Петар I Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Петар I Петровић)
Петар I Петровић Његош
Saint Peter of Cetinje.jpg
Митрополит Петар I Петровић Његош
Датум рођења 1748
Место рођења Његуши
Црна Гора
Датум смрти 18. октобар 1830.(1830-10-18) (81/82 год.)
Место смрти Цетиње
Црна Гора
митрополит црногорски
Године (1784-1830)
Претходник Арсеније Пламенац
Наследник Петар II Петровић Његош

Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748Цетиње, 1830) благоуправитељ и митрополит Црне Горе, Скендерије и Приморја [1] , витез здруженог одреда Ордена Светог Александра Невског од 1784. до 1830. године.[2]

Биографија[уреди]

Почетак владавине[уреди]

Петар I Петровић Његош је рођен у Његушима 1748. у породици оца Марка и мајке Анђелије (рођене Мартиновић). Његови преци су дошли у Црну Гору из тадашње Херцеговине, испод планине Његош. [3] Петар се замонашио око 1760. а са свега 17 година је био ђакон. Од 1765. се налазио на школовању у Русији. Након повратка рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита.[4] Петар је 1779. био у једној црногорској делегацији која је у Бечу од аустријске царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави.[тражи се извор]

Послије убиства Шћепана Малог и именовања Арсенија Пламенца за владику (који није био из породице Петровић-Његош као његови претходници) у Црној Гори поново долази до велике племенске анархије. Послије Пламенчеве смрти 1784. општи црногорски збор је на владичански пријесто довео Петра Петровића Његоша. Владика је требало да буде хиротонизиран у Русији, али му је руски амбасадор у Бечу одбио издати пасош јер је мислио да је Петар, због његовог учешћа у обраћању царици Марији Терезији 1779. године, „аустријски човјек“. Због тога је Петар хиротонисан у Сремским Карловцима од карловачког митрополита Мојсија Путника на дан 13. октобра 1784.[5]

Из Сремских Карловаца је пошао у Русију на пријем код царице Катарине II у циљу нормализације са руским двором после владавине Шћепана Малог. Владика Петар I и његов будући секретар Франческо Долчи наишли су у Русији на нељубазан пријем. Кнез Григориј Потемкин га је чак дао протерати из Петрограда. Једна верзија говори да је разлог за то што је владика посетио Србина генерала Симеона Зорића, кнежевог противника; али, није искључена могућност да се у Петрограду дознало за тужбе црногорске и лично Петрове на Русију у аустријској престоници. Царица Катарина је, истина, позвала владику натраг, још пре него што је напустио руску земљу; али, он се, дубоко увређен, није хтео повратити и заклео се да његова нога више неће прећи преко руске границе. Ипак, при повратку из Санкт Петербурга у домовину, Петар је изјавио: „Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена, чиме су се управљали и каснији црногорски владари.[тражи се извор]

Сукоб са Османским царством[уреди]

Док је 1785. године био у посети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, који је тврдио да му је Станиша (Скендер-бег) Црнојевић предак. Бушатлија је продро до Цетиња гдје је спалио Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Да не би била предухитрена, Порта је сама 13. августа 1787. објавила рат Русији, у који је, као руски савезник, после шест месеци, требало да уђе и Аустрија. Између ње и Русије било је, поред свега уверавања о пријатељству, и сувише много неповерења и суревњивости. То се видело по њихову раду и ту, на српској граници, а још јасније по њихову раду у Црној Гори. Када је Русија, позивајући народ на борбу, упутила у Црну Гору мајора Саву Мирковића, нашло се у Бечу одмах да је то повреда савезничкога споразума и стога су аустријска два капетана, Филип Вукасовић и Лудвиг Пернет, упућена исто тако да покрену Црногорце у име Јосифа II, била спремна да Мирковића или смакну или затворе; али, колебали су се, јер су се бојали да тим не раздраже Црногорце. А и Мирковић, доиста, у Црној Гори радио је против Аустрије, приказујући је као противницу православља. Вукасовић је подржао гувернадура Јована Радоњића, Петровог проаустријског конкурента те групу око њега окупљених црногорских вођа, дошло је до нејединства и Црногорци нису имали војнога успјеха.[тражи се извор]

Аустрија и Русија су 1791. и 1792. окончале рат са Османским царством, па је усамљена Црна Гора била суочена са старим непријатељем - Махмут-пашом Бушатлијом. Уз то што је имао бројну и организовану војску, Махмут-паша је новцем и пријетњама ширио неслогу, како међу племенима у Црногорским Брдима, тако и у дијелу слободне Црне Горе. У критичним моментима, уочи османског напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане и на Црногорском збору је изгласана, написана и потписана Стега (заклетва).[тражи се извор]

Стега први писани закон Црне Горе.

1796. су извојеване двије велике побједе у Љешанској нахији - код Мартинића и на Крусима. У овој другој бици 3. октобра 1796. године 30.000 османских војника под вођством Махмуд-паше Бушатлије и седам француских официра је побијеђено од стране 6.000 црногорских војника. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол црногорске побједе, за освету одсјечена и донесена у Цетињски манастир који је био спалио деценију раније. Црна Гора је проширена територијом Бјелопавлића и Пипера и сасвим се одвојила од османске власти.[тражи се извор]

Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798, који је проширила Народна скупштина на Цетињу 1803. године. Њиме је установљен суд, који се звао „Правитељство суда црногорског и брдског“.[тражи се извор]

Сукоб са Наполеоном[уреди]

Године 1806. армије Наполеона Бонапарте покушавале су да учврсте своју власт у Црној Гори, напредујући из Бококоторског залива. Војска Владике Петра I ојачана руским одредима и са руском флотом под вођством адмирала Сењавина, истјерала је француске снаге чак и из Дубровника.

Владика Петар Први Петровић Његош као ратник (по француском цртежу)

Руски цар, Александар I, је покушао убиједити владику Петра да преда Боку Аустријском царству, али Владика није хтио пристати већ је наредио да се црногорске снаге учврсте у Херцег-Новом. Александар I је променио свој став и помогао је Црногорцима освојити Корчулу и Брач.[тражи се извор]

Даља наприједовања су прекинута доласком француске велике флоте, а руска флота се морала повући да брани Јонска острва. По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француског и Руског царства, а Бока Которска је предата Француској. У рату од 1807—1812, Османске снаге ојачане француским одредима напале су Брда и Црну Гору, али их нису успеле заузети. Владика Петар је одржавао сталне везе са Карађорђем за вријеме Првог српског устанка и са њим је склопио савез за ослобођење потчињених Срба, те је са тим циљем водио знатне борбе са Турцима. 1813. године, Црногорци су уз руску и британску помоћ поново преотели Боку Которску од Француза. Бечки конгрес који је услиједио исте године је, међутим, вратио Боку Которску Аустријском царству, а Црној Гори није призната независност.[тражи се извор]

Након овог разочарења, Црну Гору су задесила тешка времена. Хиљаде Црногораца је умрло од глади, а стотине емигрирало у Кнежевину Србију и Царевину Русију. Боља времена се најављују кад Брђани из Мораче 1820. године, под вођством сердара Мркоја Мијушковића.[тражи се извор]

Петар Цетињски имао је план о стварању славено-сербске државе, која би обухватала Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору и Боку Которску, са престоницом у Дубровнику. План је био да руски цар буде и цар Срба, док би црногорски владика био његов савладар. Тада то није било могуће, па је план остао безуспјешан.[тражи се извор]

Петар I је за насљедника спремао Ђорђија Савова Петровића, али је овај више волео војску и официрски позив. Због тога је за свог наследника 20. јануара 1827. прогласио Радета Томова Петровића, будућег Петра II Петровића Његоша.[тражи се извор]

Његов тестамент је први пут изложен јавности фебруара 2013. године у Народној библиотеци Србије.[6]

Кореспонденција са србијанским владарима[уреди]

Сачувано је неколико писама Петра I Карађорђу [7] и кнезу Милошу Обреновићу. 1807. године у писму Карађорђу пише: "...сам Бог молитвами и ходатајством србских светитељеј будет нам помошчник". [8] Иако је Петар Цетињски имао негативан став према исељавању из Црне Горе [9] , у односу на Србију нема такав став. У писму кнезу Милошу пише: "...Ако би могуће било да се неколико житеља у Вашу државу пресели... јер би они били међу својом једновјерном и једнокрвном браћом и под владенијем својега а не туђега господара..." (1824.). [10]

Кореспонденција са руским владарима[уреди]

Петар I Петровић Његош је руског цара у својим бројним посланицима и писмима називао наш цар, а султан је био цар наших муслимана, па је и у дописивању са муслиманима нашег језика писао наш и ваш цар. Из неколико писама упућених цару Александру дознајемо тадашња политичке односе Црне Горе и Русије. Петар Цетињски извјештава цара да су црногорски и брцки чиноначалници примили његову царску грамату преко руског консула у Котору. Грамата је примљена са највећом радошћу. Певало се на Цетињу у славу њиховог протектора, пуцало због весеља и сви су велегласно викали "да живи велики Алексаднар". Петар му препоручује да се у Котору оформи комисија састављена од Руса, да би се отклонили неспоразуми услед злих клевета на рачун њега и народа. Народ црногорски и брдски је радостан због уређења консулата у Котору. [11] Поводом уласка Француза у Москву 1812. владика Петар је написао [12] :

„Ја сам свеђер у страху от дворјанства росијскога, које обожава Францију и које се није старало о војеним дјелима, но како ће боље у разкош живјет и на балове љевше танцоват, стидећи се својим народним језиком говорит, оно је одавно почело Францију возвишат и своје отечество презират. Једва су, мислим, мнозина и дочекали да виде своје богове у њихова мјеста, оставивши истинога Бога, који је и допустио да приме таково безчесно показаније от својих мнимих богов и да остану срамотни пред цијелим свијетом, али се на всесилног и милосерднога Бога уздам, да неће сасвим христијанство посијскоје бит изтребљено како мисле измјенци вјере Христове и својега отечества непријатељи.”

Тестамент[уреди]

Тестамент владике Петра писао је његов секретар, Сима Милутиновић Сарајлија, по диктирању владичином.

Српска православна црква[уреди]

Српска православна црква га прославља 31. октобра[14] када и св. апостола и јеванђелисти Луку. Цетињски манастир чува његове мошти.[тражи се извор]

Српство Петра I[уреди]

Петар I је био припадник српске нације, која је по њему подјељена на више народа (у ужем, територијалном смислу). Његово поимање народа и националне припадности се најбоље види из његових посланица и писама. Тако у писму руском цару Александру пише: "Једновјерни и једноплемени, с нама граничећи, народи, а особито Ерцеговци..." [15] . А када се обраћа једном од тих Херцеговаца, архимандриту манастира Пиве, Арсенију Гаговићу, пише: "...Ми смо Сербли такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати, и што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која у сербском народу, како и у греческом, гордост царствујет...". [16]. У ужем смислу зна за приморски, црногорски, брђански, херцеговачки... народ, а у ширем смислу сви су му они Славеносерби. У његово вријеме се не користи термин Србијанци и Црногорци (као касније), тако да за житеље Србије користи термин Срби: "...да се ми и Србљи састанемо". [17] Чак и за муслимане нашега језика је написао: "..зато наш цар не хоће рат с Турцима, који су од српскога рода, јербо су Србљи и Руси по крви браћа... него наш цар ратује с царем Отомановићем и с Турцима, који су од онога рода, што су из Азије изашли и српско царство узели..." [18]. И пред битку на Мартинићима и Крусима соколи своје Црногорце: "Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије..." [19]. Пошто су неки Брђани и Црногорци били склони издајништву (приклањање Турцима) често их кори да не буду као Вук Бранковић [20], Душаново царство му је "наше царство" [21], а Пећку патријаршију (за коју је више пута благословио прикупљање помоћи) [22] су му оградили "цари наши" [23]. Благословио је у свом владичанству и прикупљање помоћи за манастир Хиландар [24]. Црна Гора му је "искра славеносербске волности" коју Махмут-паша Бушатлија жели да угаси. [25] У посланици Бјелицама [26]. је написао:

„Ето видите што чине Озринићи, како једни ударају бити, робити и пљенивати нашу исту браћу и крајичнике Брђане... не престају давити јадне и жалостне Граховљане и Бањане, који су се при Црној Гори давно у Катунску Нахију приписали... Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело здоговорници и ништа више не жалим, него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане у вријеме, када је Бог сојединио србски народ, да се од турског јарма ослободи и када христијанско оружје... Али се надам, да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити, него да ће бити што и остали поштени јунаци србски који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити.”

У писму Доситеју Обрадовићу је написао:

„Примио сам с пуним удоволствијем Ваше почтено писмо, такођер и ново напечатане у нашем језику књиге от љубави Ваше к мени послане, на које чувстително благодарећи Вам сердачно желим што би у нашем драгом роду свеђер више таквих људеј било, који би своји дарованија и труди по примјеру Вашему... на просвјешченије својеј нацији посјечавали.”

[27].

Писана дела[уреди]

Петар I Петровић Његош је оставио за собом преко 250 архијерејских посланица. Већи број њих је први објавио Душан Вуксан (Посланице митрополита Црногорског Петра I, Цетиње 1935.) Свети Владика је написао и једну недовршену "Кратку историју Црне Горе", писао је и песме (издао их је Трифун Ђукић, изд. "Народне књиге", Цетиње, 1961. г.). Најпознатија међу њима је песма на похвалу покојном Карађорђу Петровићу.[тражи се извор]

Занимљивости[уреди]

У атмосфери непрестаних крвних освета мирио је завађена племена, али је једном приликом препоручио Катуњанима, као мање зло него оно што су направили, да је боље да су одсјекли 10-20 глава [28] .

„Ја знам да су они доста зла и безаконија учинили и да је сваки Катуњанин на њих иједак и срдит био, али и то знам ја, а знате и ви, да би боље за њих било да сте им 10 оли 20 главах посјекли, него ли што су похарани опаљени остали, јер да нијесу куће и остало изгубили, могла би се опет остала чељад некако окопиркати и одржат жива, ма су и у то они криви, но нијесу свиколици једнако скривили ни за то, ни за остало... за све зло, које су Дољани вама учинили... и да моги Брђани слободно пасават к вама и ви к Брђанима.”

Цетињани су му због културне заосталости (пљачке, убиства...) као и данас Митрополији црногорско-приморској [29] , задавали велике проблеме, па је размишљао и о напуштању Цетиња [30] :

„Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да се од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад доњекрајску пред манастир, која носаху жито у млин, скочише моји људи и не дадоше да жито узму. Ту су пушке натезали да ове наше побију. Иза тога се зађе бој међу Бајицама и Доњокрајцима за цијели дан, неки Доњокрајци у Влашку Цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега краја. Чељад која бјеху у млин пошла не смију се дома вратит, закумила наше момке да их проведу до кућах... а кад дошли мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију у њихове руке једну ђевојку Шпадијерову, која је панула мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила. Кажу ми да су и шиљеж и козе црковне узели, које смо предали на зимницу у Доњи Крај. Сад помислите је ли могуће ово трпјети. Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат, но без вашега и осталијех Катуњана знања нијесам ктио бјешати у Ријечку оли Црмничку нахију или на другу страну, да не речете јере сам кријући побјегао... На Цетиње 21.11.1823.ВЛАДИКА ПЕТАР.”

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Босанска вила. Сарајево. 1899. 
  2. Srpski rjecnik
  3. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, стр 241., писмо бр. 91, Петар Први Сулејман-паши Реџепашићу, 20. јуна 1800. године. Цетиње: Светигора. 
  4. Вуковић (1996). стр. 399.
  5. Станојевић (1975). стр. 416.
  6. Прво излагање тестамента Светог Петра Цетињског („Политика“, 26. фебруар 2013)
  7. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Карађорђу, стр. 258., 260.-262... Цетиње: Светигора. 
  8. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Карађорђу, стр. 262, писмо 126. Цетиње: Светигора. 
  9. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Глуходољанима, стр. 198. Цетиње: Светигора. 
  10. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Милошу Обреновићу, стр. 418, писмо 424. Цетиње: Светигора. 
  11. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први руском цару Александру I, стр. 252. и 253., писма 111. и 112., 16.8.1804. Цетиње: Светигора. 
  12. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Изјава Петра Првиог поводом уласка Француза у Москву 1812., стр. 286. и 287., писмо бр. 174. . Цетиње: Светигора. 
  13. Чедо Вуковић "Поруке"
  14. „Данас Свети Лука и Свети Петар Цетињски”. Радио-телевизија Републике Српске. 31. 10. 2011. Приступљено 31. 10. 2011. 
  15. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први руском цару Александру I, стр. 253., писмо 112., 16.8.1804. Цетиње: Светигора. 
  16. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар први архимандриту Арсенију Гаговићу, стр. 253. и 254., писмо 113., 31.8.1804. Цетиње: Светигора. 
  17. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Саву Пламенцу, стр. 283., писмо 166. Цетиње: Светигора. 
  18. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар први Бјелопавлићима и Пјешивцима, стр. 170., 6.6.1829. Цетиње: Светигора. 
  19. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, ГОВОР ПЕТРА I, стр. 19. и 20., јуна.1796. Цетиње: Светигора. 
  20. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, стр. 15, 43, 50, 51, 111, 152... Цетиње: Светигора. 
  21. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Симеону Орловићу, стр. 272., писмо: 151., 11.5.1810. Цетиње: Светигора. 
  22. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, посланице Црногорцима и Брђанима, стр.112.(16.2.1822.), 160.(2.10.1828.). Цетиње: Светигора. 
  23. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Симеону Орловићу, стр. 112., 16.2.1822. Цетиње: Светигора. 
  24. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Симеону Орловићу, стр. 312., 6.5.1816. Цетиње: Светигора. 
  25. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Проглас Петра Првог и црногорских главара народу, стр.228., писмо 65., 1796. Цетиње: Светигора. 
  26. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Бјелицама, стр. 46., 20.12.1807. Цетиње: Светигора. 
  27. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Доситеју Обрадовићу, 257, писмо 119., 1805. г. Цетиње: Светигора. 
  28. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Катуњанима, стр.118. Цетиње: Светигора. 
  29. Нова серија напада на Богословију Светог Петра Цетињског. Цетиње: Светигора. приступљено 12.1.2017.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  30. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Посланица Његушима, стр.128. Цетиње: Светигора. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Арсеније Пламенац
митрополит црногорски
17841830.

Наследник:
Петар II Петровић Његош