Портал:Историја/Биографија 2012.
Изабране биографије [уреди извор]
- Портал:Историја/Биографија 2008.
- Портал:Историја/Биографија 2009.
- Портал:Историја/Биографија 2010.
- Портал:Историја/Биографија 2011.
01. недеља[уреди извор]
Живот Исуса Христа, како је представљен у Новом завету.
Нови завет почиње радосном вешћу Архангела Гаврила деви Марији да ће она родити спаситеља, сина Божјег, Христа (тај догађај се слави 25 марта/ 7 априла, Благовести).
Римски цар Август је хтео да преброји народ у своме царству, те заповеди да се сви људи попишу. Због тога је свако морао да иде у онај град из кога је пореклом. Тако света дева и Јосиф кренуше из Назарета, у коме су живели, у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху из племена Давидова. Када су стигли било је већ касно те потражише преноћиште, али нису могли да нађу слободно место, ни у гостионицама, нити у кућама, јер су све биле пуне људи којих много дође у Витлејем на попис. Зато се они склонише у једну пастирску пећину. И ту се роди Исус Христос, син Божји. Света Дева га пови и стави у јасле. Тиме се испуни реч пророкова. (Рођење сина Божјег или Божић, слави се сваке године, и то три дана од 25. децембра (код католика) и 7. јануара (код православаца). Тада се поздрављамо речима : “Мир Божји! Христос се роди!”).
У близини пећине пастири су чували своја стада, одједном међу њих стаде анђео, и обасја их небеска светлост, они се уплашише. Анђео им рече:“не бојте се; јер гле јављам вам велику радост која ће бити свему народу, зато што вам се данас родио спаситељ у Давидовом граду, који је Христос Господ. И ово вам је знак, наћи ће те дете повијено у пелене где лежи у јаслама.” (Лука 2;10,11,12). Док им је он ово говорио појави се још много анђела који хваљаше Бога речима: “слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божјој вољи.” (Лука 2;14). Када су се анђели вратили на небо пастири похиташе ка пећини, и у њој затекоше Јосифа и свету деву Марију и дете у јаслама. Тад се поклонише Исусу, и испричаше шта им се догодило, шта су им анђели рекли о том детету.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 1828 — Београд, 25. јул 1878) је била српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Вукашин Мрњавчевић (погинуо 26. септембра 1371) је био српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.
Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. како би деловао као савладар цара Стефана Уроша V. Вукашин се 1369. политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.
У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.
04. недеља[уреди извор]
Ана Немањић, у монаштву Анастасија, била је жена Стефана Немање и мајка Вукана, Стефана и Растка.
О њеном пореклу се мало зна. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Преминула је 22. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници.
Српска православна црква слави је 22. јуна по црквеном, а 5. јула по грегоријанском календару.
05. недеља[уреди извор]
Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский, Јасеник 1668. - Санкт Петербург 1738) био је српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Ана Болен (енгл. Anne Boleyn; између 1501. и 1507 — 19. мај 1536), прва маркиза од Пембрука и краљица Енглеске, била је друга супруга енглеског краља Хенрија VIII Тјудора и по многима, најутицајнија краљица у историји Велике Британије.
Ана је рођена у аристократској породици која је имала велику моћ на двору. Захваљујући врхунском образовању које је примила на школовању у Француској, на двору надвојвоткиње Маргарите од Аустрије, беспрекорним манирима и природном шарму, лако је освојила краља Хенрија VIII Тјудора и постала прво његова љубавница, а потом се 28. маја 1533. и удала за њега, чиме је постала краљица Енглеске. Боленова је захваљујући Хенријевој слепој љубави успела да своју породицу учини најмоћнијом у краљевству, али не и да краљу подари тако жељеног мушког потомка. Након што је родила будућу славну краљицу Елизабету I, а потом једва преживела бројне побачаје, краљ ју је презрео, а ускоро и заменио другом женом, исто као што је и Катарину Арагонску заменио њоме. Заправо, Ана није доживела да види венчање своје наследнице са својим мужем — погубљена је 19. маја 1536, неколико часова пре него што се Хенри венчао са Џејн Симор. Смртна пресуда је донета јер је наводно било утврђено да се краљица бавила вештичарењем, као и да је починила инцест.
Иако није била славна и поштована владарка попут своје кћерке, Ана је била веома утицајна и моћна. У историји је упамћена као жена одговорна за раскид Британског краљевства са Католичком црквом и увођење протестантизма у Енглеску. Док су је католици проклињали као срамоту за католицизам, протестанти су је славили као мученицу и борца за чисту Енглеску. Ипак, памти се и у бољем светлу: као особа која је на хладан британски двор донела дух ренесансе, француску моду и либерална схватања.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Ђорђе Петровић Карађорђе, (16. новембра 1762, Вишевац - 14. јул 1817., Радовање), вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра (по старом календару 3. новембра) 1762. године (по неким подацима 1752.) у Вишевцу у Османском царству (данас Србија) на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Имао је два сина, Алексу и Александра.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Марија Монтесори (итал. Maria Montessori, рођена 31. августа 1870. у Кјаравалеу, у Италији, преминула 6. маја 1952. у Нордвику, у Холандији) је била италијанска љекарка, образовни радник и педагог, филозоф и човјекољубац; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се односи на дјецу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и данас у примјени у великом броју државних и приватних школа широм свијета.
...даље...
09. недеља[уреди извор]
Епаминонда (старогрчки: Ἐπαμεινώνδας, Epameinōndas; Теба, око 410. п. н. е. – Мантинеја, 362. п. н. е.) је био тебански војсковођа и државник из 4. века п. н. е. који је извео древну Тебу из подјармљеног положаја под којим је била за време спартанске хегемоније, и за релативно кратко време створио од ње велику силу. Сломивши спартанску војну силу победом код Леуктре (371. п. н. е.), он је ослободио месенске хелоте који су, почев од 7. века п. н. е., били у потлаченом положају у односу на спартијате. Такође, Епаминонда је променио политичку мапу тадашње Грчке, разбивши некадашње савезе и створивши нове, а надзирао је и подизање читавих градова. На будућа поколења доста је утицао у војном погледу, увевши и спровевши у праксу неколико иноватних тактика, од којих је најпознатија формација „коси строј“ помоћу које је извојевао читав низ победа.
Знаменити римски оратор Цицерон називао га је „првим човеком Хеладе“, премда је у његово време (1. век п. н. е.) успомена на Епаминонду била поприлично магловита. Реформе које је Епаминонда увео у политички живот Грчке, у циљу да од ње направи федерацију аутономних полиса, нису биле дугог века, те су борбе за хегемонију над Грчком настављене недуго након његове смрти, не мањом жестином. Двадесет и седам година након смрти му, непокорна Теба била је сравњена до темеља од стране Александра Македонског. Све у свему, Епаминонда — који је много хваљен у своје време и сматран ослободиоцем — у античкој и савременој историографији је остао запамћен по походима из 371-362. п. н. е., који су знатно ослабили моћ водећих грчких полиса, на које ће се убрзо потом сручити Филип II Македонски.
...даље...
10. недеља[уреди извор]
Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné), (р. после 1109 -† после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане и супруга угарског краља Беле II Слепог.
Око 1129. године краљ Стефан II Угарски је договорио са Урошем I венчање свог рођака Беле и Урошеве ћерке Јелене. Краљ је новом брачном пару дао поседе на управљање у околини Толне. После смрти Стефан II, Бела је крунисан 28. априла 1131. године за краља Мађарске. Јелена и Бела су имали шесторо деце: Гезу, Ласла II, Стефана IV, Алмоша Жофију и Елизабету.
...даље...
11. недеља[уреди извор]
Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био је српски политичар, филозоф, доктор филозофије, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и Председник Владе Републике Србије (2001—2003).
...даље...
12. недеља[уреди извор]
Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, грч. Ἰουστινιανός; 482 — 14. новембар 565), познат и као Јустинијан Велики, био је византијски цар од 527. до 565. године.
Његову владавину обиљежила је амбициозна, али само дјелимично остварена „обнова Царства” (лат. renovatio imperii). Ова амбиција изражена је дјелимичним опоравком територија угушеног Западног римскoг царства. Његов генерал, Велизар, брзо је освојио Вандалско краљевство у сјеверној Африци. Касније су Велизар, Нарзес и други генерали освојили Остроготско краљевство, вратили контролу над Далмацијом, Сицилијом, Италијом и Римом након више од пола вијека владавине Острогота. Преторски префект Либерије вратио је југ Пиринејског полуострва, успостављајући провинцију Спанију. Ови походи су поново успоставили римску контролу над западним Средоземљем, повећавајући годишњи приход Царства за преко милион солида. Током своје владавине, Јустинијан је такође потчинио Зане, народ на источној обали Црног мора који никада раније није био под римском влашћу. Водио је борбе са Сасанидским царством на истоку за вријеме владавине Кавада I, а касније поново за вријеме Хозроја I; овај други сукоб је дјелимично покренут због његових амбиција на западу.
Још резонантнији аспект његовог насљеђа било је једнообразно преписивање римског права — Јустинијанов зборник — које је и даље основна грађанског права у многим модерним државама. Његова владавина такође је означила процват византијске културе, а његов програм изградње дао је дјело попут Аја Софије. У Православној цркви је канонизован као „Свети цар Јустинијан”. Због својих рестаураторских активности, Јустинијан се некад означава као „посљедњи Римљанин” (лат. Ultimus Romanorum) у историографији средином 20. вијека
...даље...
13. недеља[уреди извор]
Ејда Бајрон, грофица од Лавлејса, (често се у литератури неправилно наводи као Ада, енгл. Lady Ada Augusta Byron, Countess of Lovelace, 10. децембар 1815.-27. новембар 1852.) рођена је као ћерка енглеског песника лорда Бајрона и Анабеле Милбанк. Бавила се математиком и заинтересовала се за пројекат аналитичке машине. Помагала је у документовању рада ове машине као и у раду на њој - и финансијски и својим предлозима, од којих је најзначајнији био пренос контроле и рад са циклусима, тако да наредбе програма не би морале да се извршавају редоследом којим су дате већ у зависности од тока програма. Предвиђала је и могућност ове машине и за општије ствари (компоновање музике, графику) али и за шире научне примене. Предложила је да се помоћу аналитичке машине израчунају Бернулијеви бројеви. Овај план се уједно сматра и првим програмом, а Ејда Лавлејс првим програмером. У њену част један програмски језик добио је њено име.
14. недеља[уреди извор]
Ладислав Посмрче (нем. Ladislaus Postumus, мађ. V. László, чеш. Ladislav Pohrobek; Комарно, 22. фебруар 1440 — Праг, 23. новембар 1457) био је аустријски војвода (од 1440), краљ Угарске (као Ладислав V, од 1444) и краљ Чешке (Ладислав I од 1453. године) из династије Хабзбурга.
Ладислав, назван Посмрче пошто је рођен после смрти свог оца Алберта II Немачког, крунисан је за краља Угарске већ у трећем месецу живота. Његова мајка Елизабета Луксембуршка покушала је да му сачува престо, иако је већина племства изабрала за краља другог кандидата, краља Пољске Владислава III Јагелонца. Пошто се Елизабета са сином повукла у Беч, после њене смрти Ладиславов заштитник био је аустријски војвода и цар Светог римског царства Фридрих III Хабзбуршки. Када је Владислав III страдао у борби са Османлијама код Варне 1444, угарско племство је позвало малог Ладислава назад у земљу.
Како је Фридрих оклевао да испуни захтеве Мађара, Угарском је као краљевски регент од 1446. до 1452. године управљао прослављени војсковођа и великаш Јанош Хуњади. Млади краљ је 1453. најзад посетио Чешку и Угарску, где се око њега окупљало племство незадовљно Хуњадијевом доминацијом. Током Ладиславове владавине врхунац борби са Турцима била је успешна одбрана Београда 1456. после које је умро Хуњади. Његов старији син Ладислав је, како би задржао очев привилегован положај, у Београду убио свог главног противника Улриха II Цељског, краљевог рођака и заштитника, али га је затим Ладислав Посмрче осудио на смрт и погубио. Од новог сукоба у Угарској Ладислав V се склонио у Праг где је 1457. и преминуо у седамнаестој години, по свему судећи од леукемије.
15. недеља[уреди извор]
Марија или Мерјем (јудео-арамејски: מרים, Мирјам у значењу сјајна, изванредна) из Назарета, у Галилеји, је мајка Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 20. године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосифа из куће Давидове. Према хришћанском предању, дете је било зачето посредством Светог Духа и Марија је остала девица и након порођаја.
...даље...
16. недеља[уреди извор]
Марија или Мерјем (јудео-арамејски: מרים, Мирјам у значењу сјајна, изванредна) из Назарета, у Галилеји, је мајка Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 20. године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосифа из куће Давидове. Према хришћанском предању, дете је било зачето посредством Светог Духа и Марија је остала девица и након порођаја.
...даље...
17. недеља[уреди извор]
Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare, крштен 26. априла 1564, умро 23. априла 1616) је био енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад.
Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која му се приписују у ствари написали други писци.
Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали „Хамлет“, „Краљ Лир“ или „Магбет“, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику. У свом позном периоду писао је трагикомедије и сарађивао са осталим драмским писцима. Многа од његових дела су била објављена још за његовог живота у издањима различитог квалитета и тачности. Године 1623. двојица његових колега објавила су „Први фолио“, збирку његових драмских дела која су укључивала све осим две драме које су у новије време признате као Шекспирове.
Шекспир је био угледан песник и позоришни писац још за живота, али његова репутација није достигла данашње размере пре 19. века. Романтичари су нарочито истицали Шекспирову генијалност, а викторијанци су га славили готово као идола[6]. У 20. веку Шекспир се непрестално изнова открива, а његова дела се стално приказују у различитим културним и политичким контекстима широм света.
...даље...
18. недеља[уреди извор]
Долорес Ибарури Гомез (шп. Dolores Ibárruri Gómez), такође позната као Ла Пасионарија (Галарта, 9. децембар 1895 — Мадрид, 12. новембар 1989), била је шпански политички вођа. Била је генерални секретар Комунистичке партије Шпаније (1944—1960), председник Комунистичке партије (1960—1979) и члан Кортеса 1936. и Шпанског парламентарног конгреса 1977—1979.
...даље...'
19. недеља[уреди извор]
Тома Прељубовић (грч. Θωμάς Κομνηνός Παλαιολόγος; Комнин Палеолог) је био српски велможа који је из Јањине владао делом Епира, од 1366. или 1367. године, до своје смрти 1384. године. Током своје владавине, водио је успешне ратове са локалним Албанцима и својим латинским суседима.
Тома је био син цезара Гргура Прељуба, који је погинуо у бици почетком 1356. године. Он је током владавине Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355), управљао Тесалијом, из Трикале. Томина мајка била је Ирина, која се после Гргурове смрти, преудала за Радослава Хлапена, господара Водена и Бера, у егејској Македонији.
Био је ожењен Маријом Ангелином, ћерком цара Симеона Синише (1359—1370), Душановог полубрата. Са њом је највероватније имао сина, који је умро млад. Поред њега, Тома је имао и ванбрачну ћерку Ирину, коју је удао за Ђона Љоша, господара Арте.
...даље..
20. недеља[уреди извор]
.jpg)
Марија Терезија (нем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; Беч, 13. мај 1717 — Беч, 29. новембар 1780) била је једини женски владар хабзбуршких поседа и последњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаћенце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, немачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.
Постала је владарица по смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско наслијеђе.
Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је исусовцима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вјештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији.
...даље...
21. недеља[уреди извор]
Раџив Ганди (20. август 1944 — 21. мај 1991. ), председник владе Индије (1984.-1989.) и син Индире Ганди. Постао је најмлађи председник владе у индијској историји.
Био је професионални пилот пре него што је постао политичар. Оженио се Соњом Ганди, коју је срео на колеџу. Дистанцирао се од политике све до смрти његова брата 1980. После атентата на његову мајку Индиру Ганди 1984. вође Конгресне партије су га убедили да постане председник владе. Те године 1984. остварио је велику победу на изборима. Као политичар кренуо је да размонтира квоте, дозволе и тарифе, које су биле највећи извор корупције. Модернизовао је економију, телекомуникације, образовање и потицао науку. Побољшао је односе са САД. Индијске трупе је послао у мировну мисију у Шри Ланку, али то се лоше завршило повлачењем индијске војске. Скандал са Бофорсима разбио је слику о њему као некорумпираном политичару, па је 1989. изгубио изборе. Остао је вођа Конгресне странке до 1991. Убијен је током кампање. Жена самоубица га је убила тбог његова мешања у сукоб у Шри Ланки. Његова жена Соња Ганди постала је вођа Конгресне странке 1998. и довела је партију до победе 2004.
...даље...
22. недеља[уреди извор]
Јелена Драгаш' (Дејановић) (1372 — 23. март 1450) или Августа Хелена Палеолог (монашко име Ипомонија) је била српска принцеза из породице Драгаша и супруга византијског цара Манојла II Палеолога (1391 — 1425) и мајка последњих византијских царева Јована VIII (1425 — 1448) и Константина XI (1449 — 1453).
Јелена је била кћи Константина Драгаша, обласног господара југоисточног дела некада моћног Душановог царства, са престоницом у Велбужду и његове прве жене. Њен отац је погинуо у бици на Ровинама 1395. године, као вазал султана Бајазита I (1389 — 1402).
...даље...
23. недеља[уреди извор]
Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем 1842, а друга владавина се завршила убиством.
Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Родио се 4. септембра 1823. у Крагујевцу. Детињство је провео у Крагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријела, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи Савка била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.
...даље...
24. недеља[уреди извор]
Анђелија Анђа Ранковић, рођена Јовановић (1909 — 1942), текстилна радница, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Рођена је 26. априла 1909. године у селу Избишту, код Вршца. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршила у родном селу, а гимназију у Вршцу. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постала је 1927. године. Године 1928. као осамнаестогодишња девојка, заједно са својим братом Исом Јовановићем, народним херојем, дошла је у Београд и запослила се у текстилној фабрици „Елка“ у Земуну.
Због учешћа у једном неуспелом штрајку, 1930. године је ухапшена и у београдском затвору „Главњача“ мучена, али ништа није признала. У недостатку доказа, пуштена је из затвора и протерана у родно место. Ту се повезала са Жарком Зрењанином Учом и другим комунистима, и наставила политичку делатност, па је те године примљена у чланство Комунистичке партије Југославије.
...даље...
25. недеља[уреди извор]
Мирослав Мика Антић (рођен 14. марта 1932. у Мокрину - Кикинда — преминуо 24. јуна 1986 у Новом Саду) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду.
Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду.
...даље...
26. недеља[уреди извор]
Лазар Хребељановић (Прилепац, 1329 — Косово поље, 15. јун 1389) познат и као свети цар Лазар, био је српски владар са престоницом у Крушевцу. Погинуо је у бици на Косову 1389. и проглашен је за свеца.
Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац, Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.
Отац Лазара је био логотет на Душановом двору у Призрену. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и архиепископ Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине.
...даље...
27. недеља[уреди извор]
Марија Склодовска Кири (пољ. Maria Skłodowska-Curie; 7. новембар 1867, Варшава — 4. јул 1934, Саланш, Француска) је позната физичарка и хемичарка пољског порекла. Имала је француско и пољско држављанство. Већи део живота је провела у Француској, а тамо је и започела научну каријеру. Вршила је истраживања из хемије и физике. Жена је Пјера Кирија, а мајка Еве Кири (франц. Eve Curie) и Ирене Жолио Кири (франц. Irène Joliot-Curie).
У њена највећа достигнућа спадају: рад на теорији радиоактивности, техникама раздвајања радиоактивних изотопа као и откриће два нова хемијска елемента - радона и полонијума. Под њеним личним надзором вршена су, прва у свету, испитраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Један је од оснивача нове гране хемије - радиохемије.
Двострука је добитница Нобелове награде, први пут 1903. године, из физике, заједно са мужем и Анријем Бекерелом за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемије, за издвајање елементарног радона. Она је до данас остала једина жена која је Нобелову награду добила два пута.
...даље...
28. недеља[уреди извор]
Родриго Дијаз де Вивар (шп. Rodrigo Díaz de Vivar) рођен је у малом месту Вивар код Бургоса између 1043. и 1047. године, а умро је 10. јула 1099, у Валенсији. Био је кастиљански ратник и јунак који је активно учествовао у Реконкисти Иберијског полуострва у служби кастиљанских краљева, али и независно. Маври су му дали име Ел Сид Кампеадор (шп. El Cid Campeador), Мио Сид или Ел Сид, што би на дијалекту арапског (арап. سيد) значило господар.
Родриго Дијаз заузима веома значајно место како у историји средњовековне Кастиље, тако и у епици. Први шпански епски спев написан око 1140. године, Песма о Сиду (шп. Cantar de mío Cid), написан је управо о Родригу Дијазу и његовим подвизима у борби против Мавара.
Подаци о његовом животу се налазе у бројним документима на арапском и латинском, од којих је најважнији Историја Родеричи (шп. Historia Roderici) написана између 1103. и 1109. године, која представља аутентичну биографију Родрига Дијаза.
...даље...
29. недеља[уреди извор]
Татјана Николајевна (рус. Татьяна Николаевна; Петерхоф, Руска Империја, 11. јул 1897 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) је била руска велика кнегиња, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне.
Татјану Николајевну су често описивали као најлепшу цареву кћерку. Висока, светло-смеђе косе, сивих очију, важила је за веома привлачну девојку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Као и све остале принцезе, њу су занимале хаљине и накит те их је имала на гомиле. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и „титулу“ Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Такође је водила бригу о свему зашта није марила Олга, која се радије придржавала књиге но кућних послова. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.
...даље...
30. недеља[уреди извор]
Констанције I Хлор (31. март око 250 — 25. јул 306) је био један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царства oд 293. дo 306. Потекао је из Илирика по свему судећи од незнатних родитеља.
Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293, а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало је три године.
Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи, Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.
Српски византолог Радивој Радић га укратко оцењује овако: „Премда је био значајна историјска личност, касније је упамћен пре свега као отац Константина Великог.“
...даље...
31. недеља[уреди извор]
Џејмс Кливленд „Џеси“ Овенс (12. септембар 1913 – 31. март 1980), је славни амерички атлетичар, који је остао упамћен по свом четвороструком тријумфу на Олимпијским играма у Берлину, 1936. године, где је био прва звезда игара.
...даље...
32. недеља[уреди извор]
Мерилин Монро (енгл. Marilyn Monroe; 1. јун 1926 — 5. август 1962) је била америчка филмска глумица, певачица, модел и забављачица. Филмску каријеру је почела 1947. малим улогама; 1950. привукла је пажњу публике и критичара споредном улогом у култном филму Све о Еви, са Бети Дејвис у главној улози. Три године касније играла је главну улогу у љубавној драми Нијагара. Премда су њени филмови најчешће били комерцијални, али не и критички хитови, Монро је била једна од највећих филмских звезда педесетих година двадесетог века.Најпознатија је по улогама у комедијама Мушкарци више воле плавуше, Како се удати за милионера, Принц и играчица и Мајмунска посла. Врхунцем у њеној каријери се сматра филм Неки то воле вруће, за који је добила Златни глобус за најбољу главну глумицу. Иако је била позната по својим комичарским способостима, пред крај каријере окренула се озбиљнијим улогама.
Њена смрт била је предмет разних спекулација и теорија завере. Постоје индиције да је убијена због љубавне афере са америчким председником Џоном Кенедијем, да се из нехата отровала прекомерним узимањем лекова или да је себи смишљено одузела живот, решивши да оконча са непрестаним разочарењима у каријери и љубавном животу. Мерилин је врло тешко падало што су јој целог живота додељиване улоге наивних и празноглавих плавуша, и девојака жељних новца, због чега, како је мислила, није могла да покаже своје глумачке вредности. Ипак, Амерички филмски институт је њен потенцијал препознао сместивши је на шесто место на листи десет највећих глумица свих времена. Мерилин Монро је била културна, модна и геј икона, и без сумње највећи секс симбол двадесетог века.
...даље...
33. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 33 2012
34. недеља[уреди извор]
Краљ Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872-1882 и први нововековни краљ Србије 1882-1889.
Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По рођењу Милана, његови родитељи су се разишли. Милан је био једини њихов син, и имао је једну сестру, Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.
...даље...
35. недеља[уреди извор]
Мајка Тереза', рођена као Агнеса Гонџеа Бојаџи (алб. Agnesë Gonxhe Bojaxhiu; Скопље, 26. август 1910 — Калкута, 5. септембар 1997), била је часна сестра, рођена је у Скопљу y цинцарско-албанској католичкој породици, која је основала ред Мисионарке милосрђа и добила Нобелову награду за мир 1979. за свој хуманитарни рад. Мајка Тереза је збрињавала сиромашне, болесне, сирочиће и умируће Калкуте.
...даље...
36. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 36 2012
37. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 37 2012
38. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 38 2012
39. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 39 2012
40. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 40 2012
41. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 41 2012
42. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 42 2012
43. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 43 2012
44. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 44 2012
45. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 45 2012
46. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 46 2012
47. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 47 2012
48. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 48 2012
49. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 49 2012
50. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 50 2012
51. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 51 2012
52. недеља[уреди извор]
Месроп Маштоц (јерм. Մեսրոպ Մաշտոց) био је јерменски лингвиста, творац јерменског писма, просветитељ, мисионар, преводилац Библије на јерменски језик, зачетник школства и педагошке мисли међу Јерменима, теолог и светитељ Јерменске апостолске цркве и Јерменске католичке цркве. Рођен је у селу Хачик у провинцији Тарон, близу језера Ван 361. или 362. године, а умро 17. фебруара 440. године у Ечмијадзину.
Заједно са својим ктитором, тадашњим католикосом Јерменске апостолске цркве Исаком Партевом превео је на јерменски језик Библију и многе друге верске књиге. Захваљујући Месропу Маштоцу јерменски народ је поново обновио своју националну књижевну и образовну делатност, а сам јерменски језик је по први пут (404) проглашен као национални језик свих Јермена. Током своје мисионарске и просветитељске делатности активно је радио на ширењу и јачању хришћанске вере међу Јерменима и другим народима на Кавказу, отварао је бројне школе у свим деловима земље, и беспоштедно се борио против паганских учења и јереси.
Месроп Маштоц се са правом може сматрати оцем јерменске писмености и оцем јерменске нације. Јер писмо које је Маштоц створио постало је камен темељац јерменске апостолске цркве која је кроз векове туђинске владавине одржавала национални идентитет јерменског народа.
Месроп Маштоц се сматра и првим лингвистом и творцем неког писма који је историјска личност и чија делатност се не везује за митологију и усмена предања.
Многи лингвисти му дају велики значај и у стварању грузијског и агванског писма.
Јерменска апостолска црква празнује 17. фебруар као дан сећања на Месропа Маштоца. Црквена поезија коју је писао (шаракани) и данас је у основи богослужења у јерменској апостолској цркви.
У његову част институт за проучавање древних списа Матенадаран из Јеревана носи његово име, а сваки град у Јерменији има по једну улицу са његовим именом. Све јерменске школе прослављају Светог Месропа Маштоца као свог заштитника.
...даље...