Живот после смрти

С Википедије, слободне енциклопедије
Страшни суд, слика фламанског сликара Хијеронимуса Франкена Млађег

Живот после смрти (или загробни живот) је веровање да се суштински део идентитета појединца или ток свести наставља након смрти његовог физичког тела. Према различитим идејама о загробном животу, основни аспект појединца који живи после смрти је или неки парцијални елемент или цела душа или његов дух који са собом носи лични идентитет или се, напротив, налази у будистичкој нирвани. Супротно од веровања у живот после смрти је веровање у заборав након смрти.

Према једнима, ово континуирано постојање често се одвија у духовном царству, а према другим популарним гледиштима, појединци се могу поново родити у овом свету и поново започети животни циклус, највероватније без сећања на оно што су чинили у прошлости. Према овом последњем гледишту, таква поновна рођења и смрти могу се константно понављати све док појединац не уђе у духовно царство или загробни свет. Главни погледи на загробни живот произлазе из религије, езотеризма и метафизике.

Неки системи веровања, попут оних у Аврамској традицији, држе да мртви одлазе у одређену раван постојања после смрти, како је то одредио Бог или неки други божански суд, на основу њихових поступака (ортопраксије) или вере током живота. Насупрот томе, у системима реинкарнације, попут оних у индијским религијама, природа даљег континуираног постојања одређује се директно према поступцима појединца у окончаном животу.

Различити метафизички модели[уреди | уреди извор]

Теисти углавном верују да неки вид живота чека људе после смрти. Припадници неких углавном нетеистичких религија склони су веровању у живот после смрти, али без помињања божанства. Садукеји су били древна јеврејска секта која је углавном веровала да постоји Бог, али не и живот после смрти.

Многе религије, било да верују у постојање душе у другом свету попут хришћанства, ислама и разних паганских система веровања или у реинкарнацију попут разних облика хиндуизма и будизма, верују да је нечији статус у загробном животу награда или казна за његово/њено понашање током живота.

Реинкарнација је филозофски или религијски концепт према коме један аспект живог бића започиње нови живот у другом физичком телу или облику после сваке смрти. Назива се још и поновно рођење или сеоба и део је Самсара доктрине цикличног постојања.[1][2] Реинкарнација је централни принцип свих главних индијских религија, а то су будизам, хиндуизам, ђаинизам и сикизам.[3][4][5] Идеја о реинкарнацији је присутна у многим древним културама,[6] а у поновно рођење/метемпсихозу веровале су многе историјске личности Старе Грчке, попут Питагоре, Сократа и Платона.[7] Реинкарнација је такође заједничко веровање за разне древне и модерне религије попут спиритизма, теозофије и еканкара. Може се наћи и у многим племенским друштвима широм света - у Аустралији, Источној Азији, Сибиру и Јужној Америци.[8]

Иако већина деноминација у оквиру аврамских религија - јудаизма, хришћанства и ислама - не верује да се индивидуе реинкарнирају, одређене групе унутар тих религија помињу реинкарнацију; у ове групе спадају историјски и савремени следбеници Кабале, катари, алавити, друзи[9] и розенкројцери. Историјски односи између ових секти и веровања о реинкарнацији карактеристичних за неоплатонизам, орфизам, херметизам, манихејство и гностицизам римског доба, као и индијских религија предмет су скоријих научних истраживања.[10] Црква јединства (Унитy Цхурцх) и њен оснивач Чарлс Филмор такође подучавају реинкарнацију.

Рај и пакао[уреди | уреди извор]

Рај (небеса, небо, седмо небо, будистичка Чиста земља, исламски Џенет, нордијска Валхала) представља уобичајено религијско, космолошко или трансцендентно место где живе, одакле потичу или где седе на престолу бића као што су богови, анђели, џинови или свеци . Према веровањима неких религија, небеска бића могу да сиђу на земљу или да се оваплоте у нечијем лику, а она земаљска могу да се успну на небо у загробном животу или, у изузетним случајевима, уђу на небо живи.

Небо се често описује као "више место", најсветије место, рај, насупрот паклу или подземном свету или "ниским местима" и универзално или условно доступно земаљским бићима према различитим критеријумима божанствености, доброте, побожности, вере или других врлина или исправних уверења или једноставно Божје воље. Неки верују у могућност раја на Земљи у свету који ће доћи.

У индијским религијама небом се сматра Сварга лока. Постоји седам позитивних регија у које душа може отићи након смрти и седам негативних.[11] Након завршетка боравка у одговарајућој регији, душа се поново рађа у различитим облицима живота у складу са својом кармом. Овај циклус се може прекинути након што душа постигне мокшу или нирвану. Свако место постојања, било људи, душа или божанстава, изван опипљивог света (рај, пакао или неко друго) назива се загробни свет.

Пакао је у многим верским и фолклорним традицијама место тортуре и казне у загробном животу. Религије са линеарном божанском историјом често приказују пакао као вечно одредиште, док га религије са цикличном историјом често приказују као међупериод између инкарнација. Ове традиције типично лоцирају пакао у некој другој димензији или испод земљине површине и често садрже улазе у пакао из земље живих. У остале дестинације живота после смрти спадају чистилиште и лимбо.

Традиције које не виде живот после смрти као место кажњавања или награђивања описују пакао само као пребивалиште мртвих, гроб, неутрално место (нпр. шеол или Хад) које се налази испод површине земље.

Древне религије[уреди | уреди извор]

Религија Старог Египта[уреди | уреди извор]

Загробни живот играо је важну улогу у староегипатској религији, а њен систем веровања је један од најранијих познатих у записаној историји. Када тело умре, делови његове душе под називом ка (двојник тела) и ба (личност) одлазе у Краљевство мртвих. Док душа пребива на Ааруовим пољима, Озирис захтева рад као компензацију за заштиту коју пружа. У гробнице су стављане статуе како би служиле као замена за покојнике.[12]

Староегипатски папирус на којем је приказано путовање у загробни живот. Египатски музеј, Берлин.

Долажење до награде у загробном животу је захтевно искушење за које су потребни срце без греха и способност рецитовања бајалица, лозинки и формула из Књиге мртвих. У Дворани две истине, срце покојника се мери тако што је стоји на једном тасу ваге, док је на другом тасу перо истине и правде шу из косе богиње Маат.[13] Ако је срце лакше од пера, покојник може да прође даље, а ако је теже, прождире га демон Амут.[14]

Египћани су такође веровали да је мумифицирање и стављање у саркофаг (древни египатски "мртвачки сандук" на коме су исклесани сложени симболи и цртежи, као и слике и хијероглифи) једини начин за живот после смрти. Само ако је леш правилно балзамован и сахрањен у мастаби, мртви ће моћи поново да живе на пољима Јалу и прате Сунце на његовом свакодневном путу. Због опасности које вребају у загробном животу, Књига мртвих је стављана у гробницу заједно са телом, као и храна, накит и "клетве". Такође се користило и "отварање уста".[15][16]

Староегипатска цивилизација била је заснована на религији; веровање у поновно рођење после смрти постало је покретачка снага њихових погребних пракси. Смрт је била само привремени прекид живота, а не потпуни престанак и тај вечни живот могао се обезбедити побожношћу, очувањем физичког облика помоћу мумифицирања и стављањем статуа и друге погребне опреме. Сваки човек се састоји од физичког тела, ка, ба и акх . Име и Сенка су такође жива бића. Да би се уживало у загробном животу, сви ти елементи су морали бити одржани и заштићени.[17]

Дана 30. марта 2010, портпарол египатског Министарства културе је објавио да су у Луксору пронашли велика црвена врата од гранита са натписима староегипатског званичника,[18] моћног саветника краљице Хатшепсут из 18. династије која је владала између 1479. пне и 1458. пне, дуже него било која жена. Он верује да су ова лажна врата била "врата за загробни живот". Према археолозима, ова врата су била поново искоришћена у конструкцији римског Египта.

Древне грчке и римске религије[уреди | уреди извор]

Грчки бог Хад познат је у грчкој митологији као краљ подземног света, места где душе живе после смрти.[19] Грчки бог Хермес, гласник богова, одводи умрлу душу особе у подземни свет (који се понекад назива Хад или Кућа Хада). Душе оставља на обали реке Стикс, која се налази између живота и смрти.[20]

Харон одводи душе преко реке у Хад, ако имају злата: по сахрањивању, породица умрле душе стављала је новчиће испод језика покојника. По преласку, душама суде Еак, Радамант и краљ Миној. Шаљу их у Јелисеј, Тартар, Асфоделска поља или Поља казне. Јелисејска поља су за душе које су живеле чистим животима. Она се састоје од зелених поља, долина и планина и сви су тамо у миру и задовољни, а Сунце увек сија. Тартар је за људе који су богохулили или су једноставно били бунтовни и свесно зли.[21]

Асфоделска поља су за разне људске душе: оне чији су греси били једнаки њиховој доброти, које су у животу биле неодлучне или нису биле осуђене. Поља казне су за људе који су грешили често, али не толико да заслужују Тартар. У Тартару се душа кажњава спаљивањем у лави или растезањем на справи за мучење. Неким јунацима грчке легенде дозвољено је да посете подземни свет. Римљани су имали сличан систем веровања о животу после смрти, при чему је Хад постао Плутон. У старогрчком миту о Хераклеовим задацима, херој Херакле морао је да отпутује у подземни свет како би ухватио Кербера, троглавог пса чувара.

У Сципионовом сну, Цицерон описује искуство изласка из тела душе која путује високо изнад Земље и посматра малу планету из даљине.[22]

У VI књизи Вергилијеве Енеиде, јунак Енеја путује у подземни свет да би видео свог оца. Поред реке Стикс, види душе оних који нису правилно сахрањени, које су приморане да чекају поред реке док их неко не сахрани. А доле, заједно са мртвима, наилази на место на коме пребивају они који су погрешно осуђени, на поља туге где пребивају они који су починили самоубиство и зажалили, укључујући и Енејину бившу љубав, ратнике и сенке, Тартар (где пребивају титани и моћни бесмртни непријатељи Олимпијаца) где чује стењање затворених, Плутонову палату и Јелисејска поља где пребивају потомци божанских и најхрабријих јунака. Он види реку заборава, Лету, из које мртви морају да пију како би заборавили свој живот и почели изнова. На крају, отац му показује све будуће хероје Рима који ће живети ако Енеја испуни своју судбину у оснивању града.

Аврамске религије[уреди | уреди извор]

Хришћанство[уреди | уреди извор]

Главна струја хришћанства проповеда веровање у Никејски симбол вере, а у енглеској верзији Никејског симбола вере налази се реченица: „Очекујемо васкрсење мртвих и живот света који долази“.

Кад су Садукеји питали Исуса о васкрсењу мртвих (у контексту чији је неко супружник ако је био у браку неколико пута у животу), он им је рекао да ће брак након васкрсења бити ирелевантан, јер ће васкрсли бити као анђели на небу.[23]

Књига Енохова описује Шеол као подељен у четири одељка за четири врсте мртвих: верне свеце који чекају васкрсење у Рају, оне који су само морални и који чекају награду, зле који чекају казну и зле који су већ кажњени и неће васкрснути на Судњи дан.[24] Већина деноминација хришћанства и све деноминације јудаизма сматрају Књигу Енохову апокрифном.

Инферно Доменика Бекафумија: хришћанска визија пакла

Аутор Јеванђеља по Луки препричава причу о богаташу и убогом Лазару, која приказује људе у Хаду који чекају ускрснуће у утеси или у муци. Аутор Откривења Јовановог пише о епској бици Бога и анђела против Сатане и демона на крају времена када ће свим душама бити суђено. Помињу се духовна тела умрлих пророка и преображење.

Иполит Римски приказује подземни свет (Хад) као место где се праведни мртви, чекајући у Аврамовом крилу своје ускрснуће, радују својим будућим изгледима, док се неправедни муче при погледу на "језеро неиздрживе ватре" где им је суђено да буду бачени.

Григорије из Нисе говори о могућности прочишћавања душа после смрти, у шта се пре тога дуго веровало.[25]

Папа Гргур I понавља концепт, који је Григорије из Нисе формулисао век раније, да спасени пролазе кроз прочишћавање након смрти, у вези са чим је писао о „чистилишном пламену“.

Именица "пургаториум" (латински: чистилиште[26]) први пут је употребљена да опише стање болног прочишћења спасених после живота. Исту реч у придевском облику (пургаториус -а -ум, прочишћен), која се такође појављује и у нерелигијским списима,[27] користили су хришћани попут Августина из Хипоа и папе Гргура I као назив за прочишћење након смрти.

У време просветитељства, теолози и филозофи су износили различите теорије и веровања. Ту треба поменути Емануела Сведенборга који је написао 18 теолошких дела у којима је детаљно описана природа живота после смрти, према духовним искуствима које је тврдио да је имао, а од тих дела најпознатије је Небо и пакао.[28] Његов извештај о животу тамо покрива широк спектар тема, као што су брак на небу (где су сви анђели у браку), деца на небу (где их одгајају родитељи анђели), време и простор на небу (који не постоје), процес буђења после смрти у Свету духова (место на пола пута између Неба и Пакла и где се људи први пут буде након смрти), давање слободне воље бирања између Неба или Пакла (за разлику од одлучивања Бога о томе), вечност Пакла (који може да се напусти, али се то не жели) и да су сви анђели или ђаволи једном били људи на земљи.

Католичка црква[уреди | уреди извор]

У "Духовној борби", делу Лоренца Скуполија, каже се да "онај који је зао" покушава да изврши четири напада у тренутку смрти.[29] Католичка концепција живота после смрти учи да се души суди након што тело умре и они који су праведни и без греха одлазе на Небо. С друге стране, они који умиру у смртном греху за који се нису покајали одлазе у пакао. Деведесетих година XX века, катехизам Католичке цркве дефинисао је пакао не као казну која се изриче грешнику, већ као грешниково самоискључење од Бога. За разлику од других хришћанских група, Католичка црква учи да они који умиру у стању милости, али још увек носе опростив грех, одлазе на место које се назива Чистилиште, где пролазе кроз прочишћење да би ушли на Небо.

Лимбо[уреди | уреди извор]

Упркос популарном мишљењу, лимбо, који су теолози почели да разрађују од Средњег века наовамо, никада није био признат као догма Католичке цркве, али је повремено представљао веома популарну теолошку теорију унутар Цркве. Лимбо представља теорију да некрштене, али невине душе, попут новорођенчади или врлих појединаца који су живели пре него што је Исус Христ рођен на земљи, или оних који су умрли пре крштења, не егзистирају ни на Небу ни у Паклу. Стога оне не заслужују ни блажену визију, нити су подвргнуте некој казни, јер нису криве ни за какав лични грех иако нису примиле крштење, тако да још увек носе првородни грех. Тако да се углавном сматра да душе у лимбу егзистирају у стању природне, а не натприродне, среће, до краја времена.

У другим хришћанским деноминацијама лимбо је описан као међустање или стање заточености у забораву.[30]

Чистилиште[уреди | уреди извор]

Појам чистилишта је у вези са Католичком црквом. У Католичкој цркви, сви који умиру у Божјој милости и пријатељству, али још увек несавршено прочишћени, заиста су сигурни у свој вечни спас; али након смрти подвргавају се прочишћењу, како би постигли светост потребну за одлазак на Небо или коначно прочишћење изабраних, што се у потпуности разликује од кажњавања проклетих. Традиција цркве, позивајући се на одређене текстове светог писма, говори о "ватри прочишћења" иако се она не назива увек чистилиштем.

Англиканци из англо-католичке традиције такође се углавном држе овог веровања. Џон Весли, оснивач методизма, веровао је да постоји средње стање између смрти и васкрсења и у могућност „да тамо наставимо да растемо у светости“, али методизам не потврђује званично ово веровање и негира могућност помагања путем молитве било коме ко се налази у том стању.[31]

Православно хришћанство[уреди | уреди извор]

Православна црква је намерно суздржана у вези са животом после смрти, будући да прихвата мистерију нарочито оних ствари које се још нису догодиле. Осим другог Исусовог доласка, телесног васкрсења и страшног суда, који су потврђени у Никејском симболу вере (325. године), православље не проповеда скоро ништа више на дефинитиван начин. За разлику од западних облика хришћанства, православље је традиционално недуалистичко и не учи да постоје две одвојене буквалне локације неба и пакла, већ уместо тога прихвата „локацију коначне судбине - раја или пакла - као фигуративну."[32] Православље проповеда да је страшни суд једноставно нечији сусрет с божанском љубављу и милошћу, али тај сусрет се доживљава разнолико у зависности од степена у којем је неко преображен, у коме је божанско узело удела и у којем степену је он према томе компатибилан или неспојив са Богом. "Монадни, непроменљиви и непрекидни предмет есхатолошког сусрета је, према томе, Божја љубав и милост, Божје блаженство које се улива у небески храм, а субјективна људска реакција је та која проузрокује многоструко или подељено искуство." На пример, свети Исак Сирин примећује да су „они који су кажњени у Гехени, бичевани бичем љубави.... Моћ љубави делује на два начина: мучи грешнике ... у виду горког кајања. А љубав опија душе Небеских синова својом привлачношћу."[33] У том смислу, божанска акција је увек, непроменљиво и константно љубав, а ако неко ту љубав доживи негативно, тада је то искуство самоосуде због слободне воље, а не због осуде од Бога. Православље користи опис Исусовог суда у Јеванђељу по Јовану 3:19–21 као свој модел: „19 А ово је суд: светлост је дошла на свет, а људи више заволеше таму него светлост, јер њихова дела бејаху зла. 20 Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова јер су зла. 21 Али ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена." Типично православно схватање каже, онако како пише Томас Хопко: „Управо присуство Божје милости и љубави проузрокује муке злих. Бог не кажњава; он опрашта.... Једном речју, Бог ће се се смиловати свима, волели они то или не. Ако нам се то свиђа, то је рај; ако не, то је пакао. Свако колено се савија пред Господом. Све ће бити подређено Њему. Бог у Христу ће заиста бити „све и у свему“, са безграничном милошћу и уз безусловни опроштај. Али неће се сви радовати Божјем дару опроштаја и тај избор ће бити пресуда, самонаметнути извор њихове туге и бола."[34]

Такође, у православно учење спада и преовлађујућа традиција апокатастазе или обнове свега на крају. Ово је проповедао Ориген, али и многи други црквени оци и свеци, укључујући и Григорија из Нисе. Пети васељенски сабор (553. године) потврдио је ортодоксију Григорија из Нисе, док је истовремено осудио Оригенов тип универзализма јер је проповедао враћање у првобитно стање, што није православно учење. То је такође учење и угледних православних теолога као што су Оливије Клеман, митрополит Калист (Вер) и владика Иларион Алфејев.[35] Иако апокатастаза није догма цркве већ теологумена, она не представља учење православне цркве. Као што митрополит Калист објашњава: "Јеретички је рећи да се сви морају спасити, јер би се тиме негирала слободна воља; али легитимно је надати се да ће сви бити спасени",[36] јер инсистирање на мукама без краја такође негира слободну вољу.

Ислам[уреди | уреди извор]

Уметникова представа "Мухамедовог раја". Персијска минијатура из Мухамедове историје, Национална библиотека Француске, Париз.
Анђео показује места загробног живота исламском пророку Идризу. У паклу заточенике мучи демон.

Илустрација исламског веровања у живот после смрти налази се у Курану. Арапска реч за рај је Џенет, а пакао је Џехенем . Ниво удобности људи док су у гробу (према неким коментаторима) у потпуности зависи од нивоа њиховог имана или вере у једног свемоћног ствараоца или врховно биће (Бога или Алаха). Да би појединац постигао правилан, чврст и здрав иман, мора да чини добра дела или се, у противном, ниво његовог имана гуши и смањује и на крају може да увене ако овај не практикује ислам довољно дуго, стога је дубина практиковања ислама добро дело. Појединац такође може стећи тасбих и понављати Алахова имена помоћу фразе Субхан'Аллах или "слава Алаху" како би чинио добра дела, а све због тога да постигне апсолутно веровање у уздизање духовног ентитета који ће пронаћи свог творца (извор). Овај крајњи циљ је наведен у једном од најистакнутијих стихова Курана, у првој сури под називом Ал-Фатиха, у 5. стиху "Ехдина ал серата ал мостаqеем" што значи "води нас правим путем", а стихови који долазе после тога описују тај пут као "пут оних којима си доделио своју милост, а не пут оних који су заслужили твој бес, нити оних који су залутали".

У Курану, Алах упозорава на тешку казну за оне који не верују у загробни живот (Акхирах),[37] и опомиње човечанство да Пакао чека оне који одричу сусрет са богом.[38]

Јудаизам[уреди | уреди извор]

Шеол[уреди | уреди извор]

Шеол је у хебрејској Библији место таме (Јов x. 21, 22) на које иду сви мртви, и они праведни и они неправедни, без обзира на моралне одлуке у животу (Пост. xxxвии. 36; Језек. xxxии; Иса. xив; Јов xxx. 23), место тишине (Пс. лxxxвиии. 13, xцив. 17; Књ. проп. Иx. 10), које се налази на највећој могућој удаљености од неба, (Јов xи 8; Амос иx. 2; Пс. цxxxиx. 8).[39]

Становници Шеола су "сене" (репхаим), ентитети без личности или снаге.[40] Сматра да под неким околностима живи могу ступити у контакт са њима, с обзиром да Вештица из Ендора контактира Самуилову сену за Саула, али су такве праксе забрањене (Поновљени закони 18:10).[41]

Док хебрејска Библија описује Шеол као трајно место за мртве, у периоду Другог храма (отприлике 500. п.н.е - 70. н.е) развио се разноврснији скуп идеја. У неким текстовима, Шеол се сматра домом и праведних и злих, и подељен је у одговарајуће одељке; у другим, сматра се местом казне које је намењено само злима.[42] Када је хебрејска Библија преведена на грчки у древној Александрији око 200. п.н.е, реч "Хад" (грчки подземни свет) замењена је за Шеол. То се огледа у Новом завету где је Хад и подземље мртвих и персонификација зла које представља.

Свет који ће доћи[уреди | уреди извор]

Талмуд нуди низ размишљања која се односе на живот после смрти. Након смрти, души се суди. Они који су водили беспрекорне животе одмах улазе у Олам Хабу или "свет који ће доћи". Већина њих не улази у овај свет одмах, већ пролазе кроз период преиспитивања земаљских активности и постају свесни шта су чинили лоше. Неки посматрају овај период као „поновно образовање“, при чему душа стиче мудрост како јој се грешке преиспитују. Други сматрају да се у овом периоду јавља духовна бол због недела учињених у прошлости. На крају овог периода, не дуже од једне године, душа заузима своје место у свету који ће доћи. Иако је патња постала део одређених јеврејских концепција загробног живота, концепт „вечног проклетства “, толико распрострањен у другим религијама, није принцип јеврејског живота после смрти. Према Талмуду, умирање душе резервисано је за далеко мању групу злих вођа, чија веома зла дела знатно превазилазе норме или који воде велике групе људи до највећег зла.[43][44] Ово је такође део Мајмонидових 13 принципа вере.[45]

Јужноазијске религије[уреди | уреди извор]

Будизам[уреди | уреди извор]

Будисти сматрају да приликом поновног рођења непроменљиво сопство или душа не прелази из једног облика у други.[46] Врста поновног рођења биће условљена моралном нијансом поступања дотичне особе (карма). На пример, ако је особа починила лоше телесне, говорне и умне радње засноване на похлепи, мржњи и заблуди, очекује се њено поновно рођење у нижем царству, тј. у животињском, у царству гладног духа или у паклу. С друге стране, тамо где је особа чинила активности засноване на великодушности, љубави-доброти, саосећању и мудрости, може се очекивати њено поновно рођење у срећном царству, тј. људском или у неком од многобројних небеских царстава.

Ипак, механизам поновног рођења према карми није детерминистички. Он зависи од различитих нивоа карме. Најважнији тренутак који одређује где ће се особа поново родити је тренутак последње мисли. Према Теравада будизму, постоји 31 царство постојања у коме се особа може поново родити.

Хиндуизам[уреди | уреди извор]

Упанишаде описују реинкарнацију (пунарјанма) (видети такође: самсара), а Бхагавад-Гита, важан хиндуистички спис, опширно говори о загробном животу. Овде Кришна каже да као што човек одбацује стару одећу и облачи нову, слично душа одбацује старо тело и поприма ново. У хиндуизму се верује да тело није ништа друго него љуска, а душа изнутра је непроменљива и неуништива и поприма различите животе у циклусу рађања и смрти. Крај овог циклуса назива се мукти (на санскриту: मुक्ति), а коначно остајање заувек са врховним Богом је мокша (на санскриту: मोक्ष) или спасење.

Хиндуси такође верују у карму. Карма је акумулирани збир нечијих добрих или лоших дела. Саткарма су добра дела, а викарма лоша дела. Према хиндуизму, основни концепт карме је „Како сејеш, тако ћеш жети“. Дакле, ако је особа живела добар живот, биће награђена у загробном животу. Слично томе, збир њених лоших дела огледаће се у њеном следећем животу. Добра карма доноси награде, а лоша карма доводи до лоших резултата. Овде нема пресуде. Људи акумулирају карму путем својих поступака, па чак и путем мисли.

Ђаинизам[уреди | уреди извор]

Ђаинизам такође верује у живот после смрти. Ђаинисти верују да душа поприма облик тела на основу претходних карми или на основу њених активности током вечности. Према ђаинистима, душа је вечна и ослобођење од циклуса реинкарнације је средство за постизање вечног блаженства.[47]

Остале религије[уреди | уреди извор]

Традиционалне афричке религије[уреди | уреди извор]

Традиционалне афричке религије се разликују у својим веровањима у загробни живот. Друштва ловаца-сакупљача, попут народа Хадза, немају никакво посебно веровање у загробни живот, и смрт појединца представља крај његовог постојања.[48] Култови предака се могу наћи у Подсахарској Африци, укључујући културе попут Јомбе,[49] Бенг,[50] Јоруба и Еве. "Веровање да се мртви враћају у живот и поново се рађају у својим породицама налази свој израз у именима која се дају деци....Реинкарнирају се неке од доминантних карактеристика претка, а не његова душа. Јер свака душа остаје различита и свако рођење представља нову душу."[51] Јорубе, Догони и ЛоДагоа имају есхатолошке идеје сличне онима у аврамским религијама, "али у већини афричких друштава постоји изразито одсуство таквих јасних представа о рају и паклу, мада постоје представе о томе да Бог суди души после смрти." У неким друштвима, попут народа Менде, постоји више веровања. Менде верују да људи умиру два пута: једном током процеса придруживања тајном друштву, и други пут током биолошке смрти, након чега постају преци. Међутим, неки припадници Мендеа верују да људи, након што их је Бог створио, живе десет узастопних живота, сваки у прогресивно нижем свету.[52] Једна међукултурна тема је да су преци део света живих и редовно интерагују с њим.[53][54][55]

Шинтоизам[уреди | уреди извор]

Уобичајено је за породице да учествују у церемонијама за децу у светилишту, а да имају будистичку сахрану у тренутку смрти. У старим јапанским легендама често се тврди да мртви одлазе на место звано јоми (黄泉), мрачно подземно царство са реком која раздваја живе од мртвих и која се спомиње у легенди о Изанамију и Изанагију. Овај јоми веома личи на грчки Хад; међутим, у каснијим митовима се јављају представе васкрсења, па чак и описи места које личи на Јелисеј, као у легенди Окунинуши и Сусаноо . Шинтоизам је склон негативном погледу на смрт и лешеве као на извор загађења под називом кегаре. Међутим, смрт се такође посматра и као пут ка апотеози, што се може видети у начину како се легендарни појединци обожују након смрти. Можда је најпознатији међу њима цар Ођин који је након смрти постао Хачиман, бог рата.

Парапсихологија[уреди | уреди извор]

Друштво за психичка истраживања основано је 1882. године са израженом намером да истражи феномене који се односе на спиритуализам и живот после смрти. Њени чланови до данас настављају да се баве научним истраживањима о паранормалном. Ова организација је учинила неке од најранијих покушаја примене научних метода у проучавању феномена који се односе на живот после смрти. Неки од њених првих чланова били су истакнути научници попут Вилијама Крукса и филозофи попут Хенрија Сиџвика и Вилијама Џејмса.

Парапсихолошко истраживање живота после смрти обухвата проучавање уклетих места, духова (приказа) умрлих, инструменталне транскомуникације, феномена електронских гласова и феномена медијума.[56] Истраживања такође обухватају и проучавање искустава блиске смрти. Неки од научника који раде или су радили у овој области су, између осталих, и Рејмонд Муди, Сузан Блекмор, Чарлс Тарт, Виллијам Џејмс, Ијан Стивенсон, Мајкл Персингер, Пим ван Ломел и Пени Сартори.[57][58]

У истраживању које је 1901. године спровео лекар Данкан МекДугал требало је да се измери тежина коју човек изгуби кад душа "напусти тело" након смрти.[59] МекДугал је вагао умируће пацијенте у покушају да докаже да је душа материјална, опипљива и, према томе, мерљива. Иако су резултати МекДугала знатно варирали у односу на „21 грам“, за неке људе овај број је постао синоним за меру масе душе.[60] Наслов филма из 2003. године "21 Грам" из 2003. године референца је на МекДугалово откриће. Његови резултати никада нису репродуковани и углавном се сматрају бесмисленим или се сматра да немају велику научну вредност, ако је уопште и имају.[61]

Након 25 година парапсихолошких истраживања Сузан Блекмор је закључила да, према њеним искуствима, нема довољно емпиријских доказа за многе од тих случајева.[62][63]

Филозофија[уреди | уреди извор]

Савремена филозофија[уреди | уреди извор]

Постоји гледиште засновано на филозофском питању личног идентитета, које Данијел Колак назива отворени индивидуализам. Он закључује да је појединачно свесно искуство илузорно и из разлога што се свесност наставља и након смрти код свих свесних бића, ми не умиремо. Ово стајалиште су подржали угледни физичари попут Ервина Шредингера и Фримена Дајсона.[64]

Извесни проблеми се јављају са идејом да се одређена особа наставља након смрти. Питер ван Инвеген, у својој расправи о васкрсењу, напомиње да материјалиста мора имати неку врсту физичког континуитета.[65] Џон Хик такође поставља нека питања у вези са личним идентитетом у својој књизи Смрт и вечни живот, користећи пример особе која престаје да постоји на једном месту, док се њена верна реплика појављује на другом. Ако би реплика имала потпуно иста искуства, особине и физичке особине прве особе, сви бисмо приписали исти идентитет другој, како наводи Хик.

Процесна филозофија[уреди | уреди извор]

Алфред Норт Вајтхед

У панентеистичком моделу процесне филозофије и теологије, филозофи Алфред Норт Вајтхед и Чарлс Хартсхорн су одбацили чињеницу да се свемир састоји од материје, већ је реалност, према њима, састављена од живих искустава (момената искуства). Према Хартсхорну, људи не доживљавају субјективну (или личну) бесмртност у загробном животу, али имају објективну бесмртност, јер њихова искуства живе заувек у Богу, у коме је садржано све што је било. Међутим, други процесни филозофи, попут Дејвида Реја Грифина, наводе да људи можда имају субјективно искуство након смрти.[66][67][68][69]

Наука[уреди | уреди извор]

Без обзира да ли наука може или не да фалсификује постојање живота после смрти, значајна већина неуронаучника нагиње физикализму када размишља о проблему ум-тело. Према овом гледишту, свесност произилази и/или сводива је на физичке појаве као што су неуронске активности које се јављају у мозгу.[70][71] Ако физикализам важи, онда у тренутку кад мозак престане да функционише приликом мождане смрти, свест не успева да преживи и престаје да постоји.[72] Теоријски физичар Стивен Хокинг одбацио је концепт живота после смрти рекавши: "Мозак сматрам рачунаром који ће престати да ради када се његове компоненте покваре. Не постоји рај или живот после смрти за покварене рачунаре; то је бајка за људе који се боје мрака."[73]

Психолошке теорије о пореклу веровања у живот после смрти су когнитивна диспозиција, културно учење и веровање у живот после смрти као интуитивна религијска идеја.[74] У једном истраживању које је спроведено, деца су могла да препознају крај физичке, менталне и перцептивне активности приликом смрти, али су оклевала да закључе престанак воље, сопства или емоције.[75]

Године 2008, покренута је обимна студија коју је спровео Универзитет у Саутхемптону у којој је учествовало 2060 пацијената из 15 болница у Великој Британији, Сједињеним Државама и Аустрији. Студија АWАРЕ (АWАРЕнесс (свесност на енглеском) током Реанимације) испитивала је широк спектар менталних искустава повезаних са смрћу. У обимној студији, истраживачи су такође тестирали валидност свесних искустава, по први пут користећи објективне маркере, како би утврдили да ли тврдње о свесности компатибилне са вантелесним искуствима одговарају стварним или халуцинаторним догађајима.[76] Резултати су открили да је 40% оних који су преживели срчани застој током тог времена било свесно да су клинички мртви и пре него што им се срце поново покренуло. Један пацијент је такође имао верификовано вантелесно искуство (преко 80% пацијената није преживело срчани застој или им није било довољно добро да би били интервјуисани), али се његов срчани застој догодио у соби без маркера. Др Парниа је у интервјуу изјавио: „Сведочења за сада указују да у првих неколико минута након смрти свест није прекинута“.[77] Студија се наставља са програмом АWАРЕ II и требало би да буде завршена у септембру 2020. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Норман C. МцЦлелланд 2010, стр. 24–29, 171.
  2. ^ Марк Јуергенсмеyер & Wаде Цларк Рооф 2011, стр. 271–72.
  3. ^ Марк Јуергенсмеyер & Wаде Цларк Рооф 2011, стр. 271–272.
  4. ^ Степхен Ј. Лаумакис 2008, стр. 90–99.
  5. ^ Рита M. Гросс (1993). Буддхисм Афтер Патриарцхy: А Феминист Хисторy, Аналyсис, анд Рецонструцтион оф Буддхисм. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. стр. 148. ИСБН 978-1-4384-0513-1. 
  6. ^ Норман C. МцЦлелланд 2010, стр. 102–03.
  7. ^ сее Цхарлес Талиаферро, Паул Драпер, Пхилип L. Qуинн, А Цомпанион то Пхилосопхy оф Религион. Јохн Wилеy анд Сонс, 2010, п. 640, Гоогле Боокс
  8. ^ Гананатх Обеyесекере, Имагининг Карма: Етхицал Трансформатион ин Америндиан, Буддхист, анд Греек Ребиртх. Университy оф Цалифорниа Пресс, 2002, п. 15.
  9. ^ Хитти, Пхилип К (2007) [1924]. Оригинс оф тхе Друзе Пеопле анд Религион, wитх Еxтрацтс фром тхеир Сацред Wритингс (Неw Едитион). Цолумбиа Университy Ориентал Студиес. 28. . London: Saqi. pp. 13–14. ISBN 0-86356-690-1. 
  10. ^ Ан импортант рецент wорк дисцуссинг тхе мутуал инфлуенце оф анциент Греек анд Индиан пхилосопхy регардинг тхесе маттерс ис Тхе Схапе оф Анциент Тхоугхт бy Тхомас МцЕвиллеy
  11. ^ „Лифе афтер деатх – Wхере до wе го афтер wе дие?”. ССРФ Енглисх (на језику: енглески). Приступљено 9. 3. 2018. 
  12. ^ Рицхард П. Таyлор, Деатх анд тхе афтерлифе: А Цултурал Енцyцлопедиа, АБЦ-ЦЛИО, . 2000. ISBN 0-87436-939-8.
  13. ^ Bard, Katheryn (1999). Encyclopedia of the Archaeology of Ancient Egypt. Routledge. 
  14. ^ Kathryn Demeritt, Ptah's Travels: Kingdoms of Ancient Egypt, 2005, p. 82
  15. ^ Glennys Howarth, Oliver Leaman, Encyclopedia of death and dying, 2001, p. 238
  16. ^ Natalie Lunis, Tut's Deadly Tomb, 2010, p. 11
  17. ^ Fergus Fleming, Alan Lothian, Ancient Egypt's Myths and Beliefs, 2011, p. 96
  18. ^ „Door to Afterlife found in Egyptian tomb”. www.meeja.com.au. 30. 3. 2010. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 30. 9. 2008. 
  19. ^ F. P. Retief and L. Cilliers, "Burial customs, the afterlife and the pollution of death in ancient Greece", Acta Theologica 26(2), 2006, p. 45 (PDF).
  20. ^ Social Studies School Service, Ancient Greece, 2003, pp. 49–51
  21. ^ Perry L. Westmoreland, Ancient Greek Beliefs, 2007, pp. 68–70
  22. ^ N. Sabir, Heaven Hell Or, 2010, p. 147
  23. ^ „Matthew 22:23–33”. Biblegateway.com. Приступљено 8. 3. 2014. 
  24. ^ Fosdick, Harry Emerson. A guide to understanding the Bible. New York: Harper & Brothers. 1956. p. 276.
  25. ^ He wrote that a person "may afterward in a quite different manner be very much interested in what is better, when, after his departure out of the body, he gains knowledge of the difference between virtue and vice and finds that he is not able to partake of divinity until he has been purged of the filthy contagion in his soul by the purifying fire" (emphasis added)—Sermon on the Dead, AD 382, quoted in The Roots of Purgatory Архивирано 2007-05-27 на сајту Wayback Machine
  26. ^ "пургаторy". Тхе Цолумбиа Елецтрониц Енцyцлопедиа, Сиxтх Едитион. Цолумбиа Университy Пресс., 2003. Ансwерс.цом 6 Јуне 2007.
  27. ^ „Цхарлтон Т. Леwис, Цхарлес Схорт, А Латин Дицтионарy”. Персеус.туфтс.еду. Приступљено 8. 3. 2014. 
  28. ^ „Сwеденборг, Е. Хеавен анд Хелл (Сwеденборг Фоундатион, 2000)”. 
  29. ^ „Архивирана копија” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 06. 10. 2020. г. Приступљено 12. 03. 2020. 
  30. ^ „лимбо – дефинитион оф лимбо бy тхе Фрее Онлине Дицтионарy, Тхесаурус анд Енцyцлопедиа”. Тхефреедицтионарy.цом. Приступљено 8. 3. 2014. 
  31. ^ Тед Цампбелл, Метходист Доцтрине: Тхе Ессентиалс (Абингдон 1999), qуотед ин Феатуре артицле бy Унитед Метходист Репортер Манагинг Едитор Робин Русселл Архивирано 2011-07-22 на сајту Wayback Machine анд ин ФАQ Белиеф: Wхат хаппенс иммедиателy афтер а персон диес? Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јун 2016)
  32. ^ Andrew P. Klager, "Orthodox Eschatology and St. Gregory of Nyssa's De vita Moysis: Transfiguration, Cosmic Unity, and Compassion," In Compassionate Eschatology: The Future as Friend, eds. Ted Grimsrud & Michael Hardin, 230–52 (Eugene, OR: Wipf & Stock, 2011), 245.
  33. ^ St. Isaac the Syrian, "Homily 28," In The Ascetical Homilies of Saint Isaac the Syrian, trans. Dana Miller (Brookline, MA: Holy Transfiguration Monastery Press, 1984), 141.
  34. ^ Fr. Thomas Hopko, "Foreword," in The Orthodox Church, Sergius Bulgakov (Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press, 1988), xiii.
  35. ^ Andrew P. Klager, "Orthodox Eschatology and St. Gregory of Nyssa's De vita Moysis: Transfiguration, Cosmic Unity, and Compassion," In Compassionate Eschatology: The Future as Friend, eds. Ted Grimsrud & Michael Hardin, 230–52 (Eugene, OR: Wipf & Stock, 2011), 251.
  36. ^ Kallistos Ware, The Orthodox Church (New York: Penguin, 1997), 262.
  37. ^ Куран 17:10
  38. ^ Куран 18:103
  39. ^ „SHEOL - JewishEncyclopedia.com”. www.jewishencyclopedia.com. Приступљено 8. 12. 2019. 
  40. ^ Longenecker 2003, стр. 188
  41. ^ Knobel 2011, стр. 205–06
  42. ^ Longenecker 2003, стр. 189
  43. ^ „Tractate Sanhedrin: Interpolated Section: Those Who have no Share in the World to Come”. Sacred-texts.com. Приступљено 8. 3. 2014. 
  44. ^ „Jehoiakim”. Jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 8. 3. 2014. 
  45. ^ Maimonides’ Introduction to Perek Helek, publ. and transl. by Maimonides Heritage Center, p. 22-23.
  46. ^ Becker, Carl B. (1993). Breaking the circle: death and the afterlife in Buddhism. Carbondale: Southern Illinois University Press. стр. viii. ISBN 978-0-585-03949-7. „Buddhists believe in karma and rebirth, and yet they deny the existence of permanent souls.” 
  47. ^ Jhaveri, Pujya Gurudevshri Rakeshbhai. „Death the Awakener”. Shrimad Rajchandra Mission Dharampur. Shrimad Rajchandra Mission Dharampur. Приступљено 21. 1. 2018. 
  48. ^ Bond, George C. (1992). „Living with Spirits: Death and Afterlife in African Religions”. Ур.: Obayashi, Hiroshi. Death and Afterlife: Perspectives of World Religions. New York: Greenwood Press. стр. 3—18. ISBN 978-0-313-27906-5. „The entire process of death and burial is simple, without elaborate rituals and beliefs in an afterlife. The social and spiritual existence of the person ends with the burial of the corpse.” 
  49. ^ Bond, George C. (1992). „Living with Spirits: Death and Afterlife in African Religions”. Ур.: Obayashi, Hiroshi. Death and Afterlife: Perspectives of World Religions. New York: Greenwood Press. стр. 3—18. ISBN 978-0-313-27906-5. „The belief in the ancestors remains a strong and active spiritual and moral force in the daily lives of the Yombe; the ancestors are thought to intervene in the affairs of the living.... The afterlife is this world.” 
  50. ^ Gottlieb, Alma; Graham, Philip; Gottlieb-Graham, Nathaniel (1998). „Infants, Ancestors, and the Afterlife: Fieldwork's Family Values in Rural West Africa”. Anthropology and Humanism. 23 (2): 121. doi:10.1525/ahu.1998.23.2.121. „But Kokora Kouassi, an old friend and respected Master of the Earth in the village of Asagbé, came to our compound early one morning to describe the dream he had just had: he had been visited by the revered and ancient founder of his matriclan, Denju, who confided that Nathaniel was his reincarnation and so should be given his name. The following morning a small ritual was held, and Nathaniel was officially announced to the world not only as Denju but as N'zri Denju—Grandfather Denju—an honorific that came to be used even by Nathaniel's closest playing companions.” 
  51. ^ Opoku, Kofi Asare (1987). „Death and Immortality in the African Religious Heritage”. Ур.: Badham, Paul; Badham, Linda. Death and Immortality in the Religions of the World. New York: Paragon House. стр. 9—23. ISBN 978-0-913757-54-3. OL 25695134M. 
  52. ^ Bond, George C. (1992). „Living with Spirits: Death and Afterlife in African Religions”. Ур.: Obayashi, Hiroshi. Death and Afterlife: Perspectives of World Religions. New York: Greenwood Press. стр. 3—18. ISBN 978-0-313-27906-5. „The process of being born, dying, and moving to a lower level of earth continues through ten lives.” 
  53. ^ Bond, George C. (1992). „Living with Spirits: Death and Afterlife in African Religions”. Ур.: Obayashi, Hiroshi. Death and Afterlife: Perspectives of World Religions. New York: Greenwood Press. стр. 3—18. ISBN 978-0-313-27906-5. „The ancestors are of people, whereas God is external to creation. They are of this world and close to the living. The Yombe believe that the afterlife of the ancestors lies in this world and that they are a spiritual and moral force within it.” 
  54. ^ Bond, George C. (1992). „Living with Spirits: Death and Afterlife in African Religions”. Ур.: Obayashi, Hiroshi. Death and Afterlife: Perspectives of World Religions. New York: Greenwood Press. стр. 3—18. ISBN 978-0-313-27906-5. „Death represents a transition from corporeal to incorporeal life in the religious heritage of Africa and the incorporeal life is taken to be as real as the corporeal.” 
  55. ^ Ephirim-Donkor, Anthony (2012). African Religion Defined a Systematic Study of Ancestor Worship among the Akan. (2nd изд.). Lanham: University Press of America. стр. 26. ISBN 978-0-7618-6058-7. Приступљено 25. 6. 2015. 
  56. ^ David Fontana (2005): Is there an afterlife. A comprehensive overview of the evidence.
  57. ^ „Near-death experience in survivors of cardiac arrest: a prospective study in the Netherlands”. Profezie3m.altervista.org. Приступљено 8. 3. 2014. 
  58. ^ „Nurse writes book on near-death”. BBC News. 19. 6. 2008. Приступљено 6. 8. 2008. 
  59. ^ Roach, Mary (2005). Spook – Science Tackles the Afterlife. W. W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-05962-5. 
  60. ^ Urban Legends – Reference Page (Soul man).
  61. ^ Park, Robert Ezra (2010). Superstition: Belief in the Age of Science. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 90. ISBN 978-0-691-14597-6. 
  62. ^ „Skeptical Odysseys: Personal Accounts by the World's Leading Paranormal Inquirers pp. 85–94”. Susanblackmore.co.uk. 25. 3. 2002. Приступљено 8. 3. 2014. 
  63. ^ Kurtz, Paul (2001). Skeptical Odysseys: Personal Accounts by the World's Leading Paranormal Inquirers. Prometheus Books. ISBN 978-1-57392-884-7. 
  64. ^ Kolak, Daniel (2005). I Am You: The Metaphysical Foundations for Global Ethics. Springer. ISBN 978-1-4020-2999-8. 
  65. ^ Peter van Inwagen. „I Look for the Resurrection of the Dead and the Life of the World to Come”. Архивирано из оригинала 10. 6. 2007. г. 
  66. ^ Charles Hartshorne, Omnipotence and Other Theological Mistakes (Albany: State University of New York, 1984) p. 32–36
  67. ^ David Griffin, "The Possibility of Subjective Immortality in Whitehead's Philosophy," in The Modern Schoolman, LIII, November. 1975, pp. 39–51.
  68. ^ What Is Process Theology? by Robert B. Mellert Архивирано 2013-01-09 на сајту Wayback Machine
  69. ^ А Wхитехеадиан Цонцептион оф Имморталитy бy Форрест Wоод, Јр. Архивирано 2011-12-05 на сајту Wayback Machine
  70. ^ Јамес Х. Сцхwартз. Аппендиx D: Цонсциоуснесс анд тхе Неуробиологy оф тхе Тwентy-Фирст Центурy. Ин Кандел, ЕР; Сцхwартз ЈХ; Јесселл ТМ. (2000). Принциплес оф Неурал Сциенце, 4тх Едитион.
  71. ^ Пинкер, Стевен. "Тхе Браин: Тхе Мyстерy оф Цонсциоуснесс". Тиме. Мондаy, 29 Јануарy 2007.
  72. ^ Бернат ЈЛ (8. 4. 2006). „Цхрониц дисордерс оф цонсциоуснесс”. Ланцет. 367 (9517): 1181—92. ПМИД 16616561. дои:10.1016/С0140-6736(06)68508-5. 
  73. ^ Сампле, Иан (15. 5. 2011). „Степхен Хаwкинг: 'Тхере ис но хеавен; ит'с а фаирy сторy'”. Тхе Гуардиан. Приступљено 9. 1. 2019. 
  74. ^ Переира, Вера; Фаíсца, Луíс; де Сá-Сараива, Родриго (1. 1. 2012). „Имморталитy оф тхе Соул ас ан Интуитиве Идеа: Тоwардс а Псyцхологицал Еxпланатион оф тхе Оригинс оф Афтерлифе Белиефс” (ПДФ). Јоурнал оф Цогнитион анд Цултуре. 12 (1): 121. дои:10.1163/156853712X633956. 
  75. ^ Мисаилиди, Плоусиа; Корнилаки, Екатерина Н (април 2015). „Девелопмент оф Афтерлифе Белиефс ин Цхилдхоод: Релатионсхип то Парент Белиефс анд Тестимонy”. Меррилл-Палмер Qуартерлy. 61 (2): 290—318. ИССН 0272-930X. дои:10.13110/меррпалмqуар1982.61.2.0290. 
  76. ^ „Ресултс оф wорлд'с ларгест Неар Деатх Еxпериенцес”. 7. 10. 2014. Приступљено 16. 1. 2019. 
  77. ^ „Цонсциоуснесс афтер цлиницал деатх. Тхе биггест евер сциентифиц студy публисхед”. Архивирано из оригинала 16. 01. 2019. г. Приступљено 16. 1. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Афтерлифе: А Хисторy оф Лифе афтер Деатх бy Пхилип C Алмонд(Лондон анд Итхаца НY: I.Б. Таурис анд Цорнелл Университy Пресс, 2015).
  • Деатх анд Афтерлифе: Перспецтивес оф Wорлд Религионс едитед бy Хиросхи Обаyасхи, Праегер, 1991.
  • Беyонд Деатх: Тхеологицал анд Пхилосопхицал Рефлецтионс он Лифе афтер Деатх едитед бy Дан Цохн-Схербок анд Цхристопхер Леwис, Пелграве-МацМиллан, 1995.
  • Тхе Исламиц Ундерстандинг оф Деатх анд Ресуррецтион бy Јане Иделман Смитх анд Yазбецк Хаддад, Оxфорд УП, 2002.
  • Лифе Афтер Деатх: А Хисторy оф тхе Афтерлифе ин Wестерн Религион бy Алан Ф. Сегал, Доубледаy, 2004.
  • Браин & Белиеф: Ан Еxплоратион оф тхе Хуман Соул бy Јохн Ј. МцГраw, Аегис Пресс, 2004.
  • Беyонд тхе Тхресхолд: Афтерлифе Белиефс анд Еxпериенцес ин Wорлд Религионс бy Цхристопхер M. Мореман, Роwман & Литтлефиелд, 2008.
  • Ис тхере ан афтерлифе: а цомпрехенсиве овервиеw оф тхе евиденце бy Давид Фонтана, О Боокс 2005.
  • Деатх анд тхе Афтерлифе, бy Роберт А. Мореy. Миннеаполис, Минн.: Бетханy Хоусе Публисхерс, 1984. 315 п. ISBN 0-87123-433-5.
  • Цонцептионс оф тхе Афтерлифе ин Еарлy Цивилизатионс: Универсалисм, Цонструцтивисм анд Неар-Деатх Еxпериенце бy Грегорy Схусхан, Неw Yорк & Лондон, Цонтинуум, 2009. ISBN 978-0-8264-4073-0..
  • Тхе Мyтх оф ан Афтерлифе: Тхе Цасе агаинст Лифе Афтер Деатх едитед бy Мицхаел Мартин анд Кеитх Аугустине, Роwман & Литтлефиелд, 2015. ISBN 978-0-8108-8677-3..
  • А Травелер'с Гуиде то тхе Афтерлифе: Традитионс анд Белиефс он Деатх, Дyинг, анд Wхат Лиес Беyонд бy Марк Мирабелло, Пх.D. Иннер Традитионс. 2016 ISBN 978-1-62055-597-2
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Život_posle_smrti&oldid=27704487”