Fašizam

Benito Musolini (lijevo) fašistički vođa Kraljevine Italije i Adolf Hitler nacistički vođa Nemačkog rajha (desno), 1940. godine

Benito Musolini

Adolf Hitler

Hideki Todžo

Fašizam je oblik krajnje desnog, autoritativnog ultranacionalizma, kojeg odlikuje diktatorska moć, nasilno suzbijanje opozicije i snažno disciplinovanje društva i privrede koji se istakao u Evropi tokom ranog 20. vijeka. Prvi fašistički pokreti javili su se u Italiji tokom Prvog svjetskog rata, prije nego što su se proširili na ostale zemlje Evrope. Kao suprotnost liberalizmu, marksizmu i anarhizmu, fašizam se svrstava u krajnu desnicu na tradicionalnom političkom spektru ljevica—desnica.

Fašisti su u Prvom svjetskom ratu vidjeli revoluciju koja je donijela ogromne promjene u prirodi ratovanja, društvu, državi i tehnologiji. Pojava totalnog rata i potpuna masovna mobilizacija društva narušili su razliku između civila i boraca. Nastalo je „vojno državljanstvo” prema kojem su svi građani na neki način bili uključeni u vojsku tokom rata. Rat je rezultovao usponom snažne države koja bi mogla mobilisati milione ljudi da služe na ratištu i obezbjedi ekonomsku proizvodnju i logistiku da ih podrži, kao i da ima neviđena ovlašćenja kojim bi intervenisala u životima građana.

Fašisti su vjerovali da je liberalna demokratija prevaziđena i smatrali su da je potpuna mobilizacija društva u totalitarnoj jednostranačkoj državi neophodna za pripremu nacije za oružani sukob i efikasno reagovanje na ekonomske poteškoće. Takvu državu vodi snažan vođa — poput diktatora i borbene vlade sastavljene od pripadnika vladajuće fašističke stranke — kako bi utvrdio nacionalno jedinstvo i održao stabilno i uređeno društvo. Fašizam odbacuje tvrdnje da je nasilje negativne prirode, a političko nasilje, rat i imperijalizam doživljava kao sredstva kroz koja se može postići nacionalno podmlađivanje. Fašisti su zagovarali mješovitu ekonomiju, sa glavnim ciljem postizanja autarkije (nacionalne privredne samodovoljnosti) kroz protekcionističke i intervencionističke ekonomske politike.

Od kraja Drugog svjetskog rata 1945. godine, malo je stranaka sebe otvoreno opisivalo kao fašističke, a taj termin sada pejorativno koriste politički protivnici. Opisi kao što su neofašistički ili postfašistički koriste se uglavnom za krajnju desnicu sa ideologijama sličnom ili ukorijenjenim u fašističkim pokretima 20. vijeka.

Etimologija

Italijanski izraz fascismo izveden je iz riječi fascio što znači „snop”, koja porijeklo vodi od latinske riječi fasces. Taj naziv su nosile političke organizacije u Italiji, poznatije kao fasci, skupine slične esnafima ili sindikatima. Prema samom Musoliniju, Revolucionarna fašistička stranka (ital. Partito Fascista Rivoluzionario, PFR osnovana je 1915. godine. Musolini je 1919. godine u Milanu osnovao Italijanski borbeni savez (ital. Fasci Italiani di Combattimento), koji je dvije godine kasnije postala Nacionalna fašistička partija (ital. Partito Nazionale Fascista). Fašisti su taj termin povezivali sa drevnim rimskim fascijama ili fascio littorio — snop pruća oko sjekire, drevni rimski simbol autoriteta građanskog magistrata koje su nosili liktori i kojim su mogle da vrše tjelesne ili smrtne kazne po njihovom naređenju.

Simbolika fascija predstavlja snagu kroz jedinstvo: jedan prut se lako lomi, dok je snop teško slomiti. Slične simbole su razvili drugi fašistički pokreti: npr. simbol Falange je pet strijela spojenih jarmom.

Definicije

Glavni članak: Definicije fašizma

Istoričari, politolozi i drugi naučnici su dugo raspravljali o pravoj prirodi fašizma. Svaka skupina opisana kao fašistička ima barem jedan jedinstveni element, a mnoge definicije fašizma kritikovane su ili kao preširoke ili kao preuske.

Prema mnogim naučnicima, fašizam — naročito kada je na vlasti — kroz istoriju je napadao komunizam, konzervatizam i parlamentarni liberalizam, privlačeći podrušku prije svega krajnje desnice.

Jedna uobičajena definicija termina, koju pouzdani izvori često navode kao standardnu, jeste definicija istoričara Stenlija Dž. Pejna. On se fokusira na tri koncepta:

1. „fašističke negacije”: antiliberalizam, antikomunizam i antikonzervativizam;
2. „fašistički ciljevi”: stvaranje nacionalističke diktature kojom bi se regulisale privredne strukture i transformacija društvenih odnosa unutar moderne, samoodređene kulture i širenje nacije u imperiju;
3. „fašistički stil”: politička estetika romantičnog simbolizma, masovna mobilizacija, pozitivnog pogleda na nasilje i promocija muškosti, mladosti i harizmatičnog vođstva.

Istoričar Džon Lukas tvrdi da ne postoji generički fašizam. On tvrdi da su nacionalsocijalizam i komunizam u suštini manifestacije populizma i da su države poput nacističke Njemačke i fašističke Italije više različite nego slične.

Rodžer Grifin opisuje fašizam kao „rod političke ideologije čije je mitsko jezgro u njenim različitim permutacijama palingenetička oblika populističkog ultranacionalizma”. Grifin navodi da ideologija ima tri osnovne komponente: „1. mit preporoda, 2. populistički ultranacionalizam i 3. mit o dekadenciji". Fašizam je „istinski revolucionarni transklasni oblik antiliberalnog, i u krajnjem smislu, antikonzervativnog nacionalizma” izgrađenog na kompleksnom opsegu teoretskih i kulturnih uticaja. On razlikuje međuratni period u kome se manifestovao u elitnim mada populističkim politikama „naoružane partije” koja se suprotstavljaja socijalizmu i liberalizmu i obećava radikalne politike da bi spasla naciju od dekadencije. Aleksandar Rid Ros u knjizi Against the Fascist Creep piše o Grifinovom pogledu na fašizam:

Nakon Hladnog rata i promjenama u fašističkim organizacionim tehnikama, brojni naučnici okrenuli su se ka minimalističkom „novom konsenzusu” koji je precizirao Rodžer Grifin: „mitsko jezgro” fašizma je „populistički oblik palingenetičkog ultranacionalizma”. To znači da je fašizam ideologija koja se zasniva na starim, drevnim, pa čak i tajnim mitovima o rasnom, kulturnom, etničkom i nacionalnom porijeklu da bi razvila plan za „novom čovjeka”.

Zapravom, sam Grifin je istražio ovo „mitsko” i „eliminabilno” jezgro fašizma svojim konceptom postfašizma kako bi istražio obnavljanje nacizma u savremenom dobu. Dodatno, drugi istoričari su primjenjivali ovo minimalističko jezgro kako bi istražili protofašističke pokrete.

Kas Mude i Kristobal Rovira Kaltvaser tvrde da, iako je fašizam „koketirao sa populizmom... u pokušaju da stekne masovnu podršku”, bolje se pokazao kao elitistička ideologija. Posebno navode uzdizanje Vođe, rase i države, a ne naroda. Oni populizam vide kao „tankocentričnu ideologiju” sa „ograničenom morfologijom” koja se nužno vezuje za „debelocentrične” ideologije, poput fašizma, liberalizma ili socijalizma. Stoga se populizam može naći kao aspekt mnogih specifičnih ideologija, a da nije nužno definišuća karakteristika tih ideologija. Oni pominju kombinaciju populizma, autoritarizma i ultranacionalizma kao „brak iz interesa”.

Robert Pakston smatra da je fašizam „oblik političkog ophođenja označenog opresivnim preokupacijom sa raspadom društva, ponižavanjem ili stvaranjem žrtava, praćenog nastankom kompenzacionih kultovima jedinstva, energije i čistote, u kome na masi zasnovana stranka odanih nacionalističkih militanata, djelujući uz neradu ali efektivnu saradnju tradicionalnih elita, odbacuje demokratske slobode i sprovodi, uz iskupno nasilje i bez etičkih ili zakonskih ograničenja, ciljeve unutrašnjeg čišćenja i spoljašnje ekspanzije”.

Rodžer Itvel definiše fašizam kao „ideologiju koja nastoji stvoriti društveni preporod zasnovan na holističko-nacionalističkom radikalnom Trećem putu”; dok Valter Laker vidi temeljna načela fašizma kao „očigledna: nacionalizam, socijalni darvinizam, rasizam, potreba za vođstvom, novom aristokratijom i poslušnošću; kao i negacija ideala prosvetiteljstva i Francuske revolucije”.

Rasizam je bio glavna karakteristika njemačkog fašizma, za koji je Holokaust bio glavni prioritet. Prema istoriografiji genocida, „baveći se Holokaustom, konsenzus istoričara je da nacistička Njemačka označavala Jevreje kao rasnu, a ne religijsku skupinu”.

Umberto Eko, Kevin Pasmor, Džon Vajs, Ijan Adams, i Mojra Grant, pominju rasizam kao karakterističnu komponentu fašizma. Istoričar Robert Susi tvrdi da je „Hitler zamislio idealno njemačko društvo kao Folksfemajnšaft, rasno ujedinjeno i hijerarhijski organizovano tijelo u kojem bi interesi pojedinca bili strogo podređeni interesima nacije ili Folk-a”. Fašističke filozofije variraju po vidu primene, ali ostaju prepoznatljivi po teoretskoj istovjetnosti. Sve tradicionalno spadaju u krajnji desni sektor bilo kog političkog spektra, katalizovanog pogođenim klasnim identitetom u smislu konvencionalnih društvenih nejednakosti.

Pozicija u političkom spektru

Fašizam je bio pod uticajem levice i desnice, konzervativaca i antikonzervativaca, nacionalista i supranacionalista, racionalnih i antiracionalnih pokreta. Brojni istoričari smatraju fašizam bilo revolucionarnom centrističkom doktrinom, kao doktrinom koja povezuje filozofije levice i desnice, ili kao obe te stvari. Fašizam su osnovali tokom Prvog svetskog rata italijanski nacionalni sindikalisti koji su se oslanjali na političkim pogledima levog ili desnog krila.

Neki naučnici smatraju da je fašizam desničarski zbog njegovog socijalnog konzervatizma i njegovih autoritarnih sredstava za suprotstavljanje egalitarizmu. Roderik Stakelberg stavlja fašizam, uključujući nacizam, za koji on navodi da je „radikalna varijanta fašizma“, na političku desnicu, objašnjavajući da, „Što više osoba smatra apsolutnu jednakost među svim ljudima poželjnim stanjem, to će više on ili ona biti na levoj strani ideološkog spektra. Što više osoba smatra nejednakost neizbežnom ili čak poželjnom, to će više on ili ona biti na desnoj strani.“

Italijanski fašizam je gravitirao nadesno tokom ranih 1920-ih. Glavni element fašističke ideologije koji je smatra da je krajnje desničarski je njegov proklamovani cilj da promoviše prava navodno superiornih naroda da dominiraju, i da istovremeno čisti društvo od navodno inferiornih elemenata.

Simboli

Fašizam svoje ime i simbole vodi iz kulture i tradicije Rimskog carstva. U Starom Rimu je postojao običaj da dok vojska maršira jedan vojnik nosi ispružen svežanj pruća (fascio) u koji je zabijena sekira. Inače, rimski liktori su takođe nosili taj svežanj. Značenje ovog simbola je sledeće: jedan prut/pojedinac je slab i beznačajan, ali ako je vezan u snop/zajednicu sa ostalim prutovima/pojedincima, onda snop/zajednica postaje nesalomiv. Takođe, snop je mnogo jači nego sam zbir prutova. Sekira u snopu takođe ima prilično jasno značenje. Ona deluje kao da ujedinjuje prutove u taj snop i ako neki od prutova/pojedinac „štrči“ odnosno ako je neki pojedinac „nepodoban“, sekira/državna vlast je tu da ga „potkrati"/eliminiše.

Često pozivanje na tradiciju Rimskog carstva srećemo i u fašizmu srodnoj ideologiji - nacizmu. Jedan takav primer je nacistički pozdrav sa desnom rukom podignutom pod uglom od 45°. Ovo je nekada bio rimski vojnički pozdrav (Rimljani su pri tom pozdravljali sa ave, a ne sa heil). Fasciniranost rimskom tradicijom među ideolozima totalitarnih ideologija može se donekle objasniti moći Rimskog carstva koju su fašizam i nacizam pokušali da evociraju, kao i snagom rimske države koju su oni pokušavali da dostignu.

Zajedničke karakteristike fašističkih pokreta

Postoji neslaganje između istoričara i akademika političkih nauka oko prirode fašizma. Neki akademici gledaju na fašizam kao društveno radikalni pokret sa ideološkom pozadinom u jakobincima Francuske revolucije, dok ga drugi smatraju ekstremnim oblikom konzervativizma koji se inspiriše u silovitom reakcionizmu 19. veka protiv ideja prosvetiteljstva. Jedni ga smatraju duboko iracionalnim, dok su drugi impresionirani racionalnošću sa kojom je služio materijalnim interesima onih koji su ga podržavali. Neki pokušavaju da objasne fašizam kao izraz iracionalne mržnje i frustracija, dok drugi stavljaju akcenat na racionalne načine iskorišćavanja mržnje i frustracija s ciljem dostizanja profesionalnih ili klasnih prednosti. Na kraju, dok jedni smatraju da je fašizam rezultat težnje za kulturološkom i nacionalnom regeneracijom preko stvaranja „novog čoveka“, drugi ga smatraju reakcijom na komunističku revoluciju s početka 20. veka, i insistiraju na društvenom sukobu između levičarskih i desničarskih ideja i shvatanja života.

Jedan od razloga neslaganja među akademicima je činjenica da su dva velika istorijska fašistička režima, Musolinijeva Italija i Hitlerova Nemačka, različiti u mnogim aspektima. U Italiji, antisemitizam je zvanično odbačen prije 1934. godine i tek 1938. Musolini prihvata i uvodi seriju antisemitskih mera u cilju jačanja vojnog savezništva sa Hitlerom. Takođe, mnogi akademici koji studiraju fašizam i fašističke pokrete u različitim državama, unose u svoje studije različite političke i kulturološke namere, koje kao posledicu imaju različit stepen važnosti koji pridaju jednom ili drugom aspektu fašističke ideologije i prakse. Sekularni liberali, na primer, insistiraju na religioznim korenima fašizma, nasuprot tome, rimokatolički akademici nalaze u njemu sekularne korene, a socijalistički konzervativci insistiraju na njegovim socijalističkim i populističkim aspektima, dok socijalni radikali nalaze u fašizmu apologiju kapitalizma i elitizma.

Zbog ovih i drugih razloga, ne postoji univerzalno prihvaćena definicija fašizma. Ipak, moguće je identifikovati veći broj opštih karakteristika koje su delili fašistički pokreti nastali u periodu od 1922. do 1945. godine.

Odnos prema marksizmu

Fašisti od samog početka nisu skrivali svoju mržnju prema marksistima bilo koje vrste. Obećavali su svojim sledbenicima odlučniju borbu protiv marksista, nego što su to činile partije koje su zagovarale ljudsko pravo na različitost mišljenja i ideja. Musolini je stekao reputaciju kao efikasan fašista kada je poslao divizije Crnokošuljaša, naoružanih do zuba, protiv italijanskih radnika i seljaka u štrajku zbog niskih primanja između 1920. i 1921. godine.

Slavljenje mladosti kao kvaliteta fašističke ideologije

Fašisti su slavili mladost zbog fizičke snage i zbog idealizma mladih i njihove spremnosti na samožrtvovanje, odnosno kvaliteta koje po rečima mnogih fašističkih ideologa, ne poseduju sredovečni i stariji ljudi. Time su predstavili svoja ideološka stremljenja u generacijskim okvirima. Mladi Gebels je jednom izjavio: „Stariji neće da prihvate da uopšte postojimo. U krajnjem slučaju oni brane svoju moć i vlast. Ali jednog dana oni će pasti. Mladost mora pobediti.“ De Žovenel je opisao fašizam kao „revoluciju tela“ koja odražava stremljenje mladih ka disciplini, napornom radu, borbi i hrabrosti.

Pošto su koncentrisali svoju ideološku propagandu na mlade ljude, fašističke partije su imale mlađe članove od drugih desničarskih partija. Lideri nacističke partije, na primer, bili su relativno mladi, a mlađi oficiri nemačke vojske su brže pristupali nacističkoj partiji nego oni stariji. Primo de Rivera u Španiji, imao je samo 30 godina kada je osnovao falangistički pokret i 1936. godine 60 do 70% njegovih sledbenika imali su manje od 21 godinu.

Vidi još

• Protofašizam
• Klerofašizam
• Neofašizam
• Kriptofašizam
• Nacizam
• Neonacizam
• Krajnja desnica
• Desnica
• Borheseov puč
• Populizam
• Sekularna religija

Literatura

• Griffin, R. (2008). „8: Fascism's New Faces (and New Facelessness) in the 'post-fascist' Epoch”. Ur.: Feldman, Matthew. A Fascist Century: Essays by Roger Griffin (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-0-230-59413-5. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
• Griffin, Roger (2003). „The Palingenetic Core of Fascist Ideology”. Ur.: Campi, Alessandro. Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerca. Ideazione. str. 97—122. ISBN 978-88-86812-97-9. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
• Paxton, Robert O. (2004). The Anatomy of Fascism (na jeziku: engleski). Knopf. ISBN 978-1-4000-4094-0. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Nolte, Ernst (1965). Three faces of fascism: Action Française, Italian fascism, National Socialism (na jeziku: engleski). New American Library. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Turner, Henry Ashby (1975). Reappraisals of fascism (na jeziku: engleski). New Viewpoints. ISBN 978-0-531-05372-0. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Larsen, Stein Ugelvik; Hagtvet, Bernt; Myklebust, Jan Petter (1980). Who were the Fascists: social roots of European Fascism (na jeziku: engleski). Universitetsförlaget. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Davies, Peter; Lynch, Derek (2005). The Routledge Companion to Fascism and the Far Right (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-134-60952-9. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Griffin, Roger (2018). Fascism (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-5095-2071-8. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Kallis, Aristotle A. (2003). The Fascism Reader (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-415-24359-9. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Hartley, John (2002). Communication, Cultural and Media Studies: The Key Concepts (na jeziku: engleski). Psychology Press. ISBN 978-0-415-26888-2. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Reich, Wilhelm (2013). The Mass Psychology of Fascism: Third Edition (na jeziku: engleski). Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-1-4668-4695-1. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Paynter, John; Hawkesworth, M. E.; Kogan, Maurice; Howell, Tim; Orton, Richard; Seymour, Peter; Huray, Peter Le (1992). Encyclopedia of Government and Politics (na jeziku: engleski). Psychology Press. ISBN 978-0-415-07224-3. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Blamires, Cyprian (2006). World Fascism: A-K (na jeziku: engleski). ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-940-92. 
• Mann, Michael (2004). Fascists (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53855-8. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Horne, John (2002). State, Society and Mobilization in Europe During the First World War (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52266-3. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Grčić, Joseph (2000). Ethics and Political Theory (na jeziku: engleski). University Press of America. ISBN 978-0-7618-1539-6. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Griffin, Roger; Feldman, Matthew (2004). Fascism: Fascism and culture (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-29018-0. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Spielvogel, Jackson J. (2011). Western Civilization (na jeziku: engleski). Cengage Learning. ISBN 978-0-495-91324-5. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Payne, Stanley G. (1996). A History of Fascism, 1914–1945 (na jeziku: engleski). University of Wisconsin Pres. ISBN 978-0-299-14873-7. Pristupljeno 28. 2. 2020. 
• Mussolini, Benito (2006). Child, Richard Washburn, ur. My Autobiography: With "The Political and Social Doctrine of Fascism" (na jeziku: engleski). Courier Corporation. ISBN 978-0-486-44777-3. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Falasca-Zamponi, Simonetta (2000). Fascist Spectacle: The Aesthetics of Power in Mussolini's Italy (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-22677-7. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Webster's II New College Dictionary (na jeziku: engleski). Houghton Mifflin Harcourt. 2005. ISBN 978-0-618-39601-6. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Doordan, Dennis P. (1997). „In the Shadow of the Fasces: Political Design in Fascist Italy”. Design Issues (na jeziku: engleski). 13 (1): 39. ISSN 0747-9360. doi:10.2307/1511586. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Parkins, Wendy (2002). Fashioning the Body Politic: Dress, Gender, Citizenship (na jeziku: engleski). Berg Publishers. ISBN 978-1-85973-587-9. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Gregor, Anthony James (1999). Phoenix: Fascism in Our Time (na jeziku: engleski). Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-422-6. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Payne, Stanley G. (1983). Fascism: Comparison and Definition (na jeziku: engleski). University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-08064-8. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Griffiths, Richard (2000). An Intelligent Person's Guide to Fascism (na jeziku: engleski). Duckworth. ISBN 978-0-7156-2918-5. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Laqueur, Walter (1996). Fascism: Past, Present, Future (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509245-5. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Eatwell, Roger (1996). Fascism: A History (na jeziku: engleski). Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9147-5. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Griffin, Roger (1991). The Nature of Fascism (na jeziku: engleski). Pinter Publishers. ISBN 978-0-86187-112-4. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Weber, Eugen (1964). Varieties of fascism: doctrines of revolution in the twentieth century (na jeziku: engleski). Van Nostrand. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Fritzsche, Peter (1990). Rehearsals for Fascism: Populism and Political Mobilization in Weimar Germany (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505780-5. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Reich, Wilhelm (1970). The Mass Psychology of Fascism (na jeziku: engleski). Macmillan. ISBN 978-0-374-20364-1. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Ramswell, Prebble Q. (2017). Euroscepticism and the Rising Threat from the Left and Right: The Concept of Millennial Fascism (na jeziku: engleski). Lexington Books. ISBN 978-1-4985-4603-4. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Griffin, Roger; Feldman, Matthew (2004). Fascism: The nature of fascism (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-29016-6. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Kallis, Aristotle A. (2003). The Fascism Reader (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-415-24359-9. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Renton, Dave (1999). Fascism: Theory and Practice (na jeziku: engleski). Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1470-9. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
• Lukacs, John (1998). The Hitler of History (na jeziku: engleski). Vintage Books. ISBN 978-0-375-70113-9. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
• Ross, Alexander Reid (2017). Against the Fascist Creep (na jeziku: engleski). AK Press. ISBN 978-1-84935-244-4. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
• Roel Reyes, Stefan (2019). „Antebellum Palingenetic Ultranationalism: The Case for including the United States in Comparative Fascist Studies”. Fascism (na jeziku: engleski). 8 (2): 307—330. doi:10.1163/22116257-00802005. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
• Weiss-Wendt, Anton; Krieken, Robert; Cave, Alfred A.; Kiernan, Ben; Bergen, Doris; Moshman, David; Sanford, Victoria; Docker, John; Hitchcock, Robert (2008). The Historiography of Genocide (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-0-230-29778-4. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
• Passmore, Kevin (2002). Fascism: A Very Short Introduction (na jeziku: engleski). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-157752-9. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
• Weiss, John (1967). The Fascist tradition: radical right-wing extremism in modern Europe (na jeziku: engleski). Harper & Row. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
• Adams, Ian (1993). Political ideology today (na jeziku: engleski). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3346-9. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
• Grant, Moyra (2003). Key Ideas in Politics (na jeziku: engleski). Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-7096-0. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
• Mitrović, Andrej (2009). Fašizam i nacizam. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-7558-652-4. 

Spoljašnje veze

• The Doctrine of Fascism
• Authorized translation of Mussolini's "The Political and Social Doctrine of Fascism" (1933) (PDF). media.wix.com.
• Readings on Fascism and National Socialism by Various – Project Gutenberg
• Eternal Fascism: Fourteen Ways of Looking at a Blackshirt – Umberto Eco's list of 14 characteristics of Fascism, originally published 1995.