio za hilijarha, formalno drugoga u zapovedništvu. U Ekbatani je 324. pre Hrista Aleksandar organizovao muzička i gimnastička takmičenja. Održavao je i velike pijanke sa svojim pratiocima.[81] U to vreme Hefestion se razbolio[82] i nakon sedam dana je umro. Aleksandar je bio teško pogođen njegovom smrću. Aleksandar je bio toliko žalostan kao da je pogubio razum, pa je naredio da se svima konjima i magarcima ostriže griva.[83] Troškovi Hefestionove sahrane procenjuju se na 10.000[84] do 12.000[85][86] talanata. (To bi po današnjoj vrednosti zlata , maj 2010 iznosilo 820 miliona evra). Aleksandar je naredio da se ugasi persijska sveta vatra, a ona se gasila samo kad umru kraljevi.[87]

Aleksandrova smrt[uredi]

Aleksandar Veliki je umro 10 ili 11 juna 323. p. n. e. u Vavilonu. U doba smrti imao je 32 godine. Postoji nešto različit opis njegove smrti kod različitih autora. Prema Plutarhu Aleksandar je 10 dana pre smrti priredio veliku gozbu Nearhu i komandantima mornarice, a nakon cele noći na gozbi otišao je na pijanku kod Medija iz Larise.[88] Nakon celodnevne pijanke počela ga je tresti groznica, koja se pogoršavala sve dok nije više mogao da govori i na kraju je preminuo. Prema Diodoru i Arijanu ispio je veliki bokal nemešanoga vina Heraklu u čast, od čega je osetio žestok bol, ali Plutarh negira takve tvrdnje.[89] Diodor, Plutarg, Arijan i Justin pominju i teorije koje su se bile pojavile da je Aleksandar otrovan.[90] Međutim Plutarh je pobio takve teorije,[91] a Diodor i Arijan su rekli da to navode samo zbog kompletnosti priče.

Carstvo Aleksandra Velikog i putanja njegovoga osvajačkoga desetogodišnjeg pohoda.

Oni koji su navodili da je Aleksandar otrovan pominjali su Antipatra, koji se inače stalno svađao sa Olimpijadom. Po toj teoriji Antipatrov sin Jola je otrovao Aleksandra.[92] Olimpijada je kasnije dala da se iskopaju i Joline kosti, smatrajući da je on ubio Aleksandra.[93]

Nakon smrti[uredi]

Nakon smrti[uredi]

Aleksandrovo telo bilo je položeno u zlatni sarkofag, koji je stavljen u zlatni kovčeg. Prema Elijanu, prorok Artistander prorekao je da će zemlja gde polože Aleksandrovo telo biti prosperitetna i nikad je niko neće moći osvojiti. Aleksandrovi naslednici su zbog toga posedovanje njegovoga tela smatrali simbolom legitimiteta, jer su kraljeve inače sahranjivali njihovi naslenici. Aridej je nakon Aleksandrove smrti 323. p. n. e. dobio zadatak od regenta Perdike da pripremi kočije i Aleksandrovo telo za sahranu.[94] Gotovo dve godine se u Vavilonu pripremalo Aleksandrovo telo za prevoz kući. Aleksandar je trebao biti sahranjen u Egi (Vergini) u Makedoniji,[95] na tradicionalnom mestu gde su se sahranjivali makedonski kraljevi. Ptolemej Soter je sa vojskom i 322. p. n. e. presreo u Siriji kolonu sa Aleksandrovim telom. Odvukao je Aleksandrovo mrtvo telo u Egipat. Moguće je i da je potplatio Arideja koji je bio zadužen za Aleksandrovu sahranu. U prvo vreme Aleksandrovo telo je bilo u Memfisu, a veličanstveni grob se pripremao u Aleksandriji, gde je Aleksandar kasnije i sahranjen. Dela Aleksandra Velikog i njegova velika osvajanja doveli su do toga da je on mnogim poznatim vojskovođama posle njega bio uzor, neki od njih su Gaj Julije Cezar i Sulejman Veličanstveni.

Vavilonska podela[uredi]

Za više informacija pogledajte: Vavilonska podela

Kada je umro Aleksandar Makedonski 323. p. n. e. iza njega nije ostalo živih naslednika. Ipak njegova žena Roksana bila je u šestom (ili osmom) mesecu trudnoće. Nije se znalo da li će se dete uopšte roditi živo, a i ako se rodi da li će biti muško. Roksana je već ranije rodila jednoga sina, koji je umro kratko nakon rođenja. Iza Aleksandra je ostao jedan sin Herakle, ali smatrao se nelegitimnim, jer njegova majka Barsina nije bila Aleksandrova zakonita žena. Jedini, koji je mogao da polaže pravo na tron bio je Filip III Aridej preživeli sin Filipa II Makedonskoga. Međutim Filip III Aridej je bio malouman i nesposoban da vlada. Aleksandar je pred smrt pred svedocima predao svoj prsten Perdiki. Na taj način formalno je nominovao Perdiku naslednikom. U Vavilonu su Aleksandrovi telohranitelji sazvali njegove glavne prijatelje i generale.[96] Perdika je sazvanom skupu izložio kraljevski tron, dijademu, odeću i oružje.[97] Na to je stavio prsten, koji mu je Aleksandra dao prethodnoga dana.[98] Perdika je rekao da njima svima vraća prsten, kao simbol kraljevskoga autoriteta.[99] Perdika se prvi obratio skupu i rekao je da treba da izaberu jednoga ili više vođa dok čekaju da Aleksandrova žena Roksana rodi budućega kralja.[100] Većina se složila sa Perdikinim predlogom , ali pešadija na čelu sa Meleagerom bila je nezadovoljna. Meleager je tražio da se za kralja imenuje Aleksandrov maloumni polubrat Filip III Aridej.[101] Usledila je svađa, koja umalo nije dovela do građanskoga rata. Na kraju dve starne su se pomirile, pa su za zajedničke kraljeve određeni Filip III Aridej i Roksanino nerođeno dete. U Vavilonu je 323. pre Hrista sklopljen dogovor o podeli Aleksandrovoga carstva, pa su tada podeljene satrapije Aleksandrovima generalima dijadosima.

Literatura[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Alexander”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 20. 5. 2008. 
  2. Roisman, Worthington 2010 str.188
  3. Plutarh, Aleksandar 2
  4. Plutarh, Aleksandar 2
  5. Roisman, Worthington 2010 str.188
  6. Plutarh, Aleksandar 3
  7. Plutarh, Aleksandar 3
  8. Plutarh, Aleksandar 3
  9. Roisman, Worthington 2010 str.188
  10. Plutarh, Aleksandar 5
  11. Plutarh, Aleksandar 5
  12. Roisman, Worthington 2010 str.188
  13. Plutarh, Aleksandar 6
  14. Plutarh, Aleksandar 6
  15. Plutarh, Aleksandar 7
  16. Plutarh, Aleksandar 7
  17. Plutarh, Aleksandar 7
  18. Elis str. 3
  19. Plutarh, Aleksandar 8
  20. Plutarh, Aleksandar 8
  21. Plutarh, Aleksandar 9
  22. Plutarh, Aleksandar 9
  23. Roisman, Worthington 2010 str.189
  24. Plutarh, Aleksandar 9
  25. Plutarh, Aleksandar 9
  26. Diodor 16.86
  27. Plutarh, Aleksandar 9
  28. Plutarh, Aleksandar 9
  29. Plutarh, Aleksandar 9
  30. Plutarh, Aleksandar 9
  31. Plutarh, Aleksandar 9
  32. Plutarh, Aleksandar 10
  33. Plutarh, Aleksandar 10
  34. Plutarh, Aleksandar 10
  35. Justin 11.2
  36. Diodor 17.8
  37. Arijan 1a.1
  38. Diodor 17.8
  39. Arijan 1a.1
  40. Arijan 1.3
  41. Arijan 1.3-4
  42. Arijan 1.5
  43. Arijan 1.6
  44. Diodor 17.16
  45. Diodor 17.16
  46. Diodor 17.17
  47. Roisman, Worthington 2010 str.192
  48. Roisman, Worthington 2010 str.192
  49. Arijan 2.17
  50. Plutarh, Aleksandar 26
  51. Plutarh, Aleksandar 27
  52. Arijan 3.16
  53. Plutarh, Aleksandar 38
  54. Plutarh, Aleksandar 38
  55. Plutarh, Aleksandar 38
  56. Diodor 17.73
  57. Arijan 4.1
  58. Roisman, Worthington 2010 str.195
  59. Roisman, Worthington 2010 str.196
  60. Roisman, Worthington 2010 str.195
  61. Roisman, Worthington 2010 str.195
  62. Kurcije Ruf 6.8
  63. Kurcije Ruf 6.9
  64. Arijan 3.26
  65. Roisman, Worthington 2010 str.197
  66. Plutarh Aleksandar 50,51
  67. Plutarh Aleksandar 50
  68. Plutarh Aleksandar 51
  69. Plutarh, Aleksandar 55
  70. Plutarh, Aleksandar 54,55
  71. Diodor 17.17
  72. Diodor, 17.62
  73. Diodor, 17.62
  74. Diodor 17.63
  75. Diodor 18.49
  76. Plutarh, Aleksandar 68
  77. Plutarh Aleksandar 71
  78. Arijan 7.8
  79. K.K.Ruf 10.2
  80. Diodor 17.109
  81. Arijan 7.14
  82. Arijan 7.14
  83. Plutarh Aleksandar 72
  84. Arijan 7.14
  85. Justin 12.12
  86. Diodor 17.115
  87. Diodor 17.114
  88. Plutarh, Aleksandar 75
  89. Plutarh, Aleksandar 75
  90. Plutarh, Aleksandar 77
  91. Plutarh, Aleksandar 77
  92. Plutarh, Aleksandar 77
  93. Plutarh, Aleksandar 77
  94. Diodor 18.3.4
  95. Pausanija 1.6.3
  96. K.K.Ruf 10.6.1
  97. K.K.Ruf 10.6.4
  98. K.K.Ruf 10.6.4
  99. K.K.Ruf 10.6.5
  100. K.K.Ruf 10.6.8-9
  101. K.K.Ruf 10.7.2