Mihailo Obrenović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Mihailo Obrenović
Mihailo Obrenović III.jpg
Knez Mihailo Obrenović
Datum rođenja (1823-09-16)16. septembar 1823.
Mesto rođenja Kragujevac
Kneževina Srbija
Datum smrti 29. maj 1868.(1868-05-29) (44 god.)
Mesto smrti Beograd
Kneževina Srbija
Otac Miloš Obrenović
Majka Ljubica Obrenović
Supružnik Julija Obrenović
Potomstvo Velimir Mihailo Teodorović (vanbračni)
Knez Srbije
Period 183925. avgust 1842.
Prethodnik Milan Obrenović
Naslednik Aleksandar Karađorđević
Knez Srbije
Period 186010. jun 1868.
Prethodnik Miloš Obrenović
Naslednik Milan Obrenović
Potpis

Mihailo Obrenović (4/16. septembar 1823 — 29. maj/10. jun 1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga atentatom.

Mihailo je bio drugi sin kneza Miloša i Ljubice Obrenović. Po očevoj abdikaciji pošao je sa njim u izgnanstvo, ali ubrzo je po smrti svog starijeg brata Milana, stupio na presto Srbije. Pošto je bio maloletan, neko vreme je umesto njega vladalo namesništvo koji su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Zbačen je u buni koju je vodio Toma Vučić Perišić. Posle zbacivanja je putovao Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi.

Nakon što je na Svetoandrejskoj skupštini zbačen knez Aleksandar Karađorđević, Mihailo se vratio u Srbiju. Po očevoj smrti 1860. godine po drugi put postao knez Srbije. Ovoga puta je imao više iskustva u diplomatiji i upravljanju državom. Jedan od velikih uspeha kneza Mihaila bilo je uklanjanje osmanlijskih tvrđava, posada i flote iz Srbije. Knez Mihailo je prvi imao ideju za stvaranje Balkanskog saveza, ali zbog nepoverenja prema Crnoj Gori i Bugarskoj, do tog saveza nije još došlo.

U unutrašnjoj politici knez Mihailo je vladao autokratski. Ubijen je 1868. godine kao žrtva atentata na Košutnjaku. Mihaila je nasledio njegov sinovac Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema.

Biografija[uredi]

Detinjstvo[uredi]

Mihailo Obrenović je bio najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice. Rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju.

Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći, Savka, bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.[traži se izvor]

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat, Milan I Obrenović, dobio je presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin, Mihailo Obrenović.[traži se izvor]

Prva vladavina[uredi]

Mladi knez Mihailo.

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale kneginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila.[traži se izvor]

Knez je pre dolaska u Srbiju otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo otišao je u Srbiju 2. marta 1840. godine.[traži se izvor]

Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. (po julijanskom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sledećem sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza Aleksandra Karađorđevića.[traži se izvor]

Mihailo Obrenović u inostranstvu[uredi]

Knez Mihailo u enterijeru, oko 1856. god. Slikano najverovatnije u Miloševoj kući u Beču. Tehnika „mokri kolodijum“. Delo Anastasa Jovanovića, pionira srpske i svetske fotografije.[1]

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava. O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je kneginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan.[traži se izvor]

Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu.

Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2. jula 1853, u kome ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.[traži se izvor]

Nakon Banata, knez Mihailo je otišao u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. U to vreme je napisao tekst pesme Što se bore misli moje. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču groficom Julijom Hunjadi (1831—1919), iz porodice Hunjadi de Ketelji, koja nema dokumentovano i priznato srodstvo sa Janošem Hunjadijem - Sibinjanin Jankom, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.[traži se izvor]

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića[uredi]

Konak Mihaila Obrenovića u Kragujevcu

Dinastija Obrenovića se ponovo vratila na vlast u Srbiji posle Svetoandrejske skupštine krajem 1858. godine. To je bila druga vladavina kneza Miloša. Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14/26. septembra 1860. godine.[traži se izvor]

Za razliku od prve vladavine, knez Mihailo se vratio kao obrazovan i zreo državnik.[2] Za razliku od kneza Aleksandra, knez Mihailo nije dozvolio da uticaj Državnog saveta prevlada.[3] Stupivši na presto Srbije po drugi put u zrelom dobu, knez Mihailo je pokušao da vlada sam, oslanjajući se iskusne i uticajne političare iz proteklog režima. Knez je delio ubeđenje bivših članova Državnog saveta da bi narodom trebalo da vlada jaka i obrazovana vlada.[4] Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Zbog mešanja Porte u unutrašnja pitanje Srbije i njenog odbijanja da prizna Mihaila za kneza Srbije uprkos Zakonu o nasleđivanju, knez Mihailo je specijalnim zakonima ukinuo „Turski ustav“. Na Preobraženskoj skupštini 1861. usvojen je Zakon o Državnom savetu kojim je određeno da su članovi Državnog saveta odgovorni knezu, a ne porti. Usvojen je Zakon o Narodnoj skupštini koja je i dalje ostala samo savetodavno telo, zatim zakoni o porezima i Zakon o narodnoj vojsci, kojim je uvedena vojna služba za muškarce od 20 do 50 godina i koji su obučavani u svojim mestima.[4] Zakonom o narodnoj vojsci Srbija je mogla da mobiliše vojsku od oko 90.000 vojnika, ali je ona još uvek bila loše obučena i opremljena.[5] Zakonom o državnoj upravi iz 1862. ustanovljen je ministarski savet kao vlada Srbije.[4] Knez je postavio Iliju Garašanina za predsednika ministarskog saveta, i čvrsto je kontrolisao činovništvo od kog je očekivao bespogovornu poslušnost.[3] Apsolutizam kneza Mihaila se, osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama, kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.[traži se izvor] Tokom Mihailove druge vladavine povučena je jasna razlika između bivših ustavobranitelja, koji su sada nazivani konzervativcima, i liberala, uglavnom mladih i obrazovanih ljudi.[4] Opozicioni liberali su često podlegali represivnim policijskim akcijama i često su iz inostranstva napadali kneza Mihaila.[6]

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: „Zakon je najviša volja u Srbiji“. Od samog početka svoje druge vladavine, knez Mihailo je vodio aktivnu politiku prema Osmanskom carstvu. Iskoristio je incident na Čukur česmi od 3. juna 1862. kada je turski vojnik ranio srpskog dečaka i potonje tursko bombardovanje Beograda da zahteva potpuno tursko povlačenje. Za vreme tih događaja knez Mihailo je bio na putovanju u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu je 23. jula 1862. na ministarskoj sednici pozvao sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada je na scenu došla mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića, da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.[traži se izvor]

50 godina Takovskog ustanka

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo je javio narodu da je uspeo dobiti da se Turci isele iz Srbije, osim gradova Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, u kojima će ostati samo turske vojne posade, a da se gradovi Užice i Soko poruše.[traži se izvor]

Na praznik Duhovi, 23. maja 1865, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst. Centralna proslava 50 godina ustanka bila je na Topčideru.[traži se izvor]

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.[traži se izvor]

Posle Miloševe smrti, njegov sin Mihailo je rado posećivao rodni grad. U neposrednoj blizini Šarenog konaka sagradio je za ono doba veliku i masivnu zgradu koja se po njemu nazva Mihailov konak.[traži se izvor]

U jesen 1866. godine knez Mihailo je zahtevao pismeno da Porta povuče svoje posade koje drži u srpskim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša je javio 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.[traži se izvor]

Knez Mihailo dobio je pismo od sultana da dođe i primi ferman, kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradovi. Knez je otišao brodom u Carigrad 18. marta 1867. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej, pozdravio ga dobrodošlicom i odveo do sultana. Dana 30. marta 1867. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana Abdul Aziza. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu je poverio gradove u Srbiji.[traži se izvor]

Knez Mihailo vratio se 4. aprila iste godine u Beograd gde ga je pozdravio oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. Uveče su Beograđani u čast kneza Mihaila priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.[7]

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu

Dana 6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda, a zatim se na beogradskim tvrđavama istakla srpska i turska zastava. Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Iste večeri knez Mihailo je u zgradi Beogradske opštine organizovao veliki bal. Za potrebe ovog bala Anka Konstantinović je naručila u Beču kamelije i njima je zakitila sve dame na balu. [8] Posle preuzimanja Beograda, narednih dana su preuzeti i ostali gradovi. Tako je 10. aprila pešadijski kapetan Lazar Cukić primio Šabac, 12. aprila pešadijski major Ljubomir Uzun-Mirković Smederevo i 14. aprila artiljerijski kapetan Milutin Jovanović Kladovo. [9] Turska zastava na Beogradskoj tvrđavi i godišnji porez koji je Srbija plaćala Osmanskom carstvu bili su jedini znaci da je Srbija nominalno podanik Osmanskog carstva.[5]

U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis „Velika Srbadija“.[traži se izvor]

Knez Mihailo je vladao osam godina kao prosvećeni apsolutista, unapredivši Srbiju, uz promenu samo tri vlade, koje su predvodili Filip Hristić, Nikola Hristić i Ilija Garašanin (šest godina, 1861—1867).[traži se izvor]

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu. Godinu dana nakon njegove pogibije u Srbiji je pušten u opticaju 1869. godine bakarni novac sa njegovim likom koji predstavlja prvi srpski novac posle srednjovekovnih kovanica.[10]

Okumio se sa porodicom crnogorskog kneza Nikole I Petrovića tako što je bio kum na krštenju njegovog prvog deteta, kneginje Zorke 1864. godine, zastupao ga je državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović.[11]

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku[uredi]

Ubistvo Mihaila u Košutnjaku 1868.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili zbog robije svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.[12]

U nedelju, 29. maja 1868. oko 5 časova popodne knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Tomanija Obrenović, njegova strina, Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i Katarina, Ankina ćerka sa kojom je knez želeo da se oženi.[traži se izvor]

Knez Mihailo Obrenović 1859-60. Ulje na platnu 125,5 h 169 cm Johana Besa, Muzej grada Beograda.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočiju izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: „Dakle, istina je.“. Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.[traži se izvor]

Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.[traži se izvor]

Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila — smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Među optuženima su bili i Nenadovići, rodbinski povezani sa Karađorđevićima i Pavlom Radovanovićem.[traži se izvor]

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana. Njegov grob se nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.[traži se izvor]

Spomenik knezu Mihailu u Beogradu. Rad fiorentinskog vajara Enrika Pacija.

Nasleđe[uredi]

Srpski narod podigao je u sredini prestonice spomenik knezu Mihailu na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko, gradova koje je knez Mihailo dobio za Srbiju. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb, a sa začelja je napisano:

"Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija".

Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka i na prestolu ga je nasledio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina onda je imenovano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Knez Mihailo je imao vanbračnog sina Velimira (1848—1898) koji nije imao pravo nasleđa prestola.[traži se izvor]

Porodica[uredi]

Roditelji[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Knez Miloš
MilosObrenovic 1848.jpg
18. mart 1780. 26. septembar 1860.
Kneginja Ljubica
Knjeginja Ljubica.jpg
14. januar 1785. 14. maj 1843.

Supružnik[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Julija Hunjadi
Julija Obrenovic.jpg
26. avgust 1831. 19. februar 1919.

Sin iz vanbračne veze sa Marijom Berghaus[uredi]

ime slika datum rođenja datum smrti
Velimir Mihailo Teodorović
Velimir Mihajlo Teodorovic.jpg
8. maj 1849. 31. januar 1898.

Preci[uredi]

Preci Mihaila Obrenovića, dva kolena unazad
Mihailo Obrenović Otac:
Miloš Teodorović Obrenović (1780—1860), knez Srbije
Deda (po ocu):
Teodor Mihajlović (?-1802)
Baba (po ocu):
Višnja Urošević (?-1817)
Majka:
Ljubica Obrenović, rođ. Vukomanović (1785/88-1843)
Deda (po majci):
Radosav Vukomanović (1758—1805)
Baba (po majci):
Marija Vukomanović, rođ. Damnjanović (1762—1797)

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. Čarolija koja je zaustavila vreme – OGLEDALO ZA VREME, Politikin zabavnik, broj 3037, 2010. godine.
  2. Jelavich & Jelavich (1986). str. 64.
  3. 3,0 3,1 Stokes (1990). str. 9.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Ćirković (2008). str. 213.
  5. 5,0 5,1 Jelavich & Jelavich (1986). str. 65.
  6. Jelavich & Jelavich (1986). str. 64-65.
  7. Dimitrijević-Stošić (1967). str. 123-128.
  8. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić: „Ključevi Belog grada“, Beograd (1967). str. 165—176.
  9. Hristić (1989). str. 341-342.
  10. „Monument srpske slobode i napretka”, Udruženje banaka Srbije, Svetlana Pantelić, 2014.
  11. Hristić (1989). str. 403-404.
  12. O čemu se nije smelo govoriti („Vreme“, 5. jun 2008)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]