Milan Obrenović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milan Obrenović
KraljMilanObrenovic.jpg
Portret sa slike je delo slikara Steve Todorovića, i nastao je 1881. godine. Nalazi se u Muzeju grada Beograda.
Datum rođenja(1854-08-22)22. avgust 1854.
Mesto rođenjaMarašešti
Kneževina Moldavija
Datum smrti11. februar 1901.(1901-02-11) (46 god.)
Mesto smrtiBeč
Austrougarska
GrobManastir Krušedol
DinastijaObrenovići
OtacMiloš J. Obrenović
MajkaElena Marija Katardži
SupružnikNatalija Obrenović rođ. Keško
PotomstvoAleksandar Obrenović
Sergej Obrenović
vanbračni:
Đorđe Obrenović
komandant aktivne vojske Srbije
Period25. decembar (7. januar) 1897(8)[1] — 8. (20.) jun 1900.[2]
PrethodnikAleksandar Obrenović
Naslednikv. d. Dimitrije Cincar-Marković
kralj Srbije
Period6. mart 1882 — 6. mart 1889.
Prethodnikfunkcija uspostavljena
NaslednikAleksandar Obrenović
knez Srbije
Period10. jun 1868 — 6. mart 1882.
PrethodnikMihailo Obrenović
Naslednikfunkcija ukinuta
Činarmijski general
PotpisKralj milan potpis.jpg
Royal Monogram of King Milan I of Serbia, Variant.svg
Monogram Milana, kralja Srbije
Standard of the King of Serbia (1882-1918).svg
Standarta kralja Srbije

Milan I Obrenović (Marašešti, 22. avgust 1854Beč, 29. januar/11. februar 1901) bio je knez Srbije (1868—1882), prvi novovekovni kralj Srbije (1882—1889) i komandant aktivne vojske Srbije (1897—1900).

Budući srpski kralj je bio sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži. Milan je imao teško detinjstvo u Moldaviji, pa je njegov staratelj postao knez Mihailo Obrenović. Posle ubistva kneza Mihaila, mladi Milan je izabran za njegovog naslednika. Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo u kom su glavnu ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić. Vlast je preuzeo 1872. godine i tokom svoje vladavine oslanjao se na vojsku. Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio je rat Osmanskom carstvu. Nespremna srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu, ali je pobedila u Drugom srpsko-turskom ratu. Posle ovog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Milan je bio razočaran ruskom podrškom za stvaranje sanstefanske Bugarske, pa se od tada u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija. Njome je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije y kraljevinu, što se desilo 1882.

Iako je Srbija dobila nezavisnost i postala kraljevina na Milana su izvršena za kratko vreme tri atentata (Terazijska bomba, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), čija je pozadina bila posledica odvajanja Srbije i Bosne i njihovo potpadanje pod Austrougarsku, odnosno evropsku sferu uticaja. Kralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je od straha od narodne pobune odlučio da se od naroda pokupi sve oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji. Pobuna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali. Tromesečni srpsko-bugarski rat koji je 1885. počeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj znatno je oslabio kraljev položaj u zemlji. Kralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.

U Srbiju se vratio 1897. godine kao komandant aktivne vojske Srbije, koju je potpuno reformisao i modernizovao, što će se pokazati značajnim za srpske pobede u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Na tu funkciju ga je sin imenovao 25. decembra 1897. godine.[1] Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.

Preminuo je 29. januara/11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća.[3]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Poštanska marka Srbije 1869. sa likom Milana Obrenovića

Rođen je na veleposedu svoga oca Miloša, sina Jevrema Obrenovića rođenog brata kneza Miloša Obrenovića. Milanova majka Elena Marija Katardži bila je ćerka rumunskog grofa Konstantina Katardžija. Milan je bio jedini njihov sin, i imali su i ćerku Tomaniju koja je prerano preminula. Brak Milanovih roditelja bio je neskladan, a supružnici su brzo počeli da žive odvojeno. Otac Miloš je umro od tuberkuloze u Beogradu 20. novembra 1861. što je bila delimično posledica neurednog života.

Posle smrti oca, o Milanu se starala majka koja je vodila raskošni život aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije poklanjala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov stric, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala.

Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u pariski licej Luj le Gran. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji bilo je dosta oskudno. Okolina Milanova je kod njega vrlo rano uočila dve karakterne crte: ranu neobičnu umnu bistrinu kao i nervozni strah. Strah je proisticao iz svesti da je njegov prethodnik bio ubijen. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu, koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Vaspitač Hiet je bio možda jedini čovek koga je on u svom životu poštovao i kojeg se bojao.[4] Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića našao je poznati dubrovački pesnik i plemić neženja Medo Pucić. Njegov izbor, posle smrti Hieta bio je izgleda najgori mogući, jer ma koliko učen i iskusan bio, pokazao se kao obična primorska "leventa". Bio je dobar zabavljač i družbenik mladog vladara, ali ne i vaspitač.

Dolazak na presto i period vladavine Namesništva (1868–1872)[uredi | uredi izvor]

Proslava punoletstva, 10. avgusta 1872.
Slika iz mlađih dana kneza Milana Obrenovića

Saniranje posledica Topčiderske katastrofe[uredi | uredi izvor]

Vest o ubistvu kneza Mihaila 10. juna 1868. u Košutnjaku zatekla je četrnaestogodišnjeg Milana Obrenovića usred školovanja u Francuskoj. Istog dana je obrazovano privremeno Namesništvo predvođeno Jovanom Marinovićem, u kojem se našao i njegov lični prijatelj Ilija Garašanin, Formirana je privremena vlada na čelu sa Milanom Petronijevićem. Privremeno Namesništvo izdalo je proklamaciju o sazivanju Velike narod- ne skupštine radi izbora novog kneza za 2. jul 1868. Milan Obrenović je doputovao u Beograd 23: juna 1868. Vojska Beogradskog garnizona, predvođena ministrom vojnim Milivojem Blaznavcem, izvikala ga je 12. juna za naslednog kneza. Time je prejudicirana odluka narodnog predstavništva i potvrđena je uloga vojske, ali i pretežnija uloga ministra vojnog Milivoja Petrovića Blaznavca nad značajnim političkim ličnostima u zemlji. Skupština je 2. jula rešila pitanje popunjavanja upražnjenog prestola tako što je aklamacijom za naslednog kneza Srbije proglasila Milana Obrenovića, a izglasala je i nove namesnike. Tokom kneževog maloletstva, u njegovo ime državom je od 2. jula 1868. do 22. avgusta 1872. upravljalo tročlano, Drugo namesništvo, u sastavu – Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović, Spoljni uticaji na ove događaje bili su veoma veliki.[5]

O navodnoj nezainteresovanosti velikih sila za izbor novog kneza pričalo se mnogo i u konzularnom telu u Beogradu, i u evropskim kabi- netima. To je ipak bila samo forma koju su demantovale akcije preduzi- mane iz prestoničkih centara. Činjenica da je maloletni Milan Obre- nović bio ne favorit, već jedini kandidat za srpski presto, mogla je imponovati pogledima svih sila, jer su znale da će, makar za izvesno vreme, Srbija biti nemoćna da aktivno deluje na spoljnom planu. Posebno je u Beču naglašavano kao poželjno da na upražnjeni presto dođe mladi slab kandidat, te je tamošnja vlada, preko svojih zastupnika u Evropi, zatražila sadejstvo Pariza, Londona i Berlina kako bi sultan i Porta što pre dali saglasnost za izbor Milana Obrenovića. Blaznavac i Ristić su odmah po preuzimanju dužnosti od privremenih namesnika nastojali da podršku u dobijanju berata sa naslednim pravom za kneza zatraže od evropskih sila. Za brzo i povoljno rešenje naslednosti prestola namesnici su najveću zahvalnost dugovali Austro-Ugarskoj podršci. Berat o naslednosti prestola, o kojem Porta nije htela da čuje posle povratka Obrenovića 1858, izdat je već 16. jula 1868. Portin izaslanik ga je doneo 29. jula, a čitan je svečano u dvoru dva dana kasnije, u prisustvu diplomatskog kora, namesnika i ministara.[6]

Pitanje izbora namesnika je takođe bilo veoma aktuelno. AustroUgarska je želela ljude „koji bi nastavili spoljnu politiku Srbije u duhu pokojnog kneza Mihaila“, te je podržala Blaznavca u izgradnji njegove apsolutne moći, da bi joj se ovaj revanširao istiskivanjem ruskog uticaja iz Srbije. 70.000 vojnika koje je kao ministar vojni imao pod sobom, predstavljali su snagu zbog koje su se u Beču opredelili da ga jednoduno podrže. Za Jovana Ristića se smatralo da će, kao Blaznavčev prijatelj, prihvatiti njegovu spoljnu politiku, a o trećoj ličnosti u Namesništvu, Jovanu Gavriloviću, nije ni raspravljano. Potiskivanje proruski nastrojenih Ilije Garašanina, a posebno Jovana Marinovića koji je ogromnu snagu crpeo iz ruskog pokroviteljstva i porodičnih veza (budući da je bio zet srpskog milionera Miše Anastasijevića, a da mu je pašenog bio-sinovac kneza Aleksandra Karađorđevića, Đorđe), istovremeno je označavalo uzmicanje ruskog uticaja u Srbiji u korist austrougarskog. Iz straha da bi neredi u Srbiji mogli lako da prenesu uznemirenost među „našim narodima", podrška Austro-Ugarske privremenoj srpskoj vladi u očuvanju unutrašnjeg mira je postala osnova politike Beča prema Beogradu.[7]

Ruski zvaničnici su o Blaznavcu mislili sve najgore – da je spletkaroš, intrigant antiruski nastrojen, da je „tuđ čovek, „telom i dušom privržen Austriji“. O Ristiću se mislilo da je sposoban i pametan političar, ali da su mu ambicije bezgranične i da ga one nagone da ne bira sredstva i da se ne drži principa. Ipak, u instrukcijama iz Petrograda upućenim Šiškinu posle ubistva kneza Mihaila sugerisani su uzdržanost i smirenost. Na Šiškinove ostrašćene izveštaje kancelar Gorčakov je odgovarao kako Šiškinovo ponašanje ne odgovara dostojanstvu Rusije, jer „ko god (da) upravlja Srbijom, nikome neće uspeti da od nje napravi neprijatelja Rusije.[7]

Ukaz Milana Obrenovića iz 1872. godine

Uprkos stvarnoj i fiktivnoj pomoći Austro-Ugarske u savladavanju osnovnih teškoća izazvanih ubistvom vladara, opravdani razlozi za bezrezervno vezivanje Srbije za tu silu, te za otuđenje Srbije od Rusije nisu postojali, zaključili su namesnici. Bosna i Hercegovina, kao najvažnije pitanje u odnosima između Srbije i Austro-Ugarske, ostalo je da lebdi u vazduhu. U pregovorima sa Peštom oko najuopštenijih okvira, do kraja 1868, nije bilo pomaka. Blaznavčevog izaslanika, upućenog ubrzo posle Topčiderske katastrofe u Peštu, Andraši je primio rezervisano i više uzgred, prisećao se gde su zastali pregovori za kneževog života. Andraši je konstatovao da će bez kneza Mihaila cela stvar „malo teže“ ići, rekao je i to da srpsko-mađarski savez „nije nemoguć“, ali da za njega trenutno nisu pogodne okolnosti. Konzul Benjamin Kalaj, međutim, nije doslovce primenio Andrašijeve sugestije da „ne pothranjuje vanredne nade“ kod Srba. Početkom jula 1868, a uz pomoć Antonija Oreškovića podmetnuo je jedan memorandum namesnicima „u pogledu užeg savezništva s Mađarskom“. Namesnici se nisu oglasili iz prostog razloga što plan o savezu nije ozbiljno uziman u obzir, ni na srpskoj, niti na mađarskoj strani. Otvorenih razgovora između mađarskog predsednika vlade i za- jedničkog ministra inostranih dela Austro-Ugarske Fridriha Ferdinanda Bajsta o Bosni nije bilo. Takozvani „plan o Bosni" bio je čista apstrakcija, kako za Mađarsku, tako i za Srbiju. Mnogo važnije pitanje bilo je šta je zapravo stajalo iza svega i zašto su ga srpska i austrougarska strana veštačkim putem održavale u životu.[8]

Osnovna zamisao Andrašija bila je da, kao pomoć Srbiji u zadrža- vanju akcija Beča u Bosni i Hercegovini, izdejstvuje njenu neutralnost u predskazivanom austro-ruskom ratu, zapravo da u tom slučaju Srbija ne napadne Tursku, koja je trebalo da pritekne u pomoć austrougarskoj vojsci kao saveznica. Radilo se o krajnje nerealnom zahtevu, kako su tada pri- metili u Beogradu. Zadržati Srbe u Srbiji i izvan njenih granica u stanju neutralnosti u ratu u kojem bi se sukobile Rusija, s jedne, i Austro-Ugarska i Turska, s druge strane, ne bi bilo moguće nijednoj srpskoj vladi. Jovan Ristić je insistirao isključivo na neobavezujućem prijateljstvu između Srbije i Mađarske. Tvrdio je da mađarska podrška Srbiji ne bi bila jednostrana, već bi se Srbija odužila time što bi se odrekla pretenzija severno od Save i Dunava, ali bi se zato širila pre- ma slovenskim pokrajinama u Turskoj. Ubrzo je i Blaznavac potpuno prihvatio Ristićevu taktiku „trampe", stavljajući Mađarima u izgled negativne posledice, ako se ne dogovore sa Srbijom.[9]

Ključna pitanja za srpsko-mađarske odnose nisu bila isključivo po- litičke prirode. Za Srbiju izuzetno važna pitanja bila su i ona o uređenju trgovinskih odnosa i tarifa, konzularne jurisdikcije i poštanske konvencije, a od 1869. i železnice.[9]

Srpsko-ruski odnosi su zapali u krizu zbog dva osnovna pitanja; prvo je zvanično promovisanje srpsko-mađarskog prijateljstva posle 1868, koje je do danas je u nauci posmatrano nekritički. Rusko-mađarsko nerijateljstvo od 1848. buktalo je istim žarom. Planovi Mađarske da se preko Hrvatske (kojoj treba obezbediti Dalmaciju, priključiti Vojnu granicu i delove Bosne i Hercegovine) širi na jug, a preko Galicije na sever, pogađali su i srpske i ruske interese, te nije bilo realno očekivati da se mogu ostvariti trajnije političke veze i dogovori između Srbije i Mađarske. Srpskim političarima je to bilo jasno. Ipak, zbog važnosti trgovine, sa- obraćaja, a posebno obezbeđivanja severne granice od mogućih kontraakcija suparničke dinastije, oni su procenili da su dobrosusedski odnosi sa Mađarima u državnom interesu zemlje koja se našla u teškoj poziciji posle ubistva vladara. Austro-Utarski konzul Benjamin Kalaj, iz ugla mađarske percepcije rešavanja Istočnog pitanja, često je naglašavao da Monarhija ne sme gubiti iz vida da Srbija ima „autoritet vodeće zemlje potlačenih balkanskih naroda" pod turskom vlašću i da njena miroljubi- "va politika Beču odgovara. Ako Austrija uspe da je stavi pod svoj uticaj i da je tako onemogući u podsticanju Slovena, kojih na Balkanu ima šest do sedam miliona, problema neće biti. Po Kalaju, Monarhija je u svakom evropskom ratu morala da ima Srbiju uz sebe. Zato je pothranjivao nerealnu opciju pomoći Srbiji na Porti da dođe do uprave nad Bosnom i Hercegovinom, uprkos poznatoj mu činjenici da je ona jako udaljena od razmišljanja austrijskog cara i vlade. Za razliku od Pešte, u Beču su bili kategorični da Monarhiji nije potreban rat sa Rusijom pa samim tim ni savezništvo Srbije kupljeno Bosnom i Hercegovinom.[10]

Od proleća 1869. predsednik ugarske vlade Đula Andraši otpočinje svrsishodnu politiku na Istoku, kojoj su u epicentru dve ključne stvari. Prva, razvojačenje Vojne granice, i druga, realizacija železničkog projekta PeštaSolun. Zbližene obostranim interesom da pruga za Solun prođe najkraćim putem kroz Kneževinu, Mađarska i Srbija su pokušavale, svaka na svoj način, da oslabe oštricu zajedničkog oponenta – Beča, i da onemoguće izgradnju bosanske pruge. Od kraja 1869. godine dolazi do promena u politici Austro-Ugarske koja je misli o aneksiji Bosne i Hercegovine zamenila efikasnijim sredstvom borbe, koje je podrazumevalo materijalno vezivanje svih Slovena za Monarhiju i to preko Srbije. To će postati važan deo strategije Monarhije o prodoru na Istok. Pitanja jurisdikcije i trgovinskog ugovora sa Austro-Ugarskom ostala su sve vreme Namesništva nerešena, iako se stalno obećavalo da će biti razmatrana u korist obostranih interesa. Do razmene ratifikacija Poštanske konvencije potpisane u decembru 1868. došlo je tek 19. avgusta 1869. Još je značajnija odluka utarskog suda da oslobodi Aleksandra Karađorđevića usled nedostatka dokaza, čime se očigledno želelo da se Srbija drži u strahu i poslušnosti.[11]

Ustav iz 1869.[uredi | uredi izvor]

Ako nisu hteli videti ekonomski stabilnu, iznutra uređenu, a posebno ne teritorijalno uvećanu Srbiju, čelnici Monarhije su, na Kalajeve sugestije, zdušno podržali novo ustavno uređenje Srbije, koje je zaživelo bez ikakvih spoljnih zapleta, a na veliko zalaganje bečke vlade na Porti. Nije bilo otpora ni ostalih garantnih sila, sa kojim se svojevremeno susreo knez Mihailo za vreme svoje druge vladavine. Liberalne reforme je zdušno podržao austrijski konzul Kalaj, imajući u vidu pre svega činjenicu da bi liberalizacija političkog života u zemlji dovela do obrazovanja stranaka, a samim tim i do slabljenja spoljne aktivnosti Srbije. Zaustavljanje „osvajačkih težnji" Srbije, po Kalaju, bilo je mnogo značajnije od činjenice da bi ona modernijim i naprednijim uređenjem mogla postati još privlačnija za okolne Južne Slovene. Isticao je da bi unutrašnji napredak uticao obrnutom proporcijom na srpske spoljnopolitičke akcije. Bio je toliko uverljiv da je uspeo da ubedi svog ministra Bajsta da svesrdno preporuči Porti da ne ispituje „zakonitost“ srpskog ustava, zato što je Pariski ugovor iz 1856. daleko od stanovišta da se srpska autonomija sputava zakidanjem punog zakonodavnog prava Kneževini. U ime Monarhije je savetovao da se ustav prihvati kao akt koji će doprineti većoj sigurnosti u Kneževini, Britanski konzul Longvort predložio je namesnicima da, pod izgovorom da je tekst ustava teško prevesti, ne podnose primerke ustava garantnim silama, pa ni Porti, već da ih notom obaveste da je ustav donet. Namesnik Ristić je smislio još bolji način, usmeno saopštenje, uz napomenu da je prevod na francuski jezik u toku. Srpski kapućehaja Jevrem Grujić je 16. avgusta 1869. odneo „komad“ prevedenog teksta umotanog u kadifu i predao ga uz naklon Ali-paši „iz ruke", kao što se daje knjiga na poklon. Potom se biranim rečima obratio velikom veziru: „Primio sam od moje vlade i imam čast ponuditi Vašoj svetlosti jedan komad našeg sadanjeg Ustava" Mada zlovoljno, veliki vezir Ali-paša prihvatio je „poklon" bez komentara.[12]

U kontekstu rusko-austrijskog rivalstva u Srbiji, usvajanje Ustava iz 1869. godine tumačeno je uspehom Austro-Ugarske, a porazom Rusije, jer je jedan ustavni sistem koji je uveden na ruski diktat 1838, napokon pao, Iako se nije otvoreno bunila, Rusija je smatrala da je demokratija predstavljala razorni element uvezen sa Zapada, sa zadatkom da oslabi mlade i nemoćne države, po oprobanom modelu Rumunije i Grčke, Opasnost da Srbija padne pod neprijateljske strane uticaje bila je, u očima Rusije, sasvim izvesna.[13]

Namesnici nisu zvali nikog od stranih predstavnika na Skupštinu u Kragujevcu, ne obazirujući se na prebacivanja da je taj manir zatvorenosti „istočnjački“ i neevropski. Tek kada su se po zatvaranju skupštine 11. jula 1869. vratili u Beograd, posetili su strane predstavnike. Po mnogim merilima, među konzulima je vladalo mišljenje da je reč o „pre- uranjenom liberalizmu“, jer je trebalo najpre stvoriti obrazovanu i sposobnu administraciju. Ovako je uloga Državnog saveta minorizovana, a zakonodavna vlast preneta je na Skupštinu u kojoj je 95% nepismenih.[13]

Posmatran sa stanovišta unutrašnjih odnosa, cilj namesnika je bio da se na radu i na ozakonjenju novog ustavnog rešenja uključe i pridobiju do tada malobrojni predstavnici srpske inteligencije, koji su po svom političkom deklarisanju pripadali krilu liberala i bili su bliski organizaciji Ujedinjena omladina srpska, koja je idejno sve više skretala ulevo. Ristić je već od polovine novembra 1868. počeo da se „udvara" Omladini. Najpre je pozvao Milovana Jankovića da se vrati u Srbiju, Stojanu Boškoviću je poverio važne uredničke poslove u poluslužbenom listu Jedinstvo, a potom i mesto sekretara u Ministarstvu inostranih dela. Drugo sekretarsko mesto zauzeo je Milan Kujundžić, takođe simpatizer Omladine. Samo nekoliko meseci posle atentata u Topčideru, još jedan omladinac, Dimitrije Matić, postao je ministar. Omladinu, koja je plovila ka „srpskoj republici“, trebalo je odvratiti od tog puta, a posao u državnoj službi se pokazao kao najbolji način da se to postigne, a sve pod devizom objedinjavanja srpskih patriota i „poštene inteligencije“. Najveći broj intelektualaca, simpatizera i članova Omladine, početkom 1869. godine našao se uz Namesništvo. Između ostalih, u ustavotvornom odboru se se našli Stojan i Jovan Bošković, Ljubomir Kaljević i Jovan Ilić. Vladimir Jovanović je video da nema kuda, te je i sam ponudio Ristiću podršku. Inteligenija, kako se ubrzo ispostavilo, nije mogla ući u Skupštinu, budući da državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike, te su mnogi njeni predstavnici svojim pristankom na ustavni projekat davali legitimitet namerama namesnika da: na perfidan način skrše opoziciju.[14]

Na Petrovdan 11. jula 1869. Velika narodna skupština u Kragujevcu donela je Ustav. Čak pet stotina poslanika izjasnilo se za vladin ustavni predlog, što je odavalo sliku uspešnog nacionalnog koncenzusa.[15]

Kneževina je Srbija nasledna ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom'', kaže se u prvom članu Ustava. A tek u desetom članu, gde se detaljno govori o naslednom kneževskom dostojanstvu Obrenovića, pominju se volja srpskog naroda i sultanovi berati iz 1830. i 1868. godine, Šta više, nasledno kneževsko pravo ustavom je prošireno i na muške potomke kćeri kneza Miloša.[15]

Knez je po ustavu imao široka ovlašćenja: puna zakonodavna i izvršna vlast– preko ministara, vrhovni zapovednik vojske, saziva i zaključuje skupštinu, potvrđuje i proglašava zakone, a u slučaju opasnosti po državu, upravlja zemljom i bez skupštine, uredbama po nuždi. Ministre postavlja i otpušta knez i jednog od njih imenuje za predsednika. Ministri su odgovorni knezu i Narodnoj skupštini za svoja zvanična dela. Njihova odgovornost je krivična, ali ne i politička. Ministar može biti optužen kada učini izdajstvo prema otadžbini ili knezu, kad povredi ustav, kad primi mito ili kad ošteti državu iz koristoljublja. U slučaju preke opasnosti za javnu sigurnost vlada može privremeno obustaviti lične slobode. Državni savet više nije zakonodavni organ, a članovi Saveta su obični činovnici koje postavlja knez. Savet daje mišljenje vladi o predmetima koje mu pošalje, izrađuje zakonske i administrativne projekte, rešava molbe protiv ministarskih rešenja (vrhovni administrativni sud).[15]

Skupština po prvi put ima zakonodavnu vlast i deli je sa knezom, ali nema zakonodavnu inicijativu (pravo da predlaže zakone). Zakoni se ne mogu bez pristanka Skupštine izdati, ukinuti ili izmeniti. Skupština se sastojala od A izabranih poslanika i U koje postavlja knez i oni se zovu virilni ili kneževi poslanici (svaki srez i svaka okružna varoš biraju poslanike na 3.000 poreskih glava po jednog, dok je knez na svaka tri izabrana poslanika birao jednog). Aktivno biračko pravo (pravo da biraju) imali su svi punoletni građani koji plaćaju građanski danak (porez na imanje, rad ili prihod), čime je oko 65% punoletnog muškog stanovništva steklo pravo glasa. Pasivno biračko pravo (može biti izabran za poslanika): 30 godina, porez od najmanje 6 talira godišnje. Poslanici nisu mo- gli biti činovnici i advokati, što je omogućavalo vladi da lakše upra- vlja seljačkom skupštinom. Vojnici stajaće vojske, ma koga čina, nisu imali ni aktivno ni. pasivno biračko pravo. Izbori su bili javni i ne- posredni u okruzima, posredni (preko delegata) u srezovima. Ministri istovremeno nisu mogli biti i poslanici (suprotno načelima parlamen- tarizma). Budžetsko pravo je ograničeno (ako Skupština odbije predlog budžeta, stari ostaje za narednu godinu), ali se novi porezi i prirezi nisu mogli ustanoviti niti izmeniti bez odobrenja Skupštine, niti je država mogla uzeti zajam u inostranstvu bez odobrenja Skupštine. Sudovi su nezavisni, ali sudije nisu nepokretne, Građanima su garantovani pravo na službu, lična sloboda, jednakost pred zakonom, pravo sopstvenosti, nepo- vredivost stana, sloboda govora i štampe (u granicama zakona). U slučaju „preke opasnosti za javnu sigurnost“ vlada je mogla da obustavi odredbe o građanskim i političkim slobodama.[16]

Spoljnopolitički zadaci Srbije[uredi | uredi izvor]

Srbija je u kratkotrajnom četvorogodišnjem periodu tokom Drugog namesništva, a za vreme maloletstva Milana Obrenovića, iskoristila dobrosusedske odnose sa Austro-Ugarskom kako bi došla do unutrašnje konsolidacije: izbor vladara, njegovo nasledno kneževsko dostojanstvo, Ustav iz 1869, Poštanska konvencija, stopiranje projekta o bosanskoj železnici u korist pruge kroz Srbiju koja će je učiniti važnom saobraćajnom sponom između Istoka i Zapada, ali i snabdevanje novim oružjem preko teritorije Dunavske monarhije najvažnija su postignuća takve politike. Međutim, namesnici su odlično znali da rešenje najvažnijih spoljnopolitičkih pitanja nije moguće postići uz pomoć te sile, jer se ona protivila bilo kakvom širenju Srbije, bez obzira na etničku i versku strukturu stanovništva evropske Turske, te na prosrpsko rapoloženje znatnog dela stanovništva Bosne i Hercegovine o čemu su agenti i pogranične vlasti Monarhije redovno izveštavali bečki dvor.[16]

Pored toga, stanje na terenu evidentirano od strane srpskih poverenika meseca jula 1868. nije ulivalo sigurnost za vojnu akciju. Uprkos svim nastojanjima srpske vlade da nacionalno-organizacione poslove usredsredi u jednom centru, to se nije moglo postići. Pride, borba sa austrijskom tajnom službom i njenim agentima bila je izuzetno naporna. Srpski poverenik, koji je imao zadatak da pridobije muslimane u Bosni da se pridruže Srbima, nije uspeo da obavi povereni zadatak. Među gradskim stanovništvom, „bošnjačkim čaršilijama", srpski patriotizam se kupovao, pa je logično što nije bio postojan. Rad srpskih agenata u Hrvatskoj, Dalmaciji i austrijskom delu Granice (Brodska i Gradiška regimenta) obavljan je uz velike napore i naprezanja, a sa neznatnim rezultatima. Odnosi sa Crnom Gorom su posebno zapali u krizu. Zaključak je bio da se u Vojnoj granici moraju naći ljudi od velikog poverenja, jer „ko ima Granicu, ili za kim Granica pođe, taj je u nadmoćiju“, stajalo je u izveštaju. Blaznavac je tvrdio da „mi potpuno raspolažemo Vojnom granicom“. Austrijski agenti su imali istovetna saznanja, te su njihovi brojni izveštaji govorili o tome kako su graničari spremni da krenu u oslobođenje Bosne. U eventualnom ratu Monarhija bi bila u opasnosti zbog uticaja Srbije u Vojnoj granici, a posebno Mađarskoj „nema mira ni sigurnosti“ dok se ne izvrši razvojačenje. Taj proces je započet carskim reskriptom iz 1869. Pored ovih, bilo je i drugih problema u srpskoj vojsci, čiji je stalni kadar iznosio svega oko četiri hiljade ljudi, artiljeriju je trebalo ojačati, nadomestiti manjkavosti u broju i kvalitetu školovanih oficira. Iz svih navedenih razloga u prvih nekoliko meseci namesničke uprave koji su za Srbiju bili kritični, prema Turskoj se nastupalo sa velikom obazrivošću. Ruski car je podvukao kako je smrt kneza Mihaila oslabila centar oko kojeg bi se mogle grupisati odbrambene hrišćanske snage. Rusija je od tog trenutka sve intezivnije radila na zajedničkom nastupu s zapadnosevroskim državama u Istočnom pitanju, i to ponajpre sa Francuskom (1867/68), zatim sa Pruskom (1869/73), a od tada sve intezivnije sa Austro-Ugarskom.[17]

Zato je glavni zadatak Srbije, po shvatanjima namesnika, bio da Srbija kao država dođe do nezavisnosti i da istakne da je njeno pravo na evropske turske teritorije preče od prava velikih sila i da se Istočno pitanje bez Srbije ne može rešavati. Ali, glavni soljnopolitički ciljevi Srbije bili su prepušteni posledicama velikog rivaliteta dve najzainteresovanije sile za Balkan. Kroz mnogobrojne susrete kancelara Rusije i Austro-Ugarske, a od 1873. i kroz susrete careva tri severna dvora (Nemačke, Rusije, Austro-Ugarske) negirane su osnove politike Srbije koja je imala dva stožera – obezbeđivanje legitimiteta načelu Balkan balkanskim narodima, a u okvirima tog načela, postavljanje državnih interesa Srbije kao nezaobilaznih u promenama koje velike sile planiraju na Istoku. Ruski kancelar Gorčakov ostao je dosledan stavu da se sporovi na Istoku mogu rešavati samo principijelnim dogovorom između velikih sila. Ipak, za razliku od svojih kolega Bizmarka i Andrašija, on je tvrdio da krajnje rešenje može proisteći jedino iz procesa stalnog preoblikovanja, a u tom procesu aktivni učesnici su Turska i hrišćanski narodi, koji treba da pronađu modus vivendi. To će Rusiji dati spasiteljski oreol među potlačenim narodima Balkana, čime će ona steći značajnu prednost u odnosu na suparnike, Radi se o shavatanju i zalaganju Petrograda za uvažavanje principa narodnosti u Osmanskom carstvu. Taj princip nije odneo prevagu u evropskim odnosima, već je, primenom dvostrukih standarda, važio samo sa „napredne“, „odabrane" nacije. Zapadne države su za model ponašanja u Istočnom pitanju prema hrišćanima zauzele stav kao o „nedozrelim“ i za samostalan državni život nesposobnim nacijama. Sistem „stapanja“ ili „slivanja" narodnosti, promovisan od zapadnih sila Rusija nije htela da prihvati. Zapadne sile su predlagale proces denacionalizacije hrišćana u Turskoj i dalje, njihovu otomanizaciju u okvirima sistema državne centralizacije, kao bazis modernog turskog društva, po zapadnom modelu. Rusija je pak težila poštovanju tradicije i nasleđa turske države, sa korenima ullrvim vekovima njenog postojanja, a čije su osnove počivale na snažnoj mesnoj autonomiji hrišćanskog stanovništva, po- štovanju njihovih običaja i prava. To bi vodilo u „mirno odumiranje Turske“, neminovnim procesom odvajanja narodnosti, odnosno izgradnje njihovog identiteta. Sve pokušaje Rusije da za osnovu reformi u Turskoj nametne Tanzimat, odnosno delovanje po Hatišerifu iz Gilhane i Hatihumajuna iz 1856, velike sile su odbile, iako su tanzimatske reforme bile odobrene na međunarodnoj konferenciji u Parizu 1856. Engleska je bila striktna da zapadne sile žele „fuziju rasa" pod jednim vladarem, uz poštovanje građanskih i ljudskih prava, iako je taj obrazac bio apsolutno neprimenljiv na tursko društvo.[18]

Za pridržavanje mirnog i evolutivnog razvitka u rešavanju Istočnog pitanja, što je podrazumevalo bezuslovno poštovanje teritorijalnog in- tegriteta Turske, namesnici su tražili administraciju nad Bosnom i Hercegovinom, upravo kao produžetak planova pokojnog kneza. Suština predloga namesnika ogledala se u ponovnom ažuriranju principa nemešanja ili neintervencije od strane velikih sila, što je svojevremeno pre- dložila Rusija (1867), a što velike sile nisu prihvatile, Nemešanje ve- likih sila u odnose između vazala i sizerena trebalo je da sve sporove svede na čisto unutrašnja pitanja Osmanskog carstva. Namesnici su pre- dlagali da se svi sukobi na relaciji između Turaka i hrišćana odstrane tako što će se njihovi odnosi svesti na pitanje tributa, poreza, odnosno da Srbija plaća Turskoj godišnju rentu za ustupanje uprave nad Bosnom i Hercegovinom. Uređivanje administracije koja bi se identifikovala sa onom u Kneževini trajalo bi najmanje trideset godina, tvrdio je Blaznavac.[19]

Međutim, namesnici nisu gajili nade uz pomoć Monarhije, već su od 1868. do 1872. pokušavali da za taj plan zainteresuju kratko vreme Francusku, a zatim Veliku Britaniju, jer su to bile dve sile koje su se konstantno angažovale na istiskivanju ruskog uticaja iz Srbije. Osim toga one još uvek nisu bile spremne da zbog otpora prema Rusiji delegiraju svoje gla- | sove u pogledu sudbine Balkana u korist Austro-Ugarske.[20]

To se uskoro promenilo nakon značajnih događaja – Francusko-pruskog rata 1870/71. i ruskog cirkulara iz 1870. godine o prestanku važnosti odredaba Pariskog mira o zabrani plovidbe ruskih brodova Crnim morem. Takvu promenu jednog međunarodnog ugovora, s voljom ili ne, prihvatile su sve sile na konferenciji u Londonu 1871. Žig ruskog poraza u Krimskom ratu uklonjen je, a Rusija se na međunarodnu pozornicu vratilu u svojstvu ravnopravnog aktera. Ta činjenica bila je od velikog značaja za Srbiju i njene spoljnopolitčke akcije.[20]

Srpsko pitanje i evropski zapleti[uredi | uredi izvor]

Još septembra 1870. Namesništvo je poslalo u Carigrad svog diplomatskog predstavnika (kapućehaju), Filipa Hristića. Hristićev glavni zadatak bio je da pokuša da pripremi diplomatski teren da se dogovornim putem reši pitanje Bosne i Hercegovine. Šanse nisu bile velike, jer su Turskoj u otporu pripomogle i Austro-Ugarska i Rusija koje su nastojale da pitanje rešavaju među sobom. Ubrzo nakon pobede nad Francuskom 1871. pridružila im se i Nemačka, od koje je Srbija očekivala „snažnu zaštitu“ i „moralnu potporu“ u kulturnim i političkim težnjama na Balkanskom poluostrvu. Poruka Blaznavcu od kancelara Bizmarka bila je kratka – Srbija može da računa na Nemačku u ispunjenju svojih želja samo ako su one u saglasnosti sa Rusijom i Austro-Ugarskom. Blaznavac i Ristić nisu mogli da se otrgnu utisku da su upravo tu okolnost želeli da izbegnu.[20]

Zato namesnici donose odluku da maloletni knez, u pratnji prvog namesnika, poseti ruskog cara u njegovoj rezidenciji u Livadiji, na Krimu 1871. godine, Knez je pristigao u Livadiju 22. oktobra i bio je odmah primljen kod cara, „očinski“ i „najusrdnije". O srpsko-ruskim odnosima razgovaralo se otvoreno. Car je objašnjavao neutralan stav Rusije u Francusko-pruskom ratu, ali se istovremeno izražavao u duhu snažnih slovenskih osećanja. Srbiji je savetovao strpljenje i mudrost. Iluzije kod Srba da će se osnažena Rusija uhvatiti odmah u koštac sa Istočnim pitanjem raspršene su.[20]

U vreme evropskih zapleta izazvanih francusko-pruskim ratom 1870/71. dolazi do pokušaja srpskog građanstva u Ugarskoj predvođenog Svetozarem Miletićem, vođom Srpske narodne slobodoumne stranke, da se putem revolucionarno-socijalističkog krila UOS ubrza ustanak na Balkanu, koji bi najpre bio zapaljen u Bosni i Hercegovini. Srbiju je trebalo izazvati što pre na rat s Turskom. Da bi se to postiglo traženo je sadejstvo Cetinja, jer se računalo na rivalstvo dva srpska centra te da jedan neće dozvoliti drutom da deluje samostalno. Uoči zabrane rada Ujedinjene omladine srpske izvršeno je pretvaranje te organizacije u revolucionarne odbore. Pored odbora u Novom Sadu, do izmaka 1871. godine obrazovan je odbor na Cetinju i u Beogradu. Namesnici su celokupan taj posao smatrali Miletićevim delom, ali su strahovali od socijalista mnogo više nego od njega. Zato su i namesnici prihvatili pregovore sa glavnim predstavnicima odbora, nadajući se da će tako imati kontrolu nad njima.[21]

Prvi sastanak Jevrema Markovića, kao opunomoćenika Odbora u Beogradu, i Blaznavca organizovan je 26. decembra 1871. godine, dakle pre nego što je januara meseca 1872. konstituisan Glavni odbor za srpsko oslobođenje u Srbiji. Blaznavac se nije slagao sa Markovićevim predlotom o ustanku, već je izneo realniji plan po kome bi se sve pripreme za ustanak vršile sa znanjem i pod rukovodstvom Srbije. Sumirajući izveštaje sa terena, uvidelo se da su mnoge procene nerealne i da u Bosni i Hercegovini nisu ispunjeni ni psihološki ni vojni uslovi za ratovanje. Da bi kontrolisao rad Odbora, Blaznavac je dozvolio srpskim oficirima da mu pristupaju, da pomažu organizaciju i spremu mesnih odbora. Neslaganje namesnika i Odbora oko načina i vremena delovanja i podizanja ustanka doveli su do pogoršanja odnosa i udaljavanja Jevrema i Svetozara Markovića i Svetozara Miletića od srpske vlade.[22]

Iz Petrograda su stizala upozorenja namesnicima da svoje odnose sa Omladinom drže pod kontrolom, jer ona može navesti Srbiju na opasan put. Rusija se od poslednje četvrtini 19. veka javlja kao protivnik velike slovenske države na Balkanu, one koja bi mogla da obuhvati i katoličko stanovništvo, pa samim tim da potpadne pod uticaj pape i latinskog Zapada. Zbog kompromisne politike prema Beču bila je i protiv stvaranja velike srpske države, pravdajući svoj stav nedostatkom potencijala Srbije da objedini srpsku naciju u širokim državnim granicama, pogotovo ne bez pomoći Rusije. Time je nastojala da Srbiju zadrži u zavisničkoj poziciji, što nije bilo teško s obzirom na činjenicu da Srbija zaista nije imala snage da se sukobi sa stotinu hiljada turskih profesionalnih vojnika, niti je uspela da usredsredi centar oslobodilačkih akcija u svojim rukama. Posebno je loše stajala sa Crnom Gorom, sa kojom je u više navrata bezuspešno pokušavala da dođe do vojničke konvencije. Rusija je podržavala kneza Nikolu u otporu, znajući da Srbija ne može da krene sama u rat protiv Turske. Do nesporazuma između Beograda i Petrograda došlo je zbog razmimoilaženja u pitanjima načina, vremena i sredstava kojima bi se najpovoljnije moglo rešiti Istočno, a u okviru njega i srpsko pitanje.[22]

Sticanje državne nezavisnosti kao glavni cilj srpske spoljne politike[uredi | uredi izvor]

Srbija je dakle morala da radi na tome da zainteresuje Rusiju da podrži i pomogne njene spoljnopolitičke planove, što je bilo izuzetno teško imajući u vidu ruske prioritete. Namesnici su razmišljali kako da pokrenu Rusiju koja ih je odgovarala od svake akcije. Plan o teritorijalnom uvećanju i priznanje državne nezavisnosti Srbije iz marta 1872. ostavio je značajan utisak na ruske zvaničnike, dok je pokrenuto malozvorničko pitanje imalo za cilj da pokaže kako je svaki dogovor i razvitak Srbije pod Portinim suverenitetom u budućnosti nemoguć.[23]

Polovinom februara 1872. srpska vlada je predala Porti notu o Malom Zvorniku, koji je po Hatišerifu iz 1833. i razgraničenju koje je potom usledilo, skupa sa Sakrom, pripao Kneževini Srbiji, a muslimansko stanovništvo koje je trebalo da se iseli u roku od pet godina, to nije učinilo. Na račun namesnika izrečene su vrlo subjektivne ocene u nauci o tome kako je umesto velike oslobodilačke akcije na Balkanu Namesništvo zatražilo tri stotine kuća na Drini. Takav cinizam posledica je nepoznavanja ključnih istorijskih događaja. Nevršenje odredaba od strane Porte, davalo je Srbiji mogućnost da i ona prenebregne svoje obaveze, a da pred međunarodnom zajednicom za to ne snosi odgovornost. Štaviše, Rusija je bila direktno umešana, jer je izvršenje hatišerifa stajalo pod njenim nadzorom. Namesništvo je računalo da će u slučaju rata protiv Turske Srbija imati na svojoj strani Rusiju, jer njeno državno dostojanstvo zahteva da se poštuju ugovori koje je ona zaključila sa drugom državom. O tome je bilo reči u Livadiji 1871, gde je Blaznavac izrazio saglasnost pred carem da će se protiv Turske krenuti pošto se zajedno s Rusijom odredi povoljan trenutak, Ispostavilo se da je Srbija požurivala taj trenutak time što je otvorila pitanje Malog Zvornika i Sakra bez konsultovanja sa Rusijom.[23]

Namesnici su učinili krupan korak predavši Rusiji memoar kojim se od nje traži da podrži njihovu nameru da Srbija, u slučaju da Porta ne izvrši svoju obavezu po hatišerifu, proglasi državnu nezavisnost, a ako bude napadnuta od Turske, da odgovori prihvatanjem rata. Ceo plan sadržan u memoaru, datiran je u Beogradu 18. marta 1872, a predat je ruskom konzulu pet dana kasnije. Ostvarenjem ovog plana, po računici namesnika, Srbija bi dobila na ugledu među okolnim narodima, bile bi ojačane njene unutrašnje pozicije i pozicije dinastije, a više ne bi plaćala danak Porti. Takođe bi se stvorili bolji uslovi za ekonomski napredak zemlje, budući da su interesi Srbije po trgovačkom austro-turskom ugovoru iz 1862. godine bili znatno ugroženi. To bi uslovilo i političku emancipaciju od Austro-Ugarske. Namesnici su otvoreno istakli u memoaru da time otvaraju srpsko pitanje, za čiju će se realizaciju oslanjati na ruske savete. Rat u cilju oslobođenja i ujedinjenja nacije u budućnosti je nesporan, kaže se u memoaru, ali za početak tog procesa nezavisnost će biti važna prekretnica.[24]

Memoar o nezavisnosti nije se dopao ruskim zvaničnicima, pa ni ruskom ambasadoru u Carigradu Ignjatijevu. Oni su predviđali katastrofu ukoliko bi se bez povoda i povoljnih okolnosti ušlo u rat protiv Turske. Rusija nije mogla da pomogne, ona je već prekršila Pariski ugovor notom o Crnom moru, te ne bi imala više načina da ostale sile zadrži od intervencije. Stoga je savetovano čekanje bolje prilike. Te 1872. godine raskorak između dve zemlje po pitanju rata protiv Turske, ali i po pitanju uvećanja srpske državne teritorije i formiranja snažne srpske države, postao je veći nego ikada ranije. Rusija je pretila Srbiji da će snositi odgovornost za svaki korak koji preduzme mimo njenih saveta. Završna reč iz Petrograda je bila jasna – Rusiji je zauzeta svojom unutrašnjom konsolidacijom i reformama i želi da je sa svim državama u miru. „Vi da uđete u rat kad vam je volja, a mi posle moramo da vas izbavljamo“, rekao je kancelarov saradnik Stremouhov i dodao da bi to vodilo Rusiju u rat sa celom Evropom, što ona ne želi. Gorčakov je sa budnom pažnjom pratio reakciju namesnika na oštra i preteća upozorenja. Namesnici su bili zatečeni i obeshrabreni činjenicom da se Srbiji odriče sloboda delovanja prema Turskoj, odnosno da joj se spori pravo nasleđa nad turskim evropskim provincijama. Prethodni Ristićev stav da će Srbija ići svojim putem bez obzira na odgovor Petrograda, morao je biti revidiran. Namesnici su 11. i 12. maja 1872. morali da potvrde pred ruskim konzulom Šiškinom da neće preduzimati ništa pre kneževog punoletstva, da će ispunjavati i povinovati se volji ruskog cara. Srbija se vratila raspoloživim diplomatskim sredstvima, ali ne prestajući sa radom na vojnim pripremama.[25]

U odnosu na Grčku, Rumuniju, Crnu Goru i Bugare, Srbija je u naoružanju najbolje stajala, ali još uvek nedovoljno dobro da preuzme teret sukoba sa Turskom. Naoružanje Srbije je teklo uporedo sa ostalim aktivnostima, diplomatskim, kulturnim i prosvetnim. Kontigent od 16.000 pušaka, rađenih u Americi, pristigao je preko Hamburga u Srbiju tokom decembra 1868. U kragujevačkom Vojnotehničkom zavodu radilo se udvostručenim kapacitetom na izlivanju topova i pripremi municije, a veliki napredak učinjen je u organizaciji i opremi poljskih baterija. Prepravljeno je 40.000 pušaka na stražno punjenje, kapaciteta četiri zrna u minuti, i one su već predate prvopozivcima. Intezivno se radilo i na ujednačavanju raznih kalibara u zavodima u Beogradu i Kragujevcu. Bio je to znak da Srbija nije čekala budućnost nespremna, kako su je u Rusiji optuživali, mada je bilo jasno da Srbija ne može sama da savlada protivnika i da bi joj to bilo moguće tek ako bi Vojna granica sa severa podržala ustanak u Bosni i Hercegovini, a Crna Gora napala Tursku s juga. Budžeti Srbije za vojsku su iznosili 27–30% ukupnog godišnjeg budžeta od 1868. do 1872. godine.[26]

Blaznavac je pre jeseni 1869. poručio 70.000 vojnih uniformi u Austriji, a krajem godine petnaest miliona patrona u Francuskoj i „pibodi" pušaka iz Belgije, što je trebalo da pristigne u Srbiju početkom 1870. todine. U aprilu i maju 1870. namesnici su poslali izaslanika po puške u Berlin. Gro svojih vojnih lica uputili su na prusko ratište da proučavaju način ratovanja, vojne fabrike i vojni sanitet. Do početka 1871. ukupno je 60.000 pušaka bilo prepravljeno na stražnje punjenje, a sa još 20.000 komada, koje će se prepraviti do kraja marta 1871, Srbija je raspolagala sa 80.000 komada tog oružja. Unificirani su kalibri, te ih je ostalo samo dva, jedan po bavarskom, a drugi po pibodi sistemu, A sve što je postignuto bilo je prokrijumčareno uz velike finansijske žrtve. Skupština iz 1870. godine odobrila je vanredna sredstva za vojsku. Stajaća vojska je sa četiri uvećana na šest hiljada ljudi, raspoređenih u različite rodove: pešadija 39%, artiljerija 25%, žandarmerija 20%, inženjerija 12% i konjica 3%. Uoči Francusko-pruskog rata procenjivalo se da Srbija ima oko 70.000 vojnika narodne vojske. Procene stranih eksperata su bile da se radi o preuveličanom broju i da Srbija ne može da mobiliše više od 50.000, najviše 60.000 pripadnika narodne vojske. Po Blaznavčevim procenama vojska je raspolagala sa četrdeset i dve baterije, dvadeset i pet u redovnoj i sedamnaest u narodnoj miliciji.[27]

Bilans četvorogodišnjeg rada na usavršavanju i upotpunjavanju vojnih potreba jasno se vidi iz Pregleda brojnog stanja i ustrojstva Srpske narodne vojske za godinu 1872. U osamdeset bataljona pešadije prvog poziva služilo je 57.600 vojnika, 1.840 viših i 6.640 nižih starešina. U trideset i tri eskadrona bilo je 4.158 vojnika i 660 viših i nižih starešina. U četrdeset i jednoj artiljerijskoj četi služio je 6.721 vojnik i 955 viših i nižih oficira. Samo vojnika i starešinskog kadra u prvom pozivu je bilo 78.574. U drugom pozivu je u osamdeset bataljona pešadije bilo 40.640 vojnika i 6.800 viših i nižih starešina. Jedino je za drugi poziv ostalo još 16.997 pušaka sprednjača, dok je sva ostala vojska imala ostraguše. Najsnažniji rod vojske je bila artiljerija, koja se zahvaljujući znanjima i angažovanju Milivoja Petrovića Blaznavca razvijala bržim tempom od svih ostalih rodova. To će upravo potvrditi bitke iz srpsko-turskih ratova 1876/78. godine. O stepenu i kvalitetu naoružanja uoči rata sa Turskom Sava Grujić, kao ekspert i politički nenstomišljenik Ristićev, ipak je istakao da je sprema srpske vojske solidna i da se posle ubistva kneza Mihaila 1868. na tom polju dosta ulagalo i uradilo.[27]

Knez Srbije (1872–1882)[uredi | uredi izvor]

Milan Obrenović, izdanje knjižare Rajkovića i Ćukovića, razglednica, štampa, 14×9 cm, Beograd, 1879. Na aversu je odštampano: Kralj Milan u svojoj 25 godini – Le Roi Milan a son age de 25 ans.

Proglašenje kneževog punoletstva[uredi | uredi izvor]

Kneževo punoletstvo svečano je obeleženo u prestonici 22. avgusta 1872. godine. Knez Milan obratio se narodu Proklamacijom o preuzimanju vlasti, u kojoj je akcenat stavljen na unutrašnju politiku, dok se spoljna politika pominje u najopštijim crtama. Pošto je knez Milan otpočeo samostalnu vladavinu, Porta je sa mnogo više pažnje motrila na svaku reč i na svaki korak kneza i vlade. Turski ministar inostranih poslova tvrdio je da je srpsko pravo na Mali Zvornik „zastarela stvar", koja, samim tim što nije izvršena u protekle četiri decenije, svedoči u korist Turske, a protiv prava Srbije. Za traženu železničku vezu očekivala je dokaze duboke lojalnosti Kneževine prema sizerenskom dvoru, dok se po pitanju Đerdapa više nije poricalo da se radi mimo interesa Srbije i njenih pribrežnih prava, a u dogovoru sa Austro-Ugarskom. Loše raspoloženje turske vlade prema Srbiji Austro-Ugarska je zdušno podsticala, kao kaznu i opomenu Srbiji zbog njenog približavanja Rusiji. Kao odgovor na krut stav Porte, srpska vlada je ostala pri ranijoj nameri da ne isplaćuje danak, Haos zbog čestih smena ministara u Turskoj, finansijska kriza u carstvu, te korupcije i intrige u sultanovoj okolini postali su svakodnevica nakon smrti vezira Fuad-paše 1869, te Alipaše 1871. Carstvo je sve više tonulo, što je položaj Srba unutar njega činilo sve težim, a odnose Kneževine prema Porti veoma napetim.[28]

Unutrašnje političke borbe u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Potpukovnik Jevrem Marković, predvodnik opozicije knezu Milanu

Od 1874. i 1875. opozicija protiv kneza Milana deluje u samoj Srbiji, jer su „agresivne patriote" uspeli da uđu u Narodnu skupštinu, Opoziciju je u skupštini predvodio Jevrem Marković, ličnost sumnjivih ciljeva i veza oko koje se okupilo više od trideset nezadovoljnika, između ostalih i sledbenici njegovog brata Svetozara Markovića, koji su se počeli nazi- vati radikalima. Upravo 1875. oni obelodanjuju svoj program, nastao još 1871. godine. U Skupštinu su ušli kao predstavnici narodnjačke, radi- kalske opozicije. Tu nailaze na podršku seljačke grupe poslanika koju je predvodio Adam Bogosavljević, što daje novu snagu njihovom nevelikom broju. Mada odustaju od revolucije kao glavne strategije, još uvek zadrža- vaju neke revolucionarne metode borbe. Svoje pristalice počinju da orga- nizuju u široki pokret sa ciljem borbe za političke slobode, a protiv birokratije. Biće to uvertira za nastanak Radikalne stranke 1881. godine.[29]

Neposredni interesi opozicije išli su ka izazivanju prevrata u Srbiji i ostvarenju plana nacionalnog ujedinjenja. Opozicija se predstavljala kao sledbenik nacionalne politike kneza Mihaila, ali ona to nije bila, već je radila kao protivnik kneževe „uskosrpske“ politike, koju su takvom smatrali jer nije bila bazirana na revoluciji koja bi objedinila srpski narod s obe strane Save i Dunava. Agenti Monarhije na Balkanu su, međutim, pothranjivali kneževe strahove od najavljivane revolucije koja bi ga zasigurno zbrisala sa prestola, Kneza su potresali izveštaji iz Bosne i Hercegovine da se tamo neprestano govori o prevratu u Srbiji. Takozvani „pelagijaši“ ili „omladina bosanska" imali su razgranate veze sa miletićevcima, koji su preko Zastave plasirali vest da na srpski presto treba dovesti kneza Nikolu koji će povesti „narodnu politiku" prema Turskoj. Teško da bi se mogao zamisliti veći razdor između Beograda i Cetinja od onog koji se postiže isticanjem kandidature kneza Nikole na srpski presto. Na insistiranje Rusije, knez Nikola se javno ogradio od kandidature, uveravajući da nije, niti će biti deo sličnih planova.[30]

Veze Karađorđevića sa omladinskim pokretom i ubistvom kneza Mihaila nikada nisu rasvetljene, Uprkos insistiranju Petrograda da se knez Milan održi na prestolu, od marta 1875. komešanje Petra i Đoke Karađorđevića, te bivšeg kneza Aleksandra, uz srpsku i bosansku granicu naterali su Rusiju da šalje nova upozorenja Srbiji. Austro-Ugarska je vrlo nehajno preko svega prelazila jer je u Karađorđevićima videla jak adut uz pomoć kojeg je mogla da vrši pritiske na Srbiju. To će naročito postati vidljivo u julu i avgustu 1875, kada dođe do ustanka u Hercegovini i Bosni.[30]

Velika istočna kriza 1875.[uredi | uredi izvor]

Pritisci i pretnje Srbiji[uredi | uredi izvor]

Do leta 1875. knez Milan je uspeo da donekle konsoliduje stanje u zemlji. Posle dvomesečne Čumićeve vlade, sastav novog kabineta poverio je konzervativcu Danilu Stefanoviću, ali se smatralo da je pravi šef te vlade u senci zapravo Jovan Marinović. Može se slobodno tvrditi da je Milan Obrenović opstao voljom Rusije i Austro-Ugarske, tačnije zahvaljujući njihovom dogovoru o održanju dinastije Obrenović na prestolu. To je bitno obavezivalo Srbiju i kneza na poštovanje i povinovanje savetima severnih dvorova, odnosno politici Trojecarskog saveza.[31]

S druge strane, knez Milan je uočio da su spoljnoplitičke pozicije Srbije sve slabije usled inteziviranja pregovora između Beča i Petrograda. U maju mesecu 1875. godine je poverio Jovanu Marinoviću važnu misiju u Rusiji, koja je okončana potpunim neuspehom. Glavni cilj Marinovićeve. posete ruskoj prestonici bio je ispitivanje spremnosti Rusije da svesrdnije pomogne snaženje srpske autonomije, pošto se usklade planovi te sile sa nacionalno-oslobodilačkim delovanjem Srbije. U tom slučaju knez Milan bi se opredelio za jasnu prorusku spoljnu politiku. Njegova ženidba izabranicom iz Rusije bi poslužila kao prirodna sveza sa velikim slovenskim carstvom, u kojem je mogao naći zaklon od austrougarske nasrtljivosti na Balkanu. Marinović je pre odlaska u Petrograd svratio u Beč kod Andrašija i rekao mu da ima zadatak da povede ženidbenu politiku, stavljajući u izgled potencijalne neveste iz kuće Oldenburga ili Strozonova. Marinović je 7. maja 1875. imao prijem kod cara i carice i bio je srdačno dočekan. Carski par je izjavio „najveću ljubav prema knezu“, ali i žaljenje što „ne nalaze zasad nikakvu priliku za vašu ženidbu u Rusiji“. Zapravo, bilo je reči o negiranju svake pomisli da knez može uzeti za ženu ne samo devojku iz carske kuće, već uopšte u Rusiji. Milan je bio spreman da prihvati i devojke „iz drugog kruga, ali je i takav predlog odbijen. To je značilo da Rusija ne može i neće jače da ističe svoje aspiracije u Srbiji i da ona ostaje pri započetom kursu dogovorne politike u toj kneževini sa Dunavskom monarhijom. Uočljiva je promena stava Rusije po tom pitanju u odnosu na 1871. godinu, kada je knezu i njegovim pratiocima u Livadiji rečeno da će carica preuzeti staranje oko ženidbe srpskog kneza. Milan Obrenović je odgovorio da nije drugo ni očekivao, osim „platonske" ljubavi Rusije, ali je nastojao da mu Marinović ugovori posetu caru na jesen ili u zimu 1875. godine.[32]

Marinović je iz Petrograda produžio u Berlin, gde je više od sat vremena vodio važan razgovor sa kancelarom Bizmarkom. Razgovoralo se o stavu Nemačke prema aspircijama Srbije na okolne turske oblasti nastanjene srpskim narodom, koji je izložen brutalnostima turske uprave, Bizmark ne samo da je odrekao podršku, već se prvi put javno izjasnio da načelo nemešanja na Istoku, koje su Rusi predložili još 1867. a koje Srbi žele, sigurno neće zaživeti. Tvrdio je da Srbija nema nikakvih šansi u ratu sa Turskom, jer bi se u njega umešalo šest do sedam stotina hiljada vojnika velikih sila. Drugim rečima, Bizmark je smatrao da sudbinu Istoka drže u rukama velike sile, a ne Srbija, i da joj je stoga pametnije da se okrene svom unutrašnjem razvitku i maloj vojsci koja će služiti za održavanje mira i poretka u zemlji, a na veliki rat da i ne pomišlja. Sličnu poruku uputio je knezu i Andraši, kod koga je Marinović svratio po povratku iz Berlina. Knez je upozoren da ne planira rat protiv Turske, jer on može skupo stajati Srbiju koju će Evropa prepustiti njenoj sudbini.[33]

Dva dana pre početka ustanka u Hercegovini, vladi je stigao alarmantan izveštaj da je i sva Bosna spremna, da narod moli kneza Milana da se ovenča krunom i slavom pre nego što njihovu grudu okupiraju Nemci i Mađari. „Mi bez Srbije ne možemo ništa, a Srbija bez nas ne vredi ništa", poručivali su Srbi iz Bosne. Knez Milan je delegaciji Srba iz Bosne rekao da se jedino mogu nadati spasu od Srbije.[33]

Pojava Petra Karađorđevića u Bosni, te njegovi kontakti sa nekadašnjim omladincima a sada revolucionarnim ateistima i radikalima, zatim grupa sačinjena od dvadeset i petorice garibaldinaca i desetak ruskih oficira dobrovoljaca, koji su takođe sarađivali sa revolucionarima pre nego što su ilegalno prešli u Hercegovinu – sve to skupa stvaralo je sliku da je Bosna i Hercegovina jedan veliki kotao koji može da se izlije i opustoši okolinu. Srbija se našla u procepu između delovanja dogovorne politike triju dvorova na Istoku, njihovih podzemnih radnji, te aktivnosti sopstvene opozicije koja je nekada radila preko Ujedinjene omladine srpske, potom preko revolucionarnih odbora, a sada u okvirima ustavnog poretka Srbije, u samoj Narodnoj skupštini. Grupa ljudi koja je od 1871. nastojala da sa rušenjem vlasti u Srbiji i svrgavanjem Milana Obrenovića sa prestola reši srpsko nacionalno pitanje u okvirima Turskog, a možda i Austro-Ugarskog carstva, dobila je sada priliku da to stvarno i pokuša. Ona je polazila od istovetnih pretpostavki na kojima je počivao i plan Omladine o ustanku – uvlačenje Srbije i Crnu Gore u rat protiv Turske, pomoć i podrška Rusije, buđenje i učešće svih Južnih Slovena na Balkanu. Takva koincidencija nikako ne može biti slučajna. Naprotiv, ona je svedočila o snaženju revolucionar- nih tokova na Balkanu.[34]

Višedecenijsko angažovanje Kneževine Srbije na kulturno-prosvet- nim aktivnostima u Bosni i Hercegovini imalo je dalekosežnih pozitivnih posledica po unapređenje nacionalne svesti Srpstva koje je ve- kovima živelo pod turskom vlašću. Srbija je komunicirala sa Srbima u Bosni i Hercegovini, čiji su interesi za oslobođenjem došli u punu podudarnost sa težnjama srpske vlade. Srbija više nije morala da plaća poverenike, jer nije delovala na stranom ili nepoznatom terenu. To će postati bitna odrednica u odnosima Srbije prema i Bosni i Hercegovini, i obrnuto. Srbija je doživljavana kao „majka“, jedina roditeljica kojoj Srbi preko Drine teže. Generacije školovane srpske dece u Beogradu i snaženje malobrojnog građanskog staleža u Bosni, pored pravoslavnog sveštenstva, jasno su govorili da vreme radi u korist srpskih interesa i da je slivanje dveju teritorija samo pitanje vremena. Smatrajući Tursku nemoćnom da taj proces zaustavi, u Beču su odlučili da sami preduprede takav scenario. Prećutno su prelazili preko pisanja pogrdnih tekstova o knezu Milanu u prečanskoj štampi. Rovarenja Pelagića i njegovog kružooka u Bosni, pomešanih sa pretenzijama Karađorđevića i njegovih pristalica, te angažovanje predstavnika revolucionarne opcije, onoj dosko- ra glavnoj struji koja je sledila savete iz Beograda bilo je sve teže da upravlja događajima. Kada se tome dodaju teror turskih vlasti i sve agre- sivnija austrougarska propaganda, potpomognuta katoličkim sveštenstvom, sasvim je jasno zašto je ustanak bilo teško kontrolisati i njime upravljati.[35]

Hercegovački glavari više ni sami nisu mogli da kontrolišu situaciju, Nevesinje, koje hajduci nisu hteli da napuste mada je to bilo obe- ćano turskim vlastima od strane glavara, preko noći se pretvorilo u usijano grotlo. Hajduci su 5. jula 1875. na Cvetnoj Poljani isprovocirali kavgu sa Turcima napadom na turski karavan koji je dopremao namirnice za vojsku. Opljačkane stvari su odmah vraćene Turcima, ali to nije moglo smiriti eskalaciju daljih sukoba. Već 9. jula došlo je do borbe kod Krekova. Glasovi o pobuni u Hercegovini za tili čas su se proneli Bosnom. Turske vlasti su užurbano slale barut i municiju iz Sarajeva u Zvornik i Bjeljinu. Na to su se 12. jula okupili Srbi iz četiri istočne nahije u Bosni (Zvornička, Beljinska, Tuzlanska i Vlasenička), njih oko hiljadu. Većali su šta im valja činiti. Ogroman broj nejači hteo je da pređe u Srbiju, ali im vlasti nisu izdale pasoše, Prešlo je posle podneva tek stotinak duša. Sukobi se do kraja jula nisu proširili na celu Hercegovinu. Ostali su mirni Piva, Foča, Pljevlje, Nikšić, a do početka avgusta i Gacko. Bosna je čekala znak iz Srbije, jer je postojao plan da se cela Bosna podigne tek kada Srbija objavi rat Turskoj. Međutim, taj plan su omeli brojni drugi zainteresovani faktori. Pobuna u Bosni 16. avgusta 1875. delovala je zaista kao varnica i na Vojnu Granicu, Hrvatsku, Slavoniju, Banat. Odjednom se prolomila hidra jugoslovenstva, kao najveća opasnost, ali ne jedino po Austro-Ugarsku. Srbija. je strahovala da ne bude uvučena u vir heterogenih interesa naroda Austro-Ugarske, koji će njene državne interese progutati u jednom komadu. Kao što je od kneza Mihaila bilo zacrtano, Srbija je htela da neguje solidarnost Jugoslovena i ideju jugoslovenstva, ali nikada nije pomislila da joj svoje državne interese potčini. Isto to je u ime Hrvata mislio i Štrosmajer, koji je vazda ostajao na lepim rečima o saosećanju hrvatskog naroda prema srpskom narodu, ali su hrvatski interesi uvek bili na prvom mestu. Glavni odbor za pomaganje ustanka, obrazovan u Beogradu odmah po izbijanju pobune u Hercegovini tokom jula meseca, dobio je za pokrovitelja mitropolita Mihaila. Štrosmajer je u isto vreme organizovao odbore u Hrvatskoj i Dalmaciji. Krajem avgusta osnovan je Međunarodni centralni komitet u Parizu i imao je za cilj pomaganje hercegovačkog ustanka; predsedavajući je bio mitropolit Mihailo, a biskup Štrosmajer je zauzeo mesto potpredsednika. Rusija šalje u Pariz svog predstavnika sa zadatkom da kontroliše i da o delatnosti komiteta izveštava rusku vladu, Između Srba i Hrvata, te Austro-Ugarske i Rusije, nastao je začarani krug nepoverenja i međusobnog nadzora. Svaka strana je nastojala da pronikne u tajne namere drugih i da u skladu sa tim preduzme korake.[36]

Držanje kneza Milana[uredi | uredi izvor]

Knez Milan je krajem jula krenuo u Beč, gde je prispeo 1. avgusta. Kod austrijskog cara je 3. avgusta imao zakazanu audijenciju, kojoj je prisustvovao i Andraši. Obojica su ga uveravali da će se nemiri u Hercegovini okončati mirnim putem i savetovali su mu veliku obazrivost. Ministar je međutim javljao knezu telegrafom da je opšte raspoloženje u zemlji da se ustanak pomaže, a da je vrlo teško, bolje reći nemoguće protiviti mu se. U takvoj atmosferi, vest o kneževom zaručenju sa Natalijom Keško prošla je gotovo nezapaženo.[37]

Knez, koji se vratio u zemlju 12. avgusta 1875. malo je verovao u miran ishod sukoba. On nije bio protiv rata kao što se obično tvrdi, već je ratnom angažmanu Srbije pretpostavljao moralnu podršku i zaštitu Rusije. Ruskom praviteljstvu je poručio da će na Preobraženje doći do ustanka u Bosni, a pitao je da li bi Rusija branila Srbiju od AustroUgarske ako zarati sa Turskom. Ruskog konzula knez je molio da javi caru da su vlada i narod jednoglasno za rat i da se on nalazi pred izborom ili da povede rat ili da napusti Srbiju i dopusti da u njoj zavladaju revolucija i anarhija. Iz Petrograda je stigao odgovor da u pogledu ustanka u Hercegovini između triju carstava postoji saglasnost, te ako se knez odluči da uzme učešća u njemu, rizikuje da izgubi pokroviteljstvo i naklonost Evrope. Kategorički je naglašeno da car ostaje dosledan svom principu neintervencije, a biće prinuđen da Srbiju, ako li zarati protiv Turske, prepusti posledicama tog čina koje mogu biti teške za zemlju i kneza.[38]

Ustanak u Bosanskoj Krajini planuo je 16. avgusta 1875, pre planiranog roka. U dosadašnjoj literaturi se tvrdi da u pojasu prema Srbiji nije moglo doći do pobune zbog jakih fortifikacionih i bezbednosnih mera, ali već 1. septembra na sednici vlade je konstatovano da je buknuo ustanak u Bosni, duž srpske granice. To potvrđuju i turski izvori iz poslednje nedelje avgusta, u kojima se kaže da je ceo pojas uz srpsku granicu, prema Višegradu i Novoj Varoši, zahvaćen ustankom. Ta činjenica je vrlo bitna jer je uticila na mere koje je Srbija morala preduzimati. Ona se nalazila na važnoj prekretnici. Trebalo je odmeriti okolnosti, i unutrašnje i spoljne; trebalo je pomiriti probuđeni nacionalni duh, odgovoriti obavezama i dužnostima prema Srbima preko Drine, a pri- tom ne izgubiti sopstvene tekovine, bilo u revoluciji i unutrašnjoj anarhiji, bilo stranom okupacijom, kojom su garantne sile dovodile u pitanje međunarodno priznatu autonomiju Srbije. Za te odluke, koje su bile od životne važnosti po Srbiju, knezu je bila potrebna jaka vlada, a takvu je jedino mogao obezbediti u ličnosti Jovana Ristića.[39]

Istočna kriza i Ratovi za nezavisnost (1876–1878)[uredi | uredi izvor]

Srpski vladari i vojskovođe 1876.

Kada je u Nevesinju izbio ustanak- „Nevesinjska puška“, 1875. godine, knez Milan je odbio da uzme učešća u njemu i osuđivao taj ustanak. U tom ustanku se pod pseudonimom Petar Mrkonjić borio i budući kralj Srbije Petar Karađorđević. Pod pritiskom javnog mnjenja objavio je Turskoj rat 1876. godine, ali bez dovoljno diplomatske pripreme završen je porazom Srbije 1877. godine. Iste godine je ponovo stupio u rat na insistiranje Rusije 2. decembra 1877. godine. Vojska Kneza Milana se kretala prema Nišu, Pirotu i Vranju. Posle potpisivanja San Stefanskog ugovora došlo je do preokreta u politici kneza Milana. Rusi su forsirali Bugare u stvaranju San Stefanske Bugarske, na uštrb srpskih teritorija, pa se knez sve više okreće prema Austrougarskoj.

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kneževina Srbija je dobila nezavisnost. Posle odluka Berlinskog kongresa gde je Srbija dobila Vranjski, Niški, Pirotski i Toplički okrug, a za uzvrat se saglasila da Austrougarska može da okupira Bosnu i Hercegovinu, knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austrougarskim dvorom. Na čelu delegacije se nalazi Jovan Ristić, vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austrougarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu.

Knez Milan Obrenović u uniformi srpske vojske

Breme Berlinskog kongresa, Trgovinski ugovor i Železnička konvencija[uredi | uredi izvor]

Srbija je na Berlinskom kongresu stekla pogodnosti i prednosti nezavisne države, ali je istovremeno preuzela na sebe izvršenje međunarodnih obaveza. Od njih su najbitnije železničke i trgovinske konvencije, kao i rešenje agrarnog pitanja u novooslobođenim krajevima i s njim skopčan otkup imanja od starih vlasnika. Pregovori oko prva dva pitanja vođeni su sa puno nasilja s austrijske strane, ali i sa puno otpora sa srpske strane. Srbija je još polagala nade u Rusiju, da će je uzeti u zaštitu od nasrtljivosti severne monarhije. Za srpskog poslnika u Petrogradu imenovan je Milosav Protić, koji je već čitavu deceniju obavljao dužnosti specijalnog izaslanika kneza i vlade u Rusiji. Umesto obolelog Gorčakova za prvu ličnost ruskog praviteljstva izabran je njegov dugogodišnji pomoćnik i zamenik, Nikolaj Karlovič Girs. On je Protiću kazao da će se Rusija zalagati da osigura položaj Srbije prema Austro-Ugarskoj i da je izdao nalog ambasaoru u Beču da o tome razgovara sa tamošnjim ministrom inostranih dela. Srbiji je savetovano da bude oprezna i umerena, da se drži slova Berlinskog ugovora, a ako iz Beča krenu s pritiscima da se obrati evropskim kabinetima. Kao što vidimo ovo su bile sve same protivurečnosti jer se obećavala podrška u otporu, dok se istovremeno za pomoć trebalo obratiti Evropi. Na novogodišnjem prijemu prvih dana januara 1880. Girs je poručio da Srbija mora da bude brižljiva u pogledu Berlinskog ugovora jer je Turska raskomadana, a Evropa u groznici. „Treba i nama i vama obazrivosti i strpljenja“, rekao je kancelar, dodavši da samo tako na kraju može ispasti onako kako Rusija i Srbija žele, Godine 1879. pao je Đula Andraši sa mesta ministra spoljnih poslova, a Austro-Ugarska je zauzela mnogo energičniji stav nakon dolaska barona Hajmerlea na njegovo mesto. U martu 1880. pisao je Tirs notu baronu Hajnrihu Karlu fon Hajmerleu u kojoj se navodi da Rusija ne razume cilj takvog ponašanja Austro-Ugarske prema Srbiji kao da se radio vazalnoj, a ne o nezavisnoj državi. Odgovoreno je da će se postupati umerenije, a ruski diplomata iz Beča je javio kako je postignuta saglasnost po pitanju Srbije. Zna se da je poslanik Rusije u Beogradu Aleksandar Ivanovič Persijani bio upoznat do najmanjih detalja sa tokom austro-srpskih pregovora.[40]

Srbija, pod novoformiranom vladom Jovana Ristića (1878–1880) otezala je pregovore oko svojih obaveza, a knez Milan skoro dve godine podržavao je Ristićeve napore u otporu prema austroutarskim pretenzijama ne bi li se sačekao određen i konkretan stav Rusije. Umesto toga, novi ministar Girs u osnovi je nastavio politiku svog prethodnika Gorčakova: Rusija treba da deluje na međunarodnoj sceni u saglasnosti sa Bečkim i Berlinskim kabinetom. Rusiji je bilo vrlo teško da dođe do dogovora sa svojim saveznicama iz 1873. jer su one tražile sada mnogo više, a sputanoj Rusiji nudili mnogo manje. Pune dve godine Rusija se lomila ne mogavši da se savlada zbog osećanja da je na Berlinskom kongresu izigrana, ucenjena, a da je Austro-Ugarska nagrađena, U Srbiji su se uzaludno nadali da će se Rusija odreći San-Stefanske Bugarske i vratiti na politiku podjednakih kompenzacija za sve balkanske narode, kao što je to zagovarala do Istočne krize. Takva očekivanja bila su lišena realnosti jer su apetiti monarhije porasli i od Bosne i dela Hercegovine iz Rajhštata 1876. protegli su se i na Novopazarski sandžak u kojem je razmestila svoje trupe. To je Rusiju nagnalo da traži ujedinjenu i što veću Bugarsku. Srbija je stradala i stagnirala u izolaciji koja joj je bila nametnuta strahovitim pritiscima iz Rusije i Austro-Ugarske istovremeno. Knez Milan se ljutio što Rusija nezvaničnim putem, preko agenata i slavenofila, hoće da zagorčava život Austro-Ugarskoj a sve preko leđa Srbije. Zbog brojnih izleta ruskih agenata na Balkanu i rovarenja panslavista Hajmerle nije hteo ni da čuje da se pregovara sa Rusijom. Car Franja Josif ljutio se na imperatora Rusije zato što je lično obećavao fer držanje i poštovanje alineja iz Berlina, dok je prećutno prelazio preko delovanja nezvaničnih i poluzvaničnih struktura na Balkanskom poluostrvu.[41]

Ono što je stvarno bilo potrebno Srbiji iz Rusije radi uspešnog otpora Monarhiji, to je kapital, odnosno investicije. Uprkos svim nastojanjima Ristića i kneza da zainteresuju ruske ulagače i rusku državu da uđu s novcem u Srbiju, do toga ni posle dve godine od Kongresa u Berlinu nije došlo, a trgovačka konvencija iz 1879. ostala je mrtvo slovo na papiru jer niti je bilo interesovanja, niti asortimana proizvoda koji bi omogućio Srbiji da prevaziđe uslovljenost od austrougarskih pijaca. Zemlja je posle rata bila u očajnom finansijskom stanju, zbog napregnutih odnosa sa Monarhijom izvoz je sve više opadao, a povoljan strani zajam se nije mogao dobiti. Sve to je navelo kneza da od 1880. počinje drugačije da rezonuje o položaju Srbije u međunarodnim odnosima i da realno uviđa da novo polje za državni razvitak može obezbediti samo normalizovanjem odnosa sa Austro-Ugarskom.[41] Raskršće na kojem se Srbija našla tražilo je odlučnost i hrabrost da se načini izbor. Ristić to nije smeo da učini, uprkos svojim neospornim veštinama koje je iskazao u ključnim trenucimau vremenu izbijanja Istočne krize pa do njenog okončanja u Berlinu. Ali je zato mladi knez napokon savladao strahove, uzevši odluku, kao i njene posledice, na svoja pleća. „Zašto da lomimo uzalud koplja sa našim susedima. A meni se čini da danas kad se Turska nalazi više no ikad u stanju dezagregacije, moramo održati dobre odnose sa onom silom, koja u datom magnovenju jedina može nas potpomagati u ostvarenju bar jednog dela naših narodnih težnji, Meni je jasno u Beču dato to na znanje, sa ogradom da na Bosnu i Hercegovinu ne smemo nikad nišaniti“, pisao je knez svom predsedniku vlade.[42]

Knez je bez sumnje bio usamljen u svom gledištu, ali je njegova upornost zbog toga došla još više do izražaja. Oklevanje je svakim danom donosilo sve veću štetu Srbiji. Veliki problem ogledao se u tome što su državni interesi stajali nasuprot tradiciji i osećanjima naroda koji su Srbiju vezivali za Rusiju. To je bila teška, naizgled nepremostiva barijera. Opredeljivanje za državne interese povlačilo je za sobom, dugoročnije posmatrano, potkopavanje pozicija dinastije Obrenovića, što je vidljivo tek od 1886. i 1887. kada je kralju Milanu postalo jasno da mu je bolje da napusti presto u krist svog sina, nego da bude proteran. Sa druge strane Srbija je dve godine po sticanju nezavisnosti, umesto da napreduje, neprestano stagnirala na svim poljima, došla je u međunarodnu izolaciju, a njene novopostavljene diplomate nigde nisu naišle na dobar prijem. Nemiri u Bugarskoj 1880. doprineli su kneževoj odluci da tekovine iz Berlina mora da osigura, imajući u vidu da bugarski liberali traže ujedinjenje butgarskih zemalja i da će ih Rusija u povoljnom trenutku u tome potpomoći. Uzalud se bugarski knez Aleksandar Batemberg pri poseti Srbiji oktobra 1880. ogradio od takvih namera, činjenica je da se radilo o mladom i neiskusnom vladaru u svemu zavisnom kako od Rusije tako i od realno slabih ustavnih prerogativa. Makedonija je već bila postavljena na listu međunarodnih pitanja, a posle Berlina moravsko-vardarska dolina i južni pravac širenja postali su, kako se smatralo, pitanje života i smrti Srbije i njene budućnosti. Inače, šta bi bila njena uloga u Zapadnom Balkanu pored dvostruko prostranijih i mnogoljudnijih Rumunije ili uvećane Bugarske: Knez je odmah posle Kongresa u Berlinu svim međunarodnim faktorima otvoreno rekao da će se svim silama i sredstvima boriti protiv narušavanja ravnoteže na Balkanu i prenebregavanja granica ugovorenih u Berlinu. Od takvog stava zavisile su njegove ključne odluke donošene od leta 1880. pa nadalje.[43]

U pogledu Železničke konvencije, na osnovu Berlinskog ugovora Srbija je bila obavezna da izgradi prugu na relaciji Beograd-Niš, i dva kraka ka Pirotu i Vranju, u periodu od tri godine, Ristić je insistirao da se najpre obezbedi veza sa Bugarskom i Turskom, koje su izvrdavale sporazum. Sa druge strane, knez je bio za odutovlačenje odgovora na rezolutan stav Beča da sa radom treba otpočeti makar i u nepotpunom sastavu, a ne, kao što je Ristić predlagao, da se Srbija otvoreno protivi i time ulazi u novi sukob sa moćnim severnim susedom. Svoj stav knez je pravdao dezintegracijom Turske, te samostalnim delovanjem Rumunije da austrijska firma gradi liniju od Krajove preko Dunava ka Sofiji, čime bi Srbija bila zaobiđena.[44]

Takođe, Ristićeva namera da se prvo zaključi trgovinski ugovor pa železnička konvencija, naišla je na oštro odbijanje Austro-Ugarske. Nakon mukotrpnih pregovora konvencija je potpisana 9. aprila 1880. godine. Maja iste godine, uz veliko negodovanje opozicije u Skupštini, konvencija je prihvaćena sa 122 glasa „za“ i 40 „protiv“. Potpisivanje železničke konvencije izazvalo je odijum u ruskoj javnosti, iako je zvanična Rusija priznala Monarhiji u preliminarnim susretima u proleće 1878, pravo da ovlada saobraćajnim pravcem kroz Srbiju. To je potvrđeno na Berlinskom kongresu (čl. 38). Zato je kancelar Girs čestitao Jovanu Ristiću na uspešno obavljenom poslu oko potpisivanja Železničke konvencije sa Monarhijom, iako je slavenofilska štampa na najgori mogući način okarakterisala taj čin. Austro-srpski odnosi su i posle potpisivanja Železničke konvencije zadržali duh obostranog nepoverenja, obeleženog raznim smetnjama ugarskih vlasti pri izvozu srpske stoke i pritiscima bečkih vlasti oko utvrđivanja tarifa. Još 1879. usvojen je Zakon o privremenim trgovačkim konvencijama. Prva trgovinska konvencija sklopljena je sa Velikom Britanijom, na "osnovama međusobno najvišeg povlašćenja ili obostrano povlašćenih nacija, 1879. godine, pa sa Italijom i Rusijom 1879. godine. Sve su to bili privremeni ugovori sa rokom važnosti od jedne godine, ali bez ikakve životne snage, Može se reći da su ti ugovori dodatno pogoršali odnose sa Austro-Ugarskom, a Srbiji nikakve koristi nisu doneli. Trgovinska razmena sa tim zemljama nije zapremala ni 3% do 7% ukupne godišnje razmene i logično je da su te zemlje mogle dati ekstra uslove koji su bili fiktivni a ne stvarni.[45]

U izvozu Srbije Austro-Ugarska je učestvovala sa više od 80%. Zemlje u okruženju sa srodnom privrednom strukturom nisu imale potrebe za izvoznim artiklima iz Srbije. Bilo je preko potrebno da Srbija reguliše odnose sa Monarhijom, a to je mogla da učini ili privremeno uvođenjem autonomne tarife, ili trajno zaključivanjem ugovora kako bi se uvozu robe iz ugovorne države dale neke naročite olakšice koje inače ta roba ne bi uživala. Srbija je imala interes da sačine ugovor, tim pre što je po slovu Berlinskog ugovora ostao na snazi austro-turski trgovinski ugovor iz 1862. koji je bio vrlo povoljan po Monarhiju, a vrlo nepovoljan za Srbiju koja robu iz Austro-Ugarske nije smela cariniti više od 3% od njene stvarne vrednosti. Čitavu deceniju Srbiju je ta obaveza gušila, ne dozvoljavajući joj da makar malo popravi loše stanje svojih državnih finansija.[45]

Monarhija je insistirala da se trgovinski ugovor zaključi na osnovu klauzule najvećeg povlašćenja bez uzajamnosti, što je podrazumevalo da Srbija u spoljnoj trgovini ne može da ponudi bolje uslove drugim drža- vama od onih pod kojim uvozi robu iz Austro-Ugarske. Jovan Ristić se opirao i zategao odnose do carinskog rata, mada je bilo malo izvesno da bi sa postojećim izvozom žive stoke i lošom infrastrukturom Srbija mogla da izađe kao pobednik iz tog sukoba. Takva politika nije nailazi- la na odobravanje srpskih trgovaca i zemljoradnika, ali ni kneza Milana, koji je smatrao da je trgovinski ugovor pod datim uslovima za Srbiju mnogo bolja opcija od upuštanja u carinski rat i konfrontaciju sa Austro-Ugarskom. Početkom oktobra 1880. usledila je Hajmerleova nota koja je vladu stavljala pred svršen čin – ili da se potpiše ugovor pod navedenim uslovima ili će doći do carinskog rata. Ministarski savet je rešio da ne radi protiv „sopstvenih ubeđenja", tako da je 26. oktobra 1880. godine podneo ostavku. Knez je oklevao nekoliko dana. Novu vladu sastavio je 2. novembra 1880. Milan Piroćanac. Do potpisivanja Trgovinskog ugovora sa Austro-Ugarskom došlo je 29. oktobra 1881.[46]

Nedovoljno je istaknuta u literaturi činjenica da je Monarhija obezbedila u potpunosti srpske poljoprivredne proizvode od svake konkuren- cije na svom tržištu, a to je isto uradila i za svoje industrijske proizvode na srpskom tržištu. Posebnim propisima o pograničnom prometu uključeni su svi glavni izvozni artikli iz Srbije: krupna stoka, svinje, suve šljive, pekmez i kože, a uvoz sirovih proizvoda u Austro-Ugarsku, poput žita, bio je oslobođen od svake carine. Karakteristično je i to da su olakšice pograničnog prometa važile ne samo za pograničnu zonu već za celu zemlju, a u međunarodnoj trgovni za carinske olakšice u pogra- ničnom prometu nije važila klauzula najvišeg povlašćenja. Drugim re- čima, severna carevina se koristila klauzulama o pograničnom prometu, kao i Srbija, dok je ona o najvišem povlašćenju bez uzajamnosti postala bespredmetna. Negativan bilans spoljnotrgovinske razmene Srbije u periodu od 1879. do 1888, govori u prilog tome da izvoz nije bio uređen i organizovan i da je usled manjkavosti u povezivanju tržišta Srbija trpela, te joj je bila potrebna decenija da kao samostalna država dosegne pozitivan trgovinski obrt. Zahvaljujući trgovinskom ugovoru pred Srbijom su stajali krupni zadaci sa kojima se nije susretala kao vazalna kneževina, a koji su je vodili na put uređenijih država. Iskrsla je potreba da se u zemlji uredi kreditni sistem, da se osnuju novčani zavodi, da se urede državni monopoli, da se prevaziđu ograničenja zaostalog i neelastičnog poreskog sistema iz vremena kneza Miloša, da se novčani opticaj ubrza i uvedu papirne banknote kojih do tada nije bilo. Infrastruktura koja nije postojala upravo u ovo vreme nastaje, kada se formira i svest da su putevi za unutrašnje povezivanje tržišta neop- hodni, kao što povezivanje sa međunarodnim linijama omogućuje nova tržišta i bolje uslove za trgovinu. Čim je obrazovana Narodna Banka (1884) cena kredita u zemlji je prepolovnjena sa 11–12 na 5–7%.[47]

Posebna pažnja pri potpisivanju ugovora posvećena je trošarini (porez na promet) koja se plaćala samo na uvezene proizvode (duvan, šećer, so, sapun, finija alkoholna pića, citaretpapir) ali ne na iste proizvode domaće proizvodnje. Austro-Ugarska je unela u ugovor odredbu da se inostrani proizvodi ne mogu oporezivati više od isto takvih domaćih, ali se u praksi to prevazišlo time što je Srbija oporezivala porezom na promet one proizvode koje ona nije proizvodila, već ih je samo uvozila. To je bio veliki ustupak od strane Monarhije. Novim ugovornim odnosima mlada kneževina je popravila svoj ekonomski položaj u odnosu na onaj koji je imala kao vazalna država, dok je istovremeno stekla šansu da usavršava svoj fiskalni i ekonomski sistem. Trgovinski ugovor iz 1881. ostao je na snazi deset godina, a osnovna briga svake vlade, bez obzira na političku opciju bila je da se ugovorno stanje obnovi jer je ono bilo mnogo povoljnije za Srbiju od neugovornog. Jednovremeno sa Trgovinskim ugovorom potpisana je i Veterinarska konvencija kojom je za izvoz žive stoke iz Srbije dato pravo veterinarskim vlastima Monarhije da odbijaju da prime zaraženu stoku ili onu za koju osnovano sumnjaju da je zaražena. Osnovane su optužbe da je ovaj peti član Konvencije mogao biti zloupotrebljen ako bi politički razlozi Monarhije prevatnuli, ali je tačno i to da su se vlasti u Srbiji od potpisivanja konvencije ozbiljno pozabavile zakonodavnom regulativom ne bi li se veterinarskim merama onemogućio uvoz i provoz zaražene stoke iz Turske ili Bugarske. Kao unutrašnje preventive uvedeni su pasoši za svako grlo. Registrovanje trla i sprečavanje stočnih zaraza bili su od velikog interesa za domaće stočarstvo, jednom od stožera domaće privrede.[48]

Trgovinskim ugovorom i Veterinarskom konvencijom knez je spasavao srpski izvoz i finansije od totalne propasti i na pragu još jedne ekonomske krize u Evropi. Knez Milan se nije time borio „za naklonost Beča“ kako se obično u istorijiskim delima navodi, već na pridobijanju saveznika i podrške koji su bili neophodni srpskoj državi koja se našla u teškoj poziciji i koju, po knezu, nije trebalo činiti još težom.[49]

Tajna konvencija[uredi | uredi izvor]

Da je Rusija činila manevar prema Srbiji sa nerealnim ciljevima povratka i ravnanja njenog uticaja na Balkanu s Bečom, govori i činjenica da je ruska vlada već od kraja 1878, a posebno u 1879. godini preuzela brojne akcije da obnovi Trojecarski savez sa Nemačkom i Austro-Ugarskom. Saglasnost sa kabinetima u Berlinu i Beču predstavljala je osnovu Girsovog delovanja na međunarodnom planu posle Berlinskog kongresa, posebno nakon saznanja da se radi na austro-nemačkom sporazumu, koji je i realizovan početkom oktobra 1879. Mada defanzivnog karaktera, sporazum je u suštini uperen i protiv Rusije, i protiv Francuske. Ipak, Girs je ispravno uviđao da stanje u kojem se Rusija nalazi nije nimalo sjajno i da zemlji nema oporavka bez ponovnog dogovora tri severna dvora. Na pitanje srpskog diplomate ima li osnove glasinama o Trojecarskom savezu, Girs se samo osmehivao i podsetio da je takav savez iz 1873. doneo Rusiji vaskrslu Bugarsku, Besarabiju, Bogum, Kars... Opomenut da je to koštalo istiskivanje Rusije sa Balkana i prodor Austro-Ugarske ka Solunu, Girs je konstatovao da se nikada ne može dobiti sve odjednom. Car Aleksandar II Oslobodilac, istrajavao je na kursu da Rusija ne može dozvoliti da se Austrija na Balkanu širi izvan granica označenih Berlinskim ugovorom, dakle i na Novopazarski sandžak, te da ne može da ugrožava nezavisnost Srbije i Crne Gore. Međutim, planovi da se na Balkanu deluje dogovorno sa Austro-Ugarskom, a opet protiv njenog daljeg prodora, nisu bili ostvarljivi iz više razloga. Najglavniji se ticao bojazni Rusije od Velike Britanije. Nemačka je sprečavala Beč da uđe u savez sa ovom ostrvskom silom, a kao protivuslugu zahtevala je i radila na ustupcima Rusije u korist Austro-Ugarske na Balkanu. Uz to, protekcionistička politika Berlina prema Rusiji od 1879. ugrozila je oko 30% ruskog izvoza, te pregovaračke pozicije Rusije sa Bečom i Berlinom nisu bile nimalo sjajne. Austro-Ugarska je tražila da Rusija. posavetuje Srbiju da bude popustljivija u pregovorima oko trgovinskog ugovora, a istovremeno se žalila Bizmarku da od Rusije potiču sve nedaće jer se ona suprotstavlja svim pitanjima koja su po Austro-Ugarsku na Balkanu bitna, Iako je nameravala, Rusija nije bila u poziciji da se aktivnije uključi oko izgradnje pruga i finansiranja infrastrukturnih radova u Srbiji. Njena pozicija u ostalom delu Balkana je bila istovetna onoj iz 1878, uoči i tokom trajanja Berlinskog kongresa. Rusija se opet okrenula realnijem pravcu, da osigura i učvrsti svoju kontrolu u Bugarskoj i da se bavi Azijom i Istokom. Bio je to ozbiljan alarm za Srbiju, jer su sećanja na San Stefan bila još sveža.[50]

To što je Srbija od Rusije upućivana da čeka bolju priliku i da ne podleže iskušenjima, više jednostavno nije bilo izvodljivo. Zatvorenih granica za izvoz na severu, uz neraspoloženje Evrope zbog Zakona o agrarnim odnošajima u novooslobođenim predelima po kojem seljaci postaju vlasnici zemlje koju su do tada obrađivali ali bez naknade starim vlasnicima, uz stalne proteste stranih predstavnika u Beogradu, albanske napade na granici, bez mogućnosti da zaključi zajam i konsoliduje finansije, obnovi vojsku, od Srbije se tražilo da vegetira godinama dok se Rusija ne oporavi i dok ne savlada svoje unutrašnje nedaće. U januaru 1880. Girs je poručio Srbiji „Treba i nama i vama obazrivosti i strpljenja, budite uvereni da će naša opšta stvar prevladati". Tri meseca kasnije bio je određeniji: „Dajte nam ljudi vremena četiri do pet godina da se malo oporavimo i savladamo naše unutrašnje nezgode i nesreće...pa ćete videti kako ćemo zube pokazati Evropi“.[51]

Shvativši da Rusija stremi savezu sa Berlinom i Bečom, knez Milan je prihvatio ponudu Beča da se direktno dogovore o obostranoj zaštiti interesa. Tim pre jer je Bizmark izašao u susret Rusiji odobravajući da se Bugarska proširi na Rumeliju, ako bi se ta unija dogodila samom prirodom stvari, a zauzvrat bi Monarhija anektirala Bosnu i Hercegovinu. Srbija nije mogla za sebe zamisliti težu poziciju od one da se nađe u sendviču između dve sile od kojih će je jedna gušiti sa istoka a druga sa zapada. To je bila za Kneževinu još teža pozicija nego ona iz 1873. kada je savez tri sile bi povezan istim obavezama. Rusija je nudila da obnovi svoj pristanak na aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Monarhije, a da se odobri ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije. Austro-Ugarska je forsirala svoj plan za Balkan nastao u septebmru 1880. U njemu je izraženo slaganje sa ruskim predlogom o ujedinjenju Bugara, ali da granica te države na jugu i zapadu ne sme preći postojeće granice Bugarske i Istočne Rumelije, To je za Srbiju značilo eliminisanje strahova od ruskih težnji za Velikom Bugarskom iz San-Stefana. Tome u prilog išao je i zahtev Beča da Makedonija ostane slobodna od bugarskih aspiracija. Nasuprot ovim preventivnim zahtevima, zarad utvrđivanja svojih interesa u Zapadnom Balkanu na Balilacu su tražili snaženje i uvećanje Rumunije u koju više neće moći da ulaze ruske trupe, jer su Monarhiju zanimali vrlo Dunavski rejon i plovni put do luka na Crnom moru. Iz sličnih potreba prodora ka jugoistoku ka Solunu planom je bilo predviđeno snaženje Srbije, ne bi li se što više neutralisao uticaj Rusije. Na sve ove zahteve Rusija je pristala te je nasuprot potvrđivanju nesporne zone Austro-Ugarske do Soluna, zauzvrat dobila jedino ujedinjenje Bugarske kao naknadu. Rusiji su za duže vreme bile vezane ruke, kao i 1878, ali je bar uspela da izađe iz izolacije. Ipak, ta sila bez Rumunije, bez širih granica Bugarske teško da je mogla napredovati na Balkanu, a to je upravo i bio glavni cilj Trojecarskog saveza, uz potvrđivanje obaveza uzajamne neutralnosti članica.[52]

Ravnoteža balkanskih država koju je Monarhija zagovarala išla je u korist Srbije, ali na štetu Rusije i njenih interesa na Balkanu, koji su bili ozbiljno poljuljani. Ekskluzivna prava Monarhije u Srbiji automatski su povukla za sobom i pitanje ujedinjenja Bugarske, koje je pokrenuto od strane Rusije. To je ubrzalo pregovore na Tajnoj konvenciji između Srbije i Austro-Ugarske, Obe strane su htele da se osiguraju od ruskog nezadovoljstva i oživljavanja planova o Velikoj Bugarkoj. Austro-Ugarska je predložila direktne pregovore sa Srbijom. Knez Milan nije znao koliko se Hajmerleu žurilo jer su pregovori oko sklapanja Trojecarskog saveza zapali u ozbiljnu krizu krajem 1880. Ali je znao koliko se njemu samom hitalo i to nakon državnog udara kneza Aleksandra Batemberga u Bugraskoj i otvorene krize, koja je mogla na dnevni red da isturi pitanje ujedinjenja Bugarske i pride Makedonije. Utvrđivanje novih granica sa Turskom i Bugarskom za kneza je bio prioritet, tim pre od kako je Bugarska većala o Zakonu o naturalizaciji. Strah od bugarskih revizionista postepeno se uvećavao. Na putova njima u leto 1880, iz kontakata sa evropskim diplomatama, knez se mogao uveriti u labilnost i krhkost novih međunarodnih odnosa uspostavljenih 1878. Njemu je bila potrebna dvostruka zaštita – jedna od ujedinjenja Bugarske, a druga od širenja Bugarske na Makedoniju, čime bi Srbija postala opkoljena zemlja. Još tada, knez je predvideo scenario iz 1885, znao je da se on lako može i ostvariti u trgovini između velikih sila i zato je 1881. otpočeo rad da ga predupredi i omete. Knez Milan je izvukao pouke iz Istočne krize, video je da Rusija ne želi da izaziva Evropu protiv sebe, shvatio je da zapadne države ne dozvoljavaju Rusiji dalje od Timoka, te je oštroumno procenio da će Rusija forsirati Bugare kao jedini izlaz iz mat pozicije, jer su njeni strahovi od antiruske koalicije, poput one iz 1853, bili veliki. Otuda potiče njegova procena da i Srbija mora imati moćnog zaštitnika, koji će se protiviti širenju Bugarske, jer se time protivi i širenju Rusije, Okolnosti su htele da Srbija tako dođe u posredni sukob sa Rusijom, koja je počela insistirati na neistinitim tvrdnjama da u Makedoniji žive sve sami Bugari.[53]

Predimenzionirani stavovi u domaćoj istoriografiji da je knežev potez u vezi pregovora i potpisivanja Tajne konvencije bio motivisan njegovom mržnjom prema Rusiji, te laskavim odnosom bečkog dvora i obećanjima koja su mu se otuda olako davala u korist njegove dinastije i njega lično, samo su pokušaji da se zamagli pravo stanje stvari. Tajna konvencija potpisana je samo deset dana nakon dogovora careva Nemačke, Austro-Ugraske i Rusije u Berlinu 18. juna 1881. godine i u direktnoj je vezi sa tim događajem. Posebno je važna druga tačka tog sporazuma, kojom se Rusija obavezuje da uvažava interese Austro-Ugarske proistekle iz Berlinskog ugovora 1878. godine. Jasno je da se time mislilo na položaj Monarhije u Bosni i Hercegovini i u Novopazarskom sandžaku, ali i na njene privredno-saobraćajne, a samim tim i političke aspiracije u Srbiji. Teritorijalne promene na Balkanskom poluostrvu mogu se menjati samo pod uslovima koja sva tri carstva utvrde. Važnost Trojecarskog saveza je bila trogodišnja, a njegove odredbe trebalo je da se drže u tajnosti.[54] Pridodati Protokol Savezu tri cara nosi isti datum, a njegova sadržina je od posebne važnosti za razumevanje okolnosti pod kojima je knez Milan Obrenović odlučio da potpiše Tajnu konvenciju. Protokol o Balkanu je sadržao sledeće odredbe:

  1. Bosna i Hercegovina: Austro-Ugarska zadržava pravo da anektira ove dve pokrajine kad god to nađe za potrebno;
  2. Novopazarski sandžak: Deklaracija o Novopazarskom sandžaku potpisana između Rusije i Austro-Ugarske u Berlinu 13. jula 1878. ostaje na snazi;
  3. Istočna Rumelija: Tri sile smatraju da je po opšti mir opasna eventualna okupacija bilo Istočne Rumelije, bilo balkanskih područja. U tom smislu tri sile bi odvratile Portu od takvog poduhvata;
  4. Bugarska: Tri carstva se neće protiviti eventualnom ujedinjenju Bugarske i Istočne Rumelije u teritorijalnim granicama naznačenim Berlinskim ugovorom, ako bi ta pitanje „silom stvari“ došlo na dnevni red. One će odvraćati Bugare od svakog upada u susedna područja, a posebno u Makedoniju.[55]

Protokol se ticao interesa tri carstva na Balkanskom poluostrvu. Njime je Rusija vezala sebi ruke i priznala postojeće stanje, čak priznala da i buduća pitanja u Evropskoj Turskoj moraju biti rezultat dogovora tri dvora. Bizmark se pokazao kao pravi majstor da održava ravnotežu među partnerima, a mogao je i da ih posvađa, ako je želeo. Njegovom majstorluku kumovale su nove okolnosti, Novi ruski car Aleksandar II, koji je nasledio oca postradalog u atentatu marta 1881, odmah se izjasnio za mir po svaku cenu i za razliku od svog prethodnika bio je spreman na ustupke. Takođe, novi ministar inostranih dela Austro-Ugarske Gustav Kalnoki zauzeo je Hajmerleovo mesto 1881, u pravom trenutku da poradi na normalizaciji odnosa sa Rusijom, što je ruski kancelar Girs oberučki prihvatio.[56]

Da ne bi čekao na vetrometini da Austro-Ugarska pripoji Bosnu, a Bugarska da se ujedini i krene dalje ka Vardarskom slivu, Milan Obrenović je smislio manevar koji je zapravo bio protivan duhu Trojecarskog saveza iz 1881. Imajući u vidu Rumunsku neutralnost i prostornu razdvojenost od Crne Gore, učinio je jedinu moguću stvar da Srbija ne dođe u izolaciju za duži niz godina. On je prvi shvatio šta je značilo upozorenje iz Petrograda su sve sem Bugarske pitanja od međunarodnog i opšteevropskog značaja, kada Srbija nijednog prijatelja na Zapadu nije imala. Odbiti ponuđenu ruku iz Beča bio bi lakomislen potez.[56]

Knez Milan se 22. maja 1881. otisnuo na putovanja po inostranstvu, sa jasnom namerom da baš pred finaliziranje saveza tri cara, sazna njihove namere i planove u vezi Bugarske. Posle susreta sa Franjom Josifom i Vilhemom G, susreo se u prvoj dekadi juna i sa novim ruskim carem, koga je poznavao još iz Livadije 1871. Na povratku iz Petrograda knez je svratio u Beč i potpisao Tajnu konvenciju, koja je ratifikovana 28. juna 1881. Suština tog političkog ugovora jeste kontrolisanje srpske spoljne politike, ali s pravom Srbije na širenje u pravcu juga. Dominacija Austro-Ugarske u zapadnom delu Balkana, posle Berlinskog kongresa i Trojecarskog saveza, postala je nesporna. Iz Rusije se uvek poručivalo samo u kom pravcu Srbija ne sme da se širi jer je pitanje novih srpskih granica uvek zavisilo od saglasnosti Beča i tretirano je kao jedno od međunarodnih pitanja. Prvi put u novovekovnoj istoriji Srbiji jedna velika sila je dala saglasnost na pravac širenja srpskih teritorija i to tamo gde je Rusija nameravala da uspostavi veliku bugarsku državu. Koliko god da su ti pregovori bili za Srbiju teški i može se reći čak i neprirodni imajući u vidu vremensku bliskost srpsko-ruskog savezništva 1877/78, Srbiji je ponuđen partnerski odnos od strane Beča, što je bilo daleko bolje od ranijih stalnih sučeljavanja čas sa ruskim, čas sa austrougarskim interesima u kojima je Srbija kao slabija gubila i stradala. Bez ustezanja treba reći da je upravo Monarhija sprečila širenje Bugarske na Makedoniju, obezbedivši Srbiji prava na moravsko-vardarsku dolinu, kupivši joj vreme do balkanskih ratova da se spremi za nju. Zato su i u Tajnoj konvenciji načela spoljne politike dve ugovorne strane morala biti sinhronizovana.[57]

Tajna konvencija između Srbije i Austro-Ugarske od 28. juna 1881. godine ima deset članova i potpisana je na deset godina. Izuzetnu važnost imaju članovi 2, 3, 4 i 7:

  • Čl. 2: Srbija neće trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi sa njene teritorije išla protiv Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini i Novopazarskom sandžaku. Zauzvrat, Austro-Ugarska preuzima istu obavezu prema Srbiji i njenoj dinastiji, čije će održanje i utvrđivanje pomoći svim svojim uticajem.
  • Čl. 3: Ako knez Srbije bude našao za potrebno da, u interesu svoje dinastije i svoje zemlje, uzme za sebe i svoje potomke kraljevsku titulu, Austro-Ugarska će tu titulu priznati čim bude proglašena u zakonskoj formi i upotrebiće svoj uticaj da je i druge sile priznaju
  • Čl. 4 Austro-Ugarska će pomagati interese Srbije kod drugih evropskih vlada. Srbija bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće sklapati političke sporazume sa bilo kojom drugom vladom, niti će pustiti na svoju teritoriju bilo koju stranu vojsku, kao i dobrovoljce.
  • Čl.7; Ako sticajem događaja, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzev Novopazarskog sandžaka), Austro-Ugarska se neće tome protiviti i zauzeće se da i druge sile prikloni držanju povoljnom po Srbiju.[58]

Od Budimpeštanskih konvencija 1877, preko San-Stefana, austro-ruskih pregovora od marta do jula 1878, pa sve do Trojecarskog saveza iz 1881, vidljiva je jasno geneza novog položaja Srbije i Zapadnog Balkana– oni su pripali interesnoj sferi Beča.[58]

Po proceni kneza Milana, koja se ispostavila kao tačna, Rusija nije smela da se angažuje u Srbiji na bilo koji način. Nijedan investitor iz Rusije nije došao u Srbiju tokom te tri godine. Predusretljivost austrijskog cara, mogla je uveriti kneza da ima šansi da dotadašnjeg moćnog protivnika širenju i snaženju srpske nacionalne države preobrati u korektnog suseda sa kojim se može postići dogovor. Umesto da očajava nad sudbinom Srbije i nad sopstvenim nezavidnim položajem, Milan Obrenović se osmelio da pokuša da tešku situaciju ublaži i da ponešto prinovi za dinastiju i za tek uspostavljenu nezavisnu državu. Njegova odluka proizvod je iskustava stečenih do rata 1876, a naročito nakon njega.[59]

Procena kneza Milana je bila jasna i zasnovana na verifikovanim činjenicama da cara Oslobodioca više nema, da njegov naslednik, bez obzira na svoju germanofobiju, mora da nastavi putem starih saveza koji Rusiji obezbeđuju mir, stabilnost i vreme za konsolidaciju. Isturati u takvim okolnostima svoju zemlju protiv nemačkih sila bilo bi čisto samoubistvo. Dužnost ga je obavezivala da i on Srbiji obezbedi period za predah, ali i da kao odgovoran vladar preuzme izvršenje onih međunarodnih obeveza koje su potpisale velike sile u Berlinu, među njima i Rusija. Tražiti od Srbije bilo šta drugo Milan Obrenović je smatrao nemogućim, čak nečasnim i direktno suprotnim interesima Kneževine.[60]

Proglašenje Kraljevine[uredi | uredi izvor]

Sticanje državne nezavisnosti, čime su pravno i formalno prestali svi vidovi vazalstva prema suverenu, nije automatski značilo da njihovi monarsi mogu menjati svoje titule i državni rang, Naprotiv, to je bio korak koji se morao dobro odmeriti, jer se mogao realizovati samo uz odobravanje međunarodne zajednice. Zato je Bugarska, koja je, doduše, postala nezavisna tek 1908, rang kraljevine stekla te, a Crna Gora čak 1910. godine. Od 1878. do trenutka uzdizanja Srbije u rang kraljevine, samo jedna država postala je kraljevina pre Srbije,a to je bila Rumunija. Ona je proglašena Kraljevinom 26. marta 1881. godine. Odmah su je priznale Austro-Ugarska, Nemačka, Rusija i SAD, a nešto docnije i Francuska i Velika Britanija. Taj događaj je uznemirio srpskog vladara i vodeće političare u zemlji budući da su Rumunija, odnosno Dunavske kneževine Moldavija, Vlaška i Srbija, imale gotovo paralelan razvojni put kada je u pitanju njihov međunarodni državnopravni status. Kreiranje autonomije putem carskih hatišerifa, evropski protektorat od 1856, a potom i državna nezavisnost, stvorili su kod srpskih političara uverenje da je i čin proglasa kraljevine trebalo obaviti jednovremeno kad i u Rumuniji.[61]

Standarta kralja Milana.

Velike sile, a pre svih Habzburška monarhija, isprva nisu pokazivale volje da podrže uzdizanje Srbije u rang kraljevine. Beč je i događaj u Bukureštu od 26. marta primio uzdržano. Međutim, od događaja u Rumuniji, Piroćančeva vlada stupa u akciju i proglas Srbije kraljevinom smatra važnom tačkom svog programa. Pri pregovorima oko Tajne konvencije u Beču bilo je jasno koliko je vladi i knezu stalo do promene državnog ranga. Knez Milan Obrenović je „ovlaš" i kao uzgred, u toku 1881. godine, pominjao nadležnima u Beču svoju želju da postane kralj. Međutim, nije bilo dovoljno sluha za želju srpskog vladara. Knez Milan Obrenović, koji nije bio lišen sujete, zacelo je morao to odbijanje uzeti k srcu. Nema sumnje da je takvim stavom Beč koristio kraljevsku titulu kao mamac u što bržem opredeljivanju kneza u spoljnoj politici. Tim pre, što su iskustva Milana Obrenovića i njegovih prvih saradnika iz ranijeg perioda bila negativna. Planovi o proglasu Srbije kraljevinom iz 1872. i 1878. godine odbacivani su od strane velikih sila, a da nisu ni bili ozbiljno razmatrani. Knez je od 13. do 22. juna 1881. boravio u Petrogradu, gde je tražio jasniji stav ruskog establišmenta prema državnim težnjama nezavisne Srbije. Umesto podrške, tamo je naišao na ćutanje i izgovaranje teškim prilikama u zemlji nastalim posle pogibije ruskog imperatora Aleksandra II od ruku atentatora. Stav novog cara Aleksandra III da Sloveni treba da služe Ruse, a ne obrnuto, bio je preloman u odluci Milana Obrenovića da potpiše politički dogovor sa Austro-Ugarskom. Dokument, poznat u nauci kao Tajna konvencija, potpisan je 28. juna 1881. godine. U njemu se, očigledno na zahtev kneza i vlade, našla treća tačka, u kojoj se Austro-Ugarska obavezuje da će pomagati održavanje i utvrđivanje dinastije Obrenović i da će podržati proglašenje Srbije kraljevinom, a njenog vladara kraljem. Tada su srpski knez i vlada već dobili obećanje Beča da će tamo odmah podržati proglašenje Srbije kraljevinom, kako ostale velike sile ne bi mogle činiti nikakve smetnje i zaplete. Iako je Piroćanac još početkom januara nagovestio mogućnost da se Srbija krajem februara ili početkom marta meseca proglasi kraljevinom, zahtev srpske vlade polovinom februara 1882. u Beču uzet je kao nenadan. Austrijski car je ipak morao imati opravdanih razloga da u martu 1882. govori pohvalno i opravdavajuće o Kraljevini Srbiji, štaviše, da je on prvi prizna, Naime, početak 1882. obeležili su krupni događaji i za Habzburšku monarhiju, i za Srbiju. U okupiranim turskim provincijama, tačnije u Hercegovini, došlo je do pobune seljaštva, koje su nove austrougarske vlasti primoravale na vojnu obavezu prema Monarhiji. U isto vreme, 30. januara, saznalo se da je bankrotirala Generalna unija, francusko društvo sa delimično austrijskim kapitalom, sa kojim je Srbija ugovorila izgradnju železnica. Srbiji je pretio ozbiljan finansijski gubitak, diskreditacija vlade, ali i vladara, koji se suviše lično eksponirao svojim zalaganjem da se ugovor sa pirektorom društva Eženom Bontuom po svaku cenu potpiše. Taj događaj je omeo početnu realizaciju plana o proglasu kraljevine, sa kojom se krenulo početkom januara 1882, shodno predstojećim izborima u aprilu. Do vezivanja te akcije za pad Generalne unije došlo je neplanirano i sasvim slučajno, budući da je ta vest i kneza i vladu ozbiljno uzdrmala i pokvarila im početne planove. I Srbija i susedna joj Monarhija morale su hitro da deluju u spasavanju sopstvene kože. Milan Obrenović je brzo shvatio da je, uprkos velikoj tenziji u zemlji, nastupio povoljan trenutak da se proveri odgovornost Beča i poštovanje sveže potpisan političkog ugovora. Što se tiče sopstvene odgovornosti, knez se prema ustanku u Hercegovini ponašao korektno, odnosno u skladu sa preuzetim obavezama da će zaustavljati i sprečavati nacionalnu agitaciju koja bi sa teritorije njegove zemlje bila upravljena prema rosni i Hercegovini, Iako je takav stav prema ustanku i kod savremenika, a i u nauci, oštro napadan kao izdajnički, sa stanovišta međunarodnih dogovora između velikih sila, svako doturanje oružja i slanje dobrovoljaca bili bi ulivanje lažnih nada prekodrinskoj braći da im se zaista može pomoći u popravljanju njihovog položaja. To, međutim, realno gledano, nije bilo moguće niti od srpske vlade, niti od strane vladara, koji su se držali politike stroge neutralnosti. Era konzerviranja međunarodnih odnosa, koju je kreirao nemački kancelar Oto fon Bizmark 1878. godine, bila je ovenčana Trojecarskim savezom Haencolerna, Habzburga i Romanovih iz juna 1881. godine. Knez Milan je znao da se nešto „kuva u carskim kuhinjama i bio je u pravu. Tri cara su uslovno ugovorili status-kvo, a zapravo su za budućnost obezbeđivali blagonaklonu neutralnost i željene teritorije – Beč aneksiju Bosne i Hercegovine, a Petrograd ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Dogovor dve sile oko podele sfera na Balkanu, kao što je Bizmark sugerisao, nije bio ka pomolu, ali je ulivao strah balkanskim narodima.[62]

Reagovanja u Berlinu bila su, međutim, daleko od srdačne podrške. Tamošnji politički i diplomatski krugovi su smatrali da treba izbeći svaku vremensku podudarnost dva događaja, te ne promovisati Kraljevinu Srbiju baš kada se Srbi u susedstvu bune. Pobunjenicima onda može iz gledati da se pod krunom Milana Obrekovića okuplja ne samo Srpstvo, već da jača jugoslovenski pokret. Zabrinutoj za stanje na Balkanu, Nemačkoj se odluka Beča da podrži srpskog vladara činila preuranjenom i mnogi u državnom vrhu su smatrali da bi se taj čin morao odgoditi usled ustanka u Hercegovini. Istog dana kad i Nemačka, novi rang srpske države priznala je i Kraljevina Italija. Francuska je priznala Kraljevinu Srbiju 9. marta, a Velika Britanija 10. marta 1882. godine. Carigrad je to učinio notom od 12. marta. Priznanje je stiglo i od kineskog cara i predsednika SAD, Artura Čestera, koji je 4. maja 1882. poslao Judžina Skajlera za prvog diplomatskog predstavnika SAD u Srbiju. Od velikih sila ostala je još Rusija, koja je o nameri srpskog vladara upoznata specijalnim pismom predsednika vlade, kao i svi drugi dvorovi, Poslanik Persijani primljen je 9. marta u dvoru. Po zapovesti cara Aleksandra III, on je izjavio da Rusija priznaje Milanu kraljevsku titulu.[63]

Pečat kralja Milana, Istorijski muzej Srbije.[64]

Iako je kraljevsku titulu primio od naroda, Milan Obrenović je uvek negirao da mu je narod podario vlast, Smatrajući da udeo naroda u vlasti zavisi od nivoa njegove političke svesti, Milan Obrenović se držao na oprezu od mera koje bi nedovoljno zrelom i povodljivom biračkom telu dale mogućnost da ima presudnu ulogu u državnim poslovima. Teoriju o suverenosti naroda kralj je tumačio na svoj način, kao sredstvo u zadobijanju simpatija masa. Deviza kraljevske kuće "Vreme i moje pravo" označavala je vlast po istorijskom pravu, što proističe iz međunarodno priznate pozicije njegove dinastije. To je dodatno posejalo nejedinstvo u zemlji, budući da su radikali u suverenosti naroda videli jedno od svojih glavnih idejnih načela. Liberali su se odazvali kraljevom pozivu na nacionalno jedinstvo, ali pod uslovom da saradnja sa vladom bude iskrena i obostrana. Do željenog jedinstva, ipak, nije došlo. Usledili su oštri politički lomovi, stranački sukobi, opstrukcije u Parlamentu. Nejedinstvo se ispoljilo u raznim vidovima unutrašnje i spoljne politike. Narastajuće tenzije su i prvobitni plan o krunisanju potisnule u drugi plan, Miropomazan kao maloletnik, 5. jula 1868. god. u Sabornoj crkvi u Beogradu, Milan Obrenović za vreme svog kraljevanja nije pokazivao da mu je posebno stalo do čina krunisanja. Pošto mu car Franja Josif nije dao krunu pohranjenu u Beču, za koju se pogrešno mislilo da je Milutinova, on više to pitanje nije pokretao. Međutim od 1882, ne slučajno, kralj naglašava značaj Žiče– kao svetog mesta u kojem su krunisani srednjevekovni srpski vladari, od Stefana Prvovenčanog na ovamo. On sam je po proglasu Kraljevine pohodio Žiču, a nekoliko godina kasnije na poklonjenje senima Svetog kralja Stefana Prvovenčanog išao je i njegov sin, kraljević Aleksandar (1889). Miropomazanje, u svojoj suštini jeste važnije od samog krunisanja jer se radi o jedinstvenom i neponovljivom činu, kojim se osigurava legitimitet vlasti i naglašava sakralni karakter vladara. Proglasom kraljevine, međutim, nije se uspelo u dosezanju nacionalog jedinstva. Partijski sukobi su iz dana u dan jačali, da bi kulminirali u Timočkoj buni 1883. godine. Svi napori da pronađe tačku sporazuma sa najjačom strankom u zemlji okončani su bez uspeha, što je bitno uticalo i na kraljevu konačnu odluku o napuštanju prestola.[65]

Delatnost vlade Milana Piroćanca (1880–1883)[uredi | uredi izvor]

Vlada Milana Piroćanca (1880–1883) ostvarila je izuzetno plodnu zakonodavnu delatnost, a pojedini zakoni, izuzetno liberalni, po prvi put su uvedeni u Srbiji:

  • Zakon o štampi (1881) – uvodi se slobodna štampa
  • Zakon o zborovima i udruženjima (1881) – omogućava se sloboda javnog govora o politici i stranačkog udruživanja, što je omogućilo i osnivanje prvih pravih stranaka
  • Zakon o sudijama (1881) – ustanovljena je nezavisnost sudske od izvršne vlasti
  • Zakon o osnovnim školama (1882) – predviđao je obavezno osnovno obrazovanje
  • Zakon o vojsci (1883) – ustanovljena je stajaća vojska
  • Zakon o Narodnoj banci (1883) – stvorena je centralna banka u Srbiji
  • Obrazovanje Ministarstva narodne privrede (1882) – resor koji je u svojoj nadležnosti skoncentrisao sve poslove iz privrednog domena.[66]

Kralj Srbije (1882–1889)[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan i stranke[uredi | uredi izvor]

U vreme ranih sedamdesetih godina 19. veka, u Srbiji je liberalizam bio još uvek snažan, mada je novo konzervativno raspoloženje sve više osvajalo Evropu. Sticanje državne nezavisnosti, proširenje teritorije oslobođenim okruzima na jugu 1878. godine, suočavanje sa proračunatom ruskom diplomatijom, ulazak Austro-Ugarske u Bosnu i Hercegovinu i osećanje ugroženosti pred pritskom Dvojne monarhije obeležili su politički i duhovni život Srbije od stupanja Milana Obrenovića na presto, pa do njegove abdikacije (1872–1889). Uglavnom nepismeno stanovništvo koje se bavilo poljoprivredom uključuje se sve više u političke tokove preko Radikalne stranke. Srpska intelitencija zavisila je od države koja je nudila siguran posao i materijalnu sređenost. Broj ekonomski i politički nezavisnih ljudi bio je zanemarljiv. Inteligencija je, najvećim delom, sledila liberalne obrasce. To su bili okviri srpske države i društva kada je Milan Obrenović preuzeo vlast.[67]

I pre nego što je postao punoletan, kralj Milan je ispoljavao osobine koje su po preuzimanju vršenja kraljevske vlasti od Namesništva, došle do jačeg izražaja, a sa sazrevanjem i biološkim i intelektualnim, te osobine su sve više jačale. Naime, još kao mlad i neiskusan vladar knez Milan je hteo da bude centralna figura u sferi politike, za koju je morao da odabere političare koji bi mu u sprovođenju njegovih ideja pomogli. Izbor ljudi u Srbiji za političke poslove nije bio veliki i ta činjenica je otežavala vladaru da, po svojim nahođenjima, sa uspehom pronađe dobre saradnike. Po shvatanjima Milana Obrenovića, „dobar saradnik" bi se mogao definisati kao ličnost koja će obavljati svoje poslove konsultujući se uvek sa vladarom i imajući u vidu da su njegove želje prioritet. Jovanu Marinoviću, Milan Obrenović je govorio 1877. godine: „Kad ste ministar, vi onda gledate svoju politiku i mene uzimate za lutku, koju tako nameštate kako će biti najbolje". Znači, radilo se o vladaru sa izraženim osobinama samobitnosti, vladaru koji želi da se u svakoj situaciji vodi posebna briga o njegovim shvatanjima i namerama. Bilo je, međutim, teško izgraditi kod političara, a još teže kod naroda, svest o neprikosnovenim vladarskim pravima. U jednoj seljačkoj zemlji, u kojoj i članovi vladarskog doma vode poreklo iz istog seljačkog naroda, smatralo se da svako može izaći pred kralja i reći mu gde i u čemu je pogrešio; psovke su bile toliko uobičajene kod običnog sveta, da od njih nadležne vlasti nisu mogle zaštititi ni samu vladarevu ličnost.[68]

Prvo iskustvo u sastavljanju vlade imao je sa liberalima. Umereno liberalni pravac koga je Ristić propagirao u svojoj politici poznatoj kao politika „korak po korak“, bio je najbliskiji Milanovoj opciji unutrašnje politike. Ona je podrazumevala da izvršna vlast bude pretežna, uz centralizovanu vlast koja će iz jednog centra upravljati svim poslovima. Liberali su, sa narušenom reputacijom, sišli s vlasti 1880, a na scenu su stupile dve jake političke partije: Napredna i Radikalna.[69]

Srpska napredna stranka je obrazovala svoju vladu u jesen 1880. godine i odmah je krenula da reformiše i modernizuje zemlju, da demokratizuje institucije, a javni život da oslobađa stega cenzure i policijskog nadzora. Upravo su zakoni prve naprednjačke vlade vaskrsli snagu radikala, pa su se u politiku uključili i seljaci i intelektualci. U političkom životu Srbije nastao je pravi lom.[69]

Narodna radikalna stranka osnovana početkom 1881. godine po masovnosti bila je vrlo slična političkim strankama koje su nicale širom Evrope. Mada tek organizovana, Radikalna stranka bila je 1882. godine u punom naponu i širenju u narodu, ali su tada nasuprot njoj stajali još uvek snažni naprednjaci koji su imali u svojim redovima mnoge viđene ljude, ali i vlast. „Srbija se prolamala" od partijske vreve i borbe, beležio je Pera Todorović, koji je, takođe, radikalizmu u Srbiji toga doba pridavao karakteristike „neke sekte religiozne“. To je bio ambijent u kojem je kralj Milan imao da dokaže svoje političke sposobnosti i okretnost. Imao je tada tek dvadeset i pet godina. On je tada lično počeo uzimati učešća u partijskim borbama. „kao da nije bio srpski kralj, već član kakvoga glavnoga partijskoga odbora“.[69]

Kralj Milan i radikali[uredi | uredi izvor]

Među radikalima bilo je puno republikanski nastrojenih pristalica koji su republikansko ustrojstvo smatrali idealom državnog uređenja. Kralj Milan je kao monarh morao gajiti averziju prema njima, On je nazivao budalama sve političare na Balkanu koji se zanose „sakatim republikanskim idejama“. Radikali koji su svojim programom izrazili da je Kneževina Srbija nasledna, ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom, bili su istovremeno i republikanci. Takvo ponašenje navodilo je kralja na misao da se radi o političkim prevarantima. Privatno, i Milan Obrenović je mislio da su male države sa homogenim sastavom stanovništva, kakva je i Srbija, posebno pogodne za republikansko uređenje, koje je humanije i bolje od monarhijskog; za republiku je, međutim, neophodan mnogo viši stupanj građanskog razvitka, nego što je bio tadašnji, isticao je kralj. Istinski vladar treba da voli vlast, govorio je on, ali on nema te vrline i ne mari za vlašću, ne nalazi uživanja u zapovedanju nad ljudima. On želi da se njegova volja izvrši, ali samo zato što je uveren da je ono što želi dobro. Čovek koji hoće veliku vlast mora da podnosi velika ograničenja, a on nema volje da se podvrgne ograničenjima. Mnogo godina kasnije kralj se sećao kako su njegove misli i osećanja prema radikalima nastajali postupno; da je na njih u početku gledao kao na mlade i ambiciozne ljude koji su, školujući se u Evropi, bili nadahnuti slobodoumnim teorijama i brojnim utopijama, sa kojima će malo „paradirati" pa ih, kao i mnogi drugi pre njih, napustiti.[70]

Međutim, suočivši se sa njihovom političkom agitacijom u kojoj nisu birali sredstva, on je promenio mišljenje. Najveću odbojnost razvio je prema radikalskom udvaranju masi, te prema glorifikaciji seljaka kao jedinom pravom predstavniku srpskog naroda, zatim prema teoriji o suverenosti naroda koju je kralj tumačio na svoj način, kao jedno najvažnije sredstvo u zadobijanju simpatija masa. Među najveće grehove pripisivao im je podsticanje mržnje u narodu protiv činovnika, i veštačko stvaranje staleža, ističući činjenicu da je upravo najveći deo tog činovništva direktni potomak srpskih seljaka. Na osnovu tog izlaganja Pera Todorović je ispravno zaključio da su između kralja Milana i Radikalne stranke postojale duboke načelne razlike, koje se nisu mogle izgladiti, niti ukloniti; da su to bila dva odvojena sveta.[71]

Početak sukoba kralja Milana i radikala[uredi | uredi izvor]

Između radikala i kralja Milana zapodenula se oštra borba, tako da je izgledalo da uspeh jedne strane može biti samo ako je druga strana totalno poražena, Milan Obrenović je bez sumnje bio strasan političar koji nije polagao na svoja neprikosnovena vladarska prava. Govoreći da on živi u Srbiji, hteo je zapravo reći da živi u zemlji u kojoj nema evropske ustavne suptilnosti. Od 1882. kralj se otvoreno počeo baviti politikom.[71]

Sukobi u štampi bili su uobičajena pojava. Radikali su „kao zapeta puška" vrebali zgodnu priliku da svaku naprednjačku pogrešku u javnosti jiš više uveličaju i daju joj što veći značaj. Kralj Milan je hteo u političku arenu, a bunila ga je bezočnost i upornost sa kojom radikali napadaju naprednjake; nije mu bilo jasno kako radikali idu tako daleko da optužuju u štampi ugledne naprednjačke ministre za ono u šta ni sami ne veruju. Radikalski prvak mu je na tu primedbu odgovorio da je takav svaki partijski rat i da tu niko nikoga ne treba da štedi, dok je kralj tvrdio da takvo ponašanje nije časno i da se tako obmanjuju privrženici stranke i čitaoci, što je prosto nedostojno.[72]

Oktobra meseca 1882. u Sabornoj crkvi izvršen je atentat na kralja Milana. Tog dana i sutradan, izvori svedoče da je kralj zadržao pribranost i hladnokrvnost, ali oni su bili tek zatišje pred buru. Kralj je ubrzo postao nervozan, predsedniku vlade je stavio do znanja da potrebe nalažu potrebi da se svi elementi reda zbliže (Napredna i Liberalna stranka), da Radikalna stranka ide revolucionarnim putem i da bi tome trebalo stati na put, Pomenuo je da su u ovakvom stanju teški izgledi za promenu Ustava, vrlo važnom aktuelnom unutrašnjem pitanju, te da bi trebalo suspendovati Zakon o zborovima i udruženjima, tj. ukinuti stranke.[73]

Kralj je prebacivao i naprednjacima i liberalima zbog obostrane međusobne netrpeljivosti, usled koje jačaju elementi nereda. On tom prilikom ni sebe nije izuzeo od odgovornosti za takvu politički situaciju u zemlji. Stoga je nameravao da ispravi stvari i pokuša „ne bi li se našao način za neko zbliženje i sporazum između Napredne i Liberalne stranke jer ja cenim da su danas i jedna i druga, svaka za sebe, nemoćne da stanu na put širenju radikalizma u zemlji.''[73]

Ne uspevši da natera naprednjake i liberale na zajednički rad, kralj se počeo ponašati kao ranjena zver i bio je spreman na suspendovanje svih slobodoumnih zakona koje je Piroćančeva vlada donela godinu dana ranije. U Ministarskoj sednici održanoj 7. oktobra 1882, umesto glavnog razloga sastanka, određivanje vremena za novi skupštinski saziv, kralj je u afektu vikao na svoje ministre, govorio im da su slepi kad ne vide da se u zemlji sprema revolucija, nalagao je vladi da preduzme energične mere, na šta su mu ministri odgovorili da ne mogu izlaziti iz okvira zakona. To je dovelo do krize vlade. Radikali su bili uplašeni, živeli su u strepnji i iščekivanju od daljih kraljevih koraka, Oni su uvideli da je kralj sam izašao protiv njih i da zato može da se posluži svim sredstvima. Ipak, bili su rešeni da nastave svojim pravcem, bez obzira na opasnosti koje su ih na tom putu čekale.[73]

Ubeđen da postojeća politička situacija u zemlji, izazvana radikalizacijom najvećeg broja njenog stanovništva, mora da se otkloni, kralj svom predsedniku vlade saopštava: „G. Piroćanac ja ću vam sasvim iskreno i otvoreno da iskažem svoje misli. Ovako stvari ne mogu da idu. Ovaj narod ne ume da podnese slobodu i ja ću da vam kažem pravo da radim sada kod vaše Skupštine za ograničenje malo. Ili sad u besedi otvaranja, ili kad se bude Skupština zaključivala, ja neću da govorim na vašu besedu kao do sada, nego moj manifest na narod i kazaću mu da on ovim putem ide propasti na susret. Ja ne mogu da pristanem na liberalni ustav, ja ne verujem da će stvari zemaljske napredovati sa Gornjim domom na koji vi toliko polažete. Danas bi trebalo neki sastav zakonodavnog tela, takav kakav nigde ne postoji, telo bi trebalo sastaviti prosto prema našim prilikama. Kad dođe, ako dođe, to pitanje ja ću narodu jasno da kažem šta ja mislim jer je odgovornost za njegov napredak a ja neću da se tekovina i moja i mojih predaka za ovu zemlju pustošju preda. Uostalom, ustav je promenjen protiv ustava za vreme moga maloletstva. Da se vratimo na stanje koje je onda vladalo pa ja nisam protivan praviti narodu razložne koncesije, ali ne baš da mi se nameta sistem po kome ja ne bi imao nikakve inicijative". Kralj, koji je i do tada u slobodi štampe video uzroke brojnih nedaća, od jeseni 1882, na nju kategorički prebacuje svu krivicu i zahteva hitan povratak cenzure. On, koji se dve godine zalagao za uvođenje slobodnih ustanova, kao preduslova svakog napretka zemlje, po svedočenju njegovog prvog ministra, promenio je svoje tpedište usled „divlje agitacije radikalaca". Kralj se zapitao da li je zemlja u stanju da izdrži slobode koje su joj date, i došao je do negativnog zaključka.[74]

Ipak, kralj tada još uvek nije imao na umu da silom slomi radikale, već je, naprotiv, rešio da ispita kakve su mogućnosti da se obnove pretovori između naprednjaka na vlasti i radikala u opoziciji. Neshvatajući da je savez naprednjaka i radikala, koji su isprva bili, takoreći, jedna stranka, bio savez protiv liberala, a ne savez srodnih duša, kralj je žalio zbog njegove propasti krajem 1880. godine. Zato se u jesen 1882, posle pomenutog atentata, još uvek interesovao da li je moguće rehabilitovati radikalsko-naprednjačku saradnju. Međutim, za to je bilo već kasno i takav plan nije imao životne snage, jer je Radikalna stranka postala čvrsta organizacija koja je brojale hiljade članova. Kralju je radikal Pera Todorović otvoreno izjavio da je dockan za politički sporazum sa naprednjacima, i još je bio dovoljno smeo da kralju savetuje neutralnost u naprednjačko-radikalskoj borbi. Taj odgovor kralj je protumačio kao rukavicu bačenu u lice, ali na nju nije odmah odgovorio. Naprotiv, on je krajem oktobra 1883. godine, dakle uoči same Timočke bune, pozvao bivšeg predsednika vlade Piroćanca i izložio mu svoj plan sporazuma između naprednjaka i radikala. „.. Treba misliti da se pođe napred i ja ne bi bio udaljen da učinim pokušaje za zbliženje između Napredne stranke i radikala", predložio mu je kralj i produžio: „Ja bi se ograničio na to da kažem radikalima da njihov politički pravac ne vodi dobru, da njihovi načini rada nisu dozvoljeni i da sam ja interesima zemlje pozvan da do[k] god mogu stajem na put idejama i radovima koji su u mojim očima tako opasni za otadžbinu. Kako oni danas hoće ne može da bude, ali bi možda moglo biti kako je mudro i razložno. Vi niste mogli ulaziti u takve pokušaje dok ste bili na vladi. Danas je možda lakše doći do nekog zbliženja koje bi učinilo da se stvari urede u korist napretka zemlje", ubeđivao je kralj Milana Piroćanca, koji je smatrao da je kralj preuranio sa predlogom.[75]

U nastaloj borbi kralj nije video uslova da ustavnu promenu sa uspehom okonča. Tim pre, što su radikali jula 1883. godine nudili nacrt ustava, po kome kralj nije imao ni toliko vlasti koliko je imaju predsednici republika – on nema zapovedništvo nad vojskom, a kada Skupština dva puta izglasa neki zakon on stupa na snagu bez potrebe za ikakvim kraljevim odobrenjem. Radikali su tim Nacrtom sprovodili unapred osmišljenu taktiku, ispitujući da li kralj prihvata saradnju sa Radikalnom strankom, ili je pak spreman da se sukobi ne samo sa njom, već i celim narodom.[76]

U jesen 1883. odnosi između kralja i radikala došli su u fazu opasne zategnutosti. Dogodilo se ono od čega je predsednik zlade Milan Piroćanac strepeo. On je zapisao da se boji da se ustavne tekovine ne dovedu u pitanje, tim pre jer je kralj žive i nagle prirode, te ga strpljenje može izdati. Septembar 1883. bila je jedna sredokraća: kralj tada nije znao šta zapravo hoće i dokle sme da ide sa refrmama kojima su naprednjaci težili. To je oslabilo znatno naprednjake uoči izbora. U javnosti se pričalo da vlada želi ustavnu promenu, ali da je kralj ne želi. Izbori od 19. septembra ispali su po naprednjake loše i to je kralja ubedilo da još uvek nema uslova za promenu ustava (od 90 izabranih poslanika, bilo je oko 70 radikala). Na očigled svojih ministara, kralj je počeo da podržava politički neodređene ljude: Savu Grujića, Đorđa Simića, Vladana Đorđevića, Vukašina Petrovića.[76]

Timočka buna[uredi | uredi izvor]

Nije slučajno što je odmah nakon izbornog poraza naprednjaka, već u oktobru 1883, došlo je do nemira u Istočnoj Srbiji. Povod je bio 44 janje naroda, vojnih obveznika, da predaju oružje vlastima, u skladu sa naredbom vlade od 25. juna/7. jula 1883. Bila je to borba za državni princip – centralizam ili decentralizam. Kralj i vlada su stali na stanovište da se odluke vlasti moraju poštovati i da nema pravne države tamo gde je ceo narod naoružan. Sa Zakonom o stajaćoj vojsci oružje je trebala vratiti u magacine, a tek po potrebi i vojnom rasnari slučaj nužde, njime raspolagati. Stanovništvo je radikalska štampa podsticala na otpor, te je tako došlo do Timočke bune. U Crnorečkom okrugu je 7. novembra proglašeno vanredno stanje, koje je ubrzo proširilo na okruge Aleksinački i Knjaževački.[76]

Predvođeni pristalicama Radikalne stranke, pobunjenici su zbacili prognali ili uhapsili sve policijske zvaničike u Knjaževcu i nekoliko okolnih sreskih varošica, kao i predstavnike opštinskih vlasti. Iako masovan, bunt nije bio ozbiljnije planiran, što je ubrzo dovelo do njegovog sloma. Vlada u Beogradu je 21. oktobra 1883. godine u pobunjenim okruzima zavela vanredno stanje i tamo uputila odrede stajaće vojske. Posle samo nekoliko okršaja, nepripremljeni ustanici su položili oružje i razbežali se. Osnovan je preki sud učesnicima bune, koji je preko 500 lica osudio na kaznu robije. Vođe pobune, njih 21, među kojima je bilo narodnih poslanika, učitelja i sveštenika, streljane su na brdu Kraljevica, kraj Zaječara. Pobunjenim krajevima bilo je nametnuto plaćanje velikih globa i izdržavanje vojske tokom trajanja vanrednog stanja. Vođstvo Radikalne stranke, sem Nikole Pašića i Ace Stanojevića koji su uspeli da pobegnu, bilo je pohapšeno, a rad stranke zabranjen.[77]

Sukob kralja i radikala u Timočkoj buni 1883. godine rastavio ih je zauvek i onemogućio svaki sporazum, a radikalna emigracija nije prestala svim sredstvima da se bori za njegovo uklanjanje s prestola. U ovoj godini nikla je klica koja je klijala do kraljevog silaska s prestola i kobno se razvijala i po njega samog i po zemlju. Iste godine naprednjaci su bili tri godine na vlasti, te se okončao jedan skupštinski saziv posle kojeg je trebalo ići na nove izbore, ali i sumirati postignuća u proteklom periodu, obeleženom neprestanom borbom radikala i naprednjaka.[78]

Kralj Milan se dvoumio oko ustavne reforme, koju je trebalo izvršiti zbog daljeg razvitka zemlje. Bolji Ustav trebalo je da garantuje politička prava, a državi da obezbedi autoritet koji joj pripada posle sticanja nezavisnosti i uzdizanja u rang kraljevine. Kralj je strahovao, i to je često iskazivao, da bi se njegov uticaj na državne poslove umanjio novim ustavom, a da on na to ne može da pristane zato što smatra da je zemlji potreban autoritet krune. Ugledajući se na sve jače konzervativno raspoloženje u Evropi, kralj je želeo da ojača svoju ulogu u vođenju državnih poslova. Pored toga, sa njegovim temperamentom položaj koji su imali kraljevi Grčke i Rumunije bio je neprihvatljiv. Takve je misli kralj često iznosio u ministarskim sednicama. Kralj je znao da je najveća korist za krunu da se novi Ustav donese, da se kraljeva prava jasnije definišu. Međutim, kralj se bojao od Skupštine na koju on ne bi imao apsolutnog uticaja. Mislio je da mu Skupština po starom Ustavu, daje veći stepen uticaja od svake druge, koja bi se po novom ustavu sastavila. Lične suprotnosti političnih stranaka među kojima je kralj stajao kao sudija, još više su ga plašile.[78]

Kralj Milan sa evropskim vladarima u dvorcu Homburg 1883. godine.

Takve okolnosti uticale su na kralja da ne pristane na promenu Ustava, i da stranačke borbe potpomaže smatrajući da tako radi u svoju korist, tj. da tako jača njegov položaj. Kralj je, dalje, zazirao od obrazovanja jakih političkih stranaka u zemlji, iako je sa njima bilo lakše vladati, dok su se bez njih poslovi odvijali jako sporo. Vladati u zemlji i uvesti korisne ustanove, ojačati budžet, promeniti osnovu poreskog sistema, nije se moglo realizovati sa politikom koja sve partije i sve političke ljude dovodi u sukob. Za takav način kraljevog ponašanja odličnu podlogu pružile su mu same stranke. Isključive jedna prema drugoj do krajnih granica, kralj je znao da će sve partije poći na njegov mig samo da jedna drugoj naude. On je, zapravo, čuvao položaj u kome je najjači. Nameće se logično pitanje čemu služi ta jačina, ako ona nije za državne poslove najcelishodnija. Državu je tek trebalo uređivati, usavršavati institucije, obezbediti prihode za funkcionisanje državnog aparata. Za tako opsežne poslove, vladalac je morao da se uzdigne na visinu i da sam potpomogne obrazovanje jakih političkih stranaka. Ali, strah da bi posle morao voditi računa o njihovim željama u državnim poslovima, odvukao ga je u drugu stranu. Takvom kraljevom ponašanju mnogo su pomogli vodeći političari, koji iz sebičnosti i partijske tesnogrudosti nikada nisu mogli da se dogovore i zajednički rade u državnom interesu. Jedni na druge su gledali kao na neprijatelje i svako je isključivo sebe video u ulozi spasitelja Srbije.[79]

Pokušaji „stišavanja partijskih strasti" sa neutralnim vladama u 1888, 1894/5, i 1897. godini pokazali su da srpske političke stranke nisu spremne na kompromis i na bilo kakav dogovor. Sigurno je glavni razlog ležao u činjenici da je Radikalna partija bila daleko jača od druge dve i da, stoga, nije bila spremna na kompromise, kao i u činjenici da joj je Milan uvek namenjivao drugo mesto, poziciju priveska koju su radikali smatrali ponižavajućom. Partije se, zahvaljujući nepoštovanju programskih načela vlada o neutalnosti, nisu približile jedna drugoj. Kako je primetio Nikola Krstić „no je sve ostalo po starom i samo se čeka zgodan momenat pa da rovenje i bušenje po narodu otpočne iznova" sa većom silom i žestinom. Isti potvrđuje ovakav stav konstatacijom da nije ni moguće da bude drugačije jer se partije u Srbiji uglavnom razlikuju po tome od kojih su ličnosti sastavljenje a ne u političkim težnjama. Zato svaka partije ide ka tome da se dokopa vlasti i da svoje pristalice unapredi u zvanjima u državnoj službi, a ne da usavršava državne institucije i zakone – jednostavno rečeno lični interesi su iznad državnih, a izmiriti lične interese tako da svi budu zadovoljni nije bilo moguće. U takvim okolnostima državni poslovi su trpeli. Kralj Milan je jasno uočio taj problem ali mu, usled svojih strahova, neodlučnosti i predrasuda, nije mogao doskočiti.[80]

Kralj Milan i naprednjaci imali su najviše zajedničkog u pogledu vizije moderne Srbije. Cilj „da unesemo u naš narod onaj evropski duh koji je tolike jake države obrazovao i utvrdio", isplivao je početkom osamdesetih godina u prvi plan. Zato treba naučiti srpski narod državnoj disciplini i približiti mu kojim sredstvima i putevima ići ka ostvarenju ideja srpske države. Početak tog procesa bio je težak i nepopularan. Političko obrazovanje naroda bilo je još dosta slabo za visoko postavene ciljeve.[80]

Uoči Timočke bune kralj je bio ozbiljno zabrinut političkom situacijom. „Što se mene tiče, ja sam jako zabrinut o tome kako da se jedan stalan red u zemlji utvrdi“, govorio je. Liberalima nije hteo dati vlast zato što ih je smatrao zatvorenim za sve moderno i napredno. ,,Srbiju ne treba opasati Kineskim zidom'', govorio je. Radikali, pak, nemaju sređena načela i političke ideje, te bi bilo opasno da im se povere interesi zemlje. Naprednjaci koji su pokrenuli reforme u toku trogodišnje vlade, i koji bi mogli izneti dalje promene, nisu na izborima dobili podršku naroda. Tada je došao na misao da bi trebalo zbližiti Naprednu i Radikalnu stranku, a da radikalima saopšti da njihov politički pravac ne vodi dobru i da su njihovi načini rada, osim što nisu dozvoljeni, štetni po zemlju. Timočka buna je pokazala da takve kraljeve misli nisu naišle na prijem kod radikala.[81]

Do danas su u istoriografiji uglavnom isticane negativne strane kraljeve ličnosti, te je izgledalo da on uopšte nije mario za državne poslove i njen napredak. Milan Obrenović je, naprotiv, osećao veliku odgovornost, koja ga je, možemo reći čak i plašila. Posle bune osetio se veliki zastoj na svim državnim poljima. „Zemlja potrebuje napretka, potrebuje uređenje finansije, a kojim bi se putem do toga moglo doći, to je pitanje, umovao je kralj, dodavši da ni kada bi svi u Srbiji glasali da mu se da apsolutna vlast on na to ne bi mogao pristati. „Ja,'', govorio je, ,,nosim na sebi veliku odgovornost za sudbinu ove zemlje i ako ne vide u skupštini da ovako ne može zemlja uspevati, ja ću im reći da ja to dobro sa moga mesta vidim i da mi ne pristoji da primim na se tu strašnu odgovornost".[82]

Dvoumljenja ko treba da vodi državu kod kralja Milana nije bilo. Po njegovom mišljenju, to je morala biti inteligencija. Kralj je smattrao da bi oslanjanje na masu naroda značilo odricanje od svakog napretka jer ga, po njegovom mišljenju, masa ne razume i „ja sam potpuno ubeđen da Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom, ili izgubiti svaki gajzop aeše svoga samostalnog opstanka“, govorio je kralj Milan. Zato je bio spreman da učini izvesne ustupke zahtevima inteligencije. U protivnom, bio je spreman da otvori pitanje prestola.[82]

Timočka buna se može smatrati važnom prekretnicom u kraljevanju Milana Obrenovića. Njegovo „slobodoumlje" iz 1880. godine je nestalo. Znatno je pooštren Zakon o štampi i sloboda štampe, koju su neke novine, kako se u Ukazu naglašava, koristile da se u narod unosi rastrojstvo protivno državnom redu i jedinstvu, je ukinuta. Takođe je obustavljen Zakon o zborovima i udruženjima iz aprila 1881. godine. Kralj je bio siguran da rigoroznijim merama treba povratiti autoritet državnim vlastima. Sećajući se situacije u zemlji u oči Timočke bune Milan Obrenović je sa žarom govorio da su mu se „srce, i duša, i cela narav, protivili onoj radikalnoj juriji", te da se on prirodno našao u zajednici sa Piroćancem i Garašaninom, a protiv „političkog razvrata.“[82]

Na izborima februara 1884. vlada Nikole Hristića je dobila snažnu većinu od oko 150 poslanika. Novi predsednik vlade naprednjak Milutin Garašanin bio je u naredne tri i po godine prvi kraljev savetnik.[82]

Vlada Milutina Garašanina (1884-1887)[uredi | uredi izvor]

Najvažniji rezultati rada vlade Milutina Garašinina bili su:

  • U cilju učvršćivanja autoriteta vlasti umanjena je sloboda štampe (1884)
  • Zakon o žandarmeriji 1884 – žandarmerija sastavni deo stalnog kadra
  • Zakon o neposrednom porezu 1884.
  • Zaoštravanje odnosa sa Bugarskom, rat i poraz
  • Usvojen plan „propagandne“ delatnosti u Staroj Srbiji i Makedoniji 1885. .
  • Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji 1886 (umesto Srpskog učenog društva)
  • Privremena konzularna konvencija sa Turskom 1886, a 1887. prvi konzulati srpski – u Skoplju, Solunu, Bitolju
  • Železnička konvencija sa Turskom 1887. – železnička veza kod Vranja.[83]

Uz suspenziju slobode štampe i zabranu formiranja lokalne stranačke infrastrukture, donet je i Zakon o žandrarmeriji, kao sastavnom delu stalnog vojnog kadra. Posebno je važna poreska reforma kojoj je pristupila Garašaninova vlada, Zakonom o neposrednim porezima od 14. juna 1884. Ovaj zakon zamenio je poreski sistem za vreme prve vladavine Miloša Obrenovića. Novi sistem nije u potpunosti ukinuo stari način oporezivanja jer je zadržao glavnicu (porez na ličnost). Neposredni porezi bili su: porez na zemljište, porez na zgrade, porez na prinos od kapitala (izdatog pod interes ili uloženog u radnje), porez na prihod od ličnog rada, porez na ličnost.[83]

Izgledalo je da kralj i vlada sa uspehom vraćaju autoritet vlastima. Međutim, događaj koji se dogodio novembra 1885. potro je u korenu dotadašnje rezultate. Reč je o Srpsko-bugarskom ratu.[83]

Problemi koji su iskrsli posle poraza u ratu sa Bugarima 1885. godine, bitno su uticili na destabilizaciju političkog stanja u zemlji. Odgovoran najvećim delom za ovaj neuspeh, kralj je bio u opasnoj krizi. Tada se ponovo vratio na ideju o sporazumu naprednjaka i radikala, a „predati prošlost zaboravu, raditi iskreno i pošteno prema prilikama i stvarnim potrebama".[83]

Le Monde Illustrè, štampa, 38,4×27 cm, Pariz, 12. decembar 1885.

Međutim, ni ovoga puta radikali nisu prihvatili predlog. Razlike koje su se u Radikalnoj stranci pojavile već posle Timočke bune, bile su 1886. još dublje. One su nastale na relaciji Glavnog odbora i članstva stranke, između „beogradskih radikala" i onih iz unutrašnjosti – prvi su bili za prihvatanje kraljevog predloga, drugi su ga odlučno odbacili, Na radikalskom skupu u Nišu februara 1886. od 44 prisutnih radikala, najveći broj je bio iz unutrašnjosti. Suprotnosti su bile velike; naprednjaci su oslabili, a kralj prilično poljuljanog samopouzdanja posle poraza u ratu, hteo je da napusti presto. Radikali su se ponadali da će mu videti leđa i pregovori su propali. Kralj je loše procenio situaciju, a to dokazuje i dogovor između liberala i radikala, potpisan na Cveti 1886. godine. Ova prva koaliciona vlada u novovekovnoj srpskoj državi bila je kratkog veka. Predvodio ju je Jovan Ristić, a bila je na upravi u drugoj polovini 1887. godine.[84]

Naprednjaci nisu mogli da pruže jači otpor, a pokušaj da preduhitre radikale i ojačaju svoj položaj savezom sa liberalima nije urodio plodom. Mnogi članovi stranke su bili isključivi i nisu prihvatali da se pregovara sa liberalima. Vođe su objašnjavale da u protivnom ne može doći do ustavne reforme, budući da kralj traži u radikalima saveznike da bi sprečio ustavnu reformu. „Liberali traže danas zajedno s nama Ustav sa svim ustavnim garancijama kao što ga imaju ostale obrazovane zemlje, a radikali su vazda tražili Ustav koji bi svaki auktoritet državni poništio i stvorio široko polje za anarhističku trku koja je do danas bila jedini program radikala u Srbiji. I kad bi radikali hteli raditi na ustavnoj reformi mi, po svoj prilici, ne bi mogli primiti njihov Ustav. On bi bio za zemlju mnogo opasniji od Ustava koji danas postoji“, pisao je Milan Piroćanac, jedan od lidera naprednjaka.[85]

Od vremena srpsko-bugarskog rata, kralj nije uspeo da popravi svoju poziciju. Liberalno-radikalsku vladu 1887. zamenio je čisto radikalskom, ali taj eksperiment je pokazao da protekli događaji ni kralja, ni radikale nisu uverili da im valja sarađivati U takvim okolnostima teško da je moglo doći do kakvog konstruktivnog sporazuma, te ne čudi što su se odnosi kralja i radikala stalno pogoršavali. „Ja i Radikalna stranka stojimo jedno prema drugom sa zapetim revolverima. Od toga ko prvi opali zavisi hoću li pasti ja i moja dinastija ili će poteći krv u ovoj zemlji; govorio je kralj Milan 1888. godine.[85]

Paja Mihailović, jedan od beskompromisnih radikala, na više mesta u svojim zabeleškama piše da je mnogo puta sa partijskim drugovima, ali i sa liberalnim prvakom Ribarcem, razgovarao na temu kako da se Srbija oslobodi Milana Obrenovića, tj. kako ga „smaknuti s prestola". Ta nepomirljiva struja u Radikalnoj stranci radila je neprestano na ostvarenju svog plana i Milan je to preko svojih špijuna znao – on je „u glavu“ znao sve neprijatelje dinastije i nije se varao što se tiče njihove namere – a to je fizičko uklanjanje kralja sa prestola. Pored Paje Mihailović koji u svom dnevniku beleži da je glavni cilj bio uklanjanje dinastije, isto tvrdi i Pera Todorović. On je čak isticao da u Srbiji ima puno ljudi kojima je promena vladara na prvom mestu i da je ta činjenica zapravo opšte poznata stvar. Logično, kralj Milan se borio svim sredstvima za opstanak. On je, uzalud, pridobio uza se neke od radikalnih prvaka („dvorski radikali"), ali oni nisu mogli uticati na ekstremnije krilo koje je htelo da se kralj ukloni s prestola. Bilo je među takvim radikalima i mešetara, poput Dimitrija Katića za koga je Paja Mihailović tvrdio da je bio „sumnjiv i opak, pravi šeret“. A ništa bolje mišljenje nije imao ni o drugom „narodnom tribunu" Ranku Tajsiću. To je utisak njihovog partijskog druga, inače stranačkog „čistunca" koji je tvrdio da radikali koji su došli na vlast posle Milanove abdikacije nisu ništa bolji od naprednjaka ili liberala, misleći na korumpiranost i nesavesno obavljanje državnih poslova, kao i na osionost i uobraženost koja im „udari u glavu“ kad se dočepaju fotelja.[86]

Uvidevši da je opstanak dinastije ugrožen, kralj je bio odlučan da preduzme njeno spasavanje, To je učinio, opet, na njemu svojstven način, Rešio je da građanima ustavom da one slobode koje uživaju građani svih civilizovanih zemalja i time da izbije radikalima glavno oružje iz ruku; a dinastiji osigura opstanak.[87]

Srpsko-bugarski rat 1885. godine i njegove posledice[uredi | uredi izvor]

Na pogoršanje odnosa sa Bugarskom uticala su sporna pitanja između dva suseda:

  • Emigrantsko pitanje – uklanjanje srpskih emigranata sa srpsko-bugarske granice, čiji se broj umnožio nakon Timočke bune 1883.
  • Bregovo – spor nastao usled promene toka reke Timok, usled čega je mesto Bregovo koje se nalazilo na srpskoj strani došlo na butarsku stranu. Trebalo je sporazumno izvršiti razmenu teritorija, povlačenjem srpskih graničnih vlasti iz karaule u Bregovu i ustupanjem Srbiji zemljišta koje je, zbog toka Timoka, zasecalo u njenu teritoriju.
  • Boravak mitropolita Mihaila u Sofiji, nakon rešenja prosvetno-crkvenih vlasti Srbije da mora napustiti položaj jer nije prihvatio Zakon o taksama izglasan u Narodnoj skupštini.[87]

Srbija je odbila da jednostrano povuče stražare u karauli kod Bregova i bugarski vojnici su početkom juna 1885. godine zauzeli ovo mesto na silu. Rusija daje podršku Bugarskoj da ne pristane na pregovore sa Srbijom u cilju prevazilaženja sporova. Odbijanje srpskih zahteva od strane bugarske vlade dovelo je 10. juna 1885. godine do prekida odnosa između dve zemlje. Ideja o posredovanju i uklanjanju spora diplomatskim sredstvima potekla je od Bizmarka, koji je nastojao da se izbegne neminovni rat ako bi Austro-Ugarska stala iza svog štićenika – Srbije, a Rusija iza svog – Bugarske.[87]

Tako se u srpsko–bugarske odnose upleo, kao posrednik, Trojecarski savez. Decembra 1884. godine bugarski knez Aleksandar Batemberg ponudio je kralju Milanu da se njih dvojica neposredno sporazumeju oko spornih stvari. Kao prijatelji, lako su se dogovorili da Bugarska vrati Srbiji Bregovo, koje će potom biti zamenjeno sa odgovarajućim zemljištem na drugom delu granice, zatim da se emigranti ne smeju nastanjivati u graničnom pojasu širine 50 km. Pod uticajem Rusije, bugarska vlada Stojana Karavelova odbila je da potvrdi odluke dva vladara. Time je Rusija žigosala kneza Batemberga kao nepouzdanu ličnost u zaštiti nacionalnih interesa, a srpsko-bugarski pregovori postali su sredstvo za obračun Rusije sa knezom Batenbergom.[88]

U leto 1885. srpski emigranti ubrzavaju pripreme za novu bunu, ne bili istovremeno izvršili upad u Srbiju sa 3.000 ljudi iz Bugarske i 1.000 iz Crne Gore. Vođa radikala Nikola Pašić, koji je boravio u Bugarskoj kao emigrant, pripremao je ljude i oružje, a mitropolit Mihailo, takođe kao emigrant, radio je preko svojih veza na pridobijanju zvaničnih i nezvaničnih krugova u Rusiji za dizanje bune u Srbiji, čiji je cilj svrgavanje Milana Obrenovića sa prestola. Vlada Milutina Garašanina je saznala za ovaj plan, dok je zvanična Rusija odlučno demantovala da ima bilo kakvog udela u njemu, budući da su car Aleksandar Š i šef diplomatije Girs bili svesni da eventualni rat može da dovede austrougarsku vojsku u Srbiju, što ona nikako ne želi. U iščekivanju upada emigranata, srpska vlada stavila je u pripravnost vojsku u Zaječarskom okrutu, ali do akcije iz Bugarske nije došlo.[88]

Umesto nje, stigla je vest da je 18. septembra 1885. godine u Plovdivu, prestonici Istočne Rumelije, buknula revolucija i da je došlo do ujedinjenja Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije („Plovdivski prevrat"). Kralj Milan i njegovi ministri su taj čin doživeli kao rušenje međunarodnog poretka zasnovanog na Berlinskom ugovoru i početak ostvarenja Velike Bugarske iz San-Stefana. Kralj Milan je zahtevao reciprocitet, jer „ukoliko se stvara Velika Bugarska i drugi narodi moraju da dobiju ono što im pripada". Bio je izričit pred stranim predstavnicima da će Srbija, ne samo tražiti nadoknade u Bugarskoj, već će sa Turskom, sa kojom ima istovetne interese, sklopiti savez protiv zajedničkog neprijatelja – panslavizma. Javna osuda Rusije, odnosno njene balkanske politike, dodatno je pogoršala srpsko-ruske odnose. Na sednici vlade rešeno je zalaganje za ztać iz dio stvoren u Berlinu, a ako ga je nemoguće održati onda raditi da Srbija dobije teritorijalnu naknadu.[88]

Rusija je na vest o Plovdivskom prevratu naredila povlačenje svih svojih oficira iz bugarske vojske i zahtevala je smenu Batenberga, pre svega jer je ujedinjenje došlo iznutra pod kneževom palicom a ne pod rukovodstvom Rusije. Zaoštravanje bugarsko-ruskih odnosa navodilo je cara da pomišlja na zauzimanje Carigrada, „da bi se jednom za svagda učvrstili u moreuzima ... a sve ostalo što se dešava na Balkanskom poluostrvu za nas je drugostepeno.[89]''

Konferencija ambasadora šest velikih država potpisnica Berlinskog ugovora održana je 4. oktobra 1885. godine. Došlo je do razmimoilaženje u pogledu dva pitanja: naknade Srbiji i položaja kneza Batemberga. Austro-Ugarska je nastojala da pomogne Srbiju i kralja Milana u pogledu nadoknade i da održi Batemberga na prestolu, dok je Rusija tražila povratak zta v dio u Istočnoj Rumeliji. Na ponovnoj konferenciji ambasadora velikih sila 5. novembra 1885. u Carigradu Nemačka i Austro-Ugarska su zauzele stav da je povratak na !ašv dio nemoguć, a pod tim utiskom bio je i kralj Milan. Kada je 13. novembra došlo do manjeg bugarskog napada na granici, srpska vlada i kralj su 14. novembra zvanično objavili rat Bugarskoj.[90]

Srbija nije bila spremna za rat, a vojno uređenje zemlje, prema Zakonu o stajaćoj vojsci (1883) nije bilo dovršeno. Stalni kadar jedva je brojao 28.000 odsluženih vojnika. Srpska vojska je prešla granicu i potisnula na svim pravcima butarske trupe. Zauzeti su Caribrod, Kula, Trn, a bugarska vojska kod Vidina je razbijena. U pobedu srpske vojske više niko u Evropi nije sumnjao. Put ka Sofiji je bio otvoren. Kralj Milan sekolebao i umesto ka Sofiji on se zadržao sa vrhovnom komandom u Caribrodu. Bugarska je konsolidovala svoje snage, i porazila je srpsku vojsku na Slivnici drugog dana bitke 19. novembra 1885. Kralj je naredio povlačenje prema Pirotu, iako sa vojne tačke gledišta situacija nije bila opasna. On je istovremeno zatražio od Austro-Ugarske posredovanje u pregovorima. Milutin Garašanin je uspeo da ubedi kralja da se odmah krene u napad, ali austrougarska diplomatija to više nije dozvolila, već je preuzela korake za sklapanje primirja.[90]

U međuvremenu do ponovnog napada srpske vojske nije došlo, a Bugari su 28. novembra ušli u Pirot, odakle su se povukli pod pretnjama iz Beča da će knezu Batembergu otkazati podršku, i da je onda okupacija Bugarske od strane Rusije sasvim moguća. Na prve neproverene glasove da Bugari nadiru ka Caribrodu, kralj Milan naredio je da se srpski štab evakuiše ka Pirotu. Kralj je govorio: „Ne mogu ovde ostati, neću da me Pašić i njegovi vode vezanog kroz Sofiju." Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, one druge su „stajale i gledale“, jer praktično nije bilo komande koja objedinjava celinu. Na levom krilu, Dunavska divizija je potisnuta, što je uslovilo pomeranje srpskog središta i desnog krila. Posle četiri dana borbi, srpska vojska ne samo da nije uspela da prodre ka Sofiji, nego se povlačila. „Noć nas zateče u rovovima, Ni mi ni Bugari nismo mogli da krenemo ni stope napred. U 22 časa stiže naređenje da odstupamo ... Vojnici su glasno protestovali i gunđali: Pa zašto smo se tukli ceo dan dok smo dovde došli!" zapisao je Živojin Mišić, tada poručnik i komandant čete u 5. puku Drinske divizije.[90]

Mir je skloljen 3. marta 1886. godine u Bukureštu. Posledice rata na unutrašnje prilike: Teška politička kriza koja je nagnala kralja Milana da počne da razmišlja o abdikaciji; produbljivanje sukoba u odnosima između kraljevskog para, koji je okončan razvodom oktobra 1888.godine; popuštanje radikalima – oslobađanje osuđenih 1886. i kompromisan Ustav iz 1889. godine.[91]

Posledice rata na spoljnololitičkom planu: loši odnosi sa Bugarskom; slaba podrška Austro-Ugarske u ratu otvorila je sumnju u opravdanost proastrijskog spoljnopolitičkog kursa; dominantan uticaj Rusije u Bugarskoj i proterivanje kneza Batemberga sa prestola 1887; Zaoštravanje nemačko-ruskih, samim tim i austro-ruskih odnosa, što je u srpskoj javnosti davalo nade u očekivani okršaj između germanskog i slovenskog sveta koji će, ovoga puta, biti u korist Slovena. Time je diskreditovana spoljna politika kralja Milana.[91]

Razvod kraljevskog para, ustav i abdikacija[uredi | uredi izvor]

Razvod kraljevskog para[uredi | uredi izvor]

Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austrougarska štititi interese Obrenovića. To je bila politička priprema za kraljevu abdikaciju i stvaranje pogodnijeg terena da ga nasledi njegov sin Aleksandar.

Milan Obrenović je mnogo puta govorio da neće da bude titularni vladar, kao što su kraljevi Rumunije i Grčke. Obelodanjivanjem namere da je spreman da da zemlji slobodoumni ustav izazvano je čuđenje javnosti i nevericu kod političara, Vladu je poverio Nikoli Hristiću koja je bila na upravi od aprila 1888. do februara 1889. Iako je navodno bila nepartijska, najviše članova Vlade poticalo je iz redova naprednjaka. Najviše energije za vreme mandata ove Vlade utrošeno je na kraljev razvod.[92]

U prve bračne nedaće kraljevski par je upao još 1883. Usledile su sve žučnije rasprave koje su bili lične i političke prirode. Posle sticanja državne nezavisnosti 1878. i proglasa Srbije za kraljevinu 1882. došla je jedna od najsloženijih decenija u novovekovnom državnom razvitku u kojoj su se sudarili savremene državne i političke potrebe sa dominantnim tradicionalnim i arhaičnim društvenim okvirima. Atentati na kralja, pobune protiv državne vlasti, neplaćanje poreza, s jedne strane, i liberalni zakoni i uređenje državne administracije i prosvećivanja nacije, s druge strane, bili su krupan izazov za vladarski par. Na ove tegobe nadovezale su se složene spoljnopolitičke okolnosti. Kraljica se mešala u državne poslove i pothranjivala podozrenje svog nesigurnog i brojnim tegobama opterećenog muža. Među njima se razvila borba oko prevlasti i prestiža. Obostrano nerazumevanje bilo je duboko ukorenjeno između kraljevskog para. Imajući u vidu da su oboje bili deca iz nesrećnih porodica, da su rano ostali bez jednog ili oba roditelja, da nisu imali valjano obrazovanje i vaspitanje, sve i da su i hteli da život posvete ličnoj sreći i opštem državnom dobru, nijedno od njih nije znalo kako to učiniti. Zbog ambicije da bude regentkinja sinu u vreme kada su kralju padale na um misli o napuštanju prestola, između kralja i kraljice produbljeni su nesporazumi. Kraljica je pisala mužu 1886. i nudila da se radi sina oboje promene i priznavala svoje propuste. Faktički, njihov brak je okončan 1886, iako je do formalnog razvoda do šlo tek u jesen 1888.[93]

Aprila 1887. potpisala je sporazum sa kraljem, po kojem je sa prestolonaslednikom 1888. trebalo da boravi u nekoj od varoši u Nemačkoj, s tim što bi tačno mesto boravka u kojem će otpočeti njegovo vaspitanje pod nadzorom majke bilo određeno u proleće 1888. Odmah je sa sinom otišla na Krim, odakle su se vratili krajem jula. Odluka da putuje na Krim i sa sobom povede prestolonaslednika bila je, dobrim delom, javna demonstracija protiv proaustrijske politike muža. O njoj se do tada nije puno znalo u Rusiji, ali se usled loših rusko-srpskih odnosa Rusija više zainteresovala za kraljevu ženu „Ruskinju“. Na Krimu je dočekana po zvaničnom protokolu koji podrazumeva njenu kraljevsku titulu, ali očekujući da se vesti o abdikaciji kralja Milana obistine, zvanična Rusija se trudila da zadrži poziciju samo pažljivog posmatrača. Po povratku s puta kraljica je otputovala u Bukovičku banju, a sin sa ocem u Peštu. Napustivši Beograd 16. avgusta 1887, u Pešti je uzela sina od oca i produžila za Vizbaden. Otuda su početkom novembra 1887. otišli u Italiju a početkom maja 1888. vratili se u Nemačku. Njeno insistiranje da se po svaku cenu vrati u Beograd dovelo je do toga da je kralj 24. juna 1888. podneo crkvi zahtev za razvod braka. Vladike su tražile da se prethodno učini korak ka izmirenju i kralj je odustao od razvoda pod uslovom da kraljica pristane da do sinovljevog punoletstva 1893. ne dolazi u Srbiju bez izričitog poziva. Do tada bi sa sinom boravila u Vizbadenu i nadzirala njegovo školovanje. Ako ne prihvati predlog, kraljev izaslanik je trebalo da kraljevića odvede u Srbiju i nakon toga bi se pristupilo razvodu kraljica je bila slab pregovarač. Odbila je sporazum, te joj je kraljević oduzet i poslat ocu 13. jula 1888. Ubrzo se pokajala i posle nekoliko dana pisala je da će pristati na svaki sporazum koji će joj vratiti sina a neće vređati njeno dostojanstvo, 19. avgusta predložila je kralju nešto izmenjen sporazum iz Vizbadena, ali ga je on odbio. Brak je razveden 24. oktobra 1888, ali ona nije priznavala razvod i smatrala ga je nezakonitim. Međutim, pravna snaga razvodu data je Ustavom iz 1889. u kome se kraljica ne spominje. U odeljku o kralju, ona se smatra razvedenom ženom koja je nastanjena izvan zemlje.[94]

Donošenje novog ustava[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana Ustava iz 1888..

U donošenju novog Ustava Vlada nije imala udela u njegovoj izradi, ali je ne mali apsurd bilo to što je Srbija primila najliberalniji Ustav iz ruku konzervativnog kabineta na čelu sa Hristićem.[94]

Kralj Milan je zapravo menjao čitav sistem da bi spasao dinastiju i pripremio svoju abdikaciju. Kako je jačanje radikala bilo neminovno po novom Ustavu, kralj je mislio da će se smanjiti antagonizam među partijskim vođama ako sve tri partije dogovorno rade, te na taj način neće biti takvih problema sa kojima se on sučavao od stupanja na presto. Nadao se da će se možda naprednjaci i liberali približiti pred opasnošću od radikala. Kraljevi proračuni su pokazali svoje nedostatke u samom startu: pri izradi ustava, kralj je želeo da se sporne stvari reše konsenzusom sve tri partije, ali je naprednjački lider Milutin Garašanin to odbio. Ni radikali nisu bili voljni da se koncenzusom postigne dogovor. Postojala je bojazan kako će Nacrt ustava proći kroz skupštinu zbog članova stranke iz unutrašnjasti koji su sedeli u parlamentu –kralj je hteo da Skupština usvoji ustav „od korice do korice", što je značilo da daljih pogađanja i cenjkanja neće biti. U suprotnom, kralj bi oktroisao ustav, imenovao namesnike i napustio zemlju.[95]

Drugi važan faktor za donošenje liberalnog ustava poticao je iz kraljeve namere da svoja ovlašćenja u odgoju kraljevića obezbedi i nakon silaska sa prestola, a da prava kraljice-majke minorizuje, U tome je i uspeo, pošto se prethodno razveo od kraljice Natalije 24. oktobra 1888. godine.[95]

Dva dana pošto su Srbske novine objavile razvod braka, kralj je 26. oktobra izdao Proklamaciju, kojom se naređuju izbori za Veliku narodnu skupštinu za 2. decembar, a saziv Skupštine za 13. decembar. Na istom mestu kralj izlaže svoju nameru da se Ustav donese sporazumno sa svim strankama, bez nadglašavanja. Način rada dogovoren je između kralja i šefova stranaka. Prvi sastanak Velikog ustavotvornog odbora održan je 3. novembra. Istog dana formiran je devetočlani Uži ustavotvorni odbor u koji su ušla po tri predstavnika iz svake stranke. Njegove sednice su održavane u zgradi Ministarstva inostranih dela, ali su bile tajne, tako da niko od ministara nije pohodio sastanke. Za vreme dok je Odbor sa kraljem radio na izradi nacrta Ustava Vlada je imala zadatak da preduzme mere koje će garantovati slobodu izbora obećanu proklamacijom.[95]

Izbori su imali da se sprovedu po Izbornom zakonu iz 1870. godine, po kome su najpre po srezovima vršeni izbori poverenika, koji su par dana kasnije birali narodne poslanike. Biračko pravo imali su svi srpski državljani stariji od 21 godine, koji su plaćali 15 dinara građanskog danka. Bilo je mnogo lakše govoriti o slobodi izbora, nego je ostvariti. U Srbiji 19. veka rezultat izbora zavisio je gotovo uvek od toga koja je politička stranka na vlasti, odnosno koja stranka sprovodi izbore. Tarnitura policijskih činovnika regrutovana iz Naprednjačke stranke nije mogla da se pomiri sa činjenicom da su joj dani odbrojani i da će sloboda izbora dovesti na vlast radikale. Zato su se na izborima za poverenike, uprkos naredbi ministra unutrašnjih dela, dešavale mnoge nezakonitosti, koje su uglavnom inicirale lokalne naprednjačke vlasti pokušavajući da se spasu izbornog poraza.[95]

Sa druge strane, radikali su se pozivali na kraljevu reč i nisu hteli da propuste ni najmanje agitacije policijskih vlasti koje je bilo prosto nemoguće apsolutno eliminisati. Niko nije bio zadovoljan – radikali su se žalili ministru i kralju na mešanje sreskih i okružnih vlasti, a nemoćni naprednjaci na „pritisak ozdo“ Zbog toga su prvi izbori poverenika, održani u drugoj polovini novembra, predstavljali neku vrstu probnog glasanja i provere da li je i pod kojim uslovima moguće u Srbiji sprovesti na biralištima volju birača. Rezultati su bili poražavajući.[96]

U više srezova došlo je do nereda koji su pretili da se izrode u prave bune. Najkritičnije stanje bilo je u Čačanskom okrugu. Izbori su poništeni zbog nepravilnosti i pritisaka vlasti i naređeni su novi. Iako su radikali pružali otpor, naprednjaci su uspeli da represivnim merama zaplaše narod. Od ukupnog broja glasača, na birališta je izašlo nešto više od trećine.[96]

Kralj je uvideo da Vlada nije sposobna da garantuje slobodne izbore i da se naprednjaci neće tako lako odreći vlasti. Osim toga, do tada nijedni izbori u Srbiji nisu izvršeni bez pritiska policije, za koju je bilo nezamislivo da poštuje volju birača. Da bi kralj ostao dosledan proklamaciji, nije bilo druge mogućnosti nego da se izvršeni izbori poverenika ponište i narede novi. Kralj je ukazom obavljene izbore proglasio nevažećim, a nove zakazao za 16. decembar 1888, pomerivši samim tim i dan saziva Velike narodne skupštine na 23. decembar. Za nadziranje novih izbora određene su specijalne komisije, ,,Kraljevske nadzorne komisije'', koje su brojale po tri člana – iz svake partije po jedan. Hristić je 29. novembra izdao uputstvo za njihov rad, u kojem je naročita pažnja posvećena onim delovima izborne procedure zbog kojih su žalbe u prethodno održanim izborima bile najčešće, Komisije su prvo morale da utvrde ispravnost biračkih spiskova i da provere da li su ih opštinske vlasti po zakonu na vreme izložile na slobodan uvid javnosti. Zatim su imale da se uvere da li su dan, mesto i vreme održavanja izbora blagovremeno objavljeni. Članovi komisije su bili zaduženi da prate izborne procese od početka do kraja i da se pri tom postaraju da svaki birač da svoj glas posebno, a ni u kom slučaju aklamacijom. Beleženje i prebrojavanje glasova takođe je imalo da se obavi pod njihovim neposrednim nadzorom. Pod istim uslovima propisano je i biranje narodnih poslanika. U uputstvu ministar je izričito naglasio da se njemu moraju svakodnevno podnositi izveštaji o tome u kojoj su opštini dotičnog dana obavljeni izbori i da li su se odvijali u skladu sa zakonom.[96]

Izborni rezultati pokazali su pravo raspoloženje naroda koji se u ogromnom broju izjasnio za radikale. Od ukupnog broja narodnih poslanika bilo je samo 4 naprednjaka, 94 liberala, 40 bez partijske boje i čak 457 radikala.[96]

Od 6. do 21. decembra Veliki ustavotvorni odbor pretresao je nacrt Ustava, da bi ga sutradan, 22. decembra, potpisali svi članovi osim Dimitrija Katića i Ranka Tajsića. Radikali nisu bili u potpunosti zadovoljni ustavnim projektom, iako su na početku rada bili upoznati sa kraljevim planom da će Ustav biti kompromisni i rezultat „dvostranog ugovora između krune i naroda". Kralj je u više navrata na sednicama Odbora ponavljao da daje ono što se može, ali da neće dozvoliti da u Ustav uđu bilo kakve preteranosti kao u „danajsko bure", Prilikom izrade Ustava, kralj je oko spornih pitanja pribegavao specijalnoj metodi pritiska kako bi primorao radikale na popuštanje- pretio im je Nikolom Hristićem, Iako ne tako strašan kao u vreme Timočke bune, spominjanje Hristićevog imena moralo je da probudi kod radikala sećanje na teške okove, mračne ćelije i smrtne presude, Nebrojano puta kralj je ponavljao: „Od volje vam zavisi. Moja će vlada podneti Skupštini referat o svemu dosadašnjem radu i svoj predlog Ustava da ga prosto primi, ili odbaci. Šta bi bilo dalje – to neću krititi ...ne bi trebalo da me dovedete do alternative...''[97]

Vlada je za vreme izrade Ustava strahovala da radikali u Odboru ne taktiziraju sa popustljivošću samo iz razloga da se dođe do Velike skupštine, gde će pobunom skupštinske većine i opstrukcijom odbaciti podneti predlog. Još jedna velika zebnja među ministrima bila je izazvana antidinastijskim osećanjima kod radikala, koja su sada vrlo lako mogla isplivati na površinu. Vlada je početak rada Skupštine čekala pripremljena za sve mogućnosti.[97]

U zgradi Narodnog pozorišta predsednik Vlade je čitanjem ukaza otvorio 30. decembra prvi redovni sastanak Velike narodne skupštine. Drugim ukazom kralj je dao ovlašćenje Vladi da Skupštini uputi predlog Ustava „te da ona reši da li ga usvaja u celini". Oformljen je i skupštinski odbor od 54 člana za proučavanje predloga. Beogradski radikali su pokazali više razumevanja i sklonosti ka kompromisu od svojih drugova u unutrašnjosti. Umorni od desetogodišnjeg progona, oni su bili spremni da prihvate Ustav „od korice do korice" kako je kralj Milan tražio. Međutim, takozvani narodni tribuni, nisu hteli da se povedu za svojim vođstvom. Izabrani skupštinski Odbor počeo je da pretresa član po član ustavnog Nacrta u prisustvu Vlade. Do sukoba je došlo kada je ministar Vladan Đorđević stavio primedbu Odboru na takav način rada jer je u kraljevom Ukazu izričito naglašeno da se o podnetom predlogu može raspravljati samo u celini.[97]

Uz ekstremne radikale stala je velikoškolska omladina koja je 25. decembra uputila skupštinskom radikalnom klubu proglas, kojim opominje poslanike radikale da se nacrt Ustava kosi sa programom Radikalne stranke, kao i sa njenim dotadašnjim radom.[97]

Glavni odbor stranke je pokušavao da preko partijskog lista utiče na svoje drugove iz unutrašnjosti i pridobije ih da glasaju za Ustav. Na drugom redovnom sastanku Velike narodne skupštine od 2. januara 1889. Stojan Protić je pročitao izveštaj većine ustavnog skupštinskog odbora, a Pera Maksimović izveštaj manjine. Glasanje je dalo sledeći rezultat: 498 „za, 75 „protiv“, 3 „uzdržana“ i 15 poslanika nisu prisustvovali sednici. Sutradan se pristupilo potpisivanju protokola i novog Ustava. Mada poznat u istoriografiji kao Ustav iz 1888. godine, zapravo je izglasan u Skupštini 1889. po novom kalendaru te je opravdan i tačan naziv Ustav iz 1889. Radikalska skupština „pet šestina usvojila je velikom većinom Ustav bez izmena. Srbija je postala ustavna narlamentarna monarhija sa jednodomnim skupštinskim predstavništvom.[98]

Prerogative Krune po ustavu: Kraljeva je ličnost neprikosnovena. Kralju se ne može ništa u odgovornost staviti, niti Kralj može biti tužen. Zakonodavnu vlast vrše Kralj i Narodno Predstavništvo zajednički (Kralj potvrđuje i proglašava zakone). Izvršnu vlast vrši vladar preko svojih odgovornih ministara po odredbama ovoga Ustava. Ministre postavlja i razrešava Kralj, iz redova skupštinske većine. Kralj postavlja sve državne činovnike. U njegovo ime i pod njegovim vrhovnim nadzorom vrše svoju vlast sva zemaljska nadleštva. Kralj je vrhovni zapovednik sve zemaljske sile, zastupa zemlju u svima odnosima sa stranim državama. On oglašuje rat, zaključuje ugovore mira, saveza i druge, i saopštava ih Narodnoj Skupštini, u koliko i kad interesi i sigurnost zemlje to dopuštaju.[98]

Skupština: Obična i Velika; Puna zakonodavna vlast (znači i zakonska inicijativa) – Nikakav zakon ne može se izdaši, ukinuši, izmeniti ili protumačiti bez pristanka Narodne skupipšine; Puno budžetsko pravo (stari se budžet može produžiti samo ako je skupština raspuštena i to najduže do 4 meseca); Jednodomna; Trogodišnja skupštinska perioda; Niko i nikad ne može uzeti poslanika na odgovor koji je dao kao član Skupštine, a za svoje govore u Skupštini poslanici ne odgovaraju nikome drugom sem samoj Skupštini; Izbori su neposredni i tajni (kuglicama); Podela mandata sistemom izbornog količnika (D'Ontov sistem); Izborni cenzus i dalje – aktivno biračko pravo (21 godina i 15 dinara godišnjeg poreza), pasivno biračko pravo (30 godina i 30 dinara poreza); Kvalifikovani poslanici (iz svakog okruga po dva poslanika sa fakultetom), koji se biraju istog dana i na isti način kao i ostali poslanici, ali odvojeno od njih; Velika narodna skupština – dva puta veća od obične i saziva se kad se rešavaju pitanja; u slučaju da presto ostane bez naslednika, prilikom izbora kraljevskih namesnika, rešava o izmenama u ustavu, o smanjivanju ili razmeni nekog dela državne teritorije i kad kralj nađe za shodno da je sasluša.[98]

Abdikacija[uredi | uredi izvor]

Pošto je Skupština usvojila Ustav onako kako je to kralj želeo, evropska diplomatija je imala utisak da kralj Milan apsolutno vlada situacijom. Solzberi je bio veoma zadovoljan zbog povoljnog ishoda srpske krize, a Hengelmiler i Kalnoki isticali su značajnu ulogu kralja Milana tokom čitavog rada na Ustavu i njegovom usvajanju u Skupštini; komentarisali su da su radikalski seljaci zadovoljni otišli kućama jer su dobili sve što su tražili. Vest da kralj hoće da napusti presto iznenadila ih je, sada kada je u „svemu uspeo" i kada je „učvrstio svoj položaj“. U Austro-Ugarskoj abdikacija je uzimana kao pobeda ruske politike na Balkanu.[99]

Mnogo se manipulisalo u javnosti sa navodnim nervnim rastrojstvom kralja Milana usled koje je odlučio da se povuče. U jednom poverljivom izveštaju Hengelmilera poslanik monarhije kaže da je Milan „normalno raspoložen". Razgovor Milana i Sečenjija u Beču, marta 1889, pokazuje da je kralj svoj silazak sa prestola dobro isplanirao i da je još tada imao jasan cilj šta će posle toga raditi. Austro-Ugarskom zvaničniku nabrojao je dvadeset razloga za ono što je učinio, od kojih je svaki za sebe bio dovoljan. Motivi su bili lični i politički. Kraljevo biće ne podnosi „srpski nedisciplinovani karakter"; kralj je upotrebio sve načine da usadi, ukoreni, svoja politička gledišta, ali bez uspeha. Završio je Ustav pod kojim on ne može, ali bi neko drugi mogao vladati. Učinio je to da spase dinastiju. Sinu, kad postane punoletan, ne ostaje ništa drugo do da ukine ustav, razmišljao je bivši kralj. Do tada on će raditi na tome da mu sin bude privržen, te će on, kao otac, docnije izvršiti ulogu poluge koja će preokrenuti stvari u svom pravcu. Sve ukazuje na smišljen politički potez, nastao kao potreba da se spase dinastija i presto, a ne na neurotičan i histeričan čin kako se obično ističe. Na pitanje Sečenjija zašto nije izabrao drugačiji put, Milan Obrenović mu je odgovorio da je politički sistem u Srbiji neizvestan i da nije mogao postupiti drugačije. Krunisane glave, izuzev Franje Josifa, nisu mu naklonjene, tvrdio je, te podršku sa strane nije imao.[99]

Kraljeve kalkulacije u vezi ugroženosti dinastije bile su opravdane. Samo dve nedelje nakon odlaska iz zemlje po abdikaciji, antidinastička struja u zemlji, a naročito u Radikalnoj stranci, sve više je rasla. Tovorilo se da je „pola posla svršeno", Međutim, nosioci antidinastičkog pokreta nisu dobili podršku velikih sila – Rusije i Austro-Ugarske. Dva monarha su podržala miropomazanje maloletnog kralja Aleksandra u Žiči, u leto 1889. godine i knez Crne Gore Nikola Petrović, nije više pominjan kao kandidat za srpski tron, umesto Obrenovića.[99]

Na proslavi Dana Kraljevine 22. februara 1889, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika (Ristića, Protića i Belimarkovića), koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.[100]

Prosveta u Srbiji za vreme kralja Milana[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan je za prosvetu u Srbiji izdvajao značajna sredstva i imao posebnih zasluga. Za vreme njegove vladavine osnovna škola, gimnazija i Velika škola su dobile viši nivo. Broj škola se svuda uvećavao. Zaslužan je i za osnivanje Akademije nauka. Veliki broj đaka školovao se o njegovom trošku na najvišim školama u inostranstvu. Za najbolje temate đaka Velike škole izdvajao je godišnje po 120 dukata tokom svoje cele vladavine. Kad se povlačio sa prestola, Velikoj školi je poklonio zemljište za Botaničku baštu Jevremovac.[101]

Knez Milan Obrenović kreće u rat 1876

Delatnost nakon napuštanja prestola[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan u lovačkom odelu, K. K. Atelier, foto-papir, karton, pozitiv, smeđ, 26,6×23 cm, Beč, posle 1889.

Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvo, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.

Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiji za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim.

Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.

Komandant Aktivne vojske[uredi | uredi izvor]

Epoleta Armijskog generala Kraljevine Srbije (1900-1901)

Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljavati i osavremenjavati uz pomoć Dimitrija Cincar-Markovića.

Kralj Milan Obrenović, delo Milana Jovanovića, foto-papir, karton, pozitiv, kaširano, 19,7×12,4 cm, kraj 19. veka, Beograd

Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima. Dok se Milan vozio otvorenim kolima, od pet ispaljenih metaka jedan ga je lakše ranio. Na kralja je pucao Đuro Knežević iz Bosne. Pašić je uhapšen i doveden u Biograd (Beograd). Za kraljevskog tužioca zaduženog za podizanje optužnice protiv počinioca ovog krivičnog dela imenovan je lični prijatelj kralja Milana - Vasilije Simić (1866—1931), bivš. predsednik beogradskog Varoškog suda, iz porodice koja je bila odana dinastiji Obrenović, tokom više generacija. Tekst optužnice odgovarao je materijalnoj istini ali i nepogrešivoj Simićevoj proceni o ulogama određenih ličnosti u njoj koje je okvalifikovao kao neosporne saučesnike atentatora Kneževića. O samom atentatu su puno pisali mnogobrojni njegovi savremenici, a u prvom redu prof. Slobodan Jovanović (1869—1958) i Živan Živanović (1852—1931). Atentator Knežević je na koncu procesa i osuđen od Prekog suda na smrt streljanjem.

Za zasluge u reformi vojske kralj Milan je 1900. godine, unapređen u čin armijskog generala. Ovaj čin do tada nije postojao u srpskoj vojsci. Dizajn epolete za ovaj čin će po smrti kralja Milana preuzeti novi čin vojvode uveden 1901. godine.

Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.

Kralj Milan na odru, 1901. u Beču.
Sahrana kralja Milana u manastiru Krušedol
Nadgrobna ploča kralja Milana

Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franc Jozef, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.

Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiji. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:

Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode u pozorište da gleda komad Rakovskog. Preminuo je 11. februara 1901. u 47. godini života. Sahranjen je u Manastiru Krušedol, pored kneginje Ljubice.

Postoje sačuvani njegovi memoari, prvi put objavljeni na nemačkom jeziku 1902. godine, a na srpskom jeziku tek 2019. godine.[102]

Tokom 2020. pronađeno je 27 stranica kraljevih pisama na Francuskom jeziku. U njima on savetuje svog sina princa Aleksandra kako da vlada i izražava kritičke stavove prema tadašnjim političarima, poput Nikole Pašića.[103]

Grob kralja Milana u Krušedolu, izdanje knjižare Sv. Ognjanovića, dopisna karta, štampa, 14×9 cm, početak 20. veka. Na aversu je odštampano: Grob kralja Milana u Krušedolu, Izdanje knjižare Sv. Ognjanovića.

Pisma kralja Milana[uredi | uredi izvor]

Pismo kralja Milana, deo kolekcije Obrenovića u Adligatu

Delovanjem članova Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” književnika Miloša Jankovića, Stevanke Češljarov i koordinira nabavke dr Adama Sofronijevića ukupno 27 stranica poverljivih pisama našlo se u Srbiji.[104] Pisma su nabavljena u inostranstvu i prebačena u Srbiju tokom jeka pandemije Kovid 19.

Na početku 1897. godine, uoči svog povratka u Srbiju,[105] kralj Milan je uputio niz pisama svom nasledniku kralju Aleksandru Obrenoviću na Francuskom jeziku.

U pismima kralj savetuje dvadesetjednogodišnjeg sina kako da vlada. Predlaže mu da napusti prorusku spoljnopolitičku strategiju svoje majke i premijera Pašića koje ironično naziva ”svetim”[105] i da umesto toga „pije vodu sa dva izvora”,[106] odnosno da ne veže Srbiju samo za jednu veliku silu. Kralj u pismima sinu otkriva šta je saznao iz diplomatskih krugova i sa dvora u Beču. Značajna tema pisama je i nabavka oružja i potreba Srbije da se naoruža, što po mišljenju kralja Milana nije moguće uraditi legalnim kanalima tako da će Srbija morati da pribavi oružje drugim tokovima. Modernizacija i nabavka naoružanja za vojsku Srbije pokazaće se ključnim za pobede u Balkanskim ratovima.[107]

Novootkrivena pisma su značajnu po tome što otkrivaju dodatnu dimenziju ličnosti i delovanja kralja Milana i pokazuju racionalnog čoveka[108] i mudrog vladara koji dobro poznaje geopolitičke prilike.

Pisma su bila izložena u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu u Junu 2020.[107] i biće deo stalne postavke Muzeja knjige i putovanja.

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan nosilac je brojnih domaćih i stranih odlikovanja. Pored navedenih odlikovanja, kralj je nosilac svih kraljevskih ordena u rangu velikog majstora.

Domaća odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Strana odlikovanja[109][uredi | uredi izvor]

Titule[uredi | uredi izvor]

  • 10. jun 1868. — 6. mart 1882. Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Milan M. Obrenović od Srbije
  • 6. mart 1882. — 6. mart 1889. Njegovo Veličanstvo kralj Milan I Obrenović od Srbije
  • 6. mart 1889. — 11. februar 1901. Njegovo Veličanstvo kralj Milan Obrenović, grof od Takova

Grbovi kneza i kralja Milana[uredi | uredi izvor]

grb kneza Milana
grb kralja Milana

Grb kneza Milana Obrenovića je crveni štit sa kneževskom krunom. Ispod štita nalazi se lenta, na kojoj je ispisan moto dinastije Obrenović: Vreme i moje pravo. Na štitu je grb Kneževine Srbije, beli krst na crvenom štitu, 1389. (Kosovski boj) i 1815. (Drugi srpski ustanak) na antenu, i uspravni mač vrhom nagore, na patibulum krsta, sa po jednim ognjilom u svakom uglu, dok štit obuhvata uroboros sa kneževskom krunom na svojoj glavi. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštom, kome se na vrhu nalazi kneževska kruna.

Grb kralja Milana Obrenovića jeste jeste dvoglavi beli orao na crvenom štitu s kraljevskom krunom. Ispod štita nalazi se lenta, na kojoj je ispisan moto dinastije Obrenović: Vreme i moje pravo. Ispod svake kandže dvoglavog orla nalazi se po jedan krinov cvet. Na prsima mu je ovalni grb Kneževine Srbije, beli krst na crvenom štitu, 1389. (Kosovski boj) i 1815. (Drugi srpski ustanak) na antenu, i uspravni mač vrhom nagore, na patibulum krsta, sa po jednim ognjilom u svakom uglu, dok štit obuhvata uroboros sa kneževskom krunom na svojoj glavi. Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim plaštom, na čijem se vrhu nalazi kraljevska kruna.

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Teodor Mihailović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Jevrem Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Baba Višnja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Miloš Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Anta Bogićević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Tomanija Bogićević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Milan Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Kostin Katardži
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Elena Marija Katardži
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Smaranda Balš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supruga[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
kraljica Natalija Natalie of Serbia c1875.png 14. maj 1859. 8. maj 1941.

Deca[uredi | uredi izvor]

Kralj Milan i princ Aleksandar Obrenović 1888. godine
Kralj Milan sa porodicom
ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
kralj Aleksandar Aleksandar Obrenovic 1890.jpg 14. avgust 1876. 11. jun 1903. kraljica Draga
knežević Sergej 14. septembar 1878. 19. septembar 1878. umro pet dana posle rođenja

Dete (sin iz vanbračne veze sa Artemizom Hristić)[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Đorđe Obrenović 1889.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Novine srpske 25. decembar 1897.”. digarhiv.nbs.rs. Narodna banka Srbije. 25. decembar 1897. Pristupljeno 30. maj 2022. »Prva objava gore desno« 
  2. ^ „Srpske novine”. digarhiv.nbs.rs. Narodna banka Srbije. 9. jun 1900. Pristupljeno 30. maj 2022. »Prva vest na naslovnoj strani« 
  3. ^ U pokoj kralja Milana („Večernje novosti“, 3. maj 2003)[mrtva veza]
  4. ^ "Politika", Beograd 1925. godine
  5. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 131. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  6. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 131—132. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  7. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 132. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  8. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 132—133. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  9. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 133. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  10. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 133—134. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  11. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 134. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  12. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 134—135. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  13. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 135. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  14. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 135—136. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  15. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 136. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  16. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 137. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  17. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 138. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  18. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 138—139. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  19. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 139. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  20. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 140. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  21. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 140—141. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  22. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 141. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  23. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 142. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  24. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 142—143. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  25. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 143. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  26. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 143—144. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  27. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 144. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  28. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 145. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  29. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 149. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  30. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 150. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  31. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 151. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  32. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 151—152. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  33. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 152. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  34. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 152—153. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  35. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 153. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  36. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 153—154. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  37. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 154. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  38. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 154—155. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  39. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 155. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  40. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 205. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  41. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 206. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  42. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 206—207. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  43. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 207. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  44. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 207—208. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  45. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 208. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  46. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 208—209. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  47. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 209. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  48. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 209—210. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  49. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 210. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  50. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 210—211. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  51. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 211—212. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  52. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 212. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  53. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 212—213. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  54. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 213. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  55. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 213—214. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  56. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 214. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  57. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 214—215. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  58. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 215. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  59. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 215—216. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  60. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 216. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  61. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 216—217. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  62. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 217—218. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  63. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 218—219. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  64. ^ Pečat kralja Milana Obrenovića, Istorijski muzej Srbije
  65. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 219. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  66. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 220. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  67. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 222. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  68. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 222—223. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  69. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 223. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  70. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 223—224. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  71. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 224. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  72. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 224—225. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  73. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 225. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  74. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 225—226. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  75. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 226. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  76. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 227. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  77. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 227—228. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  78. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 228. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  79. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 228—229. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  80. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 229. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  81. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 229—230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  82. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 230. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  83. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 231. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  84. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 231—232. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  85. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 232. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  86. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 232—233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  87. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 233. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  88. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 234. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  89. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 234—235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  90. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 235. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  91. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 236. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  92. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 237. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  93. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 237—238. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  94. ^ a b Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 238. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  95. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 239. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  96. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 240. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  97. ^ a b v g Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 241. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  98. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 242. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  99. ^ a b v Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 243. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  100. ^ Rajić, Suzana; Leovac, Danko (2018). Istorija srpskog naroda u 19. i početkom 20. veka- Srpska država u 19. veku. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 246. ISBN 978-86-17-19819-8. 
  101. ^ Njegovo veličanstvo kralj Milan. - U: Prosvetni glasnik, 1. februar 1901. godine.
  102. ^ „Memoari kralja Milana prvi put na srpskom jeziku”. Večernje novosti. 8. 9. 2019. Pristupljeno 9. 9. 2019. 
  103. ^ Vasiljević, Branka. „Nepoznati delovi kraljevih pisama”. Politika Online. Pristupljeno 2020-06-18. 
  104. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Strogo poverljivo, nabavke oružja, diplomatske tajne – šta otkrivaju pisma kralja Milana”. www.rts.rs. Pristupljeno 2020-12-03. 
  105. ^ a b „Okani se majke i Pašića - Tajna pisma kralja Milana sinu”. NOVA portal (na jeziku: engleski). 2020-06-21. Pristupljeno 2020-12-03. 
  106. ^ „Šta je kralj Milan pisao sinu Aleksandru: Pij vodu sa dva izvora - Novi Standard”. Novi Standard (na jeziku: srpski). 2020-06-10. Pristupljeno 2020-12-03. 
  107. ^ a b User, Super. „Pisma kralja Milana po prvi put će biti prikazana javnosti u Arhivu Vojvodine”. Arhiv Vojvodine (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala na datum 23. 09. 2020. Pristupljeno 2020-12-03. 
  108. ^ „Pisma kralja Milana Obrenovića u Arhivu Vojvodine”. Dnevnik (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-03. 
  109. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 259—272. 
  110. ^ Timočka buna na IMDB
  111. ^ Timočka buna na sajtu YouTube Film
  112. ^ Kraj dinastije Obrenović na IMDB
  113. ^ Ilka na IMDB
  114. ^ Ilka na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program.
  115. ^ Cvetovi zla na IMDB
  116. ^ Cvetovi zla na sajtu YouTube TV film
  117. ^ Poslednja audijencija na IMDB
  118. ^ Albatros na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program.
  119. ^ Kralj koji je postao Grof („Politika”, 21. avgust 2018)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Prethodnik: knez Srbije
od 10. juna 1868. do 6. marta 1882.
Naslednik:
funkcija ukinuta
Prethodnik:
funkcija uspostavljena
kralj Srbije
od 6. marta 1882. do 6. marta 1889.
Naslednik: