Milan Obrenović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Milan Obrenović
KraljMilanObrenovic.jpg
Portret sa slike je delo slikara Steve Todorovića, i nastao je 1881. godine. Nalazi se u Muzeju grada Beograda.
Datum rođenja(1854-08-22)22. avgust 1854.
Mesto rođenjaMarašešti
Kneževina Moldavija Kneževina Moldavija
Datum smrti11. februar 1901.(1901-02-11) (46 god.)
Mesto smrtiBeč
Austrougarska Austrougarska
GrobManastir Krušedol
DinastijaObrenovići
OtacMiloš J. Obrenović
MajkaElena Marija Katardži
SupružnikNatalija Obrenović rođ. Keško
PotomstvoAleksandar Obrenović
Sergej Obrenović
Đorđe Obrenović
kralj Srbije
Period6. mart 1882. — 6. mart 1889.
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikAleksandar Obrenović
knez Srbije
Period10. jun 1868 — 6. mart 1882.
PrethodnikMihailo Obrenović
Naslednikfunkcija ukinuta
PotpisKralj milan potpis.jpg
Grb kneza Milana Obrenovica IV.png
grb kneza Milana
Coat of Arms of the Obrenovic Royal Family.png
grb kralja Milana

Milan Obrenović (Marašešti, 22. avgust 1854. — Beč, 29. januar/11. februar 1901) je bio knez (1868—1882) i prvi novovekovni kralj Srbije (1882—1889).

Budući srpski kralj je bio sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži. Milan je imao teško detinjstvo u Moldaviji, pa je njegov staratelj postao knez Mihailo Obrenović. Posle ubistva kneza Mihaila, mladi Milan je izabran za njegovog naslednika. "Topčiderska katastrofa" ga je zatekla usred školovanja. Vaspitač Hiet mu je tada rekao, da je posle Mihajlove smrti "on kandidat za vladu". Milan mu je na to odgovorio: "Recite bolje -'kandidat vladin'". Ta igra reči je pokazala ne samo izvesnu dosetljivost, nego još i tačnu procenu situacije. Milan je video da na vladu dolazi zahvaljujući Blaznavcu.[1] Ipak, pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo tročlano namesništvo u kom su glavnu ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić. Vlast je preuzeo 1872. godine i tokom svoje vladavine oslanjao se na vojsku. Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio je rat Osmanskom carstvu. Nespremna srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu, ali je pobedila u Drugom srpsko-turskom ratu. Posle ovog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Milan je bio razočaran ruskom podrškom za stvaranje sanstefanske Bugarske, pa se od tada u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija. Njome je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije kraljevinu, što se desilo 1882.

Kralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je od straha od narodne pobune odlučio da se od naroda pokupi sve oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji. Pobuna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali. Tromesečni srpsko-bugarski rat koji je 1885. počeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj znatno je oslabio kraljev položaj u zemlji. Kralj Milan je 1888. godine donio liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.

U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao. Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin. Na njega su izvršena čak četiri neuspela atentata (Terazijska bomba, Smederevski nameštaj, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), od kojih za jedan (Smederevski nameštaj) nikada nije razjašnjeno da li je bio atentat ili samo nesrećni slučaj.

Preminuo je 29. januara/11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća.[2]

Biografija[uredi]

Mladost[uredi]

Rođen je na veleposedu svoga oca Miloša, sina Jevrema Obrenovića rođenog brata kneza Miloša Obrenovića. Milanova majka Elena Marija Katardži bila je ćerka rumunskog grofa Konstantina Katardžija. Milan je bio jedini njihov sin, i imali su i ćerku Tomaniju koja je prerano preminula. Brak Milanovih roditelja bio je neskladan, a supružnici su brzo počeli da žive odvojeno. Otac Miloš je umro od tuberkuloze u Beogradu 20. novembra 1861. što je bila delimično posledica neurednog života.

Posle smrti oca, o Milanu se starala majka koja je vodila raskošni život aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije poklanjala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov stric, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala.

Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u pariski licej Luj le Gran. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji bilo je dosta oskudno. Okolina Milanova je kod njega vrlo rano uočila dve karakterne crte: ranu neobičnu umnu bistrinu kao i nervozni strah. Strah je proisticao iz svesti da je njegov prethodnik bio ubijen. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu, koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Vaspitač Hiet je bio možda jedini čovek koga je on u svom životu poštovao i kojeg se bojao.[3] Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića našao je poznati dubrovački pesnik i plemić neženja Medo Pucić. Njegov izbor, posle smrti Hieta bio je izgleda najgori mogući, jer ma koliko učen i iskusan bio, pokazao se kao obična primorska "leventa". Bio je dobar zabavljač i družbenik mladog vladara, ali ne i vaspitač.

Namesništvo[uredi]

Poštanska marka Srbije 1869. sa likom Milana Obrenovića
Standarta kralja Milana.
Slika iz mlađih dana kneza Milana Obrenovića

Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku, pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac je brzo rešio problematično pitanje nasleđivanja tako što je naredio malom beogradskom garnizonu da se zakune na vernost Milanu Obrenoviću, tada četrnaestogodišnjaku.[4] U vreme izbora, pošto je bio maloletan, umesto njega je vladalo namesništvo (Blaznavac, Ristić i Gavrilović), sve do 1872. godine.

Prva mera namesništva bilo je donošenja Ustava 29. juna 1869. kojim je predviđeno da srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ovaj Ustav je našao dosta otpora u redovima opozicije.

Pokušana su dva atentata na Milana tokom 1871. godine. Jedan je bio sredinom godine u Beogradu i poznat je pod nazivom „Terazijska bomba“, a drugi se dogodio 6. oktobra 1871. u Smederevu i poznat je pod nazivom „Smederevski nameštaj“.[5]

Knez Milan Obrenović[uredi]

Po sticanju punoletstva, knez Milan Obrenović je 1872. godine preuzeo vlast od namesništva. Na početku svoje vladavine oslanjao se uglavnom na vojsku, pa je radio na njenom jačanju. U spoljnoj politici oslanjao se sve više na Rusiju. U njegovo vreme počinju da se događaju sudbonosni događaji.

Srpski vladari i vojskovođe 1876.

Kada je u Nevesinju izbio ustanak- „Nevesinjska puška“, 1875. godine, knez Milan je odbio da uzme učešća u njemu i osuđivao taj ustanak. U tom ustanku se pod pseudonimom Petar Mrkonjić borio i budući kralj Srbije Petar Karađorđević. Pod pritiskom javnog mnjenja objavio je Turskoj rat 1876. godine, ali bez dovoljno diplomatske pripreme završen je porazom Srbije 1877. godine. Iste godine je ponovo stupio u rat na insistiranje Rusije 2. decembra 1877. godine. Vojska Kneza Milana se kretala prema Nišu, Pirotu i Vranju. Posle potpisivanja San Stefanskog ugovora došlo je do preokreta u politici kneza Milana. Rusi su forsirali Bugare u stvaranju San Stefanske Bugarske, na uštrb srpskih teritorija, pa se knez sve više okreće prema Austrougarskoj.

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kneževina Srbija je dobila nezavisnost. Posle odluka Berlinskog kongresa gde je Srbija dobila Vranjski, Niški, Pirotski i Toplički okrug, a za uzvrat se saglasila da Austrougarska može da okupira Bosnu i Hercegovinu, knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austrougarskim dvorom. Na čelu delegacije se nalazi Jovan Ristić, vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austrougarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu.

Knez Milan Obrenović u uniformi srpske vojske

Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine. Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji. Odlazi 1881. godine u zvaničnu posetu Petrogradu, kod ruskog cara Aleksandra III Romanova. U Petrogradu je primljen dosta hladno, gotovo sa odbacivanjem. Rusija je potvrdila svoju politiku sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrograda, knez Milan je posetio Beč i utanačio pregovore o političkom ugovoru sa Austrougarskom.

Taj dokument je bila čuvena Tajna konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austrougarske, gde se Srbija obavezala da na svom području neće trpeti politička spletkarenja protiv Austrougarske monarhije, a za uzvrat Austrougarska se obavezala za proglašavanje Srbije za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Milana Piroćanca koji je knezu Milanu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena.

Sledeći čin je bilo proglašenje Srbije za kraljevinu 21. februara (6. marta) 1882. godine. Car Franc Jozef je lično čestitao kralju Milanu Obrenoviću.

Kralj Milan Obrenović[uredi]

Kralj Milan sa evropskim vladarima u dvorcu Homburg 1883. godine.
Pečat kralja Milana, Istorijski muzej Srbije.[6]

Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Narodna radikalna stranka (1881), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana.

Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana.

Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Posle gušenja bune, kralj počine da progoni radikale zbog čega je njihov vođa, Nikola Pašić izbegao u Bugarsku i odatle nastavio svoj rad.

Kralj Srbije Milan Obrenović (1882-1889)
Đorđe Krstić: Milan Obrenović.

Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj kao i zbog stalne pretnje da izbegle radikalske pristalice predvođene Pašićem povrate svoju nekadašnju moć. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka se odvila na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.

Neposredno posle završetka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.

Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Kralj Milan je verovao da mu kraljica radi o glavi zbog njenog rusofilstva, a ona više nije mogla da trpi njegova neverstva. Pošto je Milutin Garašanin držao stranu kraljici, Milan je oborio njegovu vladu i sastavio novu od liberala i radikala pod predsedništvom Jovana Ristića. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine.

Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austrougarska štititi interese Obrenovića. To je bila politička priprema za kraljevu abdikaciju i stvaranje pogodnijeg terena da ga nasledi Aleksandar.

Naslovna strana Ustava iz 1888..

Godine 1888, proglašen je Radikalski ustav poznat po svojoj liberalnosti i naprednosti. Pri njegovom donošenju, kao uzor je upotrebljen belgijski ustav iz 1835. godine.

Na proslavi Dana Kraljevine 22. februara 1889, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika (Ristića, Protića i Belimarkovića), koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.

Prosveta u Srbiji za vreme kralja Milana[uredi]

Kralj Milan je za prosvetu u Srbiji izdvajao značajna sredstva i imao posebnih zasluga. Za vreme njegove vladavine osnovna škola, gimnazija i Velika škola su dobile viši nivo. Broj škola se svuda uvećavao. Zaslužan je i za osnivanje Akademije nauka. Veliki broj đaka školovao se o njegovom trošku na najvišim školama u inostranstvu. Za najbolje temate đaka Velike škole izdvajao je godišnje po 120 dukata tokom svoje cele vladavine. Kad se povlačio sa prestola, Velikoj školi je poklonio zemljište za Botaničku baštu Jevremovac.[7]

knez Milan Obrenović kreće u rat 1876

Povlačenje[uredi]

Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvo, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.

Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiji za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim.

Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.

Komandant Aktivne vojske[uredi]

Epoleta za rame Armijskog generala Kraljevine Srbije (1900-1901)

Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljavati i osavremenjavati uz pomoć Dimitrija Cincar-Markovića.

Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima. Dok se Milan vozio otvorenim kolima, od pet ispaljenih metaka jedan ga je lakše ranio. Na kralja je pucao Đuro Knežević iz Bosne. Pašić je uhapšen i doveden u Biograd (Beograd). Za kraljevskog tužioca zaduženog za podizanje optužnice protiv počinioca ovog krivičnog dela imenovan je lični prijatelj kralja Milana - Vasilije Simić (1866—1931), bivš. predsedniak beogradskog Varoškog suda, iz porodice koja je bila odana dinastiji Obrenović, tokom više generacija. Tekst optužnice odgovarao je materijalnoj istini ali i nepogrešivoj Simićevoj proceni o ulogama određenih ličnosti u njoj koje je okvalifikovao kao neosporne saučesnike atentatora Kneževića. O samom atentatu su puno pisali mnogobrojni njegovi savremenici, a u prvom redu prof. Slobodan Jovanović (1869—1958) i Živan Živanović (1852—1931). Atentator Knežević je na koncu procesa i osuđen od Prekog suda na smrt streljanjem.

Za zasluge u reformi vojske kralj Milan je 1900. godine, unapređen u čin armijskog generala. Ovaj čin do tada nije postojao u srpskoj vojsci. Dizajn epolete za ovaj čin će po smrti kralja Milana preuzeti novi čin vojvode uveden 1901. godine.

Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine.

Smrt[uredi]

Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.

Kralj Milan na odru, 1901. u Beču.
Sahrana kralja Milana u manastiru Krušedol
Nadgrobna ploča kralja Milana

Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franc Jozef, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.

Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiji. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:

Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode u pozorište da gleda komad Rakovskog. Preminuo je 11. februara 1901. u 47. godini života. Sahranjen je u Manastiru Krušedol, pored kneginje Ljubice.

Postoje sačuvani njegovi memoari, prvi put objavljeni na nemačkom jeziku 1902. godine, a na srpskom jeziku tek 2019. godine.[8]

Odlikovanja[uredi]

Kralj Milan nosilac je brojnih domaćih i stranih odlikovanja. Pored navedenih odlikovanja, kralj je nosilac svih kraljevskih ordena u rangu velikog majstora.

Domaća odlikovanja[uredi]

Strana odlikovanja[9][uredi]

Titule[uredi]

  • 10. jun 1868. — 6. mart 1882. Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Milan M. Obrenović od Srbije
  • 6. mart 1882. — 6. mart 1889. Njegovo Veličanstvo kralj Milan I Obrenović od Srbije
  • 6. mart 1889. — 11. februar 1901. Njegovo Veličanstvo kralj Milan Obrenović, grof od Takova

Grbovi kneza i kralja Milana[uredi]

grb kneza Milana
grb kralja Milana

Grb kneza Milana Obrenovića je crveni štit sa kneževskom krunom. Ispod štita nalazi se lenta, na kojoj je ispisan moto dinastije Obrenović: Vreme i moje pravo. Na štitu je grb Kneževine Srbije, beli krst na crvenom štitu, 1389. (Kosovski boj) i 1815. (Drugi srpski ustanak) na antenu, i uspravni mač vrhom nagore, na patibulum krsta, sa po jednim ognjilom u svakom uglu, dok štit obuhvata uroboros sa kneževskom krunom na svojoj glavi. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštem, kome se na vrhu nalazi kneževska kruna.

Grb kralja Milana Obrenovića jeste jeste dvoglavi beli orao na crvenom štitu s kraljevskom krunom. Ispod štita nalazi se lenta, na kojoj je ispisan moto dinastije Obrenović: Vreme i moje pravo. Ispod svake kandže dvoglavog orla nalazi se po jedan krinov cvet. Na prsima mu je ovalni grb Kneževine Srbije, beli krst na crvenom štitu, 1389. (Kosovski boj) i 1815. (Drugi srpski ustanak) na antenu, i uspravni mač vrhom nagore, na patibulum krsta, sa po jednim ognjilom u svakom uglu, dok štit obuhvata uroboros sa kneževskom krunom na svojoj glavi. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštom, na čijem se vrhu nalazi kraljevska kruna.

U popularnoj kulturi[uredi]

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Teodor Mihailović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Jevrem Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Baba Višnja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Miloš Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Anta Bogićević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Tomanija Bogićević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Milan Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Kostin Katardži
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Elena Marija Katardži
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Smaranda Balš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi]

Supruga[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
kraljica Natalija Natalie of Serbia c1875.png 14. maj 1859. 8. maj 1941.

Deca[uredi]

Kralj Milan i princ Aleksandar Obrenović 1888. godine
Kralj Milan sa porodicom
ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
kralj Aleksandar Aleksandar Obrenovic 1890.jpg 14. avgust 1876. 11. jun 1903. kraljica Draga
knežević Sergej 14. septembar 1878. 19. septembar 1878. umro pet dana posle rođenja

Dete (sin iz vanbračne veze sa Artemizom Hristić)[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Đorđe Obrenović 1889.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ "Politika", Beograd 29. novembar 1925. godine
  2. ^ U pokoj kralja Milana („Večernje novosti“, 3. maj 2003)
  3. ^ "Politika", Beograd 1925. godine
  4. ^ Stokes 1990, str. 9.
  5. ^ Kralj umalo doživeo bizaran kraj („Blic“, 31. oktobar 2010), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  6. ^ Pečat kralja Milana Obrenovića, Istorijski muzej Srbije
  7. ^ Njegovo veličanstvo kralj Milan. - U: Prosvetni glasnik, 1. februar 1901. godine.
  8. ^ „Memoari kralja Milana prvi put na srpskom jeziku”. Večernje novosti. 8. 9. 2019. Pristupljeno 9. 9. 2019. 
  9. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 259—272. 
  10. ^ Timočka buna na IMDB
  11. ^ Timočka buna na sajtu Jutjub Film
  12. ^ Kraj dinastije Obrenović na IMDB
  13. ^ Ilka na IMDB
  14. ^ Ilka na sajtu Jutjub, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program.
  15. ^ Cvetovi zla na IMDB
  16. ^ Cvetovi zla na sajtu Jutjub TV film
  17. ^ Poslednja audijencija na IMDB
  18. ^ Albatros na sajtu Jutjub, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program.
  19. ^ Kralj koji je postao Grof („Politika”, 21. avgust 2018)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Mihailo Obrenović
knez Srbije
od 10. juna 1868. do 6. marta 1882.

Naslednik:
funkcija ukunuta
Prethodnik:
funkcija uspostavljena
kralj Srbije
od 6. marta 1882. do 6. marta 1889.

Naslednik:
Aleksandar Obrenović