Đura Jakšić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đura Jakšić
Đura Jakšić - Autoportret, 1857‒1858, Narodni muzej.jpg
Đura Jakšić, autoportret (ulje na platnu, detalj)
Datum rođenja(1832-08-08)8. avgust 1832.
Mesto rođenjaSrpska Crnja
Austrijsko carstvo
Datum smrti16. novembar 1878.(1878-11-16) (46 god.)
Mesto smrtiBeograd
Kneževina Srbija
RoditeljiDionisije
Hristina
Pravac/tradicijaRomantizam
Najvažnija dela
Kuća Đure Jakšića u beogradskoj Skadarliji - kuća u kojoj je proveo poslednje godine života i u kojoj je umro

Georgije „Đura” Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832Beograd, 16. novembar 1878) bio je srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac i učitelj.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bista ispred osnovne škole u Pančevu, koja nosi njegovo ime
Spomen ploča na Kući Đure Jakšića u Skadarliji

Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Njegovo pravo ime je Georgije. Otac Đure Jakšića, Dionisije (rođen 1806) bio je sveštenik. Majka Hristina (rođena 1812), bila je iz svešteničke porodice. Osim prvorođenog Đure, Dionisije i Hristina imali su još osmoro dece (Maksim, Lazar, Martin, Aleksandar, Jovan, Venijamin, Stefanida i Julijana), od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Đura je osnovnu školu pohađao u rodnoj Crnji, Hacfeldu (današnji Žombolj) i Segedinu. Tri razreda gimnazije završio je u Segedinu. Kako je bio osrednji đak, otac je želeo da Đura izuči trgovački zanat, te ga je slao u Hacfeld na školovanje tokom raspusta i u Kikindu u trgovačku radnju, ali je Đura svaki put bežao kući. Posle završene gimnazije, otišao je u Temišvar (danas Rumunija) da uči crtanje kod Slovaka Agosta Dunajskog. Godine 1846. umrla mu je majka Hristina. Motiv sedmoro siročadi, pojavljuje se kasnije u Đurinom stvaralaštvu.[1] Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umetničke akademije italijanskog slikara Đakoma Marastonija u Pešti, gde je bio najbolji učenik, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti.[2] Vrativši se u rodni kraj, produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848—1849. godine iako šesnaestogodišnjak, učestvovao je kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga je nemaština primorala da prihvata razne poslove. Radio je po povratku iz Velikog Bečkereka, kao kancelista kod sreskog sudije Lazara Vlahovića. Tu je u Velikoj Kikindi 1850. godine portretisao Vlahovića[3], i poklonio mu isti portret. Bila je to prva slika koju je uradio slikar Jakšić. Tih godina često je menjao mesto boravka. Otišao je u Beograd, a ubrzo posle toga u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kretao u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorala da se vrati kući, ali ubrzo potom otišao je na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. godine nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Pisao je pesme i štampao ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelašao je 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji su se okupljali oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živeo je u Banatu do 1856.

Od 1857. prešao je u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji je radio kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravio je i u manastiru Vraćevšnica, gde je nacrtao nekoliko istorijskih portreta, koje je poklonio manastiru.[4] U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dve godine dok je radio u gimnaziji (1863-1865).[5][6] Ova kuća srušena je 2018. godine.[7] U Sabanti je 1936. godine na svečanosti otkrivena spomen-bista Jakšića, koji je tu došao za učitelja u avgustu 1865. godine.[8]

Bista Đure Jakšića u Maloj Krsni

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bilo je okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića 1872. godine dobio je posao u Državnoj štampariji.

Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Prvobitno je sahranjen na starom Tašmajdanskom groblju[9], ali su njegove kosti, nakon otvaranja groblja, prenešene na Novo groblje u Beogradu. Na grobnom spomeniku Đure Jakšića ispisane su reči: U svetu, brale, nema ljubavi.[10][11]

Imao je suprugu Tinu (Hristinu) i decu Miloša, Beluša, Tijanu i Milevu. Beluš (* 1863 — † 1882) takođe je slikao i pisao.[12]

Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu). Slika je posvećena javorskim junacima iz srpsko-turskog rata 1876—1878. godine

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Stihovi Đure Jakšića u Skadarliji
Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović)

Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.[13]

Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreontske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima.

Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.

Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu, 1856).
Đura Jakšić, Knez Lazar (ulje na platnu), 1857-1858, danas u Narodnom muzeju u Beogradu

Kritički osvrt[uredi | uredi izvor]

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutrašnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’

Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.

Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

Nagrade koje nose ime Đure Jakšića[uredi | uredi izvor]

U Srpskoj Crnji se svake godine održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine.

Nagradu „Đurin šešir” dodeljuju Fondacija „Spomenica solidarnosti” i Ustanova kulture „Stari grad” – Kuća Đure Jakšića.[14]

U Jagodini od 1955. godine postoji književni klub „Đura Jakšić” koji od 2000. dodeljuje „Đurinu gramatu” kao najveće priznanje kluba.[15]

Memorijalni muzej Đure Jakšića[uredi | uredi izvor]

U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umetniku.[16] Otvoren je 1980.

Galerija slika[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Slobodan Pavićević. Hronologija života i rada Đure Jakšića (Dušan Ivanić). Jefimija. str. 33, 34. ISBN 86-7016-027-7. 
  2. ^ „Đura Jakšić”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Pristupljeno 27. 7. 2020. 
  3. ^ "Letopis Matice srpske", Novi Sad 1885.
  4. ^ Borislav Čeliković: Svetilišta rudničkog kraja, izd. Kalenić, Kragujevac 1998. COBISS.SR-ID 65368332
  5. ^ Ruši se kuća Đure Jakšića zbog puta (25. februar 2016)
  6. ^ Srušila se kuća Đure Jakšića (4. novembar 2016)
  7. ^ Đura Jakšić izazvao saobraćajni kolaps („Politika”, 11. jul 2018)
  8. ^ "Politika", Beograd 1936. godine
  9. ^ Oproštaj od velikog Đure Jakšića („Večernje novosti”, 30. septembar 2016)
  10. ^ „U svetu, brale, nema ljubavi”. Beogradska groblja. Pristupljeno 27. 7. 2020. 
  11. ^ Grob Đure Jakšića
  12. ^ "Srpski narod", 23. oktobra 1943
  13. ^ „Đura Jakšić: Lutalica, buntovnik, revolucionar”. Prva srpska. 28. 11. 2015. Pristupljeno 29. 4. 2016. 
  14. ^ Đurin šešir Ivanu Laloviću („Politika”, 30. maj 2019)
  15. ^ „Pisci obeležili slavu Svete Bogorodice Trojeručice, nagrade Taniću i Dimitrijeviću”. Politika. 25. 7. 2019. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  16. ^ „Memorijalni muzej Đure Jakšića”. Arhivirano iz originala na datum 22. 3. 2015. Pristupljeno 27. 7. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mišić, Snežana, Đura Jakšić: između mita i stvarnosti, 2019.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]