Пређи на садржај

Јован Дучић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Дучић
Фотографија Јована Дучића
Лични подаци
Датум рођења(1874-02-15)15. фебруар 1874.
Место рођењаТребиње, Османско царство
Датум смрти7. април 1943.(1943-04-07) (69 год.)
Место смртиГери, Индијана, САД
НародностСрбин
РелигијаПравославни хришћанин
УниверзитетУниверзитет у Женеви
Занимањепесник-дипломата
писац
професор
Књижевни рад
ПериодМодернизам
Језик стварањаСрпски
ЖанрПоезија, Путопис, Ecej
Утицаји одПарнасизам
Симбoлизам
Најважнија дела

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) био је српски и југословенски песник-дипломата и академик.[1]

У дипломатији је био активан преко три деценије (1909–1941) у десет градова. Први је српски и југословенски дипломата са титулом амбасадора.[2] Био је један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.[3]

Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар.[4] Такође је дао значајан допринос српској есејистици. Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Читавог живота је промовисао и радио на побољшању културе у родном Требињу. Граду је поклони велику уметничку збирку, књиге и личне предмете.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Дучић са члановима породице (стоји у средини)
Јован Дучић као амбасадор

Не зна се поуздано ни дан, ни мјесец, ни година рођења Јована Дучића, због животних и историјских прилика тог доба. У литератури се често наводе 1871. и 1872. које се користе као година Дучићевог рођења.[5] Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. године у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, Рани Дучић) да је Дучићева година рођења 1872. године. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул. САНУ као датум рођења наводи 5/17. фебруар 1871. Према скорије пронађеним документима сматра се да је рођен 15. фебруара 1874.[6]

Дучићев отац Андрија био је скроман трговац и патриота. Био је рањен у Херцеговачком устанку, умро од упале плућа 1878.[7] Сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.[8] Поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу похађао је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893.

Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини. У Бијељини је радио и верио се са ћерком богатог локалног трговца.[9] Он је концпирао и већински извео прославе Дана Светога Саве у хотелу „Дрина” 28. јануара 1894. Због тога су му аустроугарске власти претресле стан и одузеле 2 песме за које су тврдили да су српске патриотске: Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно.[10] Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Његова вереница се удала наредне године, због чега је патио.[9] Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.[11]

Дучићев првобитни гроб у манастиру Светог Саве у Либертивилу (лево) и његов садашњи гроб у Херцеговачкој Грачаници (десно)

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Био је члан друштва Гусле. У Гуслама је глумио, рецитовао, беседио. На првој светосавској прослави у Мостару 1887. остварио је прву глумачку улогу у Суботићевој драми Крст и круна, био је Пролог, обучен у народну ношњу. Као сaрадник и уредник Зоре писао је о позоришту и глуми. Сматрао је да три писца: Софокле, Шекспир и Ибзен представљају целу светску драму.[12]

У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис Зора. Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Сматрао је да је Мостар скучен град у коме се не може довољно напредовати.[13] Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет.

Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Када је 1908, како је касније писао у Политици, „избачен из Министарства у интересу штедње”, запослио се у том листу. Уређивао је књижевну хронику, умешно писао и ликовне критике, пратио дневне токове позоришног живота, али и писао уводнике попут ратног прогласа ”Београђани, отаџбина је у опасности!”, када је 23. септембра 1908. позвао на велики збор против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине.[14]

Дучић је неколико деценија изучавао живот и рат високорангираног руског дипломате, грофа Саве Владисавића Рагузинског. Доживљавао га је као свог двојника из прошклости.[15]

Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926—1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру.[16]

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Његова пјесма „Крила” имала је велику популарност током периода Првог светског рата. Тада пише једну од својих најбољих родољубивих пјесама „Ave Serbia” и објављује је прво у Српским новинама.[17]

Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931.

Био је посланик у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, где је 1939.[18][19] године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора. У Букурешту је постао почасни члан Друштва румунских књижевника и објављено му је неколико књига на румунском.[20] До распада Југославије био је посланик у Мадриду.

Поред бављења поезијом, Јован Дучић је дао озбиљан допринос развоју српског есеја и контемплативне прозе, ослањајући се превасходно на француску традицију.[21]

У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису, која је представљала српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада. У чланку Велика Србија и Србија Велика Дучић објашњава да нико од Србија није желео Велику Србију која би тлачила друге народе, већ Србију велику, значајну и успешну државу, без Хрвата у сваком јарму или срцу. Сматрао је да би у случају остварења другачијег сценарија српски народ чекале нове капитулације, проблеми и упропашћење свих илузија потребних народу који увек мора да верује.[22]

Пред смрт је објавио Лирику 1943, за коју многи стручањи наводе да је његова најбоља пјесничка књига.[23]

Свечано амбасадорско одело Јована Дучића, Музеј Херцеговине у Требињу

Умро је 7. априла 1943. у Герију.[22] Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.

О Дучићевој поезији

[уреди | уреди извор]

Он је одбацио велики део својих песама из младости као неуспеле. Захваљујући строгости према себи, спремности да одбаци све што није достојно књиге и пјесника, Дучић је стално напредовао као песник, све до саме смрти.[23]

Шест главних Дучићевих лирских тематских кругова су: жена (љубав), Бог, смрт, отаџбина, природа (односно херцеговачки и јадрански пејзажи) и пјесма (поезија).[21]

Његово поетско дело је словито и сложено, Дучићеве песме доносе нове драматиче садржаје у спрском песништву те представљају најбоље из једне епохе, која се затвара његовим делом.[24]

Један је од највећих песника српског језика.[21]

Као песник он нема јединствену, нити кохерентну поетику. Његова поетика се мењала и развијала током више деценија стваралаштва. Одлика Дучићеве поетике је динамичност.[25]

У свом песничком опусу, Дучић има више пјесама које се могу сматрати ремек-дјелима.[26]

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради је надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, јак је у изразу, отмен, дискретан, духовит и љубак.

Основни тон целе поезије Јована Дучића има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста она коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део Дучићевих песама.

Задужбинарство

[уреди | уреди извор]

Дучић је имао визију да од Требиња учини град-музеј на отвореном. Током 1934. и 1935. Дучић је послао неколико сандука са артефактима и уметнинама за градски музеј у Требињу. Највећи део збирке чине саркофази и скулптуре.[27] Дао је нацрт за споменик "Херојима за слободу" 1938.[28] Библиотеци града Требиња поклонио је 5000 књига, од којих многе имају посвете значајних српских књижевника које је Дучић познавао.[27]

Целог живота је сакупљао уметничке слике. У свом тестаменту све слике и намештај је завештао Музеју града Требиње.[27] Након његове смрти организована је аукција на којој је главница збирке распродана на аукцијама са циљем да се сакупе средства за изградњу гробне цркве у Требињу и преношење посмртних остатака. Од читаве колекције тек две слике из 16. и 17. века се данас налазе у требињском музеју.[27]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
Иван Мештровић - Јован Дучић, део колекције Народног музеја Србије

У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу Дрина у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године. Један део те кореспонденције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје Песме. Љиљана Лукић, професорка у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене Николић. Професорка Љиљана Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је живела са сестром. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које се и дан данас читају на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“. Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво Србадија тражила је од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.

Јован Дучић и Алекса Шантић су били блиски пријатељи и водили су коресподенцију.[29] Иво Војновић био је Дучићев вишедеценијски пријатељ и утицао је на његов књижевни рад.[30] Војислав Маринковић, Коста Кумануди и Иво Ћипико су такође били његови велики пријатељи, којима је посветио појединачне томове у првом издању својих Сабраних дела, које је објавио тридесетих година ХХ века.[31]

Амбасада Србије у Мађарској налази се у кући коју је Јован Дучић добио на поклон од једне Мађарице, а потом је поклонио држави.[32]

Дучићеву дипломатску каријеру потресале су љубавне афере, стварне и фабриковане. Током службовања у Женеви му је једна преваранткиња која је живела од уцена покушала изнудити новац, с тврдњом да ју је Дучић обљубио и тако јој укаљао част. Дучићев колега из дипломатије је искористио ситуацију да фабрикује аферу са намером да му нанесе штету. На Суду је доказано да Дучић није крив али је због саме афере Дучић враћен у Београд и касније је добио нову службу у Каиру, Египат. Дучић се са колегом који му је наместио аферу потукао 1927. због чега му је каријера била заустављена на две године. У Министарству спољних послова Југославије су планирали да га поставе за амбасадора у Ватикану али је званични Ватикан одбио агреман уз образложење да није згодно да за амбасадора приме човека макар и неправедно оптуженог за прељубу.[33]

Из љубавне везе са тада удатом глумицом Јованком Јовановић имао је ванбрачног сина Јовицу који се као млад убио у тренутку нервног растројства.[34][35]

У Женеви је провео седам година живота и ту му је подигнута спомен плоча 2018. године.[36]

Веома је волио свој родни град и радио је на промоцији и развијању културе града.[37] За родно Требиње је писао да је „после Београда можда најистакнутији град који имамо”.[27] Написао је тестамент 1930. У тестаменту је описао како жели да му изгледа гроб и своје непокретности је поклонио за Музеј у Требињу, док је приходе од ауторских хонорара поклонио општини Требиње за потребе културе и националног рада.[38] Дао је идеју и нацрт за споменик „Херојима и мученицима за слободу” у Требињу. Споменик је августа 1938. подигнут на мјесту у центру града гдје су окупатори за време Првог свјетског рата обесили 77 Срба и двије Српкиње.[39]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
Дучић на поштанској марки Србије (2021)

Награда Јован Дучић је установљена као награда за песништво. Додељује се сваке године током манифестације Дучићеве вечери у Требињу, које су покренуте 1968.[40][41]

Српска академија наука и уметности је 2021. годину посветила Јовану Дучићу.[42] У оквиру тога је у Галерији САНУ одржана двомесечна изложба посвећена Јовану Дучићу,[43][44] док је 9. и 10. децембра 2021. одржан завршни скуп.[45] САНУ је 2022. о Дучићевом животу и раду приредила зборник на пет стотина страница: Јован Дучић, песник и дипломата.

По Дучићу су назване: Библиотека „Јован Дучић” (Барајево), Народна библиотека „Јован Дучић“ у Калиновику, Гимназија „Јован Дучић“, ОШ „Јован Дучић” Петроварадин, ОШ „Јован Дучић” Роћевићи, ОШ „Јован Дучић” Нови Београд, ОШ „Јован Дучић” Залужани и ОШ „Јован Дучић” Бијељина.

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]
Одликовања Јована Дучића у Музеју Херцеговине у Требињу
Чланства
  • Академик Српске краљевске академије (данас САНУ)
  • Члан књижевног друштва Парнасос, Грчка[46]
  • Почасни члан друштва енглеских књижевника, Лондон[27]
  • Почасни члан друштва румунских књижевника, Букурешт[20]
Одликовања
Орден[47] Земља
Орден југословенске круне, I ред Краљевина Југославија
Орден Христовог реда, I ред Краљевина Португал
Орден Нила, I ред Краљевина Египат
Орден Светог Саве, I ред Краљевина Југославија
Орден Спаситеља, II ред Краљевина Грчка
Орден румунске звезде Краљевина Румунија
Орден италијанске круне Краљевина Италија
Орден белог лава Чехословачка
Орден за заслуге Краљевина Мађарска

Дела

[уреди | уреди извор]
Споменик Јовану Дучићу испред Педагошког факултета у Сомбору
  • Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
  • Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
  • Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
  • Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
  • Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
  • Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929—1930).
    • Књ. I Песме сунца (1929)
    • Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
    • Књ. III Царски сонети (1930)
    • Књ. IV Плаве легенде (1930)
    • Књ. V Градови и химере (1930)
    • Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932. (тј. окт. 1931[48])
  • Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
  • Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  • Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
  • Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
  • Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
  • Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
  • Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
  • Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Текст Дучићеве песме Аве Србија
    Текст Дучићеве песме Аве Србија
  • Александар Дероко - Скица за спомен-гробницу Јована Дучића, 1960.
    Александар Дероко - Скица за спомен-гробницу Јована Дучића, 1960.
  • Изложба посвећена Дучићу у Галерији САНУ - Трагање за новим, 2021.
    Изложба посвећена Дучићу у Галерији САНУ - Трагање за новим, 2021.
  • Изложба посвећена Дучићу у Галерији САНУ - Трагање за новим, 2021.
    Изложба посвећена Дучићу у Галерији САНУ - Трагање за новим, 2021.
  • Дипломатски рад Јована Дучића
    Дипломатски рад Јована Дучића
  • Писмо Исидоре Секулић Јовану Дучићу, 1931.
    Писмо Исидоре Секулић Јовану Дучићу, 1931.
  • Скице Јована Дучића за споменик мученицима и борцима за слободу, 1938.
    Скице Јована Дучића за споменик мученицима и борцима за слободу, 1938.
  • Верзије тестамента Јована Дучића
    Верзије тестамента Јована Дучића
  • Канадски и Амерички Србобран о Дучићу
    Канадски и Амерички Србобран о Дучићу

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 172—173. 
  2. ^ „Dučić prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije”. Politika Online. Приступљено 2021-10-26. 
  3. ^ Избијање далекосежне анексионе кризе: Талас ватрених протеста у Београду против аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908. године (језик: српски)
  4. ^ „Život i rad Jovana Dučića”. srednjeskole.edukacija.rs. 20. 04. 2016. Приступљено 20. 04. 2016. 
  5. ^ Делић 2021, стр. 13.
  6. ^ Пронађен докуменат који разрешава мистерију Дучићевог рођења
  7. ^ Делић 2021, стр. 15-16.
  8. ^ Јованка Дучић - читуља, Босанска вила, август 1900. године
  9. ^ а б Делић 2021, стр. 18-19.
  10. ^ „Magdalena, prvo Dučićevo nadahnuće”. Вечерње новости. 8. 4. 2013. Приступљено 20. 4. 2016. 
  11. ^ „Јован Дучић”. Херцеговачка Грачаница. Архивирано из оригинала 24. 1. 2018. г. Приступљено 23. 1. 2018. 
  12. ^ Делић 2022, стр. 483.
  13. ^ Делић 2021, стр. 20-2.
  14. ^ Bogunović, Slobodan-Giša; Богуновић, Слободан-Гиша (2019). Ljudi Politike : leksikon saradnika (1904-1941). Beograd. стр. 149. ISBN 978-86-7607-148-7. OCLC 1159703986. 
  15. ^ Делић 2022, стр. 20.
  16. ^ Todorović, Miloš (2021). Srbija i Egipat: Srpsko-egipatski međukulturni odnosi. Beograd: Alia Mundi. стр. 17; 49-54. ISBN 978-86-81396-12-4. Приступљено 27. 1. 2023. 
  17. ^ Делић 2021, стр. 31.
  18. ^ Политика, Београд 14. фебруар 1939. године
  19. ^ Г. Јован Дучић први амбасадор Југославије. Време, 2. феб. 1939, стр. 1 и 3 digitalna.nb.rs
  20. ^ а б Делић 2021, стр. 40.
  21. ^ а б в Делић 2022, стр. 19.
  22. ^ а б Димитријевић, Владимир (2014). Прећутана културна историја Срба. Београд: Catena Mundi. стр. 22. 
  23. ^ а б Делић 2021, стр. 20-21.
  24. ^ Делић 2022, стр. 18.
  25. ^ Делић 2022, стр. 210, 224.
  26. ^ Делић 2022, стр. 227.
  27. ^ а б в г д ђ Домазет, Сања (26. 6. 2021). „Непознати колекционар Јован Дучић”. Политика: Култура, уметност, наука. стр. 1, 2. 
  28. ^ "Политика", 6. авг. 1938
  29. ^ Поповић, Радован (2008). Лепа писма српских писаца. Нови Сад: Агора. стр. 84—86. 
  30. ^ Делић 2022, стр. 73.
  31. ^ Делић 2021, стр. 33.
  32. ^ Све Дучићеве љубави (Политика, 25. април 2016)
  33. ^ Делић 2021, стр. 32.
  34. ^ Јован и Јованка (Вечерње новости, 28. октобар 2008)
  35. ^ Делић 2021, стр. 30.
  36. '^ У Женеви откривена спомен плоча Јовану Дучићу (Политика, 6. новембар 2018)
  37. ^ Делић 2021, стр. 16-18.
  38. ^ Делић 2021, стр. 34.
  39. ^ Делић 2021, стр. 39.
  40. ^ „Jovan Dučić udario pečat srpskoj poeziji”. Глас Српске. 20. 04. 2016. Архивирано из оригинала 19. 09. 2016. г. Приступљено 20. 04. 2016. 
  41. ^ Делић 2021, стр. 47.
  42. ^ ГОДИНА АКАДЕМИКА ЈОВАНА ДУЧИЋА (САНУ, приступљено 14. октобра 2021)
  43. ^ ИЗЛОЖБА ЈОВАН ДУЧИЋ: ТРАГАЊЕ ЗА НОВИМ У ГАЛЕРИЈИ САНУ (САНУ, приступљено 14. октобра 2021)
  44. ^ Живот и рад Јована Дучића (Политика, 7. септембар 2021)
  45. ^ Обележавање године Јована Дучића (САНУ, приступљено 6. децембра 2021)
  46. ^ „Vrhunski helenist”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-28. 
  47. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 346. 
  48. ^ Политика, 15. окт. 1931, стр. 4 Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (24. јул 2021), digitalna.nb.rs

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Матија Бећковић, „Јован Дучић је и задужбинар”, у: Радослав Милошевић, Земаљско и небеско Јована Дучића, Требиње: Удружење књижевника Српске: Подружница за Херцеговину, стр. 310–314.
  • Милан Богдановић, „Докторска теза о Јовану Дучићу”, Српски књижевни гласник, XXVII, 2, 1929, стр. 153–154.
  • Војислав Богићевић, „Учитељ Јован Дучић и аустроугарске власти (прилог биографији)”, у: Преглед, 1939, књ. XV, стр. 154–158.
  • Драгомир Брајковић, Повратак Јована Дучића, Београд: Дерета. 53
  • Миладин Милошевић, „Предговор”, у: Јован Дучић, Дипломатски списи; приредио, предговор и коментаре написао Миладин Милошевић, Београд: Просвета, стр. 5–38.
  • Милош Милошевић, Рани Дучић, студија, избор раних песама Јована Дучића 1886–1900, Нови Сад: Светови, Подгорица: Октоих.
  • Радослав Милошевић, Земаљско и небеско Јована Дучића, Требиње: Удружење књижевника Српске: Подружница за Херцеговину.
  • НОГО 2015: Рајко Петров Ного, Изабрана дела, Проза II, Београд: Штампар Макарије, Подгорица: Ободско слово, Требиње: Херцеговина издаваштво.
  • Коста Ст. Павловић, Јован Дучић, 1966, Милано.
  • О Јовану Дучићу, Зборник радова пводом педесетогодишњице смрти, САНУ, Научни скупови, Књига LXXXV, Одељење језика и књижевности, књига 12, уредник Предраг Палавестра, Београд.
  • Александар Петров, Мање познати Дучић, Ваљево: Ваљевац, Питсбург: Американски Србобран, Београд: Сигнатуре.
  • Исидора Секулић, „Уз Сабрана дела Јована Дучића”, Српски књижевни гласник, XXVII, 2, 1929, 111–113.
  • Перо Слијепчевић, Јован Дучић, у: Сабрани огледи I, Београд: Просвета, 1956, стр. 93–148.
  • Љубица Томић-Ковач, Зора, Књижевноисторијска монографија, Сарајево: Свјетлост.
  • Станиша Тутњевић, Мостарски књижевни круг, Београд: Институт за књижевност и уметност.
  • Анте Фигурић, Требиње некад и данас, Сарајево.
  • Бојан Чолак, „Стасавање песника – генеза Дучићеве поетике и мисли о њој”, у Јован Дучић, Антологијска едиција „Десет векова српске књижевности”, књига 48; приредио Бојан Чолак, Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.
  • Светозар Ћоровић, „Једна успомена на Крањчевића”, Хрватска њива, II/1918, бр. 43, стр. 727.
  • Атанасије Шола, „Људи и догађаји у прошлости Гусала”, у: Педесет година српског пјевачког друштва у Мостару 1888–1938, Мостар

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Дипломатске позиције
Посланик Краљевине Југославије у Шпанији
1940 — 1941
Амбасадор Краљевине Југославије у Румунији
1937 — 1940
Посланик Краљевине Југославије у Италији
1933 — 1937
Посланик Краљевине Југославије у Мађарској
1932 — 1933
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Дучић&oldid=30690542”