Logika

Iz projekta Википедија

Logika (gr. logiké = proza, veština koja se odnosi na reči i njihovu upotrebu u zaključivanju i dokazivanju) je grana filozofije koja izučava idealne metode mišljenja i ispitivanja; unutrašnje i spoljno posmatranje, dedukciju i indukciju, obrazovanje hipoteza i eksperiment, analizu i sintezu. Dakle, ovo je nauka o formalnim uslovima, principima i pravilima ispravnog, korektnog mišljenja.

Logika predstavlja veštinu i metodu pravilnog mišljenja. Ona je „logija“ ili metoda svake nauke, svakog učenja i svake umetnosti (muzike na primer). Definiše se kao nauka zato što se proces pravilnog mišljenja može, kao kod fizike i matematike, svesti na zakone i njih može naučiti svaki čovek; ona je veština zato što vežbanjem čovek stiče sigurnost u svoje mišljenje.

[uredi] Istorijat

Logiku je utemeljio i razvio Aristotel, iako se u njegovim spisima za tu nauku ne upotrebljava naziv „logika“. Naziv potiče od stoičara koji filozofiju dele na tri osnovne discipline: logiku, fiziku i etiku.

Ovu nauku nagoveštavao je već Sokrat, koji je neprestano tražio da se sve definiše i Platon, koji se bavio pojmovima. Aristotelova mala rasprava „O definiciji“ pokazuje kako se njegova logika bazirala na tim izvorima. „Želite li da razgovarate sa mnom (rekao je Volter) onda mi definišite svoje pojmove.“ Aludira na to da bi se debate svele na jedan paragraf, samo da su disputanti preduzeli da definišu svoje pojmove.

[uredi] Podela

Razlikuju se:

• Bivalentna logika je logika koja sadrži samo dve istinosne vrednosti: istinito i lažno.
• Modalna logika za razliku od klasične prihvata modalne operatore. Modalni operator je propozicionalni operator koji nije funktor istine, nego pojmova kao što su mogućnost, kontingentnost, nemogućnost, nužnost.
• Moderna logika, za razliku od klasične, aristotelovske, uvodi nove tipove logičkih veza i stroge postupke aksiomatizacije, formalizacije i simbolizacije.
• Polivalentna logika za razliku od klasične, bivalentne, prihvata više od dve istinosne vrednosti.
• Formalna logika opisuje forme sistematskog ispravnog mišljenja: pojam, sud, zaključak (silogizam). Izraz se najčešće upotrebljava kao oznaka za tradicionalnu, aristotelovsku logiku.
• Hegelova logika, za razliku od aristotelovske, zasnovana je kao sinteza tradicionalne logike, gnoseologije i ontologije, pa su u njenim okvirima svi principi aristotelovske logike revidirani i prikazani samo kao prazne forme „razumskog mišljenja“. Ona se ponekad neadekvatno poistovećuje c dijalektikom.
• Logički principi, uobičajeni naziv za četiri osnovna principa ili „zakona“ korektnog mišljenja: princip identiteta (lat. principium identitis), princip protivrečnosti (lat. principium contradictionis), princip isključenja trećeg ili srednjeg (lat. principium ехclusi tertii sine medii), princip dovoljnog razloga (lat. principium rationis sufficientis). Prva tri principa u osnovi je nagovestio Aristotel, a četvrti potiče od Lajbnica.
• Klasična logika je uobičajeni naziv za logiku konstituisanu na osnovu Aristotelovih logičkih spisa, bivalentna, podrazumeva tri temeljna principa: identiteta, neprotivrečnosti i isključenja trećeg.
• Neklasična logika je opšta oznaka za modalnu, polivalentnu i oslabljenu logiku.

[uredi] Matematička logika

Za više informacija pogledajte matematička logika.

Matematička logika formalizuje postupke dobijanja složenih rečenica od prostih (iskaza i predikata), utvđivanje istinitosne vrednosti ovih rečenica u skladu sa pravilima ispravnog logičkog zaključivanja.

Matematička logika se deli na:

• iskazni račun
• predikatski račun

Ovaj nezavršeni članak Logika vezan je za filozofiju. Koristeći pravila Vikipedije, doprinesite dopunivši ga.