Izrael

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Druga značenja su popisana u članku Izrael (višeznačna odrednica).


Koordinate: 31° 36′ 29“ SG Š, 34° 49′ 5“ IGD

Država Izrael
מדינת ישראל
دولة إسرائيل
Zastava Izraela Grb Izraela
Zastava Grb
krilatica: nema
Himna
Hatikvah
Položaj Izraela
Glavni grad Jerusalim[a]
Službeni jezik hebrejski, arapski
 — Predsednik Rivlin Reuven
 — Premijer Benjamin Netanjahu
Nezavisnost: Od Društva naroda
14. maj 1948.
Površina  
 — ukupno 20.770/22.072 km² (150)
 — voda (%) 2.1
Stanovništvo  
 — 2014. 8.169.700 [1] (96)
 — gustina 324/km² 
Valuta Novi šekel (100 агорота)
Vremenska zona UTC +2 do +3
Internet domen .il
Pozivni broj +972

Izrael (heb. ישראל - Jisrael; arap. إسرائيل - Israil), ili zvanično Država Izrael (heb. מדינת ישראל; arap. دولة إسرائيل) je bliskoistočna i parlamentarna republika na istočnoj obali Sredozemnog mora. Graniči se sa Libanom na severu, Sirijom na severoistoku, Jordanom na istoku i Egiptom na jugozapadu. Izrael je jedina država u svetu u kojoj većinu stanovnika čine Jevreji[2] i kao takva u svojim zakonima definisana je kao jevrejska i demokratska država.

Izrael je proglasio svoju nezavisnost 14. maja 1948. godine. Samo dan kasnije bio je napadnut od strane susednih arapskih država. Od tada, Izrael je nekoliko puta ratovao sa susedima,[3] okupiravši pritom nekoliko teritorija, uključujući Zapadnu obalu, Sinajsko poluostrvo, pojas Gaze i Golansku visoravan. Izraelska vlada je potpisala mirovne sporazume sa Egiptom i Jordanom ali napori da se problemi reše diplomatskim putem imali su samo ograničen uspeh. Granica sa Zapadnom obalom nije zvanično definisana od strane Izraela,[4][5][6][7] a kao razlog tome navode se složenost i nerešenost političke situacije.

Prema podacima Državnog zavoda za statistiku iz februara 2011. u Izraelu živi 7.718.600 ljudi[8] od čega su 5.818.200 Jevreji.[8][9][10] Arapsko stanovništvo je druga najveća etnička grupa koja uključuje i muslimane i hrišćane. Ostale manjine su Druzi, Adigejci i Samarićani. Prema popisu iz maja 2010. uključujući i oko 300.000 raseljenih Arapa koji žive u istočnom Jerusalimu i na Golanskoj visoravni, ove nejevrejske manjine ima 1.579.700.[8]

Izrael je razvijena država sa demokratskim uređenjem i parlamentarnim sistemom.[11] Jednodomni Kneset je najviši zakonodavni ogran sa 120 članova. Državom upravlja predsednik vlade, često nazivan i kao premijer Izraela. Na osnovu nominalnog društvenog proizvoda izraelska Privreda je bila 41. Privreda sveta u 2008. godini,[12] dok je indeks humanog razvoja jedna od najvećih u regionu.[13] Glavni grad države je Jerusalim, iako nije međunarodno prihvaćen kao takav. Izrael je 2010. godine postao članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.[14]

Etimologija[uredi]

Nakon sticanja nezavisnosti 1948, nova jevrejska država formalno je nazvana Medinat Izrael (מְדִינַת יִשְׂרָאֵל), odnosno država Izrael. Predlagana su nekoliko verskih i istorijskih imena, među kojima su Erec Izrael (Zemlja Izrael), Sion i Judeja, ali su ona nakon razmatranja odbijena.[15] U prvim nedeljama nezavisnosti, Vlada je izabrala termin Izraelci za nazivanje državljana Izraela.[16]

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Izraela


Stari vek[uredi]

Izrael se prvi put spominje u istorijskim spisima u kamenorezu faraona Merneptaha iz 1230. p. n. e..[17]U 10. veku pre nove ere dolazi do formiranja ujedinjenog kraljevstva Izraela, koje za vreme vladavine Davida postavlja Jerusalim kao svoju prestolnicu. Arheološka otkrića poslednjih godina iz dela Jerusalima, poznatijeg kao Davidov grad, potvrđuju postojanje impozantne palate iz tog doba, za koju njen pronalazač Ejlat Mazar smatra da predstavlja deo Davidove rezidencije.[18]Nakon smrti kralja Solomona, za koga se vezuje izgradnja prvog jerusalimskog hrama, poznatijeg kao Solomonov hram dolazi do raspada ujedinjenog kraljevstva Izraela i formiranja dve države: Judeje sa Jerusalimom kao glavnim gradom, i Izraela sa Samarijom kao prestonicom. Izrael je tokom ovog istorijskog perioda imao dominantnu pozicuju i po asirijskim zapisima, poput Monolita iz Karkara, bio je jedan od glavnih saveznika Asirije.[19] Moavski ili Mešin Monolit je drevni kamenorez iz 9. veka pre nove ere koji je predstavlja najstariji zapis o Bogu Izraela, Jahvi, kao i o borbama koje je Izrael vodio sa susednim narodima.[20] Izrael je uništen 722. p. n. e. od strane Asirije, a 10 od 12 plemena Izraela odvedeno je u ropstvo gde nestaju u istorijskom kontekstu. Judejska država koja je obuhvatala dva južna plemena, formirala se kao značajan faktor u regionu u 9 veku pre nove ere.[21] Za razliku od severnog Izraela, gde je pored Jahvizma, postojalo i politeističko verovanje, Jahvizam je posebno nakon uništenja Izraela, postao dominantno obeležje Judeje.[22] Svoj Vrhunac Judeja dostiže za vreme vladavine Ezekije, što se manifestuje kroz impozanntne graditeljske poduhvate poput Ezekijinog tunela-akvedukta, širokog odbrambenog jerusalimskog zida, ili iz Asirijskih zapisa kakav je Portal o Lakišu. Judejska država biva uništena od strane Vavilona 586. p. n. e., njeno stanovništvo biva raseljeno i tada počinnje prva jevrejska dijaspora.[23]

Nakon sloma Vavilona od strane Persije, pod vođstvom Ezre i Nehemije, raseljeno judejsko stanovništvo vraća se nazad. Teritorija Judeje potpada pod grčku vlast 333. p. n. e., ali se jevrejska državnost uspotavlja ponovo nakon ustanka Makebajaca 165. p. n. e.. Tada dolazi do formiranja Hašmonejske kraljevine, sa Jerusaralimom kao glavnim gradom. Kraljevina Hašmonejaca biva uništena od strane Rimljana 66. p. n. e., a izraelski ustanci 70 goidine posle nove ere i 135 godine posle nove ere, osim fizičkog pustošenja dovode i do prisilnog preterivanja jevrejskog stanovništva i početka druge dijaspore, koja će se završtiti tek u 20. veku.[24]

Srednji vek[uredi]

Islamski kalifat je osvojio ovu teritoriju od Istočnog rimskog carstva (Vizantije) u sedmom veku, i privukao arapske doseljenike. Lokalni jezik, aramejski (jezik kojim je govorio Isus Hrist), je postepeno nestao. Tokom vekova je količina jevrejskog stanovništva u zemlji fluktuirala. Pre rođenja modernog cionizma, do ranog 19. veka, više od 10000 Jevreja je živelo na teritoriji današnjeg Izraela. (Dan Bahat, Dvadeset vekova jevrejskog života u svetoj zemlji, 1976.)

20. vek[uredi]

Golda Meir, premijerka Izraela

Nakon vekova života u dijaspori, devetnaesti vek je doneo uzlet cionizma, Jevrejskog nacionalističkog pokreta, želje da se formira jevrejska država u Palestini i značajnu imigraciju. Cionizam je ostao manjinski pokret sve do uspona nacizma 1933. godine i pokušaja istrebljenja Jevreja u holokaustu. U kasnom 19. veku veliki broj Jevreja se doselio u ovaj region koji su prvo kontrolisali Turci, a zatim Britanci. 1917. Britanci su garantovali Jevrejima domovinu u Palestini, usvajanjem Balforove deklaracije. Jevrejsko stanovništvo je povećalo svoj udeo u regionu sa početnih 11% 1922. godine na 30% 1940. godine.[25]

1937, posle Velikog arapskog ustanka, plan za podelu koji je predložila Pilova komisija, je odbacilo i palestinsko arapsko rukovodstvo i dvadeseti cionistički kongres. Kao rezultat, 1939, Britanci su podlegli arapskom pritisku, zbog podrške koja im je bila potrebna u Drugom svetskom ratu, i napustili ideju o jevrejskoj nacionalnoj domovini, i podelu i pregovore u korist jednostrano nametnutog Belog dokumenta iz 1939. U ovom dokumentu je stajalo da treba uspostaviti sistem u kome će Jevreji i Arapi imati zajedničku vladu. Ovaj dokument je bio viđen kao značajan poraz jevrejske strane, jer je doneo oštre restrikcije za jevrejsku imigraciju, dok za arapsku imigraciju nije bilo nikakvih zabrana. Kako je arapsko stanovništvo brojčano prevazišlo jevrejsko u godinama nekontrolisanih migracija, očekivalo se da će ovoj zajedničkoj vladi dominirati Arapi. Zbog nadolazećeg Drugog svetskog rata, plan nije u potpunosti sproveden.

Stvaranje modernog Izraela[uredi]

1947. godine, nakon porasta nasilja, terorizma i neuspešnih napora da se pomiri jevrejsko i arapsko stanovništvo, britanska vlada se povukla iz Palestine. Ispunjavanje UN plana za podelu iz 1947. bi dovelo do podele sporne teritorije na dve države, jevrejsku i arapsku, dajući oko polovine teritorije svakoj državi. Po ovom planu, Jerusalim je trebalo da bude međunarodna regija, da bi se izbegli sukobi oko njegovog statusa. Odmah nakon što je Generalna skupština UN usvojila plan za podelu, palestinsko arapsko rukovodstvo je odbacilo plan da se formira još neimenovana jevrejska država, i započelo gerilski rat.

Zid plača i Al Aksa u pozadini

Država Izrael je proglašena 14. maja, 1948. U nadi da će uništiti novu jevrejsku državu, armije pet arapskih nacija su se umešale u rat između jevrejskih i arapskih snaga u bivšoj Palestini (vidi: Deklaracija o proglašenju Države Izrael, Arapsko-izraelski rat, 1948.). Izrael je osvojio dodatnih 26% teritorije Palestine zapadno od reke Jordan i pridružio je novoj državi. Jordan je osvojio Zapadnu obalu (uključujući Istočni Jerusalim), i anektirao je. godine, ali su ovu aneksiju priznali samo Ujedinjeno Kraljevstvo i Pakistan. Pojas Gaze i Sinajsku pustinju je osvojio Egipat.

Posle rata, samo 14-25% (zavisno od procena) arapskog stanovništva je ostalo u Izraelu, dok su izbegli pre i za vreme rata. Kad je Izrael odbio povratak većine, i kada su potonje ponude o delimičnoj repatrijaciji odbijene, oni su postali izbeglice; vidi Palestinske izbeglice i Palestinski egzodus za raspravu o okolnostima. U narednoj deceniji, 600.000 sefardskih Jevreja koji su izbačeni iz okolnih arapskih zemalja, su došli u Izrael, udvostručivši broj stanovnika ove zemlje samo godinu dana od sticanja nezavisnosti. Kasnije su Jevreji počeli da pristižu i iz Irana i Evrope. Jevrejska populacija u Izraelu je nastavila da raste vrlo visokom stopom još nekoliko godina, usled talasa jevrejske imigracije iz celog sveta, od kojih je najznačajniji skorašnji, po raspadu Sovjetskog Saveza.

Izraelska skupština - Kneset

23. maja, 1967, Egipat je zatvorio Tiranski moreuz (glavnu izraelsku pomorsku rutu ka Aziji i ostalim trgovinskim destinacijama) za izraelske brodove, a takođe je blokirao i luku Eilat. Egipat je naredio mirovnim snagama UN-a da napuste Sinaj, a umesto njih, su na granici sa Izraelom koncentrisani egipatski tenkovi i trupe. U skladu sa međunarodnim pravom, Izrael je smatrao blokadu svojih luka aktom rata, i izvršio napad na Egipat, a posebno egipatsku avijaciju. U neprijateljstva je uključen i Jordan (pošto je uz ustezanje odlučio da odbaci izraelske apele za neutralnost, i započeo granatiranje Tel Aviva u skladu sa odbrambenim savezom koji je imao sklopljen sa Egiptom), Sirija, i iračka avijacija. Ovo je bio Šestodnevni rat (5. jun - 10. jun 1967.), za vreme koga je Izrael zauzeo Istočni Jerusalim, Zapadnu obalu, Pojas Gaze, Golansku visoravan, i Poluostrvo Sinaj. Izrael je 1978. vratio Sinaj Egiptu u skladu sa sporazumu iz Kemp Dejvida, a 1981, Izrael je anektirao Istočni Jerusalim. Status Zapadne obale i Pojasa Gaze, koji su naseljeni mahom Palestincima uz nešto izraelskog stanovništva, je još neodređen, i bio je tema više neuspešnih mirovnih konferencija (vidi Geografiju ispod za više detalja).

Status Golanske visoravni je trenutno subjekt teritorijalnog spora između Izraela i Sirije, koji su tehnički još uvek u ratu. Visoravan, koja je prvo bila u sastavu britanske Palestine, a potom ustupljena francuskoj Siriji u ranim dvadesetim godinama XX veka, Izrael je zvanično anektirao 1981, mada je Savet Bezbednosti UN-a rezolucijom 497 proglasio ovaj akt Izraela „ništavnim i ispraznim i bez međunarodnog pravnog efekta."

Memorijalna ustanova za žrtve i heroje holokausta, Jad Vašem u Jerusalimu

U godinama nakon 1948, Izrael i UN su često imali suprotstavljene odnose. Rezolucija 194 (donesena u decembru 1948.) (Rezolucije Generalne Skupštine nisu pravno obavezujuće), koja dozvoljava uslovno „pravo na povratak“ palestinskim izbeglicama; rezolucija 242 (novembar 1967.), poziva na „povlačenje izraelskih oružanih snaga sa teritorija okupiranih u nedavnom sukobu“ (Šestodnevni rat); i rezolucija 446 (mart 1979.), koja proglašava Izraelska naselja na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze „ilegalnim“. Mada je većina od 65 rezolucija Saveta bezbednosti i Generalne Skupštine UN koje osuđuju izraelske akcije, i 41 rezolucija Saveta bezbednosti na koju su SAD stavile veto, imale gotovo univerzalnu podršku u UN-u (često su glasovi SAD i Izraela bili gotovo usamljeni), pristalice Izraela tvrde da ove rezolucije često pogrešno tumače međunarodno pravo, da ih njihove pristalice selektivno primenjuju, i da su same sednice pristrasne.

Izrael nije član ni jedne od pet geografskih grupacija koje bi ga kvalifikovale za članstvo u Savetu Bezbednosti po prihvaćenoj praksi. Ima vremenski neodređeno privremeno članstvo u grupi „Zapadna Evropa i Drugi“ ali se složio da ne traži članstvo u UNSB po toj osnovi. Više od polovine hitnih sednica UN-a su bile odgovor na regionalne krize.

Kompleks za trgovinu dijamantima, Ramat Gan

Danas, Izrael za svoju najveću egzistencijalnu pretnju smatra Iran, koji se sa svoje strane zalaže za brisanje jevrejske države, koju nikad nije priznao, sa mape sveta. 10. jula 2008. godine, obe zemlje su indirektno najavile svoju spremnost za oružani sukob: Izrael preti uništenjem iranskih nuklearnih postrojenja, a Iran rušenjem Tel Aviva.

Ratovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Izraelsko-arapski konflikt

Uspostavljanje države Izrael, 1948. godine, i njegovo postojanje je bilo uzrok čestim ratovima i drugim sukobima sa arapskim zemljama poput Sirije, Libana, Jordana, Egipta, Iraka i Saudijske Arabije. Ratno stanje između Egipta i Izraela je okončano potpisivanjem Izraelsko-egipatskog mirovnog sporazuma 26. marta, 1979. Ratno stanje sa Jordanom je zvanično okončano potpisivanjem Izraelsko-jordanskog mirovnog sporazuma 26. oktobra, 1994. Sporadični pregovori sa Libanom i Sirijom, preostalim susedima sa kojima Izrael nije potpisao mirovne sporazume, su još bez rezultata. Izrael je trenutno umešan i u tekući sukob sa Palestincima u teritorijama koje kontroliše od Šestodnevnog rata, 1967, uprkos potpisivanju Sporazuma iz Osla 13. septembra, 1993, i naporima Izraela, Palestinaca i svetskih mirotvoraca.

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Izraela
Šuma u blizini Jerusalima

Izrael se nalazi na istočnoj obali Sredozemnja. Graniči se sa Libanom na severu, Sirijom na severoistoku, Jordanom na istoku i Egiptom na jugozapadu. Smešten je između 29-og i34-og stepena sgš i 34-og i 36-og stepena igd.

Površina Izraela, neračunajući teritorije koje je okupirao tokom 1967. godine nakon Šestodnevnog rata, je oko 20.770 km² (2% čini more).[26] Pod izraelskom vlašću je i Istočni Jerusalim i Golanska visoravan, što čini ukupno 22.072 km²,[27] a ako se tome pridoda i okupirani region sa sve Palestinskom teritorijom i Zapadnom obalom, ukupna površina je 27.779 km². [28]

Uprkos maloj površini, Izrael se odlikuje raznovsnom fizičko-geografskom strukturom. Pustinja Negev je na jugu, a zatim slede Galileja i Karmel, sve do Golanske visoravni na severu. U okviru Izraelskog obalnog pojasa živi 70% stanovništva. Istočno od centralne visoravni leži dolina reke Jordan koja je deo 6.500 km duge Velike razvodne doline. Reka Jordan teče od planine Hermon kroz jezero Hula i Galilejsko jezero sve do ušća u Mrtvo more.[29] Južno je Vadi Araba koji se uliva u Akabski zaliv, deo Crvenog mora. Jedinstveno za Izrael i Sinajsko poluostrvo su erozivni cirkovi, od kojih je Ramon najveći, u pustinji Negev.[30] Izrael ima najviše vrsta biljaka po metru kvadratnom od svih država mediteranskog pojasa. [31]

Klima[uredi]

Akacija u pustinji Negev.

Temperaturna kolebanja su u Izraelu česta, naročito tokom zime. U višim planinskim predelima duvaju jaki vetrovi, temperature su niže, a česte su i snežne padavine. Snega ima i u Jerusalimu,[32] dok u primorskim gradovima Tel Avivu i Haifi preovlađuje mediteranska klima sa dugim i toplim letom i kratkom, hladnom i kišovitom zimom. U okolini grada Biršebe i severa pustinje Negev dominira semiaridna klima sa vrućim letima i hladnim zimama, ali sa manjom količinom padavina nego na Mediteranu. Južni delovi Negeva i region oko Arave su pod uticajem pustinjske klime sa izuzetno toplim i suvim letima i prohladnim zimama sa malo taloga. Najviša temperatura u Aziji izmerena je 1942. godine kada je živa na Celzijusovoj skali dostigla 53, 7 stepeni u kibucu Tirat Cvi u severnom delu doline reke Jordan.[33] Uvidevši značaj velikog broja sunčanih dana, Izraelci koriste sunčevu energiju kao vid uštede tradicionalnih izvora energije. Upotreba solarne energije po glavi stanovnika je na visokom nivou. Praktično svaka kuća zagreva vodu pomoću solarnih ploča.[traži se izvor od 01. 2014.] Od maja do septembra kiše gotovo da nema.[34][35]

Biodiverzitet[uredi]

Lisica na severu Izraela

Shodno činjenici da se Izrael prostire u umerenoj i tropskoj zoni, od Sredozemnog mora na zapadu do pustinja na istoku, mogu se izdvojiti četiri biogografske zone. Flora i fauna ove azijske zemlje je izuzetno raznolika. Registrovano je 2.867 poznatih vrsta biljaka. Od tog broja najmanje je 253 alohtnonih vrsta.[36] U Izraelu je 190 mesta proglašeno za prirodne rezervate.[traži se izvor od 01. 2014.]

Politika[uredi]

Kneset tokom obeležavanja 61. godinu postojanja

Političke uređene Izraela uređeno je parlamentarnim sistemom a država je deklarisana kao demokratska republika sa izbornim pravom glasa.[26] Predsednik Izraela je šef države, ali njegova prava su ograničena i uglavnom ceremonijalna.[37] Poslanici parlamenta većinski biraju premijera koja najčešće dolazi iz najveće parlamentarne stranke. Premijer ima ulogu šef vlade i šefa kabineta.[37][38] Izraelski parlament poznat kao Kneset ima 120 članova. Svaka stranka dobija određen broj mesta za svoje poslanike u odnosu na proporcionalnu srazmernost.[39] Da bi neka politička stranka postala parlamentarna, neophodno je da na izborima pređe prag od 2% glasova. Ovakav nizak procenat neophodnosti za ulazak u Kneset neminovno dovodi do koalicione vlade.

Parlamentarni izbori dešavaju se svake četiri godine. Međutim, usled nestabilnosti vladajuće koalicije ili izglasenja nepoverenja vladi, Kneset može da raspusti vladu i raspiše nove izbore. Osnovni zakon Izraela funkcioniše kao nekodifikovani ustav, te je zbog toga 2003. godine parlament počeo da radi na nacrtu zvaničnog ustava koji bi se bazirao na osnovu ovih zakona.[26][40]

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Okruzi Izraela
Mapa Izraela sa okruzima

Izrael je podeljen na 6 okruga:

  1. Severni (3.490 km², 1.130.000 stanovnika) sa sedištem u Nazaretu,
  2. Haifa (okrug) (854 km², 990.000 stanovnika) sa sedištem u Haifi,
  3. Tel Aviv (okrug) (170 km², 1.730.000 stanovnika) sa sedištem u Tel Avivu,
  4. Centralni (1.242 km², 1.430.000 stanovnika) sa sedištem u Ramli,
  5. Jerusalim (okrug) (557 km², 820.000 stanovnika) sa sedištem u Jerusalimu i
  6. Južni (14.387 km², 800.000 stanovnika) sa sedištem u Biršebi.
  7. Judeja i Samarija (nije pod direktnom upravom iz Jerusalima - okupirana teritorija)

Međunarodni odnosi[uredi]

Izrael je uspostavio diplomatske odnose sa 161 zemljom i ima 94 diplomatske misije širom sveta.[41] Samo su tri države članice Arapske lige normalizovali odnose s Izraelom; Egipat i Jordan potpisali su mirovni sporazum 1979. i 1994. dok se Mauritanija 1999. godine odlučila za potpunu diplomatsku saradnju. Uprkos mirovnom i diplomatskom sporazumu između Egipta i Izraela, mnogi Egipćani i dalje smatraju Izrael za neprijateljsku državu. [42]

Tokom 2009. godine Mauritanija, Katar, Bolivija i Venecuela suspendovale su ekonomsku i diplomatsku saradnju sa Izraelom kao rezultat nezadovoljstva sukobima u Pojasu Gaze.[43][44] Prema izraelskom zakonu, Liban, Sirija, Saudijska Arabija, Irak i Jemen su neprijateljske zemlje[45] i izraelski građani ne mogu da ih posećuju bez dozvole Ministarstva unutrašnjih poslova.[traži se izvor od 02. 2014.]

Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države su bile prva dve zemlje koje su priznale državu Izrael. Njihovo priznalje usledilo je gotovo istovremeno. Sjedinjene Države deklarisali su Izrael za svog primarnog saveznika na Bliskom istoku, na osnovu „zajedničkih demokratskih vrednosti, religioznog afinitete i bezbednosnih interesa“.[46] Sjedinjene Države obezbedile su 68 milijardi dolara vojne i 33 milijardi dolara ekonomske pomoći.[47] Američkim Zakonom o Međunarodnoj pomoći, Izraelu je donirano više novca nego bilo kojoj drugoj državi.[47] SAD je jedan od vodećih zagovornika arapsko-izraelskih mirovnih procesa, iako se njeni stavovi o Golanskoj visoravni, Jerusalim i naseljima razlikuju od stavova Izraela.[48]

Republika Indija je 1992. godine uspostavila pune diplomatske odnose sa Izraelom, sa kojim neguje jaku vojnu, tehnološku i kulturnu saradnju.[49] Prema međunarodnom istraživanju javnog mnjenja sprovedeng tokom 2009, u ime izraelskog ministarstva inostranih poslova., Indija je najviše proizraelski zemlja na svetu.[50][51] Indija je najveći kupac izraelske vojne opreme i Izrael je, nakon Ruske Federacije, drugi po veličini vojni partner Indije.[52] Indija je takođe drugi po veličini azijski ekonomski partner Izrael i ove države imaju visoko razvijenu saradnju na polju svemirske tehnologije.[53]

Saradnja sa Nemačkom najrazvijenija je na poljima obrazovanja i nauke; u nastojanjima da dve zemlje ojačaju svoje vojne i ekonomske odnose.[54] Nemačka je na ime ošteta izraelskim državljanima i preživelim žrtvama holokausta isplatila 25 milijardi evra.[55] Ujedinjeno Kraljevstvo zadržalo je pune diplomatske odnose sa Izraelom od njegovog osnivanja. U vreme vladavine bivšeg premijera Tonija Blera, Kraljevstvo je pokušalo da unapredi odnose sa državom za koju smatra da ima „prirodne“ odnose nakon Britanskog mandata u Palestini.[traži se izvor od 01. 2014.] Za vreme vladavine dinastije Pahlava, Iran je imao diplomatske odnose za Izraelom[56] ali je priznanje prekinuto tokom Iranske revolucije.[57]

Na afričkom kontinentu najveći Izraelski saveznik je Etiopija.[58]

Vojska[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Izraelske odbrambene snage, Izraelske bezbednosne snage i Vojne operacije Izraelskih odbrambenih snaga
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Izrael i oružje za masovno uništenje

Izraelske odbrambene snage sastoje se od izraelske kopnene vojske, izraelskih vazdušnih snaga i izraelske ratne mornarice. Osnovane su tokom Arapsko-izraelskog rata 1948. godine od strane konsolidovane paravojne organizacije (uglavnom Hagana), što je prethodilo izraelskoj nezavisnosti.[59] Odbrambene snage se oslanjaju i na resorse Vojne obaveštajne direkije (Aman), koja sarađuje sa Mosadom i Šin betom (Šabakom).[60] Izrealski vojnici učestvovali su u nekoliko ratova i sukoba tokom kratkotrajen izraelske istorije, što ih svrstava u red oružanih snaga sa najvećim borbenim iskustvom.[61][62]

Većina Izraelaca se regrutuje u osamnaestoj godini života. Muškarci služe vojsku tri godine dok žene u vojsci provedu između dve i tri godine.[63] Posle obavezne službe, stanovnici Izraela se svake godine do svoje četrdesete godine starosti, prudružuju rezervnim snagama gde ostaju na dužnosti nekoliko nedelja godišnje. Većina žena je izuzeta od rezervne službe. Arapski građani Izraela (osim Druza), i oni koji celokupno vreme posvećuju religijskim studijama izuzeti su od služenja vojne obaveze. Izuzeće studenata jašive je bilo predmet mnogobrojnih javnih debata.[64][65] Alternativa za one koji su oslobođeni po raznim osnvama je Šerut Leumi, alternativna služba koja obuhvata program rada u bolnicama, školama i drugim socijalnim ustanovama. Ovakvim vojnim uređenjem Izrael ima oko 168.000 aktivnih vojnika i dodatnih 408.000 rezervista.[traži se izvor od 01. 2014.]

Odbrambene snage koriste visokotehnološki oružani sistem, u najvećoj meri proizveden u domaćoj manufakturi. Jedan od najvažnijih vojnih partnera su Sjedinjene Američke Države koje svake godine ulažu milione dolara u izraelsku vojsku. Prema planut, ta ulaganja bi u periodu 2013—2018. trebala da iznose 3.15 milijarde dolara godišnje.

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Izraela

Izrael se smatra jednim od najnaprednijih zemalja u jugozapadnoj Aziji u ekonomskom i industrijskom razvoju. Od 2010. godine postala je 33. članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.[14] U izveštaju Svetske banke o indeksu poslovanja država je rangirana na trećem mestu,[66] indentično kao i u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o konkuretnosti privrede.[67] Nakon Sjedinjenih Američkih Država, najveći broj novih preduzeća otvara se u Izraelu.[68]

Turizam[uredi]

Turizam, naručito verski, važna je privredna grana Izraela. Zbog svog geografskog položaja, izraelske plaže, arheološka i istorijska mesta privlače milione turista godišnje. Nerešena politička i bezbednosna pitanja u državi uzela su svoj danak, ali i pored toga broj posetilaca je svake godine sve veći.[69] Izrael je 2010. posetilo oko 3,45 miliona turista.[70] Većinu turista privlače mnogobrojni muzeji koji posmatrano u odnosu na broj stanovnika ima više nego u bilo kojoj drugoj državi sveta.[71]

Saobraćaj[uredi]

Izrael ima 18.096 km asfaltiranog puta,[72] i 2,4 miliona motornih vozila.[73] Na 1.000 stanovnika dolazi 324 vozila što je relativno nizak broj uzimajući u obzir da se Izrael svrstava u red razvijenih zemalja.[73] Putnike prevozi 5.715 autobusa,[74] kojima upravlja više prevoznika. Najveći od njih je Eged, koji opslužuje gotovo u čitavoj zemlji. Železnica se proteže na preko 949 kilometara i nalazi se u državnom vlasništvu Železnica Izraela[75] (Sve cifre su za 2008). Posle velike investicije od početka 1990-ih, broj putnika koji koristi železnicu porastao je sa 2,5 miliona u 1990, na 35 miliona u 2008. Železnički prevoz se takođe koriste za transport 6,8 miliona tona robe godišnje.[75]

Izrael ima dva međunarodna aerodroma. Najveća vazdušna luka Ben Gurion nalazi se u blizini Tel Aviva, dok je aerodrom Ovda smešten na jugu zemlje. Postoji i nekoliko manjih aerodroma koje pretežno koriste letelice manjeg kapaciteta.[76] Vazdušna luka Ben Gurion je tokom 2010. godine koristilo 12,1 miliona putnika. .[77]

Duž mediteranske obale nalazi se nekoliko luka od kojih je najveća i najstarija ona u Haifi.

Stanovništvo[uredi]

Tokom 2010. izraelsku populaciju činilo je 7,6 miliona stanovnika,[8] od kojih je 5.776.500 Jevreja.[8][9][10][78] Prema podacima Državnog zavoda za statistiku iz 2008. godine procenjuje se da arapski građani čine 20% ukupne populacije.[79]

Tokom poslednjih decenija veliki broj migranata iz Rumunije, Tajlanda, Kine, Afrike i Severne Amerike naselili su Izrael. Tačan podatak koliko njih u zemlji žive ilegalno nije poznat[80] ali se procenjuje na oko 200.000 osoba.[81] Poslednjih godina 16.000 afričkih azilanata ušlo je u Izrael.[82]

Zadržavanje izraelskog stanovništva nakon Drugog svetskog rata je u poređenju sa pridošlicama na velikom nivou.[83] Emigranti iz Izraela najčešće odlaze u SAD i Kanadu. U demografskom smislu broj emigranata opisan je kao skroman,[84] ali je često citiran od strane državnih zvaničnika kao glavna pretnja za budućnost Izraela.[85][86]

Jezici[uredi]

U Izraelu postoje dva zvanična jezika - hebrejski i arapski.[26] Hebrejski je primaran državni jezik i govori ga većina stanovništva, dok se arapskim služi arapska manjina. Značajan broj izraelskih medija služi se i engleskim jezikom, kao i sami Izraelci, a taj jezik se u školama uči od najranijih razreda. Zbog masovnih imigracija iz Sovjetskog Saveza i Etiopije (oko 120.000 etipskih Jevreja živi ovde),[87] ruski i amharski su značajno zastupljeni.[88] Između 1990. i 1994. godine ruska imigracija povećala je broj stanovnika Izraela za 20 procentata.[89] U zemlji živi oko milion stanovnika koji se služe ruskim jezikom,[90] međutim 300 hiljada njih smatra se nejevrejima prema Ortodoksnom riabinatu, jer prema ortodoksnoj interpretaciji, samo deca jevrejskih majki se smatraju pravim Jevrejima. Sa druge strane, Zakon o Povratku (1950), prihvata i one migrante kojima su očevi Jevreji, ili baba i deda, pa čak i supružnik..[91][92]

Najveći gradovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradova u Izraelu
Jerusalim
Jerusalim
Tel Aviv
Tel Aviv
Poredak Grad Okrug Populacija Haifa
Haifa
Rišon le Cion
Rišon le Cion
1 Jerusalim Jerusalim 780.200
2 Tel Aviv Tel Aviv 404.000
3 Haifa Haifa 266.900
4 Rišon le Cion Centralni 229.600
5 Petah Tikva Centralni 210.300
6 Ašdod Južni 208.500
7 Biršeba Južni 194.800
8 Netanja Centralni 185.000
9 Holon Tel Aviv 183.100
10 Bnej Brak Tel Aviv 156.700
Israel Central Bureau of Statistics[93]


Kultura[uredi]

Šarenilo izraelske kulture potiče iz raznolikosti stanovništva. Jevreji su iz celog sveta sa sobom doneli svoje kulturne i verse tradicije, stvarajući mešavinu jevrejskih običaja i verovanja.[94] Izrael je jedina zemlja u svetu u kojoj se dešavanja prilagođavaju hebrejskom kalendaru. Godišnji odmori i školski raspusti određeni su jevrejskim praznicima, a zvanični dan za odmor je subota, poznata kao jevrejski Sabat. Izraelska arapska manjina je takođe ostavila trag u izraelskoj kulturi, u oblastima muzike, arhitekture i kuhinje.[95]

Književnost[uredi]

Dela Amosa Oza su prevedena na 36 jezika što je više od bilo kog drugog izraelskog pisca.[96]
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Izrealska književnost

Izrealska književnost se uglavnom sastoji od poezije i proze na hebrejskom jeziku, nastalu u periodu renesanse od sredine 19. veka. Mali broj dela preveden je i objavljen na druge jezike. Prema izraelskom zakonu sva štampana dela imaju dva primerka deponovana u Nacionalnoj biblioteci i Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Godine 2001, zakon je izmenjen i proširen na audio i video-snimke i druge ne štampane medije.[97] U 2006. godini oko 85% knjiga prenesenih u biblioteci bilo je na hebrejskom jeziku.[98]

Hebrejska nedelja knjige se održava svakog juna širom zemlje. Čitava država postaje sajam knjiga na kojem učestvuju mnogi poznati autori; organizuju se javna čitanja ... Tokom te nedelje dodeljuje se i književna nagrada Sapir.

Nobelova nagrada za književnost 1966, pripala je Izraelcu Šmuel Josifu Agnonu i Nemici jevrejskog porekla Neli Zaks.[99] Neki od najpoznatijih pesnika su Yehuda Amichai, Nathan Alterman i Rachel Bluwstein. Međunarodnu prepoznatljivost stekli su Amos Oz i David Grosman.

Izrael je takođe bio dom poznatih palestinskih književnika. Emile Habibi je sa romanom The Secret Life of Saeed the Pessoptimist osvojio Izraelsku nagradu za arapsku književnost. Mahmoud Darwish koga još nazivaju i palestinskim nacionalnim pesnikom,[100] rođen je na severu Izraela, ali je živeo i iznanstvu nakon pristupa Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji.

Pozorište i film[uredi]

Devet izraelskih filmova nominovano je za nagradu Oskar u kategoriji Najbolji strani film. Najveći uspeh imao je film Ajmi, koji se plasirao na treće mesto.[101]

Negujući pozorišnu tradiciju [jidiš] teatra širom istočne Evrope, Izrael je nastavio razvoj jevrejske pozorišne scene. Pozorište Habima u Tel Avivu osnovano je 1918. godine i smatra se za najstariju pozorišnu trupu u zemlji.[102]

Pored jevrejskih autora, značajne uspehe imalo su i muslimanski stvaraoci. Mnogobrojna dela kontroverzne tematike koji se bave izraelskim sukobima i statusom Palestine izazvala su pažnju publike. Film Dženin, Dženin (Jenin, Jenin) iz 2002. autora Muhameda Bakria koji je zasnovan na izraelskoj vojnoj akciji u gradu Dženin (Zapadna obala), dobio je nagradu za najbolji film na Kartaginskom međunarodnom festivalu,[103] i pored činjenice da su ga izraelski kritičari prozvali zbog iskrivljenog predstavljanja događaja. Filmska priča iz 2009. godine, o nasilju i diskriminaciji u mešovitom jevrejsko-arapskom naselju nadomak Tel Avive, ispričana u filmu Ajmi bila je vrlo zapažena na Kanskom filmskom festivalu. Žiri je dodelio posebnz pohvalu režiserskom palestinsko-jevrejskom paru. Sirijska nevesta koja prati priču Druza u Golanskoj visoravni dobila je nekoliko značajnih filmskih nagrada.[traži se izvor od 01. 2014.]

Vidi još[uredi]

Napomena[uredi]

a.   ^ Jerusalimski zakon navodi da je „Jerusalim kao potpun i ujedinjen, glavni grad Izraela“, i sedište je vlada i institucija, vladinih kancelarija, vrhovnog suda i parlamenta. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je rezolucijom 478 (doneta 1980. sa 14 da i 0 ne; SAD je bio uzdržan) proglasio Jerusalimski zakon ništavnim i pozvala države članice da povuku svoja diplomatska predstavništva iz Jerusalima. Ujedinjene nacije i sve zemlje članice odbijaju da prihvate Jerusalimski zakon, i svoje ambasade i prestavništa otvaraju i održavaju u drugim gradovima, kao što su Tel Aviv, Ramat Gan i Herclija. Kongres SAD je kasnije usvojio akt o ambasadi u Jerusalimu, kojim se preporučuje premeštanje diplomatskog predstavništva u Jerusalim koji treba da bude priznat kao glavni grad Izraela. Međutim, Ministarstvo pravde je ocenilo ovaj postupak kao neustavnim. Od donošenja zakona, svi predsednici su delili stav da bi premeštanje ambasade moglo narušiti nacionalnu bezbednost SAD, i sve akcije oko selidbe su suspendovane. Palestinska samouprava smatra Istočni Jerusalim za glavni grad buduće palestinske države. Konačan status grada zavisiće od pregovora Izraela i Palestinske uprave

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ „Израел“, Извештај о држави (Фридом хаус), 2007, приступљено 5. 6. 2011. 
  3. ^ Гилберт, Мартин (2005), The Routledge Atlas of the Arab–Israeli conflict, Routledge, ISBN 978-0-415-35900-9 
  4. ^ Би-Би-Си њуз (29.март 2006.). „Analysis: Kadima's big plans“ Приступљено 5. 6. 2011.. 
  5. ^ BC Kessner, HS Today. „Israel's Hard-Learned Lessons“ Приступљено 5. 6. 2011.. [mrtva veza od 05. 2013.]
  6. ^ The Institute for National Security Studies. „The Legacy of Undefined Borders, Tel Aviv Notes No. 40, 5. јун 2002.“ Приступљено 5. 6. 2011.. 
  7. ^ The Epoch Times. „Israel Journal: A Land Without Borders“ Приступљено 5. 6. 2011.. 
  8. ^ a b v g d „Популација“ Приступљено 5. 6. 2011.. 
  9. ^ a b „Israel closes decade with population of 7.5 million“, Haaretz, 31. 12. 2009., приступљено 5. 6. 2011. 
  10. ^ a b Time Series-DataBank, Central Bureau of Statistics, приступљено 5. 6. 2011. 
  11. ^ Global Survey 2006: Middle East Progress Amid Global Gains in Freedom, Freedom House, 19. 12. 2005., приступљено 5. 6. 2011. 
  12. ^ (PDF) Gross domestic product 2008, The World Bank, 7. 10. 2009., приступљено 5. 6. 2011.  Note: this links to the most up-to-date table of GDP and will therefore eventually cease to connect to the table for the year mentioned.
  13. ^ Human Development Report 2007/2008, United Nations Development Programme, приступљено 5. 6. 2011. 
  14. ^ a b „Israel's accession to the OECD“. Oecd.org Приступљено 5. 6. 2011.. 
  15. ^ Popular Opinion, Палестина пост, 7. 12. 1947., pp. 1 
  16. ^ „On the Move“, Тајм, 31. 5. 1948., приступљено 13. 8. 2011. 
  17. ^ „Merneptah Stele“. Allaboutarchaeology.org Приступљено 20. 1. 2013.. 
  18. ^ http://www.nytimes.com/2005/08/05/international/middleeast/05jerusalem.html?ex=1280894400&en=3c435bc7bd0cd531&ei=5088&_r=0
  19. ^ Harvey & Leuchter (2006), str. 273.
  20. ^ „III. - The Basalt of the Moabite Stone“. Datasync.com. 16. 12. 2010. Приступљено 20. 1. 2013.. 
  21. ^ Grabbe (2008), str. 225–226.
  22. ^ Van der Toorn (1999), str. 911–913.
  23. ^ Thompson ( 1992), str. 410–411.
  24. ^ „Brief History of Israel and the Jewish People“. Science.co.il Приступљено 20. 1. 2013.. 
  25. ^ „Middle East | The birth of Israel“. Би-Би-Си њуз. 27. 4. 1998. Приступљено 24. 6. 2010.. 
  26. ^ a b v g „Israel“, The World Factbook (Central Intelligence Agency), 19. 6. 2007., приступљено 8. 6. 2011. 
  27. ^ „Area of Districts, Sub-Districts, Natural Regions and Lakes“ (PDF), Statistical Abstract of Israel (Israel Central Bureau of Statistics), 2006 
  28. ^ „Israel (Geography)“, Country Studies (The Library of Congress), 7. 5. 2009., приступљено 8. 6. 2011. 
  29. ^ The Living Dead Seaid=ISBN 978-0-8264-0406-0., Israel Ministry of Foreign Affairs, 1.април 1999., приступљено 8. 6. 2011. 
  30. ^ Makhteshim Country, UNESCO, ISBN 978-954-642-135-7, приступљено 19. 9. 2007. 
  31. ^ Rinat, Zafrir (2. јун 2008.), „More endangered than rain forests?“, Haaretz, приступљено 8. јун 2011. 
  32. ^ Goldreich (2003), str. 85.
  33. ^ Watzman, Haim (8. фебруар 1997.), Left for dead, приступљено 8. јун 2011. 
  34. ^ Average Weather for Tel Aviv-Yafo, The Weather Channel, приступљено 8. 6. 2011. 
  35. ^ Average Weather for Jerusalem, The Weather Channel, приступљено 8. 6. 2011. 
  36. ^ „Flora of Israel Online“. Flora.huji.ac.il Приступљено 8. 6. 2011.. 
  37. ^ a b „Field Listing — Executive Branch“, The World Factbook (Central Intelligence Agency), 19. 6. 2007., приступљено 23. 6. 2011. 
  38. ^ Tokom 1990-it, direktan izbor premijera je uspostavljen ali sistem izbora je proglašen nevažećim i vraćen je stari. Pogledaj Israel's election process explained, Би-Би-Си њуз, 23. 1. 2003., приступљено 23. 6. 2011. 
  39. ^ The Electoral System in Israel, The Knesset, приступљено 8. 8. 2007. 
  40. ^ Mazie (2006), str. 34.
  41. ^ Israel's Diplomatic Missions Abroad: Status of Relations, Израелско министарство спољних послова, 12. 7. 2006., приступљено 13. 8. 2011. 
  42. ^ "Massive Israel protests hit universities" (Egyptian Mail, March 16, 2010) "According to most Egyptians, almost 31 years after a peace treaty was signed between Egypt and Israel, having normal ties between the two countries is still a potent accusation and Israel is largely considered to be an enemy country"
  43. ^ Qatar, Mauritania cut Israel ties, Ал Џазира енглески, 17. 1. 2009., приступљено 13. 8. 2011. 
  44. ^ Abn, Abi (14. 1. 2009.) (на шпански), Bolivia rompe relaciones diplomáticas con Israel y anuncia demanda por genocidio en Gaza, YVKE Mundial Radio, приступљено 13. 8. 2011. 
  45. ^ (PDF) Initial Periodic Report of the State of Israel Concerning the Implementation of the Convention of the Rights of the Child (CRC), Israel Ministry of Justice, фебруар 2001, pp. 147 (173 using pdf numbering), приступљено 13. 8. 2011. 
  46. ^ Israel: Background and Relations with the United States Updated, Defense Technical Information Center, приступљено 13. 8. 2011. 
  47. ^ a b http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PNADR900.pdf
  48. ^ Migdalovitz, Carol (6. 7. 2007.) (PDF), Israel: Background and Relations with the United States, Congressional Research Service (via the U.S. Mission to Italy), pp. 23-, archived from the original on 25. септембар 2007., приступљено 13. 8. 2011. 
  49. ^ Kumar, Dinesh, India and Israel: Dawn of a New Era, Jerusalem Institute for Western Defense, archived from the original on 22. септембар 2007, приступљено 13. 8. 2011. 
  50. ^ Eichner, Itamar (4. 3. 2009.), „From India with love“, Ynetnews, приступљено 4. 5. 2010. 
  51. ^ „World Snap - Today's News of India“. News.worldsnap.com. 13. 12. 2010. Приступљено 20. 1. 2013.. 
  52. ^ TNN, 19. јануар 2010, 01.45am IST (19. 1. 2010.). „India to hold wide-ranging strategic talks with US, Israel - India - The Times of India“. Timesofindia.indiatimes.com Приступљено 13. 8. 2011.. 
  53. ^ „India to launch Israel-backed satellite“. Edition.cnn.com. 21. 3. 2009. Приступљено 13. 8. 2011.. 
  54. ^ Boyes, Roger (17. 3. 2008.), Israel welcomes new Germany to a celebration of its 60th birthday, Лондон: Тајмс онлајн, приступљено 13. 8. 2011. 
  55. ^ „Congressional Research Service: Germany’s Relations with Israel: Background and Implications for German Middle East Policy, Jan 19, 2007. (страна CRS-2)“ (PDF) Приступљено 13. 8. 2011.. 
  56. ^ Abadi (2004), str. 37–39, 47.
  57. ^ Abadi (2004), str. 47–49.
  58. ^ „A search for allies in a hostile world“, Economist, 4. 2. 2010., приступљено 13. 8. 2011. 
  59. ^ History: 1948, Israel Defense Forces, 2007, приступљено 7. 7. 2011. 
  60. ^ Henderson (2003), str. 97.
  61. ^ The State: Israel Defense Forces (IDF), Israel Ministry of Foreign Affairs, 13. 3. 2009., приступљено 7. 7. 2011. 
  62. ^ Israel Defense Forces, GlobalSecurity.org, приступљено 7. 7. 2011. 
  63. ^ The Israel Defense Forces, Israel Ministry of Foreign Affairs, приступљено 8. 7. 2011. 
  64. ^ Stendel (1997), str. 191–192.
  65. ^ Shtrasler, Nehemia (16. 5. 2007.), „Cool law, for wrong population“, Haaretz, archived from the original on 1. 10. 2007., приступљено 8. 7. 2011. 
  66. ^ Economy Rankings — Middle East & North Africa, The World Bank Group, приступљено 25. 6. 2011. 
  67. ^ Global Competitiveness Report 2006-2007, World Economic Forum, 14. 2. 2007., ISBN 978-1-4039-9636-7, приступљено 25. 6. 2011. 
  68. ^ Bounfour, Ahmed; Edvinsson, Leif (2005), Intellectual Capital for Communities: Nations, Regions, and Cities, Butterworth-Heinemann, pp. 47-, ISBN 978-0-7506-7773-8 
  69. ^ Burstein, Nathan (14. 8. 2007.), „Tourist visits above pre-war level“, The Jerusalem Post, archived from the original on 29. 9. 2007., приступљено 8.јун 2011. 
  70. ^ "Israel experiencing tourist boom." Herald Sun. 28. decembar 2010. pristupljeno dana 8. jun 2011.
  71. ^ „Interesting Facts about Israel“. Jewishnorthshore.org Приступљено 8. 6. 2011.. 
  72. ^ Roads(1)(2), By Length and Area, Israeli Central Bureau of Statistics, 2008, приступљено 8. 6. 2011. 
  73. ^ a b 2008 – 2.4 Million motor vehicles in Israel, Israeli Central Bureau of Statistics, 29. 6. 2009., приступљено 8. 6. 2011. 
  74. ^ Bus Services on Scheduled Routes, Israeli Central Bureau of Statistics, 2009, приступљено 8. 6. 2011. 
  75. ^ a b Israeli Railway Services, Israeli Central Bureau of Statistics, 2009, приступљено 8. 6. 2011. 
  76. ^ Transportation in Israel, Jewish Virtual Library, 1. 11. 2001., ISBN 978-0-08-043448-3, приступљено 8. 6. 2011. 
  77. ^ „Official airport statistics for Ben Gurion Airport“. IAA Приступљено 20. 1. 2013.. 
  78. ^ Israel at 62: Population of 7,587,000, Ynet, 18. 4. 2010. 
  79. ^ Marcus, Johnathan (2. 5. 2005.), „Israeli Arabs: 'Unequal citizens'“, Би-Би-Си њуз, приступљено 22. 6. 2011. 
  80. ^ Israel: Crackdown on illegal migrants and visa violators. Integrated Regional Information Networks (IRIN). 22 jun 2011.
  81. ^ Adriana Kemp, "Labour migration and racialisation: labour market mechanisms and labour migration control policies in Israel", Social Identities 10:2, 267–292, 2004
  82. ^ Israel Struggles With African Refugee Dilemma, ABC News, 12 August 2009
  83. ^ DellaPergola, Sergio (2000) [2000], Still Moving: Recent Jewish Migration in Comparative Perspective, Daniel J. Elazar and Morton Weinfeld eds., ed., ‘The Global Context of Migration to Israel’, New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers, pp. 13-60, ISBN 978-1-56000-428-8 
  84. ^ Herman, Pini (1. 9. 1983.), „The Myth of the Israeli Expatriate“, Moment Magazine 8 (8): 62-63 
  85. ^ Gould, Eric; Moav, Omer (July 2006). „Brain Drain From Israel (Brichat Mochot M'Yisrael)“ (на хебрејски) (PDF). Jerusalem: Mercaz Shalem — The Shalem Center, The Social-Economic Institute. pp. 26. Archived from the original on 3. 8. 2008. Приступљено 22. 6. 2011.. 
  86. ^ Rettig, Haviv (6. 4. 2008.), „Officials to US to bring Israelis home“, Jerusalem Post, archived from the original on 2. 6. 2008., приступљено 22. 6. 2011. 
  87. ^ Israel may admit 3,000 Ethiopia migrants if Jews. Reuters. 16 July 2009
  88. ^ Aug 16-1816635503_x.htm Israel's Welcome for Ethiopian Jews Wears Thin. USA Today 8 jun 2011.
  89. ^ Friedberg, Rachel M. (новембар 2001), „The Impact of Mass Migration on the Israeli Labor Market“, The Quarterly Journal of Economics 116 (4): 1373-, DOI:10.1162/003355301753265606 
  90. ^ Study: Soviet immigrants outperform Israeli students, Haaretz, 10. februar 2008.
  91. ^ "Israel's disputatious Avigdor Lieberman: Can the coalition hold together?", The Economist, 11 March 2010
  92. ^ Q&A Lily Galili on 'The Russians in Israel'. Haaretz
  93. ^ „Population, by Population Group, Religion, Age, Sex and Type of Locality“ (на Hebrew, English). Statistical Abstract of Israel. Israel Central Bureau of Statistics. September 26, 2011 Приступљено 7 April 2012. 
  94. ^ Immigration and Social and Cultural Diversity Among the Jewish Population, International Youth Foundation, archived from the original on 10. 10. 2007., приступљено 22. 6. 2011. 
  95. ^ The International Israeli Table, Israel Ministry of Foreign Affairs, приступљено 22. 6. 2011. 
  96. ^ Amos Oz is most translated Israeli author Ynet, Published: 02.10.09, 07:50
  97. ^ Depositing Books to The Jewish National & University Library, Jewish National and University Library, приступљено 22. 6. 2011. 
  98. ^ Israeli Book Statistics for 2006, Jewish National and University Library, приступљено 22. 6. 2011. 
  99. ^ The Nobel Prize in Literature 1966, Nobel Foundation, приступљено 22. 6. 2011. 
  100. ^ Bi-Bi-Si njuz 9 August 2008 Palestinian 'national poet' dies
  101. ^ Brown, Hannah (2. 2. 2010.), „‘Ajami’ nominated for Oscar“, Јерусалим пост 
  102. ^ התיאטרון הלאומי הבימה, Национални театар Хабима, приступљено 15. 7. 2011.  ((he))
  103. ^ „Jenin, Jenin“. Amazon.com Приступљено 20. 1. 2013.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :