Mihailo Obrenović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mihailo Obrenović
Mihailo Obrenović III.jpg
Knez Mihailo Obrenović
Datum rođenja (1823-09-16)16. septembar 1823.
Mesto rođenja Kragujevac
 Kneževina Srbija
Datum smrti 29. maj 1868.(1868-05-29) (44 god.)
Mesto smrti Beograd
Kneževina Srbija
Dinastija Obrenovići
Otac Miloš Obrenović
Majka Ljubica Obrenović
Supružnik Julija Hunjadi
Potomstvo Velimir Mihailo Teodorović (vanbračni)
Knez Srbije
Period 8. jul 183925. avgust 1842.
Prethodnik Milan Obrenović
Naslednik Aleksandar Karađorđević
Knez Srbije
Period 26. septembar 186010. jun 1868.
Prethodnik Miloš Obrenović
Naslednik Milan Obrenović
Grb kneza Mihaila.png
Potpis

Mihailo Obrenović (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga atentatom.

Mihailo je bio drugi sin kneza Miloša i Ljubice Obrenović. Po očevoj abdikaciji pošao je sa njim u izgnanstvo, ali ubrzo je po smrti svog starijeg brata Milana, stupio na presto Srbije. Pošto je bio maloletan, neko vreme je umesto njega vladalo namesništvo koji su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Zbačen je u buni koju je vodio Toma Vučić Perišić. Posle zbacivanja je putovao Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi.

Nakon što je na Svetoandrejskoj skupštini zbačen knez Aleksandar Karađorđević, Mihailo se vratio u Srbiju. Po očevoj smrti 1860. godine po drugi put postao knez Srbije. Ovoga puta je imao više iskustva u diplomatiji i upravljanju državom. Jedan od velikih uspeha kneza Mihaila bilo je uklanjanje osmanlijskih tvrđava, posada i flote iz Srbije. Knez Mihailo je prvi imao ideju za stvaranje Balkanskog saveza, ali zbog nepoverenja prema Crnoj Gori i Bugarskoj, do tog saveza nije još došlo.

U unutrašnjoj politici knez Mihailo je vladao autokratski. Ubijen je 1868. godine kao žrtva atentata na Košutnjaku. Mihaila je nasledio njegov sinovac Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema.

Biografija[uredi]

Detinjstvo[uredi]

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju.

Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći, Savka, bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.[traži se izvor]

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat, Milan I Obrenović, dobio je presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin, Mihailo Obrenović.[traži se izvor]

Prva vladavina[uredi]

Mladi knez Mihailo.

Knez se tokom 8 meseci vladavine Prvog namesništva nalazio na očevom imanju u Bukureštu. Poslanstvo u kome se nalazila i njegova majka Ljubica pozvalo ga je da se vrati u Srbiju. Pre dolaska u Beograd, Mihailo je posetio Carigrad gde ga je sultan Abdulmedžid dočekao sa velikim počastima. U Srbiju je stigao početkom marta 1840. godine. Njegova vladavina predstavlja nastavak borbi obrenovićevca i ustavobranitelja za vlast. Po kneževom dolasku u Srbiju, sazvana je marta 1840. godine Skupština u Beogradu (na Topčideru) gde je pročitan sultanov berat. Već tu se video koliko su ustavobranitelji bili uticajni na Porti. Naime, uspeli su da izdejstvuju da Mihailo bude proglašen za izbornog, ali ne i za naslednog (kako je predviđeno hatišerifima iz 1830. i 1833. godine i Turskim ustavom) kneza. Posebnim sultanovim aktom, maloletnom Mihailu (imao je tada 17 godina) određeni su za savetnike Vučić i Petronijević.

U takvoj situaciji, istaknuti obrenovićevci pokrenuli su narodni pokret koji je pokazao da Obrenovići i dalje imaju mnogo pristalica u zemlji. Organizatori su bili kneginja Ljubica i načelnik užičkog okruga, Jovan Mićić, a radio je i gospodar Jevrem. Jevrem je maja 1840. godine održao sastanak sa grupom seljaka, nakon čega je došlo do opšteg pokreta protiv ustavobranitelja, najpre u kolubarskom srezu, a zatim i u ostalim krajevima Šumadije, okolini Smedereva i čačanskom i podrinskom okrugu. Seljaci su masovno dolazili u Topčider da izjave podršku mladom knezu. Pod pritiskom naroda, Petronijević i Vučić dali su ostavke na položaje savetnika, a ustavobraniteljski prvaci beže u Beogradsku tvrđavu i stavljaju se pod pašinu zaštitu. Seljaci traže da se prestonica premesti u Kragujevac što je i učinjeno 25. maja 1840. godine.

Ustavobranitelji su 7. maja 1841. godine uspeli da izdejstvuju da se prestonica vrati u Beograd.

Tokom Mihailove prve vladavine održane su dve skupštine: prva marta 1840. godine, a druga na Svetog Iliju, 2. avgusta 1840. godine. Povod je bio dolazak Portinog emisara Musa-efendije u Srbiju (jul) da raščisti novonastalu složenu situaciju. Na Skupštini na Svetog Iliju u Beogradu ponovo je pročitan carski berat, a narodni pokreti su osuđeni. Narodni deputati zahtevali su proterivanje ustavobraniteljskih prvaka. Zbog toga je Musa-efendija poveo Vučića, Petronijevića i Milutina Garašanina u Carigrad, a ostale manje važne prvake u Vidin. Stojan Simić je pobegao u Austriju. Ljubica i Mićić pokušali su da vrate Miloša na vlast, te je avgusta 1840. godine došlo do pobune Petra Ilića Pekete. Pobunjenici su pohvatani i osuđeni. Odlaskom ustavobranitelja iz zemlje završen je prvi period Mihailove vladavine.

Još na proleće 1840. godine knez je sastavio vladu Đorđa Protića (1840-1842), ranije žestokog Miloševog neprijatelja, ali i obrenovićevca. Značajnu ulogu u vladi igrao je Cvetko Rajović, ministar unutrašnjih poslova. Mihailo proteruje ustavobranitelje, ali i Miloševe pristalice. Istovremeno sprovodi mere kojima bi unapredio tada veoma zaostalu zemlju. Ponovo je podigao porez na 6 talira, uveo novčanu kaznu za bespravnu seču državnih šuma, uredba o izdržavanju škola na račun opština i uredba kojom je iznos zajma iz državne kase povećan sa 50 na 300 dukata (onemogućila seljacima da koriste zajmove). Smanjio je vrednost dukata sa 24 na 23 groša i povećao taksu za verske usluge (vernici su morali podići kuću svome parohu i obezbediti mu 8 jutara zemlje). Sve ove odluke uticale su na veliko nezadovoljstvo širokih narodnih masa Mihailovom vladavinom i presudno su uticale na njegov pad. Mere su dobrodošle ustavobraniteljima za napad na režim. Mihailova vlada (za razliku od Miloša koji se suzdržavao prema revolucionarnim pokretima) je period buđenja nacionalne politike. Knez je bio spreman da pomogne pokret protiv Turaka južno od tadašnje Srbije (u istoriografiji poznata kao Niška buna). Zaverenici su prelazili u Srbiju, iz nje nabavljali barut, a posle sloma su mnogi izbegli na prostore Kneževine. Turci su zbog toga još više stali na stranu ustavobranitelja.

Nenaklonjena Mihailovom režimu, Porta je dopustila ustavobranitljskim prvacima da se vrate u Srbiju, na šta su je pritiskale ruska i austrijska vlada. Dopušten je povratak svima sem Perišiću, Stojanu Simiću i Milutinu Garašaninu (knez ih je smatrao najopasnijim protivnicima). Tokom leta se ostatak ustavobranitelja vraća u Srbiju i pritiskaju kneza da vrati i preostalu trojicu, koji u Srbiju dolaze u proleće 1842. godine. Sredinom 1841. godine otkrivena je još jedna zavera (Gaje Vukomanovića, brata Ljubice) da se Miloš vrati na presto. Porta je na leto 1842. godine poslala Šekib-efendiju u Beograd da traži demisiju trojice ministara. Knez je to odbio, a u narodu je istovremeno izbila buna poznata kao „Vučićeva“.

Ustavobranitelji su žalbe protiv kneza i vlade izneli u 8 tačaka. One su, većinom, bile u korist širokih masa, te je pokret imao veliku brojnost. Petronijević i još neki ustavobranitelji sklonili su se kod turskog paše, dok je glavni zadatak imao Vučić; da stigne u Kragujevac pre kneza i prihvati topove i regularnu vojsku koju su predvodili oficiri privrženi ustavobraniteljima. Perišić je avgusta iz Smedereva krenuo ka Kragujevcu. Tamo mu se predala regularna vojska sa topovima. Mihailova regularna vojska sukobila se sa Perišićevom 4. septembra kod Kragujevca. Artiljerijom, Perišićeva vojska prisilila je Mihailovu na povlačenje kod Žabara gde su mu stigla pojačanja. Kada se Perišić pojavio sa svojim pristalicama, komandant Mihailove vojske, Milutin Petrović Era, prešao je na suprotnu stranu. Mihailo je pobegao u Beograd gde je tražio zaštitu od ruskog konzula koji mu je nije mogao dati. Zato je prebegao u Zemun. Perišićeva vojska pobedonosno je stigla u Beograd gde je osnovano „Privremeno pravlenie“ od ustavobraniteljskih prvaka Perišića i Petronijevića. Porta (Šekib-efendija) je prihvatila novu vladu. Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića. Toma Vučić Perišić bio je na vrhu svoje političke karijere.

Reakcija stranih konzula beogradskom paši isprva je bila negativna, ali su kasnije promenili držanje. Francuska i engleska diplomatija stajala je uz Portu, dok su austrijska i ruska bile promenljive. Najvažniji je bio stav Porte koja je bez rezerve stala uz ustavobranitelje i novembra poslala berat kojim je Aleksandar potvrđen za kneza. Tome se energično usprotivila Rusija. Sam car Nikola uputio je oktobra protestno pismo sultanu kojim je osudio prevrat. Ruska vlada tražila je da se poništi Aleksandrov izbor za kneza i sazove nova skupština. Aleksandar je morao podneti ostavku. Izvršen je nov izbor; Skupština je ponovo odabrala Aleksandra za kneza. Ruska vlada prihvatila je taj čin, ali je vlada primorana da Vučića i Petronijevića progna iz zemlje. Ni posle toga, Rusija nije pokazivala prijateljsko raspoloženje prema novom poretku.

Mihailo Obrenović u inostranstvu[uredi]

Knez Mihailo u enterijeru, oko 1856. god. Slikano najverovatnije u Miloševoj kući u Beču. Tehnika „mokri kolodijum“. Delo Anastasa Jovanovića, pionira srpske i svetske fotografije.[1]

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.[traži se izvor]

Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu.

Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853, u kome ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.[traži se izvor]

Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onima koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi (1831—1919), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.[traži se izvor]

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića[uredi]

Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu

Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14/26. septembra 1860. godine.[traži se izvor]

Za razliku od prve vladavine, knez Mihailo se vratio kao obrazovan i zreo državnik.[2] Za razliku od kneza Aleksandra, knez Mihailo nije dozvolio da uticaj Državnog saveta prevlada.[3] Stupivši na presto Srbije po drugi put u zrelom dobu, knez Mihailo je pokušao da vlada sam, oslanjajući se iskusne i uticajne političare iz proteklog režima. Knez je delio ubeđenje bivših članova Državnog saveta da bi narodom trebalo da vlada jaka i obrazovana vlada.[4] Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Zbog mešanja Porte u unutrašnja pitanje Srbije i njenog odbijanja da prizna Mihaila za kneza Srbije uprkos Zakonu o nasleđivanju, knez Mihailo je specijalnim zakonima ukinuo „Turski ustav“. Na Preobraženskoj skupštini 1861. usvojen je Zakon o Državnom savetu kojim je određeno da su članovi Državnog saveta odgovorni knezu, a ne porti. Usvojen je Zakon o Narodnoj skupštini koja je i dalje ostala samo savetodavno telo, zatim zakoni o porezima i Zakon o narodnoj vojsci, kojim je uvedena vojna služba za muškarce od 20 do 50 godina i koji su obučavani u svojim mestima.[4] Zakonom o narodnoj vojsci Srbija je mogla da mobiliše vojsku od oko 90.000 vojnika, ali je ona još uvek bila loše obučena i opremljena.[5] Zakonom o državnoj upravi iz 1862. ustanovljen je ministarski savet kao vlada Srbije.[4] Knez je postavio Iliju Garašanina za predsednika ministarskog saveta, i čvrsto je kontrolisao činovništvo od kog je očekivao bespogovornu poslušnost.[3] Apsolutizam kneza Mihaila se, osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama, kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.[traži se izvor] Tokom Mihailove druge vladavine povučena je jasna razlika između bivših ustavobranitelja, koji su sada nazivani konzervativcima, i liberala, uglavnom mladih i obrazovanih ljudi.[4] Opozicioni liberali su često podlegali represivnim policijskim akcijama i često su iz inostranstva napadali kneza Mihaila.[6]

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Od samog početka svoje druge vladavine, knez Mihailo je vodio aktivnu politiku prema Osmanskom carstvu. Iskoristio je incident na Čukur česmi od 3. juna 1862. kada je turski vojnik ranio srpskog dečaka i potonje tursko bombardovanje Beograda da zahteva potpuno tursko povlačenje. Za vreme tih događaja knez Mihailo je bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića, da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.[traži se izvor]

50 godina Takovskog ustanka

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, u kojima će ostati samo turske vojne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.[traži se izvor]

Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru. [7]

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.[traži se izvor]

Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.[traži se izvor]

U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.[traži se izvor]

Knez Mihailo dobio je pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez je otišao brodom u Carigrad 18. marta 1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu je poverio gradove u Srbiji.[traži se izvor]

Knez Mihailo vratio se 4. aprila iste godine u Beograd gde ga je pozdravio oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.[8]

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu

Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu. [9] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković Smederevo i 14. aprila artiljerijski kapetan Milutin Jovanović Kladovo. [10] Turska zastava na Beogradskoj tvrđavi i godišnji porez koji je Srbija plaćala Osmanskom carstvu bili su jedini znaci da je Srbija nominalno podanik Osmanskog carstva.[5]

U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.[traži se izvor]

Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861—1867).[traži se izvor]

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu. Godinu dana nakon njegove pogibije u Srbiji je pušten u opticaju 1869. godine bakarni novac sa njegovim likom koji predstavlja prvi srpski novac posle srednjovekovnih kovanica.[11]

Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović.[12]

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku[uredi]

Ubistvo Mihaila u Košutnjaku 1868.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.[13]

U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.[traži se izvor]

Knez Mihailo Obrenović 1859-60. Ulje na platnu 125,5 h 169 cm Johana Besa, Muzej grada Beograda.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočiju izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.[traži se izvor]

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.[traži se izvor]

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani sa Karađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.[traži se izvor]

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana.

Mesto pogibije kneza Mihajla u Košutnjaku nalazi se nedaleko od Hajdučke česme. Na proplanku na kojem je 29. maja 1868. godine ubijen, nalazi se podzidana zaravan sa niskim kamenim stubovima između kojih je razapet masivni ukrasni lanac. Mesto uokviruje ograda od kovanog gvožđa.[14] Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.[traži se izvor]

Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. Rad fiorentinskog vajara Enrika Pacija.

Titule i priznanja[uredi]

  • 16.septembar 1823-8.jul 1839: Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Mihailo Obrenović
  • 8.jul 1839-25.avgust 1842: Njegovo Svetlo Visočanstvo Mihailo Obrenović od Srbije
  • 25. avgust 1842-13. decembar 1858: Njegovo Visočanstvo Mihailo Obrenović, knez Srbije
      • 26.septembar 1860-10. jun. 1868: Njegovo Svetlo Visočanstvo Mihailo Obrenović od Srbije, druga vladavina

Odlikovanja[uredi]

Nasleđe[uredi]

Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:

"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".

Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka i na prestolu ga je nasledio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina onda je imenovano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848—1898) koji nije imao pravo nasleđa prestola.[traži se izvor]

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Teodor Mihailović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Miloš Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Baba Višnja
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mihailo Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Radosav Vukomanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ljubica Obrenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija Vukomanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Porodica[uredi]

Supružnik[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Julija Hunjadi
Princess Obrenowitch.jpg
26. avgust 1831. 19. februar 1919.

Sin iz vanbračne veze sa Marijom Berghaus[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Velimir Mihailo Teodorović
Velimir Mihajlo Teodorovic.jpg
8. maj 1849. 31. januar 1898.

Zanimljivosti[uredi]

Antisrpska propaganda u Crnoj Gori je za potrebe rasrbljavanja Crnogoraca u javnost plasirala navodne odlomke pisama kneginje Darinke Obrenović (koja je navodno živela u vreme vladavine kneza Mihaila) Milanu Piroćancu u kojima ona govori o tome da treba u Beogradu vaspitati Crnogorce kao janjičare, da bi pri povratku u Crnu Goru bili spremni zaklati i rođenu majku [15]. Navodni odlomci njenih pisama su zapravo tekst Ilije Garašanina Milanu Piroćancu, a deo koji govori o janjičarima i klanju sopstvenih majki se u "citiranoj" knjizi ne nalazi kao ni pomen Darinke Obrenović [16]. O njenoj vezi sa knezom Mihailom se zna toliko da ga je veoma uvažavala [17]. Darinka Petrović je moguća osoba koju predstavljaju kao Darinku Obrenović jer je ona i knjeginja, istoga imena, živi u to vreme, bila je bliska sa knjazom Nikolom pa proterana, kada su pogoršani odnosi između njih.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Čarolija koja je zaustavila vreme – OGLEDALO ZA VREME, Politikin zabavnik, broj 3037, 2010. godine.
  2. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 64.
  3. 3,0 3,1 Stokes 1990, str. 9.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Ćirković 2008, str. 213.
  5. 5,0 5,1 Jelavich & Jelavich 1986, str. 65.
  6. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 64-65.
  7. ^ Vladimir Krivošejev (1998) Od kog je topa izliven Takovski krst iz 1865. – prilog izučavanju artiljerije u Drugom srpskom ustanku, Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, br. 29/30, Beograd, Istorijski muzej Srbije.
  8. ^ Dimitrijević-Stošić 1967, str. 123-128.
  9. ^ Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd (1967). str. 165—176.
  10. ^ Hristić 1989, str. 341-342.
  11. ^ „Monument srpske slobode i napretka”, Udruženje banaka Srbije, Svetlana Pantelić, 2014.
  12. ^ Hristić 1989, str. 403-404.
  13. ^ O čemu se nije smelo govoriti („Vreme“, 5. jun 2008)
  14. ^ Vujović, Branko (2003). Beograd : kulturna riznica. Beograd: Idea. ISBN 86-7547-053-3. 
  15. ^ Odlomci pisama kneginje Darinke Obrenovic Milanu Pirocancu (sekretaru knjaza Nikole) 1866. g. 
  16. ^ Srbija i oslobodilački pokreti na Balkanu 1856-1878, str. 538. Beograd: SANU. 1983. 
  17. ^ Piroćanac, Milan. Uspomene iz Crne Gore. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]