Пређи на садржај

Биљана Србљановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Биљана Србљановић
Биљана Србљановић
Лични подаци
Датум рођења(1970-10-15)15. октобар 1970. (54 год.)
Место рођењаСтокхолм, Шведска
Породица
СупружникГабријел Келер
Универзитет у Београду

Биљана Србљановић (Стокхолм, 15. октобар 1970) српска је драматуршкиња и редовна професорка Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду.

Њен драмски рад карактеришу политичка ангажованост и оштра критика савременог друштва.[1] У политици, позната је по проевропском ставу,[2][3] либералним схватањима и подршци мањинским и ЛГБТ правима.[3][4][5][6][7]

Била је кандидаткиња Либерално-демократске партије за место градоначелника Београда на локалним изборима 2008. године, а од 2018. године је чланица Савета за креативне индустрије председнице Владе Србије Ане Брнабић.[8] У Хартефакт фонду има функцију програмске директорке.[9] Од 2017. је коауторка подкаста "Задовољство у тексту", у продукцији портала Ремаркер.[10]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Биљана Србљановић је рођена 15. октобра 1970. године у Стокхолму, у Шведској.[3][11] Дипломирала је драматургију 1995. године на Факултету драмских уметности у Београду, где данас ради као предавач у звању редовног професора.[3] Од средине деведесетих година, њених пет од укупно седам драма преведено је на двадесет страних језика и изведено у преко педесет позоришта у Европи и Америци.[12] Била је удата је за Габријела Келера, бившег амбасадора Републике Француске у Београду. Против ње је 2012. године поднета кривична пријава због куповине кокаина, а након нагодбе са тужилаштвом о донацији 200.000 динара у хуманитарни фонд, није кривично гоњена.[13][14]

Политички ангажман

[уреди | уреди извор]

Биљана Србљановић је у политику ушла почетком деведесетих, као студенткиња драме на ФДУ. Тада је почела да пише, испочетка драмске критике, а касније и политичке текстове, за крагујевачки десничарски часопис Погледи,[15][16] на иницијативу своје тадашње пријатељице и менторке Исидоре Бјелице.

Биљана Србљановић и Бобан Стојановић на Паради поноса у Београду, 2015. Биљана је те година била кума Параде[7].

Касније током деведесетих, радикално мења политичке ставове. Бивша је чланица политичког савета Либерално-демократске партије. Позната је по својим либералним ставовима и подршци мањинских и ЛГБТ права. Кандидовала се за место градоначелника Београда на локалним изборима 2008. године на листи ЛДП-а.[17]

Стваралаштво

[уреди | уреди извор]

Њен драмски рад карактерише политичка ангажованост и бескомпромисно проевропски став као и оштра критика савременог друштва,[1] јер како она каже, политичка и социјална димензија сасвим је неодвојива од људског бића.[18] Иако је дело Биљане Србљановић с почетка било критика Србије из доба Милошевића, она се не ограничава само на критику сопствене земље.[1] Према речима аустријске критичарке Корнелије Нидермајер, оштрица Биљане Србљановић је окренута увек ка окружењу у ком се налази. Њена дела су настала из снажног личног доживљаја окружења у ком се налази.[1] Док је живела у Србији, њена критика је била окренута ка српском друштву (Београдска трилогија, Породичне приче, Пад), да би јој, кад је отишла из Србије и почела да упознаје европско друштво као и након посете САД, мета постало друштвено устројство тзв. „првог света“ и њихов начин живота, конкретно, наличје уједињене Европе (представа Супермаркет), или „амерички сан“ (представа Америка, други део).[1] Алмут Вагнер, драмска списатељица из Хамбурга каже да нико не зна да описује и анализира тако добро феномене историјских заокрета, транзиције између две ере, као Биљана.[1]

Биљана Србљановић приликом уручења Статуете Јоаким Вујић 2007. године

Међутим, политичка и друштвена критика нису једина тема Биљане Србљановић. Њене драме такође говоре и о интимнијим и личнијим проблемима савременог човека као што су породични и међугенерацијски односи и сукоби. Додуше, сама политичност њених драма управо се базира на сукобу генерација. У последњим драмама се такође говори и о неким чисто метафизичким темама као што су усамљеност, старење и нарочито смрт.[19]

Према Србљановићевој, драмска књижевност такође потпада под књижевност, те је разбијање јединства места и јединства времена сасвим прихватљиво за гледаоца који више не жели да гледа хронолошки уверљиво позориште, већ га занима да на сцени види себе, своје окружење, своје личне проблеме и да све то буде уверљиво приказано.[18]

Београдска трилогија

[уреди | уреди извор]

Београдска трилогија је био први позоришни комад који је написала и чија је премијера била 1997. у Југословенском драмском позоришту у режији Горана Марковића. Ова драма говори о проблемима дијаспоре пратећи неколико група српских емиграната кроз Праг, Сиднеј и Лос Анђелес. Сцене су кратке и висцералне, дијалози брзи са мало речи али веома ефектни.[12]

Представа се играла и у другим земљама као што су Немачка, Аустрија, Швајцарска, Белгија и скандинавске земље. У САД је била премијерно приказана 19. априла 2004. у Вашингтону, у режији Роберта Макнамаре, уметничког директора Театра Сцена који је извео представу. У програму представе се наводи да се ради о делу једног од најталентованијих младих писаца Европе и снажном погледу на теме рата и емиграције.[20]

Породичне приче

[уреди | уреди извор]

Породичне приче је њена друга представа која се премијерно давала у априлу 1998. у Атељеу 212. Представа је неколико година касније (2003), добила Стеријину награду на Стеријином позорју у Новом Саду. Биљана Србљановић је 1. децембра 1999. године постала први страни писац добитник немачке награде Ернст Толер.[21] Анселм Вебер је поставио ову представу у хамбуршком позоришту Дојчес Шаушпилхаус (нем. Deutsches Schauspielhaus), да би убрзо постала део редовног репертоара у 25 немачких позоришта[22] (Хамбург Шпилхаус, Камершпиле Минхен, Немачко позориште у Берлину, Штутгарт Шаушпил, итд). Такође је играна и у Пољској (Театар Гротоцки Вроцлава), Словенији, САД у Јејл Репертори Театру (енгл. Yale Repertory Theater) и другим европским државама.[23]

Дневници

[уреди | уреди извор]

Током прве три недеље НАТО бомбардовања Југославије, из Београда пише дневник за дневни лист Ла Република. Ти текстови су такође објављени и недељнику Шпигел (број 17/1999) а у Италији их је објавила издавачка кућа Балдини&Кастолди, као и Гардијан. У тим дневницима приказивала је сву бесмисленост рата и квазипатриотизма на просторима бивше Југославије као и трагедију српског народа за коју је по њеном мишљењу, један од главних криваца Слободан Милошевић.[24] Међутим, она такође сматра да Милошевић није једини кривац за српску трагедију и истиче како велики део кривице лежи на несвесности самог народа који је, упркос превари на изборима, терору и тоталном уништењу економије, ипак одржао овог човека на власти читаву деценију.[24]

Пад

[уреди | уреди извор]

Пад је био њен трећи позоришни комад завршен децембра 1999. Премијерно је приказан на фестивалу Будва Град-театар јула 2000. У августу 2000, Биљана Србљановић је позвана на Фестивал у Бисану, где је Жан Клод Берути поставио на сцену Пад, а Евелин Диди Леже Породичне приче.[23]

Супермаркет

[уреди | уреди извор]

Супермаркет је позоришни комад који је премијерно приказан на фестивалу у Бечу 2001, у режији Томаса Остермајера, да би затим ова представа постала део редовног репертоара бечког позоришта Бургтеатар.[25]

Супермаркет је мелодрама, то јест, „сапунска опера“ по речима саме Србљановићеве.[26] у овом делу, Србљановићева оштро критикује Запад и неолибералне заблуде постнационалистичке Европе, са посебним освртом на потребу да се аутсајдер, нарочито ако долази с Балкана, категорише као опскурни, ирационални ратни хушкач.[1] Имигрант, аутсајдер, жељан да створи нови дом и да се уклопи у друштво у ком се налази, међутим, колико год се трудио, ипак никад не успева да достигне свој нови, безбедни и признати идентитет[1] захваљујући предрасудама на које ни модерна Европа није имуна.

Главни лик је Лео, источноевропски имигрант који живи негде у Западној Европи и који улази у времеплов. Он седам пута проживљава исти дан – четврти новембар 1999. Србљановићева користи амнезију да изрази поенту — ликови се не сећају шта су радили претходног дана, осим Леа који такође користи ту ситуацију: измислио је свој идентитет. Из огромне жеље да буде херој измислио је сам себи биографију источноевропског дисидента. Супермаркет је комад о очајној и комичној намери да се одржи ова илузија. Када коначно посустаје, спреман на самоубиство, стицајем околности он ће заиста и постати херој.[1]

Америка, други део

[уреди | уреди извор]

Америка, други део је њен пети позоришни комад довршен крајем 2003. у коме критикује „амерички сан“. Радња се одвија у Њујорку, након 11. септембра и великог терористичког напада Ал Каиде. Према речима Томаса Остермајера, Биљана Србљановић овом драмом говори да је: „... прва жртва, као и увек, била истина. Друга је била солидарност која се изгубила међу људима. Још један нови рат – овога пута глобалан – нема свој почетак нити крај. Сан је, насупрот томе, изгледао сасвим другачије: бити слободан. Али не по цену подељеног друштва које се може свести на једини, препознатљив, заједнички именитељ: жељу за профитом.“[1]

Скакавци

[уреди | уреди извор]

Скакавци је драма из 2005. године, написана по наруџбини Југословенског драмског позоришта, која говори о проблемима старих људи. Премијерно је приказана 26. априла 2005. на Великој сцени ЈДП-а.[27] Ова драма јој је донела два веома значајна признања: Европску награду за нову позоришну уметност, једну од најважнијих награда за драмско стваралаштво,[1] као и титулу најбољег страног писца у сезони 2005/2006 коју додељује немачки часопис Театар хојте.[27]

У образложењу за доделу Европске награде стоји:

За њу и за народ њене земље који је толико патио, епитет Европске награде сигурно највише значи као потврда чињеници да су Срби присутни и да ће увек бити присутни на овом континенту. Више него било ко од њених претходника, ова списатељица је учинила Балкан ближим Европи и нагнала нас да размишљамо колико од балканског духа има у нашим душама. Њен глас снажно одјекује целим континентом.[1]

Ова драма уједно чини Биљану Србљановић првим савременим драматургом из Србије чија је представа постављена у Загребачком казалишту младих.[28] Премијера је била 3. марта 2006.[29]

Врат од стакла

[уреди | уреди извор]

Драмом Врат од стакла, писаној за Југословенско драмско позориште и премијерно изведеној 5. октобра 2018 на Великој сцени "Љуба Тадић", Биљана Србљановић се враћа стилу класичних двосатних комада као што су Скакавци, Није смрт бицикло (да ти га украду) и др. Представу је режирао Јагош Марковић, а глумачку поделу чине Весна Тривалић (којој је ово прва представа у београдским позориштима након дуге паузе), Јелисавета Сека Саблић, Анита Манчић, Драган Мићановић, Ирфан Менсур, Милица Гојковић, Марко Јанкетић, Милош Самолов, Слободан Тешић, Бојан Лазаров и Ана Чарман (дете).

Комад говори o грађанској породици у савременом Београду, коју чине три генерације учесника протеста - Студентских демонстрација 1968, демонстрација против власти Слободана Милошевића 1990-их и студентских протеста против власти Александра Вучића.

И ову представу су пратиле контроверзе. С обзиром на ангажман ауторке у Савету за креативне индустрије премијерке Брнабић, неки од критичара су сматрали да је представа индиректна апологетика власти у Србији.[30]

Интимност

[уреди | уреди извор]

Биљана Србљановић је била заражена корона вирусом 2020, у тзв. првом пику првог таласа. Након тог искуства, написала је комад Интимност о животу за време пандемије. Представа је премијерно изведена на Дубровачким љетним играма исте године, режирао ју је Андреј Носов, а у њој играју Леон Лучев и Јелена Граовац.[31]

Награде

[уреди | уреди извор]
Биљана Србљановић

Поред већ поменутих освојила је и следеће награде: награде „Слободан Селенић“, Освајање слободе, 2007. добитница Статуете Јоаким Вујић коју Књажевско-српски театар из Крагујевца додељује сваке године, на Сретење, 15. фебруара,[32] награда „Нова позоришна реалност“ у оквиру манифестације „Premio Europa“, чија је додела објашњена на следећи начин:

Живећи у Србији и истовремено у Европи, Биљана Србљановић није била нимало љубазна са својим сународницима: у „Београдској трилогији“ разоткрила је сав њихов вешто скриван двоструки морал; затим, с бесом слика њихову карикатуру у „Породичним причама“. (...) Срчана, отворена и безобзирна, не ограничава се само на критику своје земље. У „Супермаркету“ је окренула наопачке површни свет западне Европе (...) а не недостаје јој смелости ни у критици Америке у истоименом делу, где сазрева њена способност за психолошку конструкцију ликова. (...) Биљана Србљановић није једина политички ангажована позоришна списатељица која сурово критикује режим своје земље и народ који га подржава.[33]

Дела

[уреди | уреди извор]

Написала је једанаест позоришних комада:

Као глумица се појавила у неколико филмова:[34]

Као студент Академије написала је сценарио за 13 епизода серије Отворена врата,[35] која на хумористичан начин говори о животу једне грађанске породице.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Време:Европска позоришна награда Биљани Србљановић. Европа овде. Време бр. 852
  2. ^ „Вечерње новости. Нико их неће.”. Приступљено 4. 12. 2012. 
  3. ^ а б в г „Званични сајт Биљане Србљановић: Биографија”. Архивирано из оригинала 30. 04. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2012. 
  4. ^ „GayEcho. Подршка мора бити безрезервна. Интервју с Биљаном Србљановић 26. новембар 2007. приступљено 4. децембар 2012.”. Архивирано из оригинала 13. 03. 2016. г. Приступљено 04. 11. 2012. 
  5. ^ „Human Rights Watch: Violation of fundamental rights when writer risks jail sentence for peaceful meeting. 21. maj 2009. pristupljeno 4. decembar 2012.”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2012. г. Приступљено 04. 11. 2012. 
  6. ^ „Amnestz International: Serbia Human rights Defenders at risk. приступљено 4. децембра 2012.”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2016. г. Приступљено 04. 11. 2012. 
  7. ^ а б Tanjug. „Biljana Srbljanović: Parada ponosa postala naša tradicija i ponos”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 10. 06. 2019. 
  8. ^ „Креативне индустрије”. srbija.gov.rs (на језику: српски). Приступљено 10. 09. 2019. 
  9. ^ „O nama”. Heartefact (на језику: српски). Приступљено 2020-05-27. 
  10. ^ „Zadovoljstvo u tekstu Archives”. Remarker (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-27. 
  11. ^ B92.net: Borba za gradonačelnika Beograda
  12. ^ а б „Aleksandar Lukač.Invitation to an Exorcism:An analysis of audience response to the reading of Biljana Srbljanović's Belgrade Trilogy at Harbourfront Studio Theatre in Toronto, Ontario”. Архивирано из оригинала 17. 08. 2007. г. Приступљено 25. 08. 2007. 
  13. ^ "Od Srbljanovićkinog kokaina sam mogao da napravim špansku seriju", ТВ Прва
  14. ^ Dileru Biljane Srbljanović 3,5 godine zatvora
  15. ^ СТАРА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА : Слободан Стојићевић : Погледи : ПОЛИТИКА
  16. ^ „Internet Svedok - 858”. Архивирано из оригинала 21. 12. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2012. 
  17. ^ Б92: ЛДП: Биљана Србљановић за Београд
  18. ^ а б Време, бр 748. Интервју са Биљаном Србљановић. Ожиљци на свима.
  19. ^ „Б92. Култура. Позориште. О представи. Биљана Србљановић. Награда нова позоришна уметност.”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 26. 08. 2007. 
  20. ^ „Српство. Вести. 23. април 2004.”. Архивирано из оригинала 11. 5. 2008. г. Приступљено 24. 8. 2007. 
  21. ^ „Kakanien: Speech 3: Biljana Srbljanović”. Архивирано из оригинала 09. 03. 2012. г. Приступљено 26. 02. 2012. 
  22. ^ „Schauspielhaus Bochum. Anselm Weber”. Архивирано из оригинала 26. 08. 2012. г. Приступљено 26. 02. 2012. 
  23. ^ а б La Coline: Biljana Srbljanović
  24. ^ а б Guardian:Diary of a defiant Serb. 15. maj 1999.
  25. ^ „Дневни културни инфо: Биљана Србљановић”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 25. 08. 2007. 
  26. ^ „Желела сам да свако зајебе свакога, да свако лаже свакога, и да свако мрзи свакога. Али да ипак сви зависе једни од других, тако да све то буде измешано. То је сапунска опера.“ Време, бр. 852. Европа овде. Иван Меденица.
  27. ^ а б „B92.net: Нови успех Биљане Србљановић”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2007. г. Приступљено 26. 07. 2007. 
  28. ^ Радио 101:Интервју са Биљаном Србљановић, објављен 23. фебруара 2006.
  29. ^ „Национал. Биљана Србљановић - поп звијезда еуропског театра у Загребу”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 25. 08. 2007. 
  30. ^ Паковић, Златко (8. 10. 2018). „Позориште опортунизма”. Данас. 
  31. ^ „"Интимност" Биљане Србљановић на Дубровачким летњим играма: Најактуелнија тема данашњице”. Блиц. 12. 8. 2020. 
  32. ^ „Добитници Статуете Јоаким Вујић, сајт Књажевско-српског театра”. Архивирано из оригинала 24. 01. 2010. г. Приступљено 12. 11. 2009. 
  33. ^ „Превод дела текста са сајта Награда Европе на италијанском”. Архивирано из оригинала 07. 03. 2016. г. Приступљено 27. 05. 2008. 
  34. ^ ИМДб Биљана Србљановић
  35. ^ Биљана Србљановић на IMDb-у

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биљана_Србљановић&oldid=28818774”