Портал:Историја/Биографија 2010.
Изабране биографије [уреди извор]
01. недеља[уреди извор]
Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский, Јасеник 1668. - Санкт Петербург 1738) био је српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Марко Јуније Брут (лат. Marcus Iunius Brutus; 85. п. н. е. — 42. п. н. е.), такође познат и као Квинт Сервилије Кепио Брут (лат. Quintus Servilius Caepio Brutus) је био римски сенатор при крају Римске републике. Наводно је потомак Луција Јунија Брута, који је предводио протеривање краљева из Рима и био конзул прве године републике. На почетку своје каријере, Брут је био припадник оптимата против Првог тријумвирата Гаја Јулија Цезара, Гнеја Помпеја и Марка Краса. На почетку грађанског рата између, стао је на Помпејеву страну, међутим после Цезарове победе код Дирахија и Фарсале 48. п. н. е. предао се Цезару. Заједно са Гајем Касијем Лонгином и Децимом Брутом, био је организатор атентата на Цезара 15. марта 44. п. н. е. После пораза, које су доживеле трупе којима је командовао заједно са Лонгином, код Филипа у Грчкој 42. п. н. е. извршио је самоубиство.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Максимилијан II (нем. Maximilian II, 31. јул 1527 – 12. октобар 1576) био је владар из династије Хабзбурга, краљ Чешке од 1562, краљ Угарске од 1563. и најпосле, цар Светог римског царства од 1564. до своје смрти.
Максимилијан је 1527. у Бечу рођен као најстарији син у браку Фердинанда I и Ане, принцезе Угарске и Чешке, из пољске династије Јагелона. Детињство и младост провео је углавном на двору свог стрица Карла V у Шпанији где је образован и припреман за владарске дужности. У септембру 1548. ожењен је својом сестром од стрица Маријом и у периоду од 1548. до 1550. био је царев заступник у Шпанији. Међутим, 1550. отпутовао је у Немачку како би учествовао у преговорима око наслеђивања престола у оквиру хабзбуршке династије.
...даље...
04. недеља[уреди извор]
.jpg)
Марија Терезија (нем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; Беч, 13. мај 1717 — Беч, 29. новембар 1780) била је једини женски владар хабзбуршких поседа и последњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаћенце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, немачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.
Постала је владарица по смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско наслијеђе.
Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила вјерску толеранцију, а путописци из 18. вијека њен су режим сматрали нетолерантним и празновјерним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је исусовцима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вјештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовјековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новога доба спријечити прекомјерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смио да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва дјеца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији.
...даље...
05. недеља[уреди извор]
Птолемеј III Еуергет (грч: Πτολεμαῖος Εὐεργέτης) био је трећи краљ Египта из династије Птолемејида. Наследио је оца, Птолемеја II Филаделфа и владао је Египтом од 246. до 222. године пре нове ере.
Птолемеј III Еуергет био је син Птолемеја II Филаделфа и Арсиноје I, ћерке Лизимаха, једног од Александрових војсковођа. Оца је наследио 246. године пре н.е, а 244/3. се оженио Береником II, ћерком киренског краља Мага. Береника је Птолемеју III родила четворо деце Арсиноју III, Птолемеја IV Филопатора, Мага и још једну ћерку по имену Береника.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Мартина је била сестричина и супруга источноримског (византијског) цара Ираклија (610.-641.) и мајка и регенткиња малолетног цара Ираклионе (641.). Остала је упамћена као прва у низу царица које су у дугој византијској историји владале у име својих малолетних синова, али и као једна од најомраженијих владарки у византијској историографији.
Мартина је била кћи Марије, ћерке афричког егзарха Ираклија Старијег, и извесног Мартина. Маријин (старији?) брат Ираклије је 610. предводећи афричку и египатску флоту свргнуо суровог цара Фоку и постао нови владар Источног римског царства (Византије). Ираклије је затим 5. октобра 610. крунисан у цркви Пресвете Мудрости (Аја Софија), а истог дана се оженио Фабијом Еудокијом. Супруга му је родила двоје деце, ћерку Епифанију и сина Ираклија Константина, али је затим умрла 13. августа 613. године после тешког напада епилепсије.
Недуго после смрти прве жене, најкасније 615./616. године, Ираклије се оженио по други пут. Његов избор рођене сестричине за другу супругу изазвао је гласно негодовање у широким круговима. Цариградски патријарх Сергије I, иначе царев верни саветник, назвао је такав брак инцестуозним и незаконитим, али је ипак пристао да обави церемонију венчања. Непосредно након обреда, Ираклије је крунисао Мартину и свечано јој доделио титулу августе коју је носила и покојна царица. Фабија Еудокија је изгледа била популарна међу становницима Константиновог града и Ираклије и његова нова супруга су дочекани погрдама на градском хиподрому приликом првог заједничког појављивања у јавности. Опозиција је дочекала цара и у редовима рођене породице. По Краткој историји цариградског патријарха Нићифора I (806.-815.), најгласнији у критикама био је Ираклијев брат Теодор који је неретко говорио да је "царев грех стално пред њим.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Павле I Петрович Романов (рус. Павел I Петрович, 1. октобар 1754—23. март 1801) је био руски цар од 1796. до 1801. године. Прожет идејама витештва, бранио је Малту и од Наполеона и од Велике Британије и пружио је заштиту малтешким витезовима. Постао је и велики мајстор малтешких витезова.
Био је син Петра III и Катарине Велике. Након што је убила свога супруга Катарина Велика је говорила да његов отац није Петар III, него њен љубавник Сергеј Салтиков. Међутим дечак је био сличан Петру III. Павле је првих седам година живота провео под контролом старе царице Елизабете.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Милева Марић-Ајнштајн (19. децембар 1875, Тител, Аустроугарска, данас Србија - 4. август 1948, Цирих, Швајцарска), српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. Постоје тврдње да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.
Милева Марић је рођена у богатој породици у Тителу у Војводини (тада део Аустроугарске) као најстарија од троје деце у породици официра аустроугарске војске. Приликом рођења Милеви је ишчашен кук, тако да јој је лева нога била краћа. Убрзо након њеног рођења, њен отац је завршио војну каријеру и добио је посао у суду у Руми, а касније у Загребу. Милева је имала млађу сестру Зорку (1883-1938) и брата Милоша (рођеног 1885.)
09. недеља[уреди извор]
Тома Прељубовић (грч. Θωμάς Κομνηνός Παλαιολόγος; Комнин Палеолог) је био српски велможа који је из Јањине владао делом Епира, од 1366. или 1367. године, до своје смрти 1384. године. Током своје владавине, водио је успешне ратове са локалним Албанцима и својим латинским суседима.
Тома је био син цезара Гргура Прељуба, који је погинуо у бици почетком 1356. године. Он је током владавине Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355), управљао Тесалијом, из Трикале. Томина мајка била је Ирина, која се после Гргурове смрти, преудала за Радослава Хлапена, господара Водена и Бера, у егејској Македонији.
Био је ожењен Маријом Ангелином, ћерком цара Симеона Синише (1359—1370), Душановог полубрата. Са њом је највероватније имао сина, који је умро млад. Поред њега, Тома је имао и ванбрачну ћерку Ирину, коју је удао за Ђона Љоша, господара Арте.
...даље..
10. недеља[уреди извор]
Генерал армија Џон Џозеф Першинг (енгл. John Joseph Pershing; 13. септембар, 1860 – 15. јул, 1948) је био високи официр Војске Сједињених Држава. Першинг је једини официр у историји америчке војске који је за живота унапређен у највиши чин који је икада постојао у Војсци Сједињених Држава, чин генерала армија. (ретроактивни конгресни едикт донет 1976. је прогласио да нико никада није имао, нити ће икад имати виши чин од Џорџа Вашингтона). Першинг такође има први официрски сервисни број америчке војске (O-1). Першинг је предводио Америчке експедиционе снаге у Првом светском рату, и смара се ментором генерацији славних америчких генерала која је предводила америчку војску у Европи током Другог светског рата, међу којима су Џорџ Маршал, Двајт Ајзенхауер, Омар Бредли, и Џорџ Патон.
...даље..
11. недеља[уреди извор]
Марија Склодовска Кири (пољ. Maria Skłodowska-Curie; 7. новембар 1867, Варшава — 4. јул 1934, Саланш, Француска) је позната физичарка и хемичарка пољског порекла. Имала је француско и пољско држављанство. Већи део живота је провела у Француској, а тамо је и започела научну каријеру. Вршила је истраживања из хемије и физике. Жена је Пјера Кирија, а мајка Еве Кири (франц. Eve Curie) и Ирене Жолио Кири (франц. Irène Joliot-Curie).
У њена највећа достигнућа спадају: рад на теорији радиоактивности, техникама раздвајања радиоактивних изотопа као и откриће два нова хемијска елемента - радона и полонијума. Под њеним личним надзором вршена су, прва у свету, испитраживања о могућности излечења рака помоћу радиоактивности. Један је од оснивача нове гране хемије - радиохемије.
Двострука је добитница Нобелове награде, први пут 1903. године, из физике, заједно са мужем и Анријем Бекерелом за научна достигнућа у испитивању радиоактивности, а други пут 1911. године из хемије, за издвајање елементарног радона. Она је до данас остала једина жена која је Нобелову награду добила два пута.
...даље...
12. недеља[уреди извор]
Хари С. Труман (енгл. Harry S. Truman); (8. мај 1884, Ламар, Мисури, САД — 26. децембар 1972, Канзас Сити, Мисури, САД) је био амерички политичар и 33. председник САД у периоду од 1945. до 1953. године. У домаћој политици, Труман се суочио са многим изазовима: бурна транзиција ратне у мирнодопску еконимију обележена великим оскудицима и бројним штрајковима, пролазак Тафт-Харлејевог закона ограничавању права радничких синдиката и поред његовог вета. Након изненађујуће победе на изборима 1948., није био успешан у спровођењу свог Фер дил програма. Користио је изричита председничка овлашћења како би започео десегрегацију америчке војске и започео испитивање оданости како би избацио хиљаде симпатизера комунизма из владе и администрације. Снажно се противио обавезним заклетвама верности за владине службенике, став због кога је његова влада била мета оптужби да је блага према комунизму. Корупција у његовој влади дошла је и до његовог кабинета и службеника Беле куће. У једном од многих скандала, 166 радника је дало отказ или је отпуштено накнадно због утаје пореза.
Труманово председништво било је препуно догађаја што се тиче спољних послова: капитулација Трећег рајха, атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, капитулација Јапана, крај Другог светског рата, оснивање УН, Маршалов план о обнови Европе, Труманова доктрина о заустављању ширења комунизма, почетак Хладног рата, стварање савеза НАТО и Корејски рат. Тај рат је постао ситуација без победника у којој је погинуло преко 30.000 Американца. Након обећања да „ће посетити Кореју" и стављањем приоритета на решавање тзв. „нереда у Вашингтону", републиканац Двајт Д. Ајзенхауер је прекинуо двадесетогодишњу власт демократа поразивши Трумановог изборног кандидата Едлеја Стивенсона на председничким изборима 1953.
...даље...
13. недеља[уреди извор]
Марија Монтесори (итал. Maria Montessori, рођена 31. августа 1870. у Кјаравалеу, у Италији, преминула 6. маја 1952. у Нордвику, у Холандији) је била италијанска љекарка, образовни радник и педагог, филозоф и човјекољубац; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се односи на дјецу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и данас у примјени у великом броју државних и приватних школа широм свијета.
...даље...
14. недеља[уреди извор]
.jpg)
Слободан Јовановић (1869—1958) је био председник и потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије у избеглиштву, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (од 27. марта 1941), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, правник, историчар, књижевник.
...даље...
15. недеља[уреди извор]
Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné), (р. после 1109 -† после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане и супруга угарског краља Беле II Слепог.
Око 1129. године краљ Стефан II Угарски је договорио са Урошем I венчање свог рођака Беле и Урошеве ћерке Јелене. Краљ је новом брачном пару дао поседе на управљање у околини Толне. После смрти Стефан II, Бела је крунисан 28. априла 1131. године за краља Мађарске. Јелена и Бела су имали шесторо деце: Гезу, Ласла II, Стефана IV, Алмоша Жофију и Елизабету.
...даље...
16. недеља[уреди извор]
Николај Иванович Кузњецов (рус. Николай Иванович Кузнецов; 27. јул 1911. - 9. март 1944.) (псеудоним Грачев) је био совјетски шпијун|обавештајни агент и партизан који је деловао у окупираној Украјини током Другог светског рата. Кузњецов је био на челу неколико комплексних операција, укључујући убиства и отмице високих нацистичких званичника у регионима Ровна и Лавова, као што су успешне операције против немачког врховног судије за Украјину, вицегувернера Галиције, саветника рајхскомесара Украјине, тројице немачких генерала итд. Кузњецов је такође први обавештајни агент који је открио немачке планове о покретању великог масовног напада код Курска, информације о немачким V-2 ракетама, Хитлеровом бункеру код Винице немачким плановима да се подигне устанак на Кавказу против СССР и Хитлерове планове да се убију вође Совјетског Савеза, Сједињених Држава и Велике Британије током Техеранске конференције. Убијен је 9. марта у обрачуну са припадницима Украјинске побуњеничке армије Степана Бандере близу Лавова. Николај Иванович Кузњецов је постумно одликован орденом Хероја Совјетског Савеза.
...даље...
17. недеља[уреди извор]
Саманта Рид Смит (енгл. Samantha Reed Smith; (29. јун 1972-25. август 1985) је била америчка ученица из Манчестера, Мејн, која је називана “најмлађи амерички амбасадор” у САД и “амбасадор добре воље” у Совјетском Савезу током свог живота. Постала је позната у ове две земље и широм света након писања писма Генералном секретару КПСС Јурију Андропову током Хладног рата и добијању одговора од Андропова који је укључивао личан позив у посету Совјетском Савезу који је Саманта прихватила. Праћена великом медијском пажњом у обе земље, учествовала је у мировним активностима у Јапану након своје посете Совјетском Савезу, написала је књигу и глумила је у телевизијској серији пре смрти у авионској несрећи.
...даље...
18. недеља[уреди извор]
Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Савезништвом са Византијом покушао је да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био познат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи. Недуго по смрти признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. Све до данашњег доба многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су га погубили. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.
19. недеља[уреди извор]
Симонида (грч: Σιμωνις, рођ. 1294—умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и четврта супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.
Симонида се родила 1294. године као једина ћерка византијског цара Андроника и његове друге супруге Ирине (Јоланде) од Монферата. Ирина је Андронику родила три сина: Јована, Теодора и Димитрија, али је такође и неколико пута побацила. Када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине. По овом византијском обичају, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, Андроникова ћеркица је добила име Симонида, апсолутно уникатно у византијској историји.
...даље...
20. недеља[уреди извор]
Јуриј Алексејевич Гагарин (рус. Юрий Алексеевич Гагарин, Гжатск, 9. март 1934. - Киржач, Владимирски крај, Совјетски Савез 27. март 1968.), совјетски космонаут. Први је човек који је отпутовао у свемир 12. априла 1961. године у свемирској летелици Восток I. Лет је трајао 1 сат и 48 минута. Погинуо је при рутинском лету у двоседу са још једним пилотом. Након његове смрти, његов родни град преименован је у Гагарин. Сахрањен је на Црвеном тргу, у зиду Кремља.
...даље...
21. недеља[уреди извор]
Јованка Будисављевић Броз (рођена 7. децембра 1924) у Пећанима, селу у Лици, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, данашња Хрватска) је удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита. Били су у браку од 1952. до његове смрти 1980. Сада живи у Београду. Имала је чин мајора ЈНА.
Као непосредан сведок целе турбулентне епохе у историји Балкана, она је још увек предмет огромног регионалног медијског интересовања. Са своје стране, Јованка се држи у екстремној повучености и ретко даје интервјуе. Већина мисли да њен повучен живот долази као последица великих проблема кроз које је прошла од смрти супруга када је цела њена имовина национализована и када је стављена у кућни притвор.
...даље...
22. недеља[уреди извор]
Џеjмс Кук (енгл. James Cook) (27. октобар, 1728 – 14. фебруар, 1779) био је енглески истраживач, морепловац и картограф. Обавио је три путовања на Пацифик, тачно обележивши многа подручја и први пут забележивши неколико острва и обала на морским мапама. Његови највећи доприноси су откриће источне обале Аустралије и њено освајање у корист Велике Британије, откриће Хаваја и прво опловљавање и картографисање Њуфаундленда и Новог Зеланда.
23. недеља[уреди извор]
Ејда Бајрон, грофица од Лавлејса, (често се у литератури неправилно наводи као Ада, енгл. Lady Ada Augusta Byron, Countess of Lovelace, 10. децембар 1815.-27. новембар 1852.) рођена је као ћерка енглеског песника лорда Бајрона и Анабеле Милбанк. Бавила се математиком и заинтересовала се за пројекат аналитичке машине. Помагала је у документовању рада ове машине као и у раду на њој - и финансијски и својим предлозима, од којих је најзначајнији био пренос контроле и рад са циклусима, тако да наредбе програма не би морале да се извршавају редоследом којим су дате већ у зависности од тока програма. Предвиђала је и могућност ове машине и за општије ствари (компоновање музике, графику) али и за шире научне примене. Предложила је да се помоћу аналитичке машине израчунају Бернулијеви бројеви. Овај план се уједно сматра и првим програмом, а Ејда Лавлејс првим програмером. У њену част један програмски језик добио је њено име.
24. недеља[уреди извор]
Вукашин Мрњавчевић (погинуо 26. септембра 1371) је био српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.
Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. како би деловао као савладар цара Стефана Уроша V. Вукашин се 1369. политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.
У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.
25. недеља[уреди извор]
Каталина од Арагона и Кастиље (шп. Catalina de Aragón y Castilla), кастиљанска принцеза и енглеска краљица, прва од шест жена енглеског краља Хенрија VIII. Рођена је 16. децембра 1485. у Алкали де Енарес, Кастиља, а умрла је 7. јануара 1536, у Кимболтону, Енглеска.
Каталина је била најмлађа кћерка Католичких краљева, Фернанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље.
Хенри VIII је покушао да поништи њихов 24-годишњи брак јер су сва њена мушка деца умирала врло млада и једино њихово преживело дете је била принцеза Мери (касније краљица Мери I). Папа је одбио да поништи Хенријев брак са Каталином, због чега је Хенри раскинуо односе са католичком црквом, основао Англиканску цркву и оженио се Аном Болен у нади да ће му она дати мушког наследника династије Тјудор за енглески престо.
26. недеља[уреди извор]
Марко Порције Катон (лат. Marcus Porcius Cato), рођен 239. п. н. е. умро 149. п. н. е., римски државник, познат још и као Цензор или Старији, како би се разликовао од Катона Млађег, свог праунука.
Потиче из старе плебејске породице. Запазио га је Луције Валерије Флак и довео га у Рим, где је прво постао квестор (204. п. н. е.), едил (199. п. н. е.), претор (198. п. н. е.) и конзул (195. п. н. е.).
На самом почетку своје каријере, безуспешно се успротивио Опијевом закону, изгласаном у току Другог пунског рата који је ограничавао луксуз и екстраваганцију код жена. У то доба служио је у Африци, и учествовао је у бици код Заме. Добио је положај на Сардинији где је по први пут показао свој висок смисао за јавни морал, и у Хиспанији, где је гвозденом политиком и на веома суров начин угушио устанке локалних племена, зарадивши тиме тријумф у Риму (194. п. н. е.).
...даље...
27. недеља[уреди извор]
Кеопс (оригинално име: Куфу, грч. Χέωψ) је био други фараон четврте династије старог Египта. Владао је од око 2620. до око 2580 године п. н. е. О овом фараону се мало зна, а познат је првенствено по велелепној гробници, Кеопсовој пирамиди. Кеопс је главна личност „Весткар папируса“, најпознатијег дела древне египатске књижевности.
Био је син фараона Снефруа (ова теза је непотврђена) и краљице Хетеферес I, чија је гробница опљачкана још за Кеопсовог живота. Браћа су му били каснији фараони Кефрен и Микерин. Познато је да је водио успешне војне походе на Синај, у Нубију и Либију. Имао је неколико синова, од којих га је наследио Ђедафра, и неколико кћери од којих је најпознатија будућа краљица Хетеферес II. У Египатском музеју у Каиру налази се мали кип Кеопса висок 4 центиметра.
Кеопсова пирамида је највећа пирамида из периода старог египатског царства и највећа пирамида на свету. Изграђена је између 2570. и 2550. п. н. е. Састоји се од око 2,5 милиона камених блокова.
...даље...
28. недеља[уреди извор]
Викторија (Александрина Викторија), 24. мај 1819. - 22. јануар 1901. је била британски монарх. Владала је од 20. јуна 1837. до своје смрти. Њена шездесеттрогодишња владавина је најдужа владавина једног британског монарха. Осим наследне титуле Краљице Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске, била је први монарх који је понео титулу Царице Индије.
Владавина краљице Викторије је обележена великом експанзијом Британског царства. Викторијанско доба, на врхунцу индустријске револуције, било је период великих социјалних, економских и технолошких промена у Великој Британији. Викторија је била последњи монарх Куће од Хановера. Њен наследник припадао је династији Виндзора (Кућа Сакс-Кобург-Гота).
29. недеља[уреди извор]
Есад-паша Топтани (алб. Esat Pashë Toptani) (рођен у Тирани, Османско царство 1863 — убијен 20. јануара 1920. у Паризу, Француска) је био један од водећих албанских политичара почетком двадесетог века.
На самом почетку 20. века, у периоду у којем је Албанија припадала Османском царству, био је командант жандармерије у Јањини, а затим у Скадру и посланик у парламенту Османског царства. Када је 1913. године Османско царство изгубило контролу над Албанијом, организовао је проглашење три међународно непризнате албанске државе (Републике Централне Албаније 1913. године, Албанског Исламског Емирата 1914. године и Кнежевине Албаније 1920. године). Почетком 1914. године је око два месеца био министар одбране и унутрашњих послова у првој међународно признатој албанској држави, Кнежевини Албанији. Уз подршку околних балканских земаља, био је поборник принципа Балкан балканским народима мимо воље и подршке великих сила.
...даље...
30. недеља[уреди извор]
Долорес Ибарури Гомез (шп. Dolores Ibárruri Gómez), такође позната као Ла Пасионарија (Галарта, 9. децембар 1895 — Мадрид, 12. новембар 1989), била је шпански политички вођа. Била је генерални секретар Комунистичке партије Шпаније (1944—1960), председник Комунистичке партије (1960—1979) и члан Кортеса 1936. и Шпанског парламентарног конгреса 1977—1979.
...даље...'
31. недеља[уреди извор]
Клеомен III (старогрчки Κλεομένης ο Γ') (око 260. п. н. е. - 219. п. н. е.) био је 31. по реду спартански краљ из краљевске породице Агијада, који је владао Спартом од 235. п. н. е. до 222. п. н. е. Клеомен III је остао упамћен по покушају да поврати Спарти снагу и моћ у хеленском свету, коју је изгубила током тебанске и касније македонске доминације. Клеомен је наставио стопама убијеног Агиса IV, упркос томе што се његов отац Леонида II оштро супростављао Агисовим реформама. Клеомен је међутим наставио промене у спартанском систему, отклонио своје непријатеље, повратио Спарти Ликургову агогу и водио је ратове против Ахајског савеза који је тада био водећа сила у јужној Грчкој. У првим ратним годинама Клеомен је имао много успеха, поразивши више путе Ахајски савез, међутим на крају су га у бици код Селасије, 222. п. н. е. поразиле комбиноване македонско-ахајске снаге под командом краља Македоније, Антигона III Досона. Клеомен је после тог пораза побегао у Птолемејски Египат код краља Птолемеја III Еуергета. Након убиства Еуергета, Клеомен је дошао у сукоб са новим египатским краљем, Птолемејом IV Филопатором, да би убрзо окончао свој живот самоубиством. Клеомен се данас сматра најважнијим спартанским краљем после пропасти спартанске владавине над Грчком, и човеком који је за неколико година повратио Лаконску државу на стазе старе славе. Клеомен се сматра највећим револуционаром старог века и човеком који се одлучно сукобио са дуготрајном декаденцијом своје државе, као и декаденцијом хеленског света. Клеомен III се сматра последњим великим ликом не само античке Спарте, осим можда Филопемена, и целе античке Грчке.
...даље...'
32. недеља[уреди извор]
Десанка Максимовић (рођена 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11. фебруара 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
...даље...'
33. недеља[уреди извор]
Никола Алтомановић (Војиновић) (1348, 1366 — после 1376) је био српски великаш, војсковођа и ратник из друге половине XIV века. Владао је широким простором од Рудника до Јадранског мора. После Маричке битке постао је најмоћнији српски великаш, а Дубровачку републику је приморао да му плаћа годишњи данак од 2000 перпера као законитом наследнику круне Србије. Против њега је створена широка коалиција суседних српских великаша коју је подржао и краљ Угарске и они су током јесени 1373. године потукли Николину војску, а њега самог су после опсаде Ужичког Града ослепели, поделивши међусобно његове земље.
...даље...'
34. недеља[уреди извор]
Нефертити, Нефертитис или Нофретете је била жена египатског фараона Аменхотепа IV (Акхенатона). Њено име приближно значи „лепотица је стигла“. Иако једна од најпопуларнијих личности Старог Египта, данас је од ње сачувано веома мало предмета, од којих је најпознатија њена биста, која се чува у музеју у Берлину. У историји је упамћена по верској реформи, коју је спровела у Египту заједно са својим мужем, фараоном Аменхотепом IV.
...даље...'
35. недеља[уреди извор]
Михај Храбри (рум. Mihai Bravu или Mihai Viteazul) (* 1558.; † 9. август 1601.) је био кнез Влашке (1593 - 1601), Трансилваније (1599 - 1600) и кнежевине Молдавије (1600). У српској историографији јавља се и под именом Михаило Храбри. У 19. веку Румуни су га прогласили националним херојем, јер је први пут у историји Румунији објединио за кратко време све три регије (Влашку, Молдавију, Трансилванију) под персоналну унију. Себе је именовао „господарем Влашке, Трансилваније и целе Молдавије“.
За време његове владавине, која се поклапа с Дугим ратом, поменуте три кнежевине образовале су територију данашње Румуније и Републике Молдавије, у којој је владао по први пут румунски вођа. Унија је трајала свега шест месеци. Ипак, проглашен је једним од највећих румунских националних хероја.
У војсци Михаја Храброг, поред Румуна и Мађара, било је доста и Срба, од који су најважнији били: жупан Никола, „командант знатног одреда коњице“, који се истакао у неколико битака; војвода Дели Марко, који је у биткама за уједињење румунских земаља предводио одред од хиљаду коњаника; Ђорђе Сланкаменац, који је заједно са Савом Темишварцем, и са својих две хиљаде војника као крајовски бан учествовао у неколико битака; легендарни капетан Старина Новак, којег Румуни славе и као Баба Новак (рум. Baba Novac).
...даље...'
36. недеља[уреди извор]
Портал:Историја/Биографија 36 2010
37. недеља[уреди извор]
Ђауме I од Арагона (кат. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) познат још и као Ђауме Освајач (кат. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), рођен је у Монпељеу, 2. фебруара 1208. године, а умро је у Валенсији 27. јула 1276. године. Био је краљ Арагона и Валенсије (1239-1276) и Мајорке (1229-1276), као и гроф од Барселоне и каталонски принц (1213-1276) и господар Монпељеа (1219-1276) и других феуда у Окситанији. Био је син Переа Католичког и Марије од Монпељеа.
...даље...
38. недеља[уреди извор]
Ђауме I од Арагона (кат. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) познат још и као Ђауме Освајач (кат. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), рођен је у Монпељеу, 2. фебруара 1208. године, а умро је у Валенсији 27. јула 1276. године. Био је краљ Арагона и Валенсије (1239-1276) и Мајорке (1229-1276), као и гроф од Барселоне и каталонски принц (1213-1276) и господар Монпељеа (1219-1276) и других феуда у Окситанији. Био је син Переа Католичког и Марије од Монпељеа.
...даље...
39. недеља[уреди извор]
Рудолф Мајстер (Камник, 29. марта 1874 — Ракек, 26. јула 1934) био је официр у војсци Аустроугарске, а затим и Краљевине СХС, политички активиста и песник, словеначког порекла. Својим активностима крајем и одмах после завршетка Првог светског рата иницирао је, и пресудно утицао, на догађаје који су одредили територијални статус града Марибора.
...даље...
40. недеља[уреди извор]
Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић, (умрла 30. јула 1520) је била кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха у области Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића.
Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".
...даље...
41. недеља[уреди извор]
Јован Ристић (Крагујевац, 4. јануар 1831 – Београд, 23. август (јулијански)/4. септембар (грегоријански) 1899) је био политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића, а 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.
...даље...
42. недеља[уреди извор]
Џуди Гарланд (енгл. Judy Garland, рођена као Франсес Етел Гам (енгл. Frances Ethel Gumm); 10. јун 1922 — 22. јун 1969) је била америчка глумица и певачица. Током каријере која је трајала више од 45 година, Гарландова је као глумица стекла светску славу улогама у мјузиклима и драмама, те као певачица. Међу многобројним филмским наградама, Гарландова је освојила и Оскар за младе глумце, Златни глобус и награду Сесил Б. Демил, а круна њене каријере биле су награде Греми и Тони. Њен тип вокала је био контраалт.
Након што је, заједно са сестрама, одређено време играла у позоришту, и то претежно у водвиљима, Гарландова је потписала уговор са продуцентском кућом Метро-Голдвин-Мејер. Глумила је у више од двадесет филмова тог студија, укључујући и девет филмова у којима је глумила заједно са Микијем Рунијем. Улогом у филму „Чаробњак из Оза“ (1939), Џуди Гарланд је стекла светску славу. Након 15 година проведених у Метро-Голдвин-Мејеру, Џуди Гарланд је раскинула уговор и почела да гради такође музичку каријеру, која се манифестовала бројним распродатим концертима, укључујући ту и концерт у „Карнеги холу“. Године 1954. Вратила се глуми улогом у филму „Звезда је рођена“.
Упркос успесима на професионалном плану, Гарландова је имала великих проблема у приватном животу. Пошто су је филмски продуценти убедили да има вишак килограма и да не изгледа привлачно, Џуди Гарланд постала је несигурна у свој изглед па је почела да користи лекове у прекомерним дозама, што је довело до вишедеценијске борбе против зависности. Њена финансијска стабилност је била веома угрожена јер је била присиљена да позајмљује на стотине хиљада долара са великим каматама, а њена прва четири брака, од укупно пет, завршила су се разводом. Покушавала је да изврши самоубиство неколико пута. Џуди Гарланд је умрла у четрдесетседмој години живота, услед нехотичног предозирања лековима, остављајући иза себе троје деце: Лајзу Минели, Лорну Лафт и Џозефа Лафта.
Џуди Гарланд је 1997. године постхумно додељена награда Греми за животно дело. Амерички филмски институт је 1999. године уврстио Џуди Гарланд међу десет најуспешнијих глумица у историји америчког филма.
...даље...
43. недеља[уреди извор]
Манфред Албрехт Фрајхер фон Рихтхофен (нем. Manfred Albrecht Freiherr von Richthofen; 2. мај 1892, Бреслау – 21. април 1918, Во су Сом) је био немачки пилот у Првом светском рату. Са укупно 80 признатих ваздушних победа и данас се сматра "асом над асовима".
Рихтхофен је имао много надимака. Немци су га звали Црвени борбени летач (der rote Kampfflieger). Французи су га звали Мали црвени (petit rouge), Црвени ђаво (le Diablo Rouge) или једноставно Џони. На енглеском говорном подручју био је познат под надимком Црвени витез (Red Knight) или Црвени барон (Red Baron). Надимак Црвени барон (Der Rote Baron) убрзо се усталио и у Немачкој и задржао се све до данас.
...даље...
44. недеља[уреди извор]
Брунхилда од Аустразије је била краљица франачке Аустразије и визиготска принцеза (Толедо, 543. — Ренев, 613), кћерка визиготског краља Атанагилда и његове жене Госвинте. Удала се за франачког краља Аустразије, Зигеберта I, сина франачког краља, Хлотара I. Учествовала је у сукобима и ратовима против Неустрије, изазваним убиством њене сестре, Галсвинте, жене Хилпериха I, неустријског краља. Била је регент Аустразије и Бургундије. Иако с почетка њене владавине позната као либерална владарка и велики политичар, Брунхилда је касније постала синоним суровости и шкртости.
45. недеља[уреди извор]
Миленко Стојковић (1769 - после 1831), је био српски командант и војвода током Првог српског устанка.
Миленко Стојковић се родио у селу Кличевцу 1769. године, од оца Стојка и мајке Стеване. Био је прво од троје деце коју су имали његови родитељи. Друго дете била је Миленкова сестра (име јој се не зна), коју је узео за жену турчин Ујезин Кесеџић, родом из Видина. Треће и последње дете Стојка и Стеване био је Живан, од Миленка млађи најмање 10 година. Има индиција да је био кличевачки свештеник... Миленко је још као дечак учио и изучио терзијски занат (кројач народног одела), вероватно у оближњем манастиру Нимнику, где се и описменио. Касније, уз помоћ родитеља, а још више новцем зета Ујезина, који је живео у Смедереву, отворио је модеран терзијски дућан. Радња му је лепо напредовала, тако да је често "ишао у Пешту по еспап".
46. недеља[уреди извор]
Теодора (рођена око 497- умрла 28. јуна 548) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његов најближи саветник и сарадник преко двадесет година. Ипак, захваљујући Прокопијевој „Тајној историји“ Теодора је превасходно остала упамћена као куртизана која се узнела до царског трона.
О Теодориној години рођења и пореклу може се само нагађати. У науци се обично узима да је била петнаестак година млађа од супруга Јустинијана I, дакле рођена је око 497. године. Царичина породица била је, по традицији коју је забележио око 1320. историчар цркве Нићифор Калист, пореклом са Кипра. Међутим, различити извори настали после 6. века, бележе као Теодорин завичај Александрију и малоазијску област Пафлагонију. По сиријским изворима Теодора је била ћерка локалног монофизитског свештеника из Дамана код Калиника на Еуфрату.. Међу модерним историчарима је теза о Теодорином пореклу одавно повезана са могућом књижевном тенденцијом да се царица која је успела да заведе средовечног Јустинијана повеже са Кипром, родним местом старогрчке богиње љубави Афродите. Иако извори то не спомињу, Теодорина породица је можда била и из престоног Константинопоља. Највећи број података о Теодориној младости пружа већ поменута Прокопијева „Тајна историја“. По малициозном Прокопију, Теодора је потицала из најнижег сталежа, сталежа који су чинили циркуски забављачи, уличарке и ослобођени робови. По Теодосијевом законику чији су закони још увек били на снази почетком 6. века, такви људи су били трајно обележени ниским пореклом и проказаним занимањима у толикој мери да им је ускраћиван приступ црквама и све до самрти свете тајне крштења и причешћа. Разне сценске уметности попут пантомиме и плеса биле су јако популарне широм Источног римског царства 6. века, али су сами извођачи били приковани за само дно друштвене лествице, док је закон, још од Диоклецијанове владе прописивао да се занимање мора преносити унутар исте породице са колена на колено.
...даље...
47. недеља[уреди извор]
Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский; рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) је био један од највећих писаца свих времена.
Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.
...даље...
48. недеља[уреди извор]
Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 1828 — Београд, 25. јул 1878) је била српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић.
...даље...
49. недеља[уреди извор]
.jpg)
Стефан Војислав (према „Летопису Попа Дукљанина“ Доброслав) је био српски (словенски) кнез (архонт) Дукље из прве половине XI века, који је збацио византијску власт и успешним биткама, превасходно код Бара, одбранио њену независност. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом током скоро два века и уздигла је на ранг краљевине, назива Војислављевићима.
...даље...
50. недеља[уреди извор]
Ливија Друзила, позната и као Јулија Августа после 14. године наше ере (лат: Livia Drvsilla, Ivlia Avgusta, рођ. 58. год. пре Хр. - умрла 29. год. наше ере) била је супруга првог римског цара Августа и вероватно најмоћнија жена у време почетака Римског царства. Ливија је била и мајка цара Тиберија, бака војсковође Германика и његовог брата цара Клаудија, прабака цара Калигуле и чукунбака цара Нерона. Клаудије је у време своје владе деификовао Ливију под именом Августа.
...даље...
51. недеља[уреди извор]
Фернандо Магелан (прољеће 1480 – 27. април, 1521; порт. Fernão de Magalhães; шп. Fernando de Magallanes) је био португалски истраживач који је пловио под шпанском заставом. Он је први отпловио из Европе у Азију идући на запад, први европљанин који је прешао Тихи океан и први који је водио експедицију са циљем да оплови земаљску куглу. Мада је Магелан трагично изгубио живот на Филипинама, пре повратка у Европу, осамнаест чланова његове посаде се вратило у Шпанију 1522 опловивши Земљу. Ступио је у службу Шпаније и повео експедицију од 5 бродова да би открио нови поморски пут за Молучка острва („Острва зачина“); 1519./1520. испитао је југоисточне обале Јужне Америке, открио 1520., мореуз (касније назван Магеланов) и њим прошао у Велики океан, кога је назвао Тихи океан (Пацифик), јер у њему није доживео буре као у Атлантском океану. Доспео 1521. године на Филипинска острва, где је убијен, а експедиција наставила пут око света, који је трајао до 1522. У Шпанију се вратио само брод „Викторија“ са 18 људи, под заповедништвом Себастијана дел Кана. Овим првим путовањем око света очигледно је доказано да Земља има лоптаст облик.
...даље...
52. недеља[уреди извор]
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалему пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Католичкој и у Православној цркви.
...даље...