Srpska despotovina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Srpska despotovina
Grb Srpske despotovine


Serbian Despotate (1422)-sr.svg
Srpska despotovina 1422. godine
Geografija
Kontinent Evropa
Regija Balkan
Glavni grad Beograd, Smederevo
Društvo
Službeni jezik srpski
Religija pravoslavlje
Politika
Oblik države apsolutna monarhija
 — Despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Lazar Branković, Stefan Branković, Stefan Tomašević
Istorija
Postojanje  
 — Osnivanje 1402.
 — Ukidanje 1459. (1537)
 — Status bivša država
Geografske i druge karakteristike
Površina  
 — ukupno oko 80.650 km²
Zemlje prethodnice i naslednice
Srpske despotovine
Prethodnice: Naslednice:
COA Moravian Serbia (1373–1402).png Moravska Srbija Smederevski sandžak (Osmansko carstvo) Fictitious Ottoman flag 2.svg
Brankovic small COA.jpg Zemlja Brankovića Kneževina Zeta Coat of arms of the house of Crnojevic.svg
Balsic small COA.svg Vojvodstvo Zeta
Portal:Istorija

Srpska despotovina je bila srpska srednjovekovna država koja je postojala oko 1402. godine kada je Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića dobio od vizantijskog cara titulu despota i 1459. godine kada su Osmanlije osvojili Smederevo, prestonicu koju je podigao despot Đurađ Branković. Srpski despoti nastojali su da ideološki nastave tradicije nemanjićke Srbije. Mnoge institucije iz države Nemanjića nastavile su da postoje u Srpskoj despotovini. Ipak zbog novih međunarodnih okolnosti vojne službe dobijaju sve veći značaj u državi srpskih despota. U međunarodnom pogledu Srpska despotovina se nalazila između sve jačeg Osmanskog carstva i Kraljevine Ugarske. Ona je bila zavisna od međusobnog odnosa ovih sila. Posle smrti despota Đurđa, 1456. godine, rasulo u Srbiji i borbe oko prestola među njegovim naslednicima olakšali su propast države, pa je 1459. godine Srbija konačno pala pod tursku vlast.

Uvod[uredi]

Posledice Kosovskog boja bile su velike i teške po srpsku srednjovekovnu kneževinu.[1] Najteže su bili pogođeni naslednici paloga kneza Lazara, udovica Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk.[2] Kako je knez bio ugarski vazal i time podveo Srbiju pod formalan ugarski uticaj, ugarski kralj je želeo da eventualnog naslednika prihvati kao vazala.[3] Premda je, pred Kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak napao kneginju Milicu u jesen 1389. godine.[4] Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt s Turcima i uz pomoć njihovih odreda uspela 1390. godine istisnuti Ugre iz Srbije.[5] Međutim, u zamenu za mir, kneginja Milica je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje odrede, da plaća danak, da pošalje najmlađu ćerku Oliveru sultanu Bajazitu u harem, a kao dodatni uslov Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost.[6]

Lazarev sin Stefan sticao je vojničko iskustvo učestvujući u pohodima Bajazita: u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije.[2] Pad Trnovske Bugarske i stalno prodiranje turskih četa pomaganih od strane srpskih u Bosnu, Vlašku, gde je Bajazit porazio vojvodu Mirču u bitki na Rovinama 1394., i Ugarsku, gde su harali i palili tamišku i krašovsku županiju, nagnalo je kralja Žigmunda da preduzme neke mere protiv turske najezde.[1][4] Tadašnji osmanlijski osvajački zaleti nisu mogli da zaustave ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni pohodi krstaša od kojih je jedan kod Nikopolja u septembru 1396. završen s porazom, već intervencija tatarskog emira Tamerlana.[2]

Osnivanje Despotovine[uredi]

Ogromne promene na Balkanu izazvala je navala Mongola na istočnu granicu Osmanskog carstva. Turski emiri u Maloj Aziji prelaze na stranu Timura, osvajača Indije, Mesopotamije, Persije i Zlatne Horde. Bajazit je sve snage usmerio na svog protivnika. U bici kod Angore (28. jul 1402.) učestvovali su Lazarevići i Brankovići. Bajazit je teško poražen i zarobljen. Odveden je u zarobljeništvo u kome je sledeće godine i umro. U Turskoj izbijaju nemiri. Mongoli dopiru do Egejskog mora osvajajući Smirnu. Bajazit je imao petoricu sinova: Sulejmana, Isu, Musu, Mustafu i Mehmeda. Najstariji, Sulejman, nastojao je da ovlada evropskim delom carstva sa centrom u Jedrenu. Od srpskih vladara u ropstvo padaju Grgur Branković i Olivera; oboje su oslobođeni nakon pregovora Stefana i mongolskog vladara. Srpski kneževi su se sa ratišta vraćali preko vizantijskih teritorija. Stefan i Vuk Lazarević krenuli su najpre u Carigrad. Pri povratku su primetili naznake novih prilika posle Angorske bitke. Sam vizantijski car Manojlo nalazio se tada na putovanju na Zapadu gde je molio za pomoć. U Parizu je saznao za vest o porazu Turaka koja je produžila život Vizantijskog carstva za narednih pola veka. Njegov savladar, Jovan VII, je avgusta 1402. godine obdario Stefana despotskom titulom, u carstvu najvišom nakon careve. Time je Srbija stekla status Despotovine. U hrišćanskom svetu Vizantija je i dalje uživala ugled i, prema shvatanjima srednjovekovnih država, stajala na čelu hrišćanskog sveta. Vođeni su pregovori o braku Stefana i Jelene Gatiluzijo, ćerke lezboskog vladara Frančeska. Brak je kasnije i ostvaren. Stefan je time prihvatio vizantijsku ideju o hijerarhiji hrišćanskih država, iako sebe u poveljama naziva samodršcem ili čak samodržavnim despotom[7][8].

Vladavine Stefana Lazarevića[uredi]

U Carigrad je došao i Đurađ Branković. Došlo je do neslaganja između njega i Stefana, o čemu pojedinosti nisu poznate. Mavro Orbin beleži da je razlog bila potajna želja Đurđa da se pridruži Sulejmanu. Stefan je naredio da se Đurađ zatvori. U Srbiji se nije znalo za njihov sukob. Đurđa je oslobodio čovek po imenu Rodop. Đurađ je pobegao Sulejmanu od koga je tražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Dobio ju je. Odeljenje srpske vojske koje se vraćalo u Despotovinu napadnuto je u blizini Jedrena. Postalo je jasno da se tim putem ne može natrag u Srbiju. Turci i Brankovići zaposeli su saobraćajnicu koja je presecala Kosovo i Metohiju i vodila preko zemlje Brankovića. Stefan i Vuk su se, posle kraćeg zadržavanja na Lezbosu, uputio u Zetu. Iskrcao se kod zeta Đurđa u Ulcinju. Krajem oktobra 1402. iz Bara se Stefan sa vojskom od 260 ljudi uputio ka središtu zemlje, ka Žiči. Izbegavani su putevi koje su zaposeli Turci. Nedaleko od Gračanice čekale su ih turske i Đurđeve čete. Dana 21. novembra vođena je bitka kod Gračanice (Tripoljska bitka). Stefan je Vuku naložio da napadne Đurđa, a sam je napao Turke. Turski vazal, Uglješa, prešao je na Stefanovu stranu. Time je znatno doprineo ishodu bitke. Turci i Đurađ su potučeni. Lazarevići se povlače u Novo Brdo. Stefan je prebacivao Vuku nepoznavanje ratne veštine (Vuka je potisnuo Đurađ). Vuk je odlučio da napusti zemlju i prebegne Sulejmanu.

Marta 1403. godine umro je Bajazit nakon čega su se rasplamsale borbe između njegovih sinova. Najpre je izbio sukob između Ise i Mehmeda. Prvi je podlegao Isa, nakon čega su zaratili Mehmed i Sulejman. Sulejman je snage usmerio ka istoku, ka Maloj Aziji, zbog čega je u Galipolju sklopio mir sa Vizantijom, Mletačkom, Đenovom, Naksosom. Vizantija je povratila Solun i Svetu Goru. Stefan je zadržao položaj koji je imao kod Bajazita[9].

Odnos sa Žigmundom[uredi]

Stefan Lazarević je nakon sklapanja ovog mira potražio oslonac na drugoj strani. Ugarski kralj Žigmund je koristio neprilike u Srbiji nakon Kosovske bitke da je nekoliko puta napadne između 1390. i 1392. godine. Do prvih pregovora o miru došlo je nakon Nikopoljskog krstaškog rata, ali sporazum nije sklopljen zbog protivljenja Turske i dela srpske vlastele. Kneginja Milica i Jelena, ćerka kesara Vojihne, je 1398. godine na Porti gde je sprečila odmazdu sultana. Iste godine je i Stefan Lazarević posetio Portu. Početkom 14. veka Ugarska je u građanskom ratu. Ladislavu Napuljskom iz dinastije Anžujaca podršku je pružao i rimski papa Bonifacije IX. Žigmund je jedno vreme proveo u zarobljeništvu, a 1402. godinu u Češkoj. U Budim je ušao tek avgusta 1403. godine. Ladislavov najmoćniji saveznik bio je Hrvoje Vukčić. Žigmundu su bili potrebni saveznici. Inicijativa za obnovu pregovora sa Srbijom potekla je sa dvora u Budimu, a Stefan ju je prihvatio. Ugarsko poslanstvo predvodio je Filip de Skolaris, poznatiji kao Pipo Spano, inače tamiški župan iz Firence. Došlo je do pomirenja i uspostavljanja vazalnog odnosa. Stefan je dobio Mačvu sa Beogradom. Time je otklonjen davnašnji spor između dve države. Spor je trajao od smrti kralja Dragutina 1316. godine. Srbi su skoro čitav vek pokušavali da zauzmu Beograd. Tako je Žigmund platio visoku cenu za savez sa Stefanom. Ogromnim naporima, Stefan je gradio novu prestonicu Srbije. Opasana je ogromnim bedemima, pogotovo sa kopnene strane. Otprilike u isto vreme Srbija je stekla i Golubac na Dunavu. Stefanovi poslanici su 1406. godine u Veneciji objavili da despot više nije vazal Turaka i da je spreman da se protiv njih bori. Isto piše i sam Stefan u svojoj povelji Hilandaru iz 1405. godine, a i njegov biograf Konstantin Filozof. O sklapanju vazalnog odnosa Žigmund je hvalisavo obavestio burgundskog vojvodu Filipa 1404. godine[10][11].

Građanski rat u Despotovini[uredi]

Krajem 1403. ili početkom sledeće godine Stefan je krenuo u napad na Brankoviće. Pre oktobra 1404. godine izmirio se sa Vukom. Proterao je turske posade iz zemlje i ugušio sve ustanke. Izgleda da se krajem 1404. godine pomirio sa Brankovićima. Protiv turske vlasti je 1404. godine podignut ustanak u Bugarskoj pod vođstvom Konstantina i Fružina, sinova bugarskih careva, koji su uživali podršku ugarskog kralja. U Despotovini je četovao neki Karaljuk (Novak). Turska vojska napada grad Temsko kod Pirota, a zatim, uz despotovu dozvolu, prolazi dolinom Toplice i Laba u oblast Brankovića i dalje, ka Ovčem polju. Stefan nije želeo da narušava mir te je Karaljukov plen vratio sultanu. Zemlja je ulazila u period mira. Stefan je poveljom iz 1405. godine potvrdio Dubrovčanima povlastice ranijih srpskih vladara. Ovo je prva povelja o srpsko-dubrovačkim odnosima posle 1387. godine. Jačanje Srbije izazvalo je zabrinutost u Veneciji za posede u Zetskom primorju. Ljudi su tamo trpeli razne zloupotrebe mletačkih vlasti. U Skadru su sužavana prava pravoslavne crkve. Zemlja je oduzimana Srbima i davana Mlečanima. To je dovelo do ustanka u skadarskoj oblasti. Balša III je brzo zaposeo većinu mletačkih gradova, sem Lješa. Prvi skadarski rat trajao je od 1405. do 1412. godine. Mletački kapetan Marin Karavel uspeo je da juna 1405. obnovi mletačku vlast u Skadru. Pregovarao je sa većima u Ulcinju, Baru i Budvi. Balša je nadjačan kada je izgubio Drivast. On se za pomoć obraća Sulejmanu. Pritekao mu je i Vuk Lazarević. Mletačka novcem pridobija saveznike. Prvi pregovori otpočeli su 1406. godine, a Stefan je, sa Marom Branković i Nikitom Topijom, nudio da posreduje u sklapanju mira. Pregovori su okončani tek 1408. godine sklapanjem mirovnog sporazuma. Međutim, njegove odredbe nisu poštovane. Mlečani 1409. godine pregovaraju sa Kotoranima da se Kotor stavi pod vrhovnu vlast Venecije. Ranije predloge su odbijali kako ne bi došli u sukob sa Bosnom. Iste godine pristali su da plaćaju Sulejmanu harač za gradove u Zeti i severnoj Albaniji. Kupili su i prava na Dalmaciju od Ladislava Napuljskog[12].

Tokom života kneginje Milice nije bilo ozbiljnijih sukoba između Stefana Lazarevića i njegovog brata Vuka. Milica je umrla novembra 1405. godine. Krajem 1408. izbilo je otvoreno neprijateljstvo među braćom. Turci su ga podsticali. Njihove čete su ranijih godina harale po Srbiji. Posebno jak bio je napad januara 1407. godine u paraćinskom kraju. Turcima je prišao Vuk koji se, izgleda, nije slagao sa bratovljevom prougarskom politikom. Žigmund je 1408. godine ustanovio viteški Zmajev red u Ugarskoj. Uz članove porodica Gorjanski, Celjski i Morovićki, među najznačajnijim pripadnicima bio je i Stefan. On je u Budimu imenovan na prvom mestu u redu. Krajem 1408. godine Vuk je otišao Sulejmanu i dobio vojsku sa kojom je početkom 1409. godine napao Srbiju. Turke je predvodio Evrenos, a bilo ih je oko 30.000. Rat je posebno pogodio Prištinu. Stefanu je u pomoć pritekao Žigmund koji je na proleće u Srbiju uputio Pipa Spana, a početkom maja je i sam došao. Najžešći napad bio je na leto kada Turci prodiru do Beograda. Stefan se povukao u Beograd gde je odbio da se preda Turcima, ali je otpočeo pregovore sa bratom. Izgleda da je Vuk tada dobio južni deo zemlje. Zajedno sa Brankovićima, priznao je vrhovnu vlast Sulejmana[13].

Stefan je stao na stranu Sulejmanovog brata Muse koji je pridobio i vlaškog vojvodu i bugarske ustanike. Pregovore je vodio vojvoda Vitko. Musa je ozbiljno ugrozio Sulejmana. Zauzeo je 1410. godine Galipolje. Sulejmana je podržao vizantijski car Manojlo, Vuk Lazarević, Mlečani i Brankovići. Odlučujuća bitka vođena je 1410. godine kod rta Kosmidiona na Zlatnom Rogu. Musa je poražen. Despot Stefan se sklonio u Carigrad gde ga je Manojlo lepo primio i potvrdio mu znake despotskog dostojanstva. Sa njim je bio i kesar Uglješa. Preko Crnog mora i Vlaške vratio se u Srbiju. Pokušaj Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića da zauzmu presto tokom Stefanovog odsustva sprečio je Musa koji ih je zarobio. Najpre je pogubio Vuka Lazarevića, a potom i Lazara Brankovića. Musa je potom ponovo poražen od Sulejmana te se morao skloniti kod Stefana. Stefan je dobio Musinu saglasnost da posedne zemlje Brankovića. Sulejman je 1411. godine ubijen od strane Musinih ljudi. Musa je preuzeo vlast u evropskom delu Turske. Ubrzo je promenio politiku. Počeo je svoje saveznike da pretvara u neprijatelje. Stefanovim poslanicima prećeno je u Carigradu. Raskid je bio neizbežan. Stefan je sa vojskom napao pirotski kraj te mu je Musa ponudio pregovore. U Musinoj vojsci koja je opsedala Selimvriju nalazio se Đurađ Branković. On je pokušao da stupi u veze sa ujakom i da se vrati u Srbiju. Protiv Muse se okreću i skopski sandžakbeg i krajišnici, kao i vizantijski car. Pružili su podršku njegovom bratu Mehmedu. Pred kraj 1411. godine u borbu je stupila i srpska vojska. Musa je početkom 1412. godine prodro u Despotovinu i opustošio oblast kesara Uglješe Vlatkovića. Napao je i Novo Brdo, ali se povukao pred Stefanom.

Stanje u Srbiji bilo je mirno već na proleće te je Stefan mogao da ode u Budim na veliki skup evropskih vladara i vlastele u čast Žigmundovog izmirenja sa poljskim vladarem. Bili su tu i Stefan Ostoja, Sandalj Hranić, Hrvoje Vukčić... Stefan je dobio grad Srebrenicu što je ogromno povećalo njegove prihode. U jesen te godine u Srbiju se iz Soluna vratio Đurađ Branković. Pregovori sa Stefanom okončani su uspešno. Izvori beleže da ga je Stefan prihvatio kao sina, a nešto kasnije ga odredio za naslednika[14].

Nakon pobede nad vojvodom Hamzom početkom 1413. godine kod Aleksinca, Musa je napao srpske gradove Bolvan i Lipovac. Njegov napad zaustavljen je tek kod Stalaća. U odbrani je učestvovao, i na kraju poginuo, hrabri zapovednik grada koji je u tradiciji ostao upamćen kao vojvoda Prijezda. Borbe se prenose u oblast Niša. U organizovanju otpora učestvovala je i crkva. Patrijaršija je nabavljala topove u Dubrovniku. Musa je napao Kruševac i paraćinski kraj, a očekivao se napad i na Novo Brdo. Protiv Muse su ustali i ugarski kralj Žigmund koji šalje Jovana Morovićkog, i vojvoda Sandalj Hranić, koji se krajem 1411. godine oženio despotovom sestrom Jelenom, udovicom Đurđa Stracimirovića. I Vizantija je stala na stranu Mehmeda i obezbedila mu brodovlje za prebacivanje trupa u Evropu. Stefan je sa vojskom krenuo iz Kruševca na proleće 1413. godine ka Ovčem Polju. Musu napuštaju najverniji saveznici, uključujući i Evrenosa. Despot je kod Skopske Crne Gore predao zapovedništvo Đurđu Brankoviću. Do odlučujuće bitke došlo je kod sela Čamorlu 5. jula 1413. godine. Presudnu ulogu odigrala je srpska vojska. Bitka je završena porazom Muse koji je poginuo prilikom bega. Vlast je preuzeo sultan Mehmed I (1413-1421). Građanski rat je završen[15].

Stefan je kao nagradu za pomoć u ratu dobio od Mehmeda grad Koprijan kod Niša i pokrajinu Znepolje (kod današnje srpsko-bugarske granice). Prihvatio je vazalne obaveze. U Zeti se Prvi skadarski rat bližio kraju. Dogovori iz 1409. godine o prelasku Kotora pod vrhovnu vlast Mletačke nisu prihvaćeni u Veneciji koja nije želela da se zameri Sandalju Hraniću. Nudila je posredovanje u pregovorima Kotora i bosanskog vojvode. Ugarska se takođe protivila širenju Mlečana na jadranskoj obali. Sandalj se 1411. godine oženio Jelenom, majkom Balše III i sestrom despota Stefana Lazarevića. Žigmund je 1411. godine napao Mletačku republiku i ugrozio samu Veneciju koja je primorana da privede kraju rat u Zeti. U sklapanju mira posredovao je vojvoda Hranić. Tokom pregovora Balša napada i osvaja Bar. U skladu sa mirovnim sporazumom sklopljenim novembra 1412. godine Balša je dobio Budvu, Bar i Ulcinj. Sandalj Hranić je sledeće godine primorao Kotor da mu ustupi deo prihoda od trgovine solju[16].

Pripajanje Zete[uredi]

Bitke Balše III Balšića

Izbijanje novog rata između Ugarske i Mletačke navelo je Balšu da takođe zarati sa Mlečanima pokušavajući da ih istera iz Zete. Drugi skadarski rat izbio je 1419. godine odlukom Balše da pohapse sve Mlečane u Zeti. Balša napada Skadar i Drivast. U ovom ratu Mlečani se služe diplomatskim sredstvima i novcem. Ucenili su Balšinu glavu na 8000 dukata. Balša u međuvremenu zauzima Drivast. Mlečani su u ovom ratu za saveznike potražili Turke. Sporazum je sklopljen 6. novembra 1419. godine u Carigradu. Mlečani bi plaćali Turcima danak za Skadar, Drivast i Lješ, a Turci bi branili njihove gradove od Balše. Balša više nije smeo da preduzima pohode protiv mletačkih gradova. Kotorani su u takvoj situaciji ponovo obnovili pregovore o stavljanju grada pod vlast Venecije. Venecija je 1420. godine prihvatila predlog i obavezala se da će poštovati Kotorski statut. U duždevoj palati je 15. marta sačinjen ugovor. Kapetan Jadranskog mora, Pjetro Loredan, je jula iste godine u Kotoru prisustvovao svečanosti u čast predaje grada. Istovremeno je doturio pojačanja mletačkoj posadi u Skadru. Balša i Đuraševići su 1420/1. godine opustošili okolinu Kotora. Seljaci u Grblju digli su ustanak protiv kotorske vlastele. Ponovo su otpočeli pregovori.

Balša III od 1419. godine vodi Drugi skadarski rat protiv Mletačke republike u nameri da iskoristi njen rat protiv Žigmunda. Mlečani osvajaju Trogir, Brač, Hvar, Vis i Korčulu. Na obali je držala Skadar, Drivast, Lješ i Sveti Srđ na Bojani. Od 1420. godine u njenom sastavu je i Kotor, nekada najjača luka države Nemanjića. Kotor će pod vlašću Venecije biti sve do ukidanja Mletačke republike 1797. godine. Kapetan Jadranskog mora, Pjetro Loredan, osvojio je 1420. godine Budvu i predao je Kotoranima na upravu. Kotor se pridružio Mlečanima u ratu protiv Balše. Zauzeo je Svetomiholjsku metohiju i Lušticu. Njeni stanovnici beže u Srpsku despotovinu. Tokom ratnih operacija Balša je teško oboleo. Imao je samo dve ćerke; sin mu je umro 1415. godine. Mlečani su nagađali da bi državu mogao ostaviti rođaku Stefanu Balšiću Maramonte. On je bio nestalan čovek; stalno je menjao gospodare, a kasnije je stupio i u mletačku službu. Balša je rešio da državu ostavi svome ujaku, Stefanu Lazareviću. Otišao je u Srbiju i tamo proveo ostatak života na Stefanovom dvoru. Umro je 28. aprila 1421. godine. Despot ga je ožalio i svečano sahranio. Pripajanjem Zete konačno su ujedinjene oblasti Lazarevića, Brankovića i Balšića. Borbe nastupile nakon smrti cara Dušana konačno su završene. Sve zemlje bile su u rukama jednog gospodara. Na vest o smrti Balše Mletačka je započela sa osvajanjem njegovih gradova. Prvi se predao Drivast, samo 12 dana nakon Balšine smrti, a pet dana kasnije i Ulcinj. Stanovništvo Drivasta oslobođeno je nameta za dve, a Ulcinja za tri godine. Poništene su Balšine povelje i vraćeno je stanje od 1405. godine, ali učesnici Drugog skadarskog rata na Balšinoj strani nisu proganjani. Mlečani su Ulcinj držali punih 150 godina, do 1571. godine. Uskoro se Veneciji potčinio i Bar. Mletačka je zauzela sve Balšine gradove. Novonastale okolnosti iskoristili su i Đuraševići koji su se znatno proširili u Gornjoj Zeti. Balšina udovica Bolja, ćerka Koje Zakarije, pobegla je kod roditelja u Danj. Đuraševići su Stefana Lazarevića priznali za naslednika Balšića. Đurađ i Lješ postali su njegove vojvode. Nije ga uznemiravao ni Sandalj Hranić (koji je polagao prava na Kotor) jer je bio oženjen njegovom sestrom Jelenom. Postojala su dva gospodara Zete, Mletačka republika i srpski despot. U Turskoj je 1421. godine došlo do smene na prestolu. Na stranu novog sultana Murata II (1421-1451) stao je i despot Stefan koji je zato mogao da priprema vojsku za rat protiv Mletačke. U Primorje je stigao avgusta 1421. godine i odmah uputio dvojicu poslanika u Veneciju. Njegovi zahtevi su odbijeni[17].

Posedi Balše 1421. godine

Stefan je najpre zaposeo gradove kojima je vladao Balša. Do novembra je zauzeo Drivast, Ulcinj i Bar te je u Baru za upravnika Zete postavio vojvodu Mazareka. Potom je sklopio šestomesečno primirje i vratio se u Srbiju. Protiv mletačke uprave počela je da se buni i vlastela iz Skadra. Obe strane su poštovale primirje koje je isteklo 15. maja 1422. godine. Diplomatska misija vojvode Vitka u Veneciji izdejstvovala je ustupke Venecije koja Stefanu priznaje osvajanje Bara, Drivasta i ubiranje skadarske provizije. Vitko se složio da Mletačkoj ostane Skadar. Oko ostalog se nisu složili te je rat nastavljen. Mazarek podiže utvrđenja duž Bojane kojima je kontrolisao plovidbu rekom i onemogućio trgovinu Skadru. Despotova vojska opsela je grad. Njegova vojska je doživela neuspeh. Despot je izgubio deo Zabojane. Kapetan Frančesko Bembo je novcem na stranu Mletačke privukao Paštroviće. Stefan Lazarević je ratovanje u Zeti prepustio svome sestriću Đurđu Brankoviću. Na leto 1423. godine Đurađ je sa 8000 konjanika pred Skadrom. Republika je bila spremna na pregovore. Sa Frančeskom Bembom Đurađ se sastao kod Svetog Srđa. Sklopljen je tzv. Skadarski mir. Veneciji je ostao Kotor, Ulcinj i Skadar; Srbima Bar, Drivast, a obećana im je Budva i skadarska provizija. Predviđena je razmena zarobljenika. Mirom su zadovoljene obe strane, ali Zeta nije bila spokojna. Bilo je spornih pitanja: oblast severno od Skadra, Luštica, grbljanske solane i Ratačka opatija. Takođe, srpska strana tražila je Paštroviće. Vojvoda Nikola je na leto 1425. godine u Veneciji gde pregovara sa Republikom. Mlečani nisu želeli plaćati danak za Kotor koga su ranije davali Balšićima, odugovlačili su sa predajom Budve i nisu se slagali sa predajom Paštrovića. Konačan mir sklopljen je 1426. godine u Vučitrnu. Republika nije bila dužna da plaća danak za Kotor, dobila je Paštroviće, Grbalj, 100 kuća Andrije Humoja u skadarskom distriktu, kotorske solane, utvrđene prelaze na Bojani. Despotovina je dobila solane Balšića, opatiju Svetog Nikole na Bojani, Budvu i Ratačku opatiju. Poslednje obaveze izvršene su 1434. godine. Regulisano je pitanje trgovine solju u Budvi. Sporazumom je određeno da se ubuduće u Budvi može prodavati so despota i njegovih podanika, proizvedena na njihovoj teritoriji.

Tako je u sastav srpske države ponovo ušla obala od Kotora do Bojane, sem Ulcinja i Paštrovića. Stefanov vojvoda Altoman stalno je boravio u Baru. Brdoviti kraj iza Kotora i Budve u kome su živeli Đuraševići (koji su se uskoro počeli nazivati Crnojevićima) je takođe bio u sastavu despotovine. Stefan je pokušao da svoju sestru Jelenu Balšić Hranić izmiri sa Mlečanima. Sandalj se 1423. godine odrekao prava na Kotor[18].

Poslednje godine vladavine despota Stefana[uredi]

Datoteka:Monastery Manasija — Serbia.JPG
Manastirska crkva Svete Trojice u Manasiji.

Nakon Žigmundovog pohoda u oblasti Kladova 1419. godine sklopljen je petogodišnji ugarsko-turski mir. Stefan je tokom vladavine sultana Mehmeda bio u dobrim odnosima sa Turskom i nastojao je da se mir održi. Sumnje, međutim, nije bilo da će se rat nastaviti o čemu svedoče i reforme Stefana Lazarevića u pogledu uvođenja petnika i vlasti. Najveće tvrđave u Srbiji izgrađene su u vreme Stefana Lazarevića. Ističu se bedemi Beograda i Manasije. Mehmeda je 1421. godine nasledio sin Murat II (1421-1451). Protiv njega je ustao samozvanac Mustafa koga je podržavao i vizantijski car. Mustafa je izaslanike poslao i Stefanu, ali ih je ovaj pohapsio i poslao Muratu. Mustafa je 1422. godine stradao u bici kod Jedrena. U istočnim pokrajinama Turske protiv Murata je ustao mlađi brat, takođe Mustafa. Vizantija je podržala i njega te je Murat 1422. godine opseo Carigrad. Vizantijska prestonica izdržala je opsadu kao mnogo puta do tada. Mustafa je ubijen u Maloj Aziji 1423. godine. Srbija je u ovim ratovima ostala po strani. Murat je prihvatio položaj Despotovine iz vremena svoga oca. Despot je istovremeno bio u dobrim odnosima i sa ugarskim kraljem Žigmundom. Srpski odredi učestvuju, pod komandom tamiškog župana Pipa od Ozore, u Husitskim ratovima u Češkoj (1421-3). Stefan je 1423. godine pratio ugarskog kralja u Kežmark gde je ovaj pregovarao sa poljskim kraljem Vladislavom i litvanskim knezom Vitoldom. Vizantijski car Jovan VIII je krajem novembra 1423. godine krenuo na Zapad da traži pomoć za borbu protiv Turaka. Najpre je posetio Veneciju, a potom i kralja Žigmunda. Tada je na Žigmundovom dvoru bio i Stefan. Na dvor je stigao i Muratov poslanik te je produžen mir između Turske i Ugarske. Turci ga se, međutim, nisu držali već su smenili vlaškog vojvodu Dana svojim štićenikom. Odnosi između Stefana i Murata se kvare. Stefan oprema zemlju oružjem i sprema se za rat. Naredio je da svaki Dubrovčanin u Novom Brdu mora biti naoružan samostrelom. Turski poslanik nije primljen. Rat je postao neizbežan u jesen 1425. godine. Murat je prodro u Srbiju; preko Niša u Pomoravlje do Kruševca. Ugarski kralj poslao je Srbima Pipa Spana. Nakon pregovora sa Stefanom, Turci se povlače. Despot je vojsku sada pokrenuo na Bosnu. Kralj Tvrtko II je iskoristio turski napad na jesen 1425. godine da zauzme Srebrenicu. Pred despotom je pobegao u Srebrenik koji je bombardovan. Stefan je, prema Konstantinu Filozofu, prodro duboko u bosanske zemlje. Zaplenjeni su topovi Dinjičića, a najveći je odnesen u Beograd.

Pred kraj života Stefan je oboleo, a nije imao dece. Zbog toga je sazvao sabor u Srebrnici kod Stragara (rudnički kraj) u duhu nemanjićkih tradicija. Tamo je pozvao sve prisutne da Đurđa prihvate za njegovog naslednika, a od Đurđa je tražio da sledi njegovu spoljnu politiku. U Tati je Stefan 1426. godine vodio pregovore sa Žigmundom koji je Đurđa prihvatio za naslednika i despota uz uslov da se Ugarima vrate Beograd i Golubac, Mačva i krajevi zapadno od Drine.

Početkom 1425. godine Murat je napao Srbiju. Meta je bilo Novo Brdo koje je izdržalo višemesečnu opsadu. U času despotove smrti Turci su se nalazili u blizini Resave (Konstantin Filozof). Dolazi do nereda u Srebrenici. Stefanov nadzornik bačen je sa palate (upravne zgrade) i ubijen. Stefan je sa vojskom krvavo ugušio pobunu. Pobio je mnogo ljudi, uključujući i Dubrovčane. Sredinom juna 1427. godine dubrovačka vlada je prekinula trgovačke odnose sa Srbijom. Izbio je i sukob između despota i gospodara Danja, Koje Zakarije, iz nepoznatih razloga. Ishod ovog sukoba nije poznat. Sredinom 1427. godine, dok su turske čete bile u Šumadiji, umro je Stefan Lazarević u mestu Glavica (okolina današnjeg Kragujevca) od srčane kapi (19. jul). Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Manasiji[19].

Vladavina Đurđa Brankovića[uredi]

Mir sa Turskom[uredi]

Tokom Đurđeve vladavine, Srpska despotovina održava dobre odnose sa Dubrovačkom republikom. Đurađ je bio najveći prijatelj Dubrovčana od svih srpskih srednjovekovnih vladara[20]. Na vlst je došao u teškim okolnostima. Turci su zauzeli Niš i Kruševac i napadali Novo Brdo, koje izdržava opsadu. Žigmund je na vest o Stefanovoj smrti došao u Beograd iz Vlaške, gde je ratovao sa Turcima, kako bi preuzeo teritorije koje su mu pripadale u skladu sa odredbama ugovora u Tati. Đurađ je dobio priznanje ugarskog kralja. Postao je jedan od ugarskih barona. Za uzvrat, morao je predati Beograd, ali je zadržao okolinu grada, kao i Mačvu, suprotno odredbama sporazuma u Tati[21]. Problema je bilo oko predaja Golupca, koji je na kraju pripao Turcima. Predao ih je vojvoda Jeremija koji je prethodno od srpskog despota tražio obeštećenje na ime Stefanovog duga od 12.000 dukata. Žigmund je pokušao da silom zauzme tvrđavu, ali se jula 1428. godine povlači pred turskim pojačanjima[22]. Završetak ugarsko-turskog rata ujedno je i završetak srpsko-turskog rata. Đurađ se obavezao na plaćanje godišnjeg danka od 50.000 dukata i vojnu obavezu (2000 konjanika i vojskovođa)[23].

Granice Đurđeve države bile su znatno sužene. Turci su držali Golubac, timočku oblast do Knjaževca i Niša, oblasti Vranja i Preševa. Novi srpski despot držao je Resavu, Ravanicu i Novo Brdo, Prištinu, Peć, Prizren i druga obližnja mesta, u Zeti Podgoricu, Medun, oblasti Vasojevića i Pipera, Budvu i Bar, najznačajnije mesto u Đurđevoj Zeti. Despotovina se graničila sa zemljom vojvode Sandalja Hranića. Pripala joj je i Srebrenica, a Đurađ joj je posle nekoliko godina priključio i Teočak i Zvornik te se nazvao „gospodarom cele Usore“. Granica sa Turcima bila je na reci Moravi. Turci su držali Kruševac u kome se pominje Sinan-beg. Kod Stalaća su imali 80 do 100 brodića za prebacivanje vojske; flota je bila pod komandom Sinan-bega, a čuvalo ju je 300 ljudi. Na Dunavu sultan je imao 100 lađa za borbu protiv Ugara[24][25].

Smederevo[uredi]

Nakon predaje Beograda, Đurađ je ostao bez prestonice. Zbog toga je započeo sa izgradnjom Smedereva. Dozvolu sultana skupo je platio; obećao je da će ćerku Maru predati u harem. Grad je podigao na ušću Jezave u Dunav, na mestu gde je još u 11. veku postojalo manje naselje. Osnova grada imala je oblik trougla sa dve strane zaštićenog rekama, a sa treće rovom koji je spajao Jezavu i Dunav. Tvrđava se sastojala od Malog i Velikog grada. Mali grad je ustvari bio vladarski dvor i vojno utvrđenje ojačano snažnim odbrambenim zidovima. Dvor ili „polata“ imao je prostranu dvoranu za audijencije gde su se potpisivali ugovori i povelje. Mali i Veliki grad ukupno su imali 24 kule. Tvrđava je građena prvenstveno za borbu sa hladnim oružjem, iako je vatreno već uveliko upotrebljavano. Bila je to najveća srpska srednjovekovna tvrđava. Po veličini se moglo meriti sa Dubrovnikom. Izgradnja je završena već 1430. godine uz neobično velike žrtve vladarevih podanika kojima je nametnuta obaveza gradozidanija. Radovima je rukovodio Đorđe Kantakuzin, Jerinin brat i drugi grčki graditelji. Oni su za običnog čoveka bili krivci za muke o čemu svedoči narodna tradicija. Despot je u Smederevu ustanovio sedište posebne vlasti i kovnicu novca. Pominje se čelnik riznički, sudija gospodina despota i smederevski vojvoda. U Srbiji je Smederevo nazivano i Konstantinovim gradom, kao i Carigrad. U vreme zidanja Smedereva poslanici cara Jovana VIII krunisali su Đurđa despotskim vencem. On je postao: „Đurađ, po milosti Božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar“[26][27].

Despotovina do 1439. godine[uredi]

Braća Đuraševići, Đuraš i Lješ, su se na početku Đurđeve vladavine osamostalila u Zeti. Despotove posede uzeli su u zaštitu Mlečani, pod čiju vlast tada potpadaju i Paštrovići. Đurađ je bio u sukobu i sa Kojom Zaharijom, gospodarem Danja. Koja i Tanuš Mali Dukađini pristali su početkom 1429. godine uz Stefana Maramontea, sina Konstantina Balšića i Jelene Topija. Uz pomoć turskih četa, Maramonte zauzima Drivast, ali samo nakratko, jer ubrzo stupa u mletačku službu. Sultanove čete opsedaju Drač. Mir je sklopljen 1430. godine. Đurđu je vraćen Drivast, a pokorili su mu se Đuraševići. Sada su bili potčinjeni neposredno despotu, a ne Altomanu iz Bara. Mlečani nastavljaju rat sa Turcima zbog Soluna. On je konačno pao u turske ruke 1430. godine, nakon sedmogodišnjeg rata. Protiv turske vlasti podignut je 1433. godine ustanak u Albaniji. U gušenju ustanka, u sklopu vojske skopskog krajišnika Isaka, učestvuje i Đurđev sin Grgur. Đurađ se meša i u rat Radoslava Pavlovića i Dubrovnika (Prvi konavoski rat) u Bosni. U ratovima u Bosni, Đurađ zauzima Usoru, zajedno sa tvrđavama Zvornik i Teočak. Na njegovoj strani, protiv bosanskog kralja Tvrtka II, bili su i Turci[28].

Đurađ je ženidbenim vezama pokušavao da nastavi politiku svoga prethodnika, politiku balansa između dve sile tadašnjeg Balkana. Ćerku Katarinu udao je za Ulriha Celjskog, rođaka Barbare, ugarske kraljice. Drugu kćer, Maru, poslao je septembra 1435. godine u Muratov harem. To, kao i bogat miraz, Srbiju nije spaslo turskog napada. Oblast Brankovića je nakon Kosovskog boja bila posebnim ugovorom vezana za Tursku. Despot je nije mogao deliti na vlasti kao što je to činio u zemljama Lazarevića. Tu se održalo uređenje iz doba Carstva; npr. zadržale su se kefalije. Presudna je bila uloga turskog „sklava“ čije je odluke morao poštovati i despot. Srpsko-turski rat ponovo je izbio u sklopu ugarsko-turskog rata. Dok se ugarski kralj nalazio na Bazelskom saboru, turska vojska prodrla je u Banat i Erdelj, preko Dunava. Usledio je napad Jovana Marcalija dolinom Morave 1437. godine. Turci gube Kruševac i trpe poraz kod Godominskog polja, u blizini Smedereva. Bio je to poslednji rat Žigmunda. Vojska turskog sultana Murata prodrla je u Erdelj. Druga je napala Srbiju, odnosno Kučevo i Braničevo. Padaju Borač, Ostrovica, manastir Ravanica, Ždrelo, a sledeće, 1439. godine, opsednuto je i Smederevo. Opsadom je komandovao sultan lično. Grad su branili Grgur Branković i despotov šurak Toma Kantakuzin. Nakon tromesečne opsade, Smederevo je palo 18. avgusta. Turci tamo postavljaju sandžakbega Isak-bega. Zapadne delove Despotovine zauzeo je Stefan Vukčić. Novo Brdo i Zeta održale su se još neko vreme. Turci su zauzeli Srebrenicu[29].

Duga vojna[uredi]

Murat II

Ugarski kralj Albert sastao se sa Đurđem u Segedinu i tom prilikom mu je poklonio zamak Vilagoš u Zarandskoj županiji. Đurađ je učestvovao u pripremama za krstaški rat protiv Turaka. Nakon prvog pada Despotovine, Srbi beže na jadransku obalu odakle ih Dubrovčani, kako bi oslobodili morsku obalu, prevoze do Apulije ili Marke. Srbi su se u Italiji naselili u oblasti između Venecije i Brindizija. Neki Srbi beže u okolinu Jajca u Bosni, ali najveći broj seli se preko Save i Dunava. Nakon turskog rušenja Kovina, ugarski kralj je tamošnje Srbe preselio na Čelepsko ostrvo ispod Budimpešte. Srbi beže i u Poljsku, Erdelj, pa čak i u Rusiju[30]. Albert umire 1439. godine nakon čega u Ugarskoj izbijaju borbe oko prestola.

Godine 1440. došlo je do opsade Beograda. Grad je uspešno odbranio Jovan Talovec[31]. Đurađ je u građanskom ratu u Ugarskoj bio na strani Ladislava Posmrčea i njegove majke Jelisavete, protiv Vladislava III. On je 1440. godine boravio u Zeti gde je pokušavao da kupi Ulcinj. Njegov dalji ostanak u Zeti bio je opasan za Dubrovčane, te ju je napustio aprila 1441. godine. Iste godine palo je i Novo Brdo koga osvaja rumelijski beglerbeg Šehabedin. Pad poslednjeg slobodnog grada nekadašnje Despotovine naveo je Đurđa da se izmiri sa Vladislavom. U mletačkim osvajanjima od gubi i posede u Zeti[32].

Krstaški rat protiv Turaka poznat je pod nazivom "Duga vojna". Srpski despot je, uz Janka Hunjadija, bio jedan od predvodnika krstaške vojske koja, krećući se rimskim Carskim drumom, nanosi poraze muslimanima kod Alekinca i Niša i prodire do Jedrena i Sofije. Turci su zatvorili Trajanovu kapiju te je vojska krenula na istok, između planine Balkan i Srednje Gore, odakle je put vodio ka Plovdivu. Međutim, klance su po teškoj zimi branile najsposobnije turske vojskovođe. Zbog zime, nestašice hrane i jakog otpora, krstaši su odlučili da se vrate. Kasim-beg je krenuo da ih goni, ali je poražen kod Sofije. Turci su poraženi januara 1444. godine na Kunovici između Pirota i Niša. Izdao ih je upravnik Tesalije, Turahan-beg, koga je potplatio Đurađ. Krajem januara krstaši stižu u Beograd. Đurađ je pokrenuo pregovore sa turskim sultanom koji su završeni uspešno. Segedinskim mirom povratio je državu koju je izgubio i to čak i veću nego 1439. godine; pripao joj je i Golubac. Na podsticaj papskog kardinala Julijana Ćezarinija, ugarski kralj odbacio je sporazum i nastavio je rat sa Turcima. Ova druga faza krstaškog rata protiv Turaka poznata je kao Varninski krstaški rat i završena je porazom Janka Hunjadija u bici kod Varne novembra 1444. godine. Nakon Duge vojne, Stefan Vukčić Kosača vratio je Đurđu teritorije koje je zauzeo nakon pada Smedereva. Dvojica vladara zajedno su ratovala protiv bosanskog kralja Stefana Tomaša. Donju Zetu Mlečani su odbili da vrate. Srebrenica do 1448. godine prelazi iz ruku bosanskog vladara u ruke srpskog više puta. Konačno, od 1448. godine je u sastavu srpske države[33].

Janko Hunjadi, maštajući o osveti za poraz kod Varne, godine 1448. pokreće novi krstaški rat. Đurađ je ovoga puta ostao neutralan. Rat je kulminirao bitkom na Kosovu u kojoj je hrišćanska vojska poražena. Janka su pri povratku zarobili Srbi, navodno dok se krio u košari u jednom srpskom selu. Odveden je despotu koji ga je bacio u tamnicu i nakon nekog vremena prodao Ugarima za 100.000 dukata otkupa. Hunjadi je u Segedin stigao krajem decembra. Njegov sin Ladislav ostao je još neko vreme kao talac u Smederevu[34][35].

Pad oblasti Brankovića[uredi]

Godine 1451. dolazi do promene na sultanskom prestolu. Murata je nasledio sin Mehmed II. Njegova želja bila je osvajanje Carigrada. Kako bi to bilo moguće, vodio je miroljubivu politiku prema zapadnim državama. Produžen je vazalni odnos Despotovine, a iste godine zaključen je i ugarsko-turski mir. Odredi srpske vojske pod vojvodom Jakšom, rodonačelnikom Jakšića, učestvuju u opsadi Carigrada 1453. godine. Đurađ je teško primio vest o padu Carigrada. Izvori kažu da se tri dana zatvorio u sobu i nikoga nije primao. Ipak, sultanu je, kao i ostali vazali, uputio čestitke. Mehmed mu je na poklon crkvene stvari iz Carigrada. Đurađ je otkupio mnoge zarobljene Vizantince. Zahvaljujući Đurđevom novcu prenete su mošti Svetog Luke iz Epira u Smederevo. Mnogi Vizantinci su 1453. godine stigli u Srbiju. Među njima je i Đorđe Kantakuzin, arhistrateg koji je u Smederevo doneo dva Prokopijeva rukopisa[36].

Opsada Beograda 1456. godine. Slika Vagnera Šandora iz 19. veka koja prikazuje herojstvo ratnika Titusa Dugovića (mađ: Titusz Dugovics) koji je sprečio osmanskog barjaktara da stavi sultanov tug (konjski rep) na beogradske zidine ali je zatim sa svojim protivnikom pao sa zidina i poginuo.

Nakon zauzeća Carigrada, Mehmed je krenuo u osvajanje balkanskih država, uprkos mirovnim sporazumima koje je sa njima sklapao. Prva na udaru bila je Srbija od koje je Mehmed zatražio Smederevo i Golubac. Đurađ je odbio da ih preda. Mehmed se pravdao kako zemlja nije Đurđeva nego Lazarevića i bio je voljan da mu ustupi nekadašnje oblasti Brankovića sa gradom Sofijom. Pošto je njegov poslanik odbijen, Mehmed je jula 1454. godine pokrenuo veliku vojsku na Despotovinu. Đurađ se sklonio u Ugarsku, a Turci opsedaju Rudnik i Smederevo. Stanovnicima Rudnika obećano je da će im biti dozvoljeno da se slobodno povuku, te su otvorili kapije Turcima. Mehmed ih je porobio. Na vest da se Hunjadi sprema da krene na Turke, Mehmed je digao opsadu Smedereva i povukao se u Jedrene. Sa sobom je odveo veliki broj Srba koje je naselio u okolini Carigrada, svoje nove prestonice. Kod Kruševca je ostavio trojicu sandžakbega koje je Hunjadi porazio na jesen 1454. godine u tri bitke. Nastavio je da pustoši okolinu Niša i Pirota nakon čega se preko Vidina vratio u Beograd. Turcima su se suprotstavili i Srbi; dva odreda. Prvi je predvodio Nikola Skobaljić koji je septembra 1454. godine odneo pobedu u predelu Banje. U drugoj bici Nikola i njegov stric zarobljeni su u blizini Novog Brda. Turci su ih žive nabili na kolac. Njih dvojica su prvi Srbi za koje je poznato da su kažnjeni na ovaj način[37]. U ratovanju 1454. godine Mehmed je osvojio Toplicu. U rano proleće 1455. godine Mehmed je ponovo napao Srbiju i opseo Novo Brdo. Opsada je trajala 40 dana nakon čega je osvojeno najveće rudarsko središte srednjovekovne Srbije. Novo Brdo predalo se 1. juna 1455. godine. Mehmed je najistaknutije branioce pogubio, deo izabrao za janičare, 700 žena razdelio svojim vojnicima, a ostatku dozvolio da se vrati u grad. Zauzeta je cela nekadašnja oblast Brankovića čime je Despotovina prepolovljena. Mehmed je zatim krenuo ka Solunu; zadržao se na mestu gde je 1389. godine poginuo njegov predak Murat. Godine 1456. Đurađ gubi poslednje teritorije u Zeti[38]. Mehmed je 1456. godine bezuspešno opsedao Beograd. Branio ga je franjevac Jovan Kapistran, Janko Hunjadi i Matija Talovec. Obojica iste godine umiru od kuge. Decembra 1456. godine umro je i despot Đurađ Branković[39].

Vladavina Lazara Brankovića[uredi]

Đurađa Brankovića je na prestolu nasledio najmlađi sin Lazar, jedini koji nije bio oslepljen. Od 1446. godine, kada se oženio, nosi titulu despota kao očev savladar. Mehmed II je prihvatio promenu na srpskom prestolu nadajući se da će Lazar, koga je stalno napadao Mihailo Silađi, zauzeti protivugarski stav. Januara 1457. godine sultan je sa novim despotom sklopio ugovor, vratio mu očeve zemlje, uz obećanje da ga neće uznemiravati do smrti. Lazar je bio dužan da plaća nešto manji harač od Đurđa, jer nije držao Novo Brdo. Nosio je titulu „gospodin Srbljem, despot Lazar“. Na brzo sređivanje odnosa uticala je porodica Anđelović, dvojica braće od kojih je jedan bio u srpskoj, a drugi u turskoj službi. Poticali su od grčke tesalske porodice Anđela Filantropena. Njihov otac nastanio se u Novom Brdu i oženio Srpkinjom. Stariji Anđelović preveden je u islam i dobio je ime Mahmud. Njegov brat Mihailo pravio je karijeru na Đurđevom dvoru. Bio je veliki čelnik (1445). Više puta je kao poslanik odlazio na Portu gde se susretao sa svojim bratom. Dubrovčani su mu se obraćali na srpskom jeziku koji je, uz turski i grčki, tada bio jedan od tri međunarodna jezika jugoistočne Evrope.

U Ugarskoj, Ladislav je utamničio oba Hunjadijeva sina. Starijeg Ladislava javno je pogubio 1457. godine što je dovelo do rata između kralja i stranke hunjadijevaca koji je predvodio Mihailo Silađi, brat Hunjadijeve žene. Kralj je zbog zemalja Celjskih bio u sukobu i sa svetorimskim carem Fridrihom. Despot Lazar stao je na stranu kralja Ladislava. Despotova vojska prodrla je u Banat, zauzela Kovin, ali je potučena kod Tamiša. Kovin je ipak ostao u Lazarevim rukama, a nakon njegove smrti povratio ga je Mihailo Silađi. Srpska granica se prvi put pomerila na levu obalu Dunava. Jerina je tokom života stišavala sukobe među Đurđevom decom. Umrla je 3. maja 1457. godine. Iste noći, njen brat Toma Kantakuzin, stariji sin Grgur i ćerka Mara, bivša sultanija, prebegli su sultanu. Uz despota je ostao jedino slepi Stefan. Navodno je samu Jerinu u bekstvu sprečio knez Lazar koga su kasnije optuživali da ju je otrovao. Ovaj događaj pokazuje različita politička shvatanja koja su postojali u porodici Brankovića. Mehmed nije odmah napao Srbiju. Najpre je čekao da se završi rat u Albaniji. Skenderbeg je pred Turcima bežao u planine. Despot Lazar je umro 20. januara 1458. godine. Dva meseca ranije umro je ugarski kralj Ladislav[40].

Trijumvirat[uredi]

Ugarska država dobila je novog kralja — Matiju Korvina, mlađeg sina Janka Hunjadija. Imao je samo 14 godina te je namesnik postao Mihailo Silađi. Protiv njega su se borili srpski vladari. Lazar nije imao muške dece, pa je zemljom upravljalo namesništvo od Mihaila Anđelovića, Jelene Paleolog (Lazareve udovice) i njenog devera Stefana. Anđelović je bio glavna ličnost namesništva. Podržavali su ga i Turci. Jelena i Stefan nisu mogli da se slože sa njim te su se ubrzo razišli. Marta 1458. godine Anđelović je u Smederevo pustio turskog subašu sa odredom vojske koji su na kuli istakli tursku zastavu. Stanovništvo se latilo oružja i pobilo sve Turke. Mihailo Anđelović je zatvoren. Njegova dobra su zaplenjena i predata velikom logotetu Stefanu Ratkoviću. Događaji u Smederevu pokrenuli su rumelijskog beglerbega Mahmud-pašu, brata zarobljenog Mihaila. Despotovina gubi posede u Bosni; Stefan Tomaš zauzima Srebrenicu, Zvornik i Teočak, zajedno sa još 9 tvrđava. Oko despotovih gradova na severu Srbije borili su se sultan i Mihailo Silađi. Silađi je despotovoj udovici nudio posede u Ugarskoj u zamenu za Smederevo koga bi on branio od Turaka. Srbi nisu hteli da predaju Smederevo već samo Golubac. Turci su marta 1458. godine prokrstarili celom zemljom, sve do ugarske granice. Sa sobom su vodili slepog Grgura koga su hteli da postave za despota. Početkom leta zauzet je Golubac, a Beograd je opsednut. Od Despotovine je ostala samo prestonica. Nakon svrgabanja Anđelovića, Srbi su se održali još godinu dana. Dubrovčani sklapaju mirovni sporazum sa Portom (prvi još od Duge vojne) kojim su izbegli tursko osvajanje[41].

Propast Srpske despotovine[uredi]

Sultan je Mahmud-paši prepustio ratovanje u Srbiji, a sam je zauzimao Peloponez. Na povratku se zadržao u Atini gde je primio ključeve grada. Pravoslavno stanovništvo dočekalo ga je kao oslobodioca latinske vlasti koja je tamo postojala još od 13. veka. Tokom cele 1458. godine vođeni su pregovori između srpskog i bosanskog dvora oko ženidbe Tomaševog sina Stefana i najstarije kćeri despota Lazara. U ime srpskog dvora, pregovore je vodio veliki logotet Stefan Ratković. Za ujedinjenje Bosne i Srbije bio je i ugarski kralj Matija Korvin. Marta 1459. godine Stefan Tomašević ušao je u Smederevo. Već 1. aprila venčao se sa Lazarevom ćerkom Jelenom Branković. Slepi Stefan zbačen je sa vlasti čime je prestala vlast porodice Branković. Stefan je otišao sestri Katarini, udovici Ulriha Celjskog, a zatim u Albaniju gde se oženio ćerkom Arijanita Komnina. Odlazio je i u Veneciju, a najveći deo života proveo je u Furlaniji gde je i umro u bedi. Dolaskom Stefana Tomaševića na vlast niko više nije ni pomišljao na slepog Grgura. Kao kaluđer German umro je oktobra 1459. godine. Sahranjen je u Hilandaru. Njegova sestra Mara nastavila je da živi u Turskoj. Nastanila se u Ježevu u Serskoj oblasti, nedaleko od Svete Gore. Kupila je 1459. godine manastir Svete Sofije u Solunu. Štitila je svetogorske kaluđere i uticala da se na mesto carigradskog patrijarha postavi nekoliko Srba. Sahranjena je u Kosenici kod Drame, zadužbini kralja Milutina. Katarina Branković se najzad vratila u Srbiju. Sahranjena je u Konči kod Strumice.

Papa Pije II (1458-1464) bezuspešno je pokušavao da organizuje krstaški rat kako bi sprečio osvajanje Smedereva. Sazvao je sabor u Mantovi 1459. na koga se niko nije odazvao. U srpskoj prestonici ostali su samo Stefan Tomašević i njegov stric Radivoj. Njihova vladavina slabo je poznata; trajala je svega tri meseca. Njihovim dolaskom na vlast povređena su prava Turaka jer je despota postavio ugarski kralj. Mehmed je marta 1459. godine prispeo u Kruševac. Bez ikakvog otpora stigao je do Smedereva. Povedeni su pregovori koje je vodio Radivoj. Bosancima i Lazarevoj udovici dopušteno je da sa imetkom napuste grad. Posada je zarobljena. Turci su ušli u Smederevo, drugi put u 15. veku; ovoga puta konačno. Crkvena zvona su poskidana, a crkve su pretvorene u džamije. Smederevo je postalo prestonica Smederevskog sandžaka. Time je prestala da postoji srpska država koja je nepun vek ranije bila najmoćnije Carstvo na Balkanu. Od svih balkanskih naroda Srbi su pružili najveći otpor Turcima. Padom Smedereva 20. juna 1459. godine za Srbe je počelo viševekovno ropstvo[42].

Rudarstvo u Srpskoj despotovini[uredi]

Tvrđava Novo Brdo

Država Stefana Lazarevića obuhvatala je oblasti bogate rudnim blagom. Period mira odrazio se na razvoj privrede u celini, pa i na razvoj rudarstva. Cilj despota bio je da poveđa prihode od rudnika te je nastojao da zakonskim propisima učvrsti i sredi položaj rudara. Izdao je zakone za rudnik i grad Novo Brdo 1412. godine. Novo Brdo je bilo najveći srpski, ali i balkanski rudnik. U Novom Brdu kopalo se glamsko srebro koje je sadržalo određeni procenat zlata. Glamskog srebra bilo je i u Janjevu dok je običnog srebra bilo u Trepči. U kopaoničkom kraju ističu se rudnici Plana i Koporići. Iza Novog Brda, drugi rudnik po značaju bila je Srebrenica, a iza nje Rudnik u kome je bilo srebra, olova i bakra. Otvaraju se i novi rudnici: Bohorina, Krupanj, Zajača (Polimlje), Rudište (Avala) i Belasica i Kovači (Kopaonik). Iskopavalo se 5,67 tona srebra godišnje, odnosno 1/5 ukupne evropske proizvodnje u najgorem slučaju. Srebro se izvozilo najpre u Dubrovnik, ali i u Italiju, Grčku, Egipat i na Levant. Preko Ugarske, srpsko srebro stizalo je dalje u srednju Evropu.

Iza plemenitih metala, drugo mesto u izvozu zauzimao je vosak. Glavni izvoz voska odlazio je u italijanske gradove, poput Riminija. Uvozilo se najviše iz Ugarske, i to pre svega kamena so. Skladište ugarske soli nalazilo se u Bolvanu kod Aleksinca. Naporedo sa srpskim dinarom javlja se i turska aspra. Razvijaju se pojedini zanati; najviše keramika i zlatarstvo (posebno u Srebrenici).

Razvijaju se gradovi. Priština se razvija u 15. veku jer je bila u blizini velikih rudnika: Novo Brdo, Janjevo, Trepča. Iz istih razloga, u manjim razmerama, uzdiže se Vučitrn. Kruševac se razvija u trg sa manjom dubrovačkom naseobinom. Beograd postaje najveće privredno središte zemlje. Javljaju se i nova mesta ili trgovi poput Čačka (1405) i Smedereva (1410). Jača domaće građanstvo[43].

Prihode od rudnika ubirao je i Stefanov naslednik Đurađ Branković. Francuski putopisac Bertrandon de la Brokijer zabeležio je da Đurađ ima prihoda od Novog Brda u iznosu većem od 200.000 dukata godišnje[44]. Rudnici su zamrli 1439. godine, a nakon obnove Despotovine ne dostižu svoju raniju snagu. Do vidnog opadanja Novog Brda, Trepče i Prištine dolazi 1449. godine. Turci ovu oblast konačno osvajaju 1455. godine. Đurađ je imao prihode od rudnika na osnovu regalnih prava. O njegovom ubiranju prihoda svedoče i turski hroničar Dursun-beg i vizantijski pisac Kritovul. Početkom 1458. godine računalo se da Srebrenica daje 30.000 dukata godišnjeg prihoda[45]. Đurađ je u Dubrovniku založio ogromni depozit koji se sastojao od preko 1000 litara zlata, oko 3000 litara srebra (običnog i glamskog), milion aspri u novcu i razno zlatno i srebrno posuđe. Đurađ je svojim novcem isplaćivao danak sultanu koji je do 1439. godine iznosio 50.000 dukata, a od 1444. godine 60.000 dukata[46].

Srpski despoti[uredi]

Despot Razdoblje Napomene Slika
Stefan Lazarević 1402-1427 Sin Lazara Hrebeljanovića i Milice. Manastir Manasija, 1418.
Đurađ Branković 1427-1456 Sin Vuka Brankovića i Mare. Esfigmenska povelja, 1429.
Lazar Branković 1456-1458 Sin Đurđa Brankovića i Jerine. Esfigmenska povelja, 1429.
Stefan Branković 1458-1459 Sin Đurđa Brankovića i Jerine. Esfigmenska povelja, 1429.
Stefan Tomašević 1459 Sin Stefana Tomaša i Vojače. 1460.

Srpski despoti u egzilu[uredi]

Posedi srpskih despota u Sremu, Bačkoj i Banatu (15-16. vek)

Nakon pada Srpske despotovine, titularno dostojanstvo srpskih despota je obnovljeno na području pod ugarskom vlašću. Titulu srpskog despota tada su nosili: Vuk Grgurević (1471—1485), Đorđe Branković (1486—1496), Jovan Branković (1496—1502), Ivaniš Berislavić (1504—1514), Stevan Berislavić (1520—1535), Radič Božić (1527—1528) i Pavle Bakić (1537). Rezidencija srpskih despota nalazila se u gradu Kupiniku (danas Kupinovo) u Sremu, a despoti su u svom posedu imali i druga mesta na području današnje Vojvodine, kao i na drugim teritorijama kojima je upravljala Ugarska.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Stanojević, Станоје (2008) [1910]. „VIII Борба српскога народа с Турцима”. Историја српскога народа (na jeziku: srpskom jeziku). Београд: Логос арт. стр. 161—165. ISBN 978-86-7360-097-0. »Последице битке на Косову, која се од свих догађаја у српској историји највише урезала у народну памет и коју је народна традиција највише и најбоље обрадила, биле су велике и тешке... Пад Бугарске и стално продирање турских чета у Босну, Влашку — где је Бајазит разбио војводу Мирчу у бици на Ровинама (10. октобра 1394. год.), у којој је погинуо Краљевић Марко — и Угарску нагнало је Жигмунда на енергичну акцију против Турака.« 
  2. 2,0 2,1 2,2 * Ćirković, Sima (1995). „Vraćanje korenima”. Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. str. 186—187. »Najteže su bili pogođeni Lazarevi naslednici, udova Milica i maloletni sinovi Stefan i Vuk... Pritisnuti od kralja Žigmunda, morali su prihvatiti vazalske obaveze i Lazarev sin je vojničko iskustvo sticao učestvujući u pohodima Bajazita, ubice svog oca. Pratio ga je u Maloj Aziji, gde je potčinjavao pobunjene emire, zatim u evropskim pohodima, gde je širio krug vazala, a u isto vreme vazalske zemlje pretvarao u osmanske provincije: 1393. pala je Trnovska Bugarska, pa su usledili zaleti preko Dunava u Vlašku (1394, 1395)... Tadašnji osmanlijski osvajački zamah nisu zaustavili ni otpor vazala, ni pomoć zapadnih hrišćanskih država, ni krstaški pohodi (pogotovu posle poraza kod Nikopolja u septembru 1396), već uplitanje još moćnijeg osvajača, koji je dolazio sa Istoka. Preokret je nastao posle angorske bitke (28. VII 1402), u kojoj je Tamerlan (Timur, Demir) mongolski vladar Persije, porazio i zarobio Bajazita 
  3. Fajfrić, Жељко (2009). „10. Питање наслеђа”. Кнез Лазар и деспот Стефан (na jeziku: српском језику). Сремска Митровица: Tabernakl. str. стр. 89. ISBN 978-86-85269-08-0. »Како је кнез био угарски вазал и тиме подвео Србију под угарски утицај (макар само формално), то је сасвим разумљиво да се након његове смрти угарски краљ интересовао ко ће га сада наследити и стога је желео да и тога евентуалног наследника прихвати као вазала.« 
  4. 4,0 4,1 Ćorović, Владимир (2010). „Четврти период. 1. Срби између Турака и Мађара”. Историја Срба (na jeziku: srpskom jeziku). Београд: Mikibook. str. стр. 257-263. ISBN 978-86-87463-10-3. »Српску катастрофу искористили су први Мађари. Краљ Жигмунд, који је читав живот провео у борби и смели подвизима, био је више витез авантуриста него државник с далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу... Турци су, помагани од српских одељења, упадали 1395. и 1396. године не само у Влашку него и у Тамишку и Крашовску жупанију, где су харали и палили.« 
  5. Fajfrić, Жељко (2008). „Вук Бранковић”. Лоза Бранковића (na jeziku: srpskom jeziku). Сремска Митровица: Tabernakl. str. стр. 14. ISBN 978-86-85269-09-7. »Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије.« 
  6. Fajfrić, Željko (2008). „Bajazit (1389-1402)”. Turski sultani (na jeziku: srpskom jeziku). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. стр. 40-48. ISBN 978-86-85269-28-8. »U prvoj polovini 1390. godine Bajazit je sa ženom kneza Lazara, kneginjom Milicom, postigao mir. Srbija je postala vazal sultanu Bajazitu i za uzvrat dobila i zaštitu turske vojske. Međutim, vazalske obaveze nisu bile tako lake. Najpre, Srbija je morala sultanu Bajazitu da daje kao pomoć svoje vojne odrede, da plaća danak, a najteže od svega za kneginju Milicu bilo je što je morala svoju najmlađu ćerku Oliveru da pošalje sultanu Bajazitu za ženu. Kao dodatni uslov palo je u obavezu Stefanu Lazareviću da sestru odvede do sultana Bajazita i tom prilikom sultan je upoznao svog budućeg vazala. „A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom“ (Konstantin Filozof). To je bio i formalni znak da Srbija prema Turcima počinje da vrši svoje vazalne obaveze. „Car Bajazit uze sebi za ženu sestru Stefanovu Despinu i dade mu zemlju s ove strane Morave sve do Dunava“ (Konstantin iz Ostrovice). Uz sve to Stefan je zajedno sa bratom Vukom i viđenijom vlastelom dobio u obavezu da se svake godine pojavljuje kod sultana na dvoru i da mu izjavljuje pokornost. „I tako bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje“ (Konstantin Filozof)... Na dan 28. jula 1402. godine došlo je do velike bitke između turske i mongolske vojske, poznate u istoriji pod nazivom Angorska bitka. Bitka je bila strašna, a krajnji rezultat za Turke bio je katastrofalan, jer im je vojska razbijena, a sam sultan Bajazit zarobljen od Mongola... Po Konstantinu iz Ostrovice, Bajazit je doveo Oliveru u Angoru i ona je bila prisutna u ovoj bici... Timur Lenka, želeći da se naruga Bajazitu, naredi da ovoga dovedu (Bajazita) i da ga nameste da sedi njemu nasuprot (Timur Lenki). Nakon toga došla je i Olivera koja je morala da služi Timur Lenku sa vinom, dok je Bajazit to posmatrao... Tu je Timur Lenka potcenio Bajazita za koga je to što je Olivera služila bila strašna uvreda koju on nije mogao da podnese i stoga popije otrov iz prstena koji nosi sa sobom. Od toga i umre« 
  7. Jireček (1978). str. 330-4.
  8. ISN (1994). str. 64-70.
  9. ISN (1994). str. 334.
  10. Marković (1936). str. 70.
  11. ISN (1994). str. 71-4.
  12. ISN (1994). str. 75-84.
  13. ISN (1994). str. 84-6.
  14. ISN (1994). str. 84-7.
  15. ISN (1994). str. 88-9.
  16. Jireček (1978). str. 341.
  17. ISN (1994). str. 97-9.
  18. ISN (1994). str. 195-204.
  19. ISN (1994). str. 195-217.
  20. ISN (1994). str. 219.
  21. ISN (1994). str. 220-1.
  22. Ćirković (1968). str. 13-7.
  23. ISN (1994). str. 221.
  24. ISN (1994). str. 222-4.
  25. Jireček 1 (1978). str. 355.
  26. ISN (1994). str. 224-6.
  27. Ćirković (1970). str. 61-8.
  28. ISN (1994). str. 226-9.
  29. ISN (1994). str. 244-7.
  30. ISN (1994). str. 249.
  31. Kalić, Mijušković (1967). str. 109—114
  32. Ćirković (1964). str. 46-70.
  33. ISN (1994). str. 254-60.
  34. Ćirković (1964). str. 106-8.
  35. ISN (1994). str. 263-7.
  36. ISN (1994). str. 292.
  37. ISN (1994). str. 296-9.
  38. Ćirković 2 (1964). str. 309—10
  39. ISN (1994). str. 301-2.
  40. ISN (1994). str. 303-8.
  41. ISN (1994). str. 308-10.
  42. ISN (1994). str. 310-13.
  43. ISN (1994). str. 100-8.
  44. BDLB, ist. biblioteka
  45. Dinić (1954). str. 33-45.
  46. ISN (1994). str. 268-78.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Kneževina Srbija
(1371—1402

Srpska despotovina
Naslednik:
Kraljevina Srbija (1718—1739)