Европска унија — разлика између измена

Европска унија

бугарски: Европейски съюз
грчки: Ευρωπαϊκή Ένωση
дански: *Den Europæiske Union*
енглески: *European Union*
естонски: *Euroopa Liit*
ирски: *An tAontas Eorpach*
италијански: *Unione europea*
летонски: *Eiropas Savienība*
литвански: *Europos Sąjunga*
мађарски: *Európai Unió*
малтешки: *Unjoni Ewropea*
немачки: *Europäische Union*
пољски: *Unia Europejska*
португалски: *União Europeia*
румунски: *Uniunea Europeană*
словачки: *Európska únia*
словеначки: *Evropska unija*
фински: *Euroopan unioni*
француски: *Union européenne*
холандски: *Europese Unie*
хрватски: *Europska unija*
чешки: *Evropská unie*
шведски: *Europeiska unionen*
шпански: *Unión Europea*
бугарски:	Европейски съюз
бугарски:	Европейски съюз
грчки:	Ευρωπαϊκή Ένωση
дански:	Den Europæiske Union
енглески:	European Union
естонски:	Euroopa Liit
ирски:	An tAontas Eorpach
италијански:	Unione europea
летонски:	Eiropas Savienība
литвански:	Europos Sąjunga
мађарски:	Európai Unió
малтешки:	Unjoni Ewropea
немачки:	Europäische Union
пољски:	Unia Europejska
португалски:	União Europeia
румунски:	Uniunea Europeană
словачки:	Európska únia
словеначки:	Evropska unija
фински:	Euroopan unioni
француски:	Union européenne
холандски:	Europese Unie
хрватски:	Europska unija
чешки:	Evropská unie
шведски:	Europeiska unionen
шпански:	Unión Europea
	Застава
	Крилатица: „In Varietate Concordia” (латински); (српски: „Различитости нас уједињују”)
	Химна: „Европска химна”
Главни град	Брисел Комисија; Европски савет; Савет ЕУ; Парламент (секундарни); Франкфурт на Мајни Централна банка; Луксембург Финансијски суд; Суд правде Европске уније; Савет ЕУ (априлска, јунска и октобарска седница); Секретаријат парламента; Комисија (разна одељења и службе); Стразбур Парламент (примарни);
Највећи град	Париз
Службени језик	бугарски; грчки; дански; енглески; естонски; ирски; италијански; мађарски; малтешки; летонски; литвански; немачки; пољски; португалски; румунски; словачки; словеначки; фински; француски; холандски; хрватски; чешки; шведски; шпански;
Државе чланице	Аустрија; Белгија; Бугарска; Грчка; Данска; Естонија; Ирска; Италија; Кипар; Летонија; Литванија; Луксембург; Мађарска; Малта; Немачка; Пољска; Португалија; Румунија; Словачка; Словенија; Финска; Француска; Холандија; Хрватска; Чешка; Шведска; Шпанија;
Владавина
Облик државе	Међувлада
— Председник Европске комисије	Урсула фон дер Лајен
— Председник Европског парламента	Дејвид Сасоли
— Председник Европског савета	Шарл Мишел
— Председавање Саветом Европске уније	Словенија
Историја
Стварање	‍
— Париски уговор	18. април 1951.
— Римски уговор	1. јануар 1958.
— Јединствен европски акт	1. јул 1987.
— Мастришки уговор	1. новембар 1993.
— Лисабонски уговор	1. децембар 2009.
— Последња примљена земља (Хрватска)	1. јул 2013.
— Последња повучена земља (Уједињено Краљевство)	21. јануар 2020.
Географија
Површина	‍
— укупно	4.233.262 km2
— вода (%)	3,08
Становништво	‍
— ≈ 2020.	447.706.209
— густина	106 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ	≈ 2020.
— укупно	20,918 билиона $
— по становнику	46.888 $
ИХР (2019)	0,911 (14) — веома висок
Валута	евро (€) (EUR) бугарски лев; данска круна; мађарска форинта; пољски злот; румунски леј; хрватска куна; чешка круна; шведска круна;
Остале информације
Временска зона	UTC до UTC+2 (WET, CET, EET); UTC+1 до UTC+3 (WET, CET, EET)
Интернет домен	‍.eu‍

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 10. децембар 2021. у 17:22

Европска унија (ЕУ) политичка је и економска унија од 27 држава чланица које се налазе првенствено у Европи.^[5] Унија има укупну површину од 4.233.255,3 km² и процењено укупно становништво од око 447 милиона. Унутрашње јединствено тржиште је успостављено кроз стандардизовани систем закона који се примењује у свим државама чланицама само у оним питањима у којима су се државе договориле да делују као једна. Политике ЕУ имају за циљ да обезбеде слободно кретања људи, роба, услуга и капитала унутар унутрашњег тржишта;^[6] доносе законе у области правосуђа и унутрашњих послова и одржавају заједничке политике о трговини,^[7] пољопривреди,^[8] рибарству и регионалном развоју.^[9] Укинуте су пасошке контроле за путовања унутар шенгенске зоне.^[10] Монетарна унија је успостављена 1999. године, која је ступила на снагу 2002. године, а састоји се од 19 држава чланица које користе евро валуту. ЕУ је често описивана као sui generis политички ентитет (без преседана или поређења) са карактеристикама било федерације или конфедерације.^[11]^[12]

Унија и држављанство ЕУ су успостављени када је Мастришки уговор ступио на снагу 1993. године. ЕУ води своје порекло од Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ) и Европске економске заједнице (ЕЕЗ); прва основана Париским уговором из 1951. и друга Римским уговором из 1957. године. Првобитне државе чланице онога што је постало познато као Европске заједнице биле су унутрашња шесторка: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Немачка. Заједнице и њихове наследнице су порасле у величини проширењем на 21 нову државу чланицу и у власти додавањем области политике у њихову надлежност. Последњи велики амандман на уставну основу ЕУ, Лисабонски уговор, ступио је на снагу 2009. године. Уједињено Краљевство је 2020. постало једина држава чланица која је напустила ЕУ.^[13] Пре тога, четири територије држава чланица су напустиле ЕУ или њене претече.

Са око 5,8 одсто светске популације 2020. године,^[б] ЕУ је 2021. године остварила номинални бруто домаћи производ (БДП) од око 17,1 билиона долара,^[2] што чини приближно 18 одсто глобалног номиналног БДП-а.^[15] Поред тога, све земље ЕУ имају веома висок индекс хуманог развоја према Програму Уједињених нација за развој. ЕУ је 2012. године добила Нобелову награду за мир.^[16] Кроз Заједничку спољну и безбедносну политику, Унија је развила улогу у спољним односима и одбрани. Има сталне дипломатске мисије широм света и део је Уједињених нација, Светске трговинске организације, Г7 и Г20. Због свог глобалног утицаја, Европску унију су неки научници описали као суперсилу у настајању.^[17]^[18]^[19]

Историја

Позадина

Током векова који су уследили након пада Рима 476. године, више европских држава је себе сматрало translatio imperii („пренос власти”) угашеног Римског царства: Франачко царство (481—843) и Свето римско царство (962—1806) били су покушаји да се васкрсне Рим на Западу.^[в] Ова политичка филозофија наднационалне владавине над континентом, слична примеру старог Римског царства, резултирала је у раном средњем веку концептом renovatio imperii („обнова царства”),^[22] било у облику Reichsidee („империјална идеја”)^[23] или религиозно инспирисаним Imperium Christianum („хришћанско царство”).^[24]^[25] Средњовековни хришћански свет и политичка моћ папства наводе се као погодни за европску интеграцију и јединство.^[26]^[27]^[28]^[29]

У источним деловима континента, Руско царство, а на крају и Империја (1547—1917), прогласило је Москву за Трећи Рим и наследника источне традиције након пада Цариграда 1453. године.^[30] Јаз између грчког истока и латинског запада већ је био проширен политичким расцепом Римског царства у 4. веку и Великом расколом 1054. године,^[31]^[32]^[33] а на крају је поново проширен Гвозденом завесом (1945—1991) пре проширења Европске уније на Источну Европу од 2004. надаље.^[34]^[35]

Паневропска политичка мисао се појавила током 19. века, инспирисана либералним идејама Француске и Америчке револуције након распада Наполеоновог царства (1804—1815). У деценијама након исхода Бечког конгреса,^[36] идеали европског јединства цветали су широм континента, посебно у делима Војћеха Јастшембовског (1799—1882)^[37] или Ђузепеа Мацинија (1805—1872).^[38] Термин Сједињене Европске Државе (фр. États-Unis d'Europe) користио је у то време Виктор Иго (1802—1885) током говора на Међународном мировном конгресу одржаном у Паризу 1849:

Доћи ће дан када ће сви народи на нашем континенту формирати европско братство ... Доћи ће дан када ћемо видети ... Сједињене Америчке Државе и Сједињене Европске Државе лицем у лице, како посежу једна према другој преко мора.^[39]

Током међуратног периода, свест да су национална тржишта у Европи била међузависна, али и конфронтирана, заједно са посматрањем већег и растућег америчког тржишта са друге стране океана, хранила је порив за економском интеграцијом континента.^[40] Године 1920, залажући се за стварање европске економске уније, британски економиста Џон Мејнард Кејнс написао је да „треба основати Слободну унију ... да се не намећу никакве протекционистичке тарифе против производа других чланица Уније.”^[41] Током исте деценије, Рихард фон Куденхове-Калерги, један од првих који је замислио модерну политичку унију Европе, основао је Паневропски покрет.^[42] Његове идеје су утицале на његове савременике, међу којима је био и тадашњи премијер Француске Аристид Бријан. Бријан је 1929. године одржао говор у корист Европске уније пред скупштином Друштва народа, претече Уједињених нација.^[43] У радијском обраћању у марту 1943. године, док је рат још увек трајао, британски лидер сер Винстон Черчил је лепо говорио о „обнављању праве величине Европе” када је победа постигнута, а размишљао о послератном стварању „Савета Европе” који би окупио европске нације ради изградње мира.^[44]^[45]

Прелиминарна (1945—1957)

После Другог светског рата, европске интеграције су сматране противотровом за екстремни национализам који је разорио делове континента.^[46] У говору одржаном 19. септембра 1946. на Универзитету у Цириху, Винстон Черчил је отишао корак даље и заговарао настанак Сједињених Европских Држава.^[47] Хашки конгрес 1948. био је кључни тренутак у европској федералној историји, јер је довео до стварања Међународног европског покрета и Европског колеџа, где ће будуће европске вође живети и студирати заједно.^[48]

То је такође довело директно до оснивања Савета Европе 1949. године, првог великог покушаја да се нације Европе окупе, у почетку њих десет. Савет се првенствено фокусирао на вредности — људска права и демократију — уместо на економска или трговинска питања, а увек је био замишљен као форум где су суверене владе могле да изаберу да раде заједно, без наднационалне власти. То је побудило велике наде у даљу европску интеграцију, а током две године које су уследиле водиле су се бурне дебате о томе како се то може постићи.

Али 1952. године, разочарани оним што су сматрали недостатком напретка у оквиру Савета Европе, шест нација одлучило је да оде корак даље и створи је Европску заједницу за угаљ и челик, која је проглашена за „први корак у федерацији Европе”.^[49] Ова заједница је помогла економску интеграцију и координацију великог броја фондова Маршаловог плана из Сједињених Америчких Држава.^[50] Европске вође Алчиде Де Гаспери из Италије, Жан Моне и Роберт Шуман из Француске и Пол-Анри Спак из Белгије схватили су да су угаљ и челик две индустрије неопходне за вођење рата и веровали су да ће, повезујући своје националне индустрије заједно, будући рат између њихових нација постати много мање вероватан.^[51] Ови људи и други су званично заслужни као оснивачи Европске уније.

Римски уговор (1957—1992)

Године 1957, Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска и Холандија потписале су Римски уговор, којим је створена Европска економска заједница (ЕЕЗ) и успостављена царинска унија. Они су такође потписали још један пакт о стварању Европске заједнице за атомску енергију (Евроатом) за сарадњу у развоју нуклеарне енергије. Оба уговора ступила су на снагу 1958. године.^[51]

ЕЕЗ и Евроатом су створени одвојено од ЕЗУЧ-а и делили су исте судове и заједничку скупштину. ЕЕЗ је предводио Волтер Холштајн (комисија Халштајна), а Еуратом је предводио Луис Арман (комисија Армана), а затим Етјен Хирш. Евратом је требало да интегрише секторе у нуклеарној енергији, док би ЕЕЗ развио царинску унију међу чланицама.^[52]^[53]

Током 1960-их, почеле су да се појављују тензије, а Француска је настојала да ограничи наднационалну моћ. Ипак, 1965. је постигнут споразум и 1. јула 1967. Уговором о спајању створен је јединствен скуп институција за три заједнице, назване Европске заједнице.^[54]^[55] Жан Реј је председавао првом спојеном комисијом (комисија Реја).^[56]

Године 1973, заједнице су проширене на Данску (укључујући Гренланд, који је касније напустио Заједнице 1985. године, након спора око права на риболов), Ирску и Уједињено Краљевство.^[57] Норвешка је у исто време преговарала о придруживању, али су норвешки бирачи на референдуму одбили чланство. Године 1979, одржани су први директни избори за Европски парламент.^[58]

Грчка се придружила 1981, а Португалија и Шпанија 1986. године.^[59] Шенгенски уговор је 1985. отворио пут за стварање отворених граница без пасошке контроле између већине држава чланица и неких држава које нису чланице.^[60] Године 1986, ЕЕЗ је почела да користи заставу Европе^[61] и потписан је Јединствени европски акт.

Године 1990, након пада Источног блока, бивша Источна Немачка је постала део заједница као део уједињене Немачке.^[62]

Мастришки уговор (1992—2007)

Европска унија је формално успостављена када је Мастришки уговор — чији су аутори Хелмут Кол и Франсоа Митеран — ступио на снагу 1. новембра 1993. године.^[63]^[64] Уговор је такође дао назив Европска заједница, иако се као таква помињала и пре уговора. Са даљим проширењем планираним да обухвати бивше комунистичке државе Централне и Источне Европе, као и Кипар и Малту, Копенхашки критеријуми за кандидате за чланство у ЕУ усаглашени су у јуну 1993. године Проширење ЕУ увело је нови ниво сложеност и несклад.^[65] Године 1995, Аустрија, Финска и Шведска су приступиле ЕУ.

Године 2002, новчанице и кованице евра замениле су националне валуте у 12 држава чланица. Од тада се еврозона повећала на 19 земаља. Евро је постао друга највећа резервна валута на свету. У 2004. години, ЕУ је доживела највеће проширење до сада када су Естонија, Кипар, Летонија, Литванија, Чешка, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка и Словенија приступиле унији.^[66]

Лисабонски уговор (2007—данас)

Бугарска и Румунија су 2007. постале чланице ЕУ. Касније те године, Словенија је усвојила евро,^[66] а затим Кипар и Малта 2008, Словачка 2009, Естонија 2011, Летонија 2014. и Литванија 2015. године.

Лисабонски уговор је ступио на снагу 1. децембра 2009. и реформисао многе аспекте ЕУ. Конкретно, промењена је правна структура Европске уније, спајајући систем три стуба ЕУ у јединствено правно лице са правним субјектом, створен је стални председник Европског савета, од којих је први био Херман ван Ромпој, и ојачано је место високог представника Уније за спољну политику и безбедност.^[67]^[68]

ЕУ је 2012. године добила Нобелову награду за мир за „допринос унапређењу мира и помирења, демократије и људских права у Европи.”^[69]^[70] Хрватска је 2013. године постала 28. чланица ЕУ.^[71]

Од почетка 2010-их, кохезија Европске уније била је тестирана на неколико питања, као што су дужничка криза у неким од земаља еврозоне, повећање миграције из Африке и Азије и иступање Уједињеног Краљевства из ЕУ.^[72] Референдум у Великој Британији о чланству у Европској унији одржан је 2016. године, а 51,9 одсто учесника гласало је за излазак.^[73] УК је званично обавестило Европски савет о својој о напуштању 29. марта 2017. године, чиме је покренула формалну процедуру повлачења за излазак из ЕУ; након проширења процеса, УК је напустило Европску унију 31. јануара 2020, иако је већина области права ЕУ наставила да се примењује на УК током прелазног периода који је трајао до 23.00 GMT 31. децембра 2020. године.^[74]

Демографија

Становништво

До 1. фебруара 2020. године, становништво Европске уније било је око 447 милиона људи (5,8 одсто светске популације).^[75]^[76] У 2015. години у ЕУ-28 рођено је 5,1 милион деце, што одговара стопи наталитета од 10 на 1.000, што је 8 рођених испод светског просека.^[77] Поређења ради, стопа наталитета у ЕУ-28 износила је 10,6 у 2000, 12,8 у 1985. и 16,3 у 1970. години.^[78] Стопа раста становништва била је позитивна на процењених 0,23 посто у 2016. години.^[79]

У 2010. години, 47,3 милиона људи који су живели у ЕУ рођено је ван своје родне земље. Ово одговара 9,4 одсто укупне популације ЕУ. Од тога, 31,4 милиона (6,3 процента) је рођено ван ЕУ, а 16,0 милиона (3,2 процента) је рођено у другој држави чланици ЕУ. Највећи апсолутни број људи рођених ван ЕУ био је у Немачкој (6,4 милиона), Француској (5,1 милиона), Уједињеном Краљевству (4,7 милиона), Шпанији (4,1 милиона), Италији (3,2 милиона) и Холандији (1,4 милиона).^[80] У 2017. години, око 825.000 људи стекло је држављанство једне државе чланице Европске уније. Највеће групе су били држављани Марока, Албаније, Индије, Турске и Пакистана.^[81] 2,4 милиона имиграната из земаља које нису чланице ЕУ ушло је у ЕУ 2017. године.^[82]^[83]

Урбанизација

ЕУ садржи око 40 урбаних подручја са становништвом од преко милион. Са становништвом од преко 13 милиона,^[84] Париз је највећа градска област и једини мегаград у ЕУ.^[85] После Париза следе Мадрид, Барселона, Берлин, Рур, Милано и Рим, сви са метрополским становништвом од преко 4 милиона.^[86]

ЕУ такође има бројне полицентричне урбанизоване регионе као што су Рајна-Рур (Келн, Дортмунд, Диселдорф и др.), Рандстад (Амстердам, Ротердам, Хаг, Утрехт и др.), Рајна-Мајна (Франкфурт на Мајни, Висбаден, Мајнц и др.), Фламански дијамант (Антверпен, Брисел, Левен, Гент и др.) и област Горње Шлеске (Катовице, Острава и др.).^[85]

Језици

Службени језици према процентима говорника (до фебруара 2020,^[88] темељено на истраживањима 2012. године^[89])
Језик	Изворни говорници^[г]^[90]	Укупно^[д]^[91]
немачки	18%	32%
француски	13%	26%
италијански	12%	16%
шпански	8%	15%
пољски	8%	9%
румунски	5%	5%
холандски	4%	5%
грчки	3%	4%
мађарски	3%	3%
португалски	2%	3%
чешки	2%	3%
шведски	2%	3%
бугарски	2%	2%
енглески	1%	51%
словачки	1%	2%
дански	1%	1%
фински	1%	1%
литвански	1%	1%
хрватски	1%	1%
словеначки	<1%	<1%
естонски	<1%	<1%
ирски	<1%	<1%
летонски	<1%	<1%
малтешки	<1%	<1%

Европска унија има 24 службена језика: бугарски, грчки, дански, енглески, естонски, ирски, италијански, мађарски, малтешки, летонски, литвански, немачки, пољски, португалски, румунски, словачки, словеначки, фински, француски, холандски, хрватски, чешки, шведски и шпански. Важни документи, попут закона, преводе се на све службене језике, а Европски парламент обезбеђује превод докумената и пленарних седница.^[92]^[93]

Због великог броја службених језика, већина институција користи само неколико радних језика. Европска комисија води своје интерно пословање на три процедурална језика: енглеском, француском и немачком.^[94] Слично, Суд правде Европске уније користи француски као радни језик,^[95] док Европска централна банка своје послове обавља првенствено на енглеском.^[96]^[97]

Иако је језичка политика одговорност држава чланица, институције ЕУ промовишу вишејезичност међу својим грађанима.^[ђ]^[98] У 2012. години, енглески је био најраспрострањенији језик у ЕУ, а разумело га је 51 одсто становништва ЕУ, рачунајући и говорнике којима је матерњи језик и оне којима није матерњи језик. Међутим, након изласка Велике Британије из блока почетком 2020. године, проценат становништва ЕУ који говори енглески као матерњи језик пао је са 13 одсто на 1 одсто.^[99] Немачки је матерњи језик који се најчешће говори (18 процената становништва ЕУ) и други страни језик који се највише разуме, а следи га француски (13 процената становништва ЕУ). Поред тога, оба су званични језици неколико држава чланица ЕУ. Више од половине (56 процената) грађана ЕУ је у могућности да се укључи у разговор на језику који није њихов матерњи.^[100]

Укупно двадесет званичних језика ЕУ припада индоевропској језичкој породици, коју представљају балтословенски,^[е] италски,^[ж] германски,^[з] хеленски^[и] и келтски^[ј] огранци. Само четири језика, односно мађарски, фински, естонски (сва три уралска) и малтешки (семитски), нису индоевропски језици.^[101] Три званична писма Европске уније (ћирилица, латиница и модерни грчки) потичу од архаичних грчких писама.^[102]^[103]

Луксембуршки (у Луксембургу) и турски (на Кипру) су једина два национална језика која нису званични језици ЕУ. Дана 26. фебруара 2016. године, објављено је да је Кипар затражио да турски постане званични језик ЕУ, у „гесту” који би могао да помогне у решавању поделе земље.^[104] Већ 2004. године, било је планирано да турски постане званични језик када се Кипар поново уједини.^[105]

Поред 24 званична језика, постоји око 150 регионалних и мањинских језика, које говори и до 50 милиона људи.^[101] Каталонски, галицијски и баскијски нису признати службени језици Европске уније, али имају званични статус у једној држави чланици (Шпанији): стога се на њих врше званични преводи уговора и грађани имају право да дописују са институцијама на овим језицима.^[106]^[107] Европска повеља о регионалним или мањинским језицима коју је ратификовала већина држава ЕУ пружа опште смернице које државе могу следити како би заштитиле своје језичко наслеђе. Европски дан језика се одржава сваке године 26. септембра и има за циљ подстицање учења језика широм Европе.^[108]

Религија

Верска припадност у Европској унији (2015)^[109]
Припадност	одсто становништва ЕУ
хришћанска	71,6	71.6
католичка	45,3	45.3
протестантска	11,1	11.1
православна	9,6	9.6
друга хришћанска	5,6	5.6
муслиманска	1,8	1.8
друге вере	2,6	2.6
нерелигиозна	24,0	24
неверничка/агноистичка	13,6	13.6
атеистичка	10,4	10.4

ЕУ нема формалну везу ни са једном религијом. Члан 17 Уговора о функционисању Европске уније^[110] признаје „статус цркава и верских удружења према националном закону”, као и статус „филозофских и неконфесионалних организација”.^[111]

У преамбули Уговора о Европској унији помиње се „културно, верско и хуманистичко наслеђе Европе”.^[111] Дискусија о нацртима текстова Европског устава и касније Лисабонског уговора садржи предлоге да се у преамбули текста спомене хришћанство или бог или обоје, али је та идеја наишла на противљење и од ње се одустало.^[112]

Хришћани у Европској унији подељени су између припадника католицизма (и римокатоличког и православног обреда), бројних протестантских деноминација (англиканци, лутерани и реформисани који чине већину ове категорије) и православне цркве. У 2009 години, ЕУ је имала процењено муслиманско становништво од 13 милиона,^[113] а процењено јеврејско становништво од преко милион.^[114] Друге светске религије будизам, хиндуизам и сикизам такође су заступљене у популацији ЕУ.

Према новим анкетама Евростатовог Евробарометра о религиозности у Европској унији 2015. године, хришћанство је највећа религија у Европској унији и чини 71,6 одсто становништва ЕУ. Католици су највећа хришћанска група, са 45,3 одсто становништва ЕУ, док протестанти чине 11,1 одсто, православци 9,6 одсто, а остали хришћани 5,6 одсто.^[109]

Истраживања Евростатовог Евробарометра показала су 2005. да 52 одсто грађана ЕУ верује у бога, 27 одсто у „неку врсту духа или животне снаге”, а 18 одсто чине неверници.^[115] Многе земље су искусиле пад посећености и чланства у цркви последњих година.^[116] Земље у којима је најмање људи пријавило верска уверења су Естонија (16 процената) и Чешка (19 процената).^[115] Најрелигиозније земље биле су Малта (95 одсто, претежно католичке), као и Кипар и Румунија (обе претежно православне), свака са око 90 одсто грађана који исповедају веру у свог бога. Широм ЕУ, веровање је било веће код жена, старијих људи, оних са верским васпитањем, оних који су напустили школу са 15 или 16 година и оних који се „позиционирају на десној страни политичке скале”.^[115]

Државе чланице

Кроз узастопна проширења, Европска унија је порасла са шест држава оснивача (Белгија, Француска, Западна Немачка, Италија, Луксембург и Холандија) на 27 чланица. Земље приступају унији тако што постају чланице оснивачких уговора, подвргавајући се привилегијама и обавезама чланства у ЕУ. Ово подразумева делимично делегирање суверенитета институцијама у замену за представљање унутар тих институција, пракса која се често назива „удруживањем суверенитета”.^[117]^[118]

Да би постала чланица, држава мора испунити Копенхашке критеријуме, дефинисане на састанку Европског савета у Копенхагену 1993. године. Ово захтева стабилну демократију која поштује људска права и владавину права; функционалну тржишну економију и прихватање обавеза чланства, укључујући право ЕУ. Процена испуњавања критеријума од стране земље је одговорност Европског савета.^[119] Члан 50 Лисабонског уговора даје основу за напуштање ЕУ. Две територије су напустиле Унију: Гренланд (аутономна покрајина Данске) се повукао 1985. године;^[120] Уједињено Краљевство се званично позвало на члан 50 Консолидованог уговора о Европској унији 2017. и постало једина суверена држава која је изашла када се повукла из ЕУ 2020. године.

Постоји шест земаља које су признате као кандидати за чланство: Албанија, Исланд, Северна Македонија, Србија, Турска и Црна Гора,^[121] али је Исланд прекинуо преговоре 2013. године.^[122] Босна и Херцеговина и Косово су званично признати као потенцијални кандидати,^[121] а Босна и Херцеговина је поднела пријаву за чланство. Грузија и Украјина се спремају да формално поднесу захтев за чланство у ЕУ 2024. године, како би се придружиле Европској унији 2030-их.^[123]^[124]^[125]

Четири земље које чине Европску асоцијацију за слободну трговину (ЕАСТ) нису чланице ЕУ, али су се делимично обавезале на економију и прописе ЕУ: Исланд, Лихтенштајн и Норвешка, које су део јединственог тржишта кроз Европски економски простор, и Швајцарска, која има сличне везе кроз билатералне уговоре.^[126]^[127] Односи европских микродржава, Андоре, Ватикана, Монака и Сан Марина чине коришћење евра и друге области сарадње.^[128]

Списак држава чланица
Држава	Главни град	Приступање	Становништво (2019)^[75]	Површина	Густина насељености	Посланици
Аустрија	Беч	19950101000000001995-01-01-00001. јануар 1995.	7006885877500000000♠8.858.775	83.855 km² (32.377 sq mi)	106/km² (270/sq mi)	19
Белгија	Брисел	19570325Оснивач	7007114679230000000♠11.467.923	30.528 km² (11.787 sq mi)	376/km² (970/sq mi)	21
Бугарска	Софија	20070101000000002007-01-01-00001. јануар 2007.	7006700003900000000♠7.000.039	110.994 km² (42.855 sq mi)	63/km² (160/sq mi)	17
Грчка	Атина	19810101000000001981-01-01-00001. јануар 1981.	7007107222870000000♠10.722.287	131.990 km² (50.960 sq mi)	81/km² (210/sq mi)	21
Данска	Копенхаген	19730101000000001973-01-01-00001. јануар 1973.	7006580608100000000♠5.806.081	43.075 km² (16.631 sq mi)	135/km² (350/sq mi)	14
Естонија	Талин	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006132482000000000♠1.324.820	45.227 km² (17.462 sq mi)	29/km² (75/sq mi)	7
Ирска	Даблин	19730101000000001973-01-01-00001. јануар 1973.	7006490422600000000♠4.904.226	70.273 km² (27.133 sq mi)	70/km² (180/sq mi)	13
Италија	Рим	19570325Оснивач	7007603595460000000♠60.359.546	301.338 km² (116.347 sq mi)	200/km² (520/sq mi)	76
Кипар	Никозија	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7005875898000000000♠875.898	9.251 km² (3.572 sq mi)	95/km² (250/sq mi)	6
Летонија	Рига	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006191996800000000♠1.919.968	64.589 km² (24.938 sq mi)	30/km² (78/sq mi)	8
Литванија	Вилњус	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006279418400000000♠2.794.184	65.200 km² (25.200 sq mi)	43/km² (110/sq mi)	11
Луксембург	Луксембург	19570325Оснивач	7005613894000000000♠613.894	2.586 km² (998 sq mi)	237/km² (610/sq mi)	6
Мађарска	Будимпешта	20040101000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006979756100000000♠9.797.561	93.030 km² (35.920 sq mi)	105/km² (270/sq mi)	21
Малта	Валета	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7005493559000000000♠493.559	316 km² (122 sq mi)	1.562/km² (4.050/sq mi)	6
Немачка	Берлин	19570325Оснивач^[к]	7007830192140000000♠83.019.214	357.021 km² (137.847 sq mi)	233/km² (600/sq mi)	96
Пољска	Варшава	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7007379728120000000♠37.972.812	312.685 km² (120.728 sq mi)	121/km² (310/sq mi)	52
Португалија	Лисабон	19860101000000001986-01-01-00001. јануар 1986.	7007102766170000000♠10.276.617	92.390 km² (35.670 sq mi)	111/km² (290/sq mi)	21
Румунија	Букурешт	20070101000000002007-01-01-00001. јануар 2007.	7007194016580000000♠19.401.658	238.391 km² (92.043 sq mi)	81/km² (210/sq mi)	33
Словачка	Братислава	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006545042100000000♠5.450.421	49.035 km² (18.933 sq mi)	111/km² (290/sq mi)	14
Словенија	Љубљана	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7006208090800000000♠2.080.908	20.273 km² (7.827 sq mi)	103/km² (270/sq mi)	8
Финска	Хелсинки	19950101000000001995-01-01-00001. јануар 1995.	7006551791900000000♠5.517.919	338.424 km² (130.666 sq mi)	16/km² (41/sq mi)	14
Француска	Париз	19570325Оснивач	7007670280480000000♠67.028.048	640.679 km² (247.368 sq mi)	105/km² (270/sq mi)	79
Холандија	Амстердам	19570325Оснивач	7007172821630000000♠17.282.163	41.543 km² (16.040 sq mi)	416/km² (1.080/sq mi)	29
Хрватска	Загреб	20130701000000002013-07-01-00001. јул 2013.	7006407624600000000♠4.076.246	56.594 km² (21.851 sq mi)	72/km² (190/sq mi)	12
Чешка	Праг	20040501000000002004-05-01-00001. мај 2004.	7007106498000000000♠10.649.800	78.866 km² (30.450 sq mi)	135/km² (350/sq mi)	21
Шведска	Стокхолм	19950101000000001995-01-01-00001. јануар 1995.	7007102301850000000♠10.230.185	449.964 km² (173.732 sq mi)	23/km² (60/sq mi)	21
Шпанија	Мадрид	19860101000000001986-01-01-00001. јануар 1986.	7007469346320000000♠46.934.632	504.030 km² (194.610 sq mi)	93/km² (240/sq mi)	59
Укупно 27			7008446834579000000♠446.834.579	4.233.262 km² (1.634.472 sq mi)	106/km² (270/sq mi)	705

Географија

Земље чланице Европске уније покривају површину од 4.233.262 квадратних километара.^[л] Највиши врх ЕУ је Монблан у Грајским Алпима, 4.810,45 метара изнад нивоа мора.^[129] Најниже тачке у ЕУ су Ламефјорд и Цуидпласполдер, на 7 m испод нивоа мора.^[130] На пејзаж, климу и економију ЕУ утиче њена обала дуга 65.993 километра.

Укључујући прекоморске територије Француске које се налазе изван европског континента, али које су чланице Уније, ЕУ чини већина типова климе од Арктика (североисточна Европа) до тропске (Француска Гвајана), што представља метеоролошке просеке за ЕУ у целини бесмислена. Већина становништва живи у подручјима са умереном приморском климом (Северозападна Европа и Централна Европа), средоземном климом (Јужна Европа) или топлом летњом континенталном или хемибореалном климом (Северни Балкан и Средња Европа).^[131]

Становништво ЕУ је високо урбанизовано, са око 75 процената становника који живе у урбаним срединама, према подацима из 2006. године. Градови су углавном распоређени широм ЕУ са великим групама у и око Бенелукса.^[132]

Неколико прекоморских територија и зависности различитих држава чланица такође су формално део ЕУ.^[133]

Тренутна питања

Главна питања са којима се Европска унија у овом тренутку бави је њено проширење на југ и исток, односи са САД, ревизија правила Пакта за стабилност и ратификација Устава Европске уније од стране држава чланица.

Статус прекоокеанских територија

Неке територије имају званичне односе са чланицама ЕУ захваљујући колонијалној прошлости, културним везама или географском положају. Ту се пре свега мисли на прекоморске територије Француске, Шпаније, Холандије и Велике Британије.

Економски положај

Године 2005, ЕУ је имала највећу економију на свету са, БДП од 9.486•10¹² евра (или 12.427•10¹² USD са курсом од 1,31$ за 1 евро 11. јануара, 2005.

Животни стандард

Следи табела са подацима о БДП по глави становника у свакој држави ЕУ понаособ. Подаци су из 2004.

Државе чланице	БДП (ПКМ) у милионима међ. долара	БДП (ПКМ) по становнику међ. долара	БДП (номинални) по становнику међ. долара
Европска унија	12.954.042	28.477	29.763
Луксембург	33.436	72.945	76.224
Република Ирска	179.516	42.859	49.533
Данска	195.788	36.079	48.530
Аустрија	286.767	35.002	37.378
Финска	171.848	32.822	36.928
Белгија	338.452	32.500	35.843
Холандија	524.035	32.062	38.323
Немачка	2.605.373	31.572	33.356
Шведска	283.802	31.235	39.562
Француска	1.900.467	30.322	33.387
Италија	1.726.869	29.727	30.144
Шпанија	1.145.078	27.542	27.815
Грчка	261.018	23.519	20.545
Словенија	46.384	23.250	17.535
Кипар	18.563	22.334	20.500
Малта	8.103	20.365	13.847
Португалија	210.049	19.949	17.224
Чешка	198.931	19.478	12.587
Мађарска	179.606	18.492	11.375
Естонија	23.927	17.802	10.342
Словачка	93.288	17.239	9.471
Литванија	52.705	15.443	8.310
Пољска	526.253	13.797	8.410
Летонија	31.841	13.784	8.401
Бугарска	76.696	10.003	3.686
Румунија	204.412	9.446	5.254
Хрватска	57.983	17.885	8.710
Кандидати за чланство:
Турска	609.987	8.385	5.692
Северна Македонија	16.700	8.080	2.564
Србија	47.770	7.234	3.215
Црна Гора	2.412	3.800	1.784
Исланд (повукао кандидатуру 2014)	11.820	36.620
Потенцијални кандидати за чланство:
Босна и Херцеговина	25.505	6.456	2.561
Албанија	18.329	5.107	2.441

БДП ЕУ је мањи од БДП-а Сједињених Америчких Држава, који износи 38.031 долара по глави становника (2004).

Види још

Напомене

^ .еу представља целу ЕУ; државе чланице такође имају своје ДДК.
^ Ова цифра је из фебруара 2020. и узима у обзир излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније. Становништво УК је отприлике 0,9% светске популације.^[14]
^ Франачко царство има симболичан значај за изградњу Европе од 20. века: Карло Велики се често сматра „Оцем Европе”, а сличност између граница Царства Карла Великог и граница Европске економске заједнице је експлицитно истакнута током изложба у Ахену под покровитељством Савета Европе 1965. године.^[20] Кикучи Јошио (菊池良生) са Универзитета Међи сугерисао је да је појам Светог римског царства као федералног политичког ентитета утицао на касније структурне идеје Европске уније.^[21]
^ Матерњи језик
^ Грађани ЕУ могу да воде разговор на овом језику
^ Види чланке 165 и 166 (бивши чланци 149 и 150) Уговора о функционисању Европске уније, на eur-lex.europa.eu
^ Словенски: бугарски, пољски, словачки, словеначки, хрватски и чешки. Балтички: летонски и литвански.
^ италијански, португалски, румунски, француски и шпански.
^ дански, енглески, немачки, холандски и шведски.
^ грчки
^ ирски
^ Дана 000000001990-10-03-00003. октобар 1990. године, конститутивне државе бивше Демократске Републике Немачке приступиле су Савезној Републици Немачкој, чиме су аутоматски постале део ЕУ.
^ Ова бројка садржи ваневропске територије држава чланица које су део Европске уније, а не садржи европске територије држава чланица које нису део Уније. За више информација види специјалне територије Европске уније.

Референце

Цитати

^ [1]
^ ^а ^б „World Economic Outlook Database, April 2021 (EU countries)”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 13. 5. 2021.
^ „Gini coefficient of equivalised disposable income – EU-SILC survey”. ec.europa.eu. Eurostat. Приступљено 10. 8. 2021.
^ „Inequalities in Human Development in the 21st Century” (PDF). Human Development Report. стр. 5.
^ „The EU in brief”. European Union. 16. 6. 2016.
^ European Commission. „The EU Single Market: Fewer barriers, more opportunities”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 27. 9. 2007.
„Activities of the European Union: Internal Market”. Europa web portal. Приступљено 29. 6. 2007.
^ „Common commercial policy”. Europa Glossary. Europa web portal. Архивирано из оригинала 16. 1. 2009. г. Приступљено 6. 9. 2008.
^ „Agriculture and Fisheries Council”. The Council of the European Union. Приступљено 3. 6. 2013.
^ „Regional Policy Inforegio”. Europa web portal. Приступљено 3. 6. 2013.
^ „Schengen area”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 10. 8. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2010.
^ Phelan, William (2012). „What Is Sui Generis About the European Union? Costly International Cooperation in a Self-Contained Regime”. International Studies Review. 14 (3): 367—385. doi:10.1111/j.1468-2486.2012.01136.x.
^ Hlavac, Marek (2010). „Less than a State, More than an International Organization: The Sui Generis Nature of the European Union” (PDF). Central European Labour Studies Institute. Rochester, N.Y. S2CID 153480456. doi:10.2139/ssrn.1719308.
^ Rawlinson, Kevin; Topping, Alexandra; Murphy, Simon; Henley, Jon; Murray, Jessica; Freedland, Jonathan; Rawlinson, Kevin (1. 2. 2020). „Brexit day: end of an era as United Kingdom leaves EU – as it happened-GB”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 8. 6. 2020.
^ „European Union reaches 500 Million through Combination of Accessions, Migration and Natural Growth”. Vienna Institute of Demography. Приступљено 12. 2. 2016.
^ „World Economic Outlook Database, April 2021”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 13. 5. 2021.
^ „EU collects Nobel Peace Prize in Oslo”. BBC News. 10. 12. 2012. Приступљено 3. 6. 2013.
^ McCormick 2007.
^ Rifkin, Jeremy (2004). The European Dream. Polity Press. ISBN 1-58542-345-9.
^ Moravcsik, Andrew (2009). „Europe: The quiet superpower”. French Politics. 7 (3–4): 403—422. ISSN 1476-3419. S2CID 143049416. doi:10.1057/fp.2009.29.
^ Story, Joanna (2005). Charlemagne: Empire and Society. Manchester University Press. стр. 2—3. ISBN 978-0-7190-7089-1.
^ Kikuchi (菊池), Yoshio (良生) (2003). 神聖ローマ帝国. стр. 264. ISBN 978-4-06-149673-6.
^ Corbet, Patrick (2002). „Renovatio imperii romanorum”. Ур.: Vauchez, André. Oxford Encyclopedia of the Middle Ages. James Clarke & Co. ISBN 978-0-227-67931-9.
^ Schramm, Percy E. (1957). Kaiser, Rom und Renovatio; Studien zur Geschichte des römischen Erneuerungsgedankens vom Ende des karolingischen Reiches bis zum Investiturstreit. (на језику: немачки). Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. стр. 143. OCLC 15021725.
^ Folz, Robert (1969). The concept of empire in Western Europe from the fifth to the fourteenth century. London: Edward Arnold. стр. 65. ISBN 978-0-7131-5451-1. OCLC 59622.
^ Gorp, Bouke Van; Renes, Hans (2007). „A European Cultural Identity? Heritage and shared histories in the European Union” (PDF). Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie. 98 (3): 411. ISSN 1467-9663. doi:10.1111/j.1467-9663.2007.00406.x. „For the last two thousand years, the Christian church has attempted to unify Europe in cultural terms. Christianity did not originate in Europe but, building upon the organisation of the Roman Empire, has tried throughout the Middle Ages to become a Europe-wide organisation.”
^ Pagden & Hamilton 2002, стр. 89.
^ Mather 2006, стр. 16–18.
^ Nelsen, Brent F.; Guth, James L. (2015). Religion and the Struggle for European Union: Confessional Culture and the Limits of Integration. Georgetown University Press. стр. 48–49. ISBN 978-1-62616-070-5.
^ Perkins, Mary Anne (2004). Christendom and European Identity: The Legacy of a Grand Narrative Since 1789. Walter de Gruyter. стр. 341. ISBN 978-3-11-018244-6.
^ Skolimowska, Anna (2018). Perceptions of the European Union's Identity in International Relations. Routledge. ISBN 978-1-351-00560-9.
^ Pagden & Hamilton 2002, стр. 60, 75.
^ Nelsen, Brent F.; Guth, James L. (2015). Religion and the Struggle for European Union: Confessional Culture and the Limits of Integration. Georgetown University Press. стр. 9—10. ISBN 978-1-62616-070-5.
^ Semenenko, Irina (2013). „The Quest for Identity. Russian Public Opinion on Europe and the European Union and the National Identity Agenda”. Perspectives on European Politics and Society. 14 (1): 102—122. ISSN 1570-5854. S2CID 143894553. doi:10.1080/15705854.2012.732396.
^ Anderson & Bort 2001, стр. 1–2.
^ O'Brennan 2006, стр. 1–2.
^ Ghervas, Stella (2014). „Antidotes to Empire: From the Congress System to the European Union”. Ур.: Boyer, John W.; Molden, Berthold. EUtROPEs. The Paradox of European Empire. University of Chicago Center in Paris. стр. 49—81. ISBN 978-2-9525962-6-8.
^ Pinterič, Uroš; Prijon, Lea (2013). European Union in 21st Century. University of SS. Cyril and Methodius, Faculty of Social Sciences. ISBN 978-80-8105-510-2.
^ Smith, Denis Mack (2008). Mazzini. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17712-1.
^ Metzidakis, Angelo (1994). „Victor Hugo and the Idea of the United States of Europe”. Nineteenth-Century French Studies. 23 (1/2): 72—84. JSTOR 23537320.
^ Kaiser & Varsori 2010, стр. 140.
^ John Maynard Keynes, Economic Consequences of the Peace, New York: Harcourt, Brace & Howe, 1920, pp. 265–66.
^ Rosamond 2000, стр. 21–22.
^ Weigall & Stirk 1992, стр. 11–15.
^ Klos, Felix (2017). Churchill's Last Stand: The Struggle to Unite Europe. Bloomsbury Publishing. стр. 51. ISBN 978-1-78673-292-7.
^ Churchill, Winston (21. 3. 1943). „National Address”. The International Churchill Society.
^ „The political consequences”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.
^ „Ein britischer Patriot für Europa: Winston Churchills Europa-Rede, Universität Zürich, 19. September 1946” [A British Patriot for Europe: Winston Churchill's Speech on Europe University of Zurich, 19 September 1946]. Zeit Online. Приступљено 13. 1. 2010.
^ Dieter Mahncke; Léonce Bekemans; Robert Picht, ур. (1999). The College of Europe. Fifty Years of Service to Europe. Bruges: College of Europe. ISBN 978-90-804983-1-0. Архивирано из оригинала 28. 12. 2016. г.
^ „Declaration of 9 May 1950”. European Commission. Приступљено 5. 9. 2007.
^ „Europe: How The Marshall Plan Took Western Europe From Ruins To Union”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Приступљено 20. 6. 2019.
^ ^а ^б „A peaceful Europe – the beginnings of cooperation”. European Commission. Приступљено 12. 12. 2011.
^ „A European Atomic Energy Community”. Cvce.eu. 13. 10. 1997. Приступљено 13. 10. 2013.
^ „A European Customs Union”. cvce.eu. 2016.
^ „Merging the executives”. CVCE – Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe. Приступљено 28. 4. 2013.
^ "Merging the executives" CVCE.eu
^ "Discover the former Presidents: The Rey Commission", Europa (web portal). Retrieved 28 April 2013.
^ „The first enlargement”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.
^ „The new European Parliament”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.
^ „Negotiations for enlargement”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.
^ „Schengen agreement”. BBC News. 30. 4. 2001. Приступљено 18. 9. 2009.
^ „History of the flag”. Europa web portal. Приступљено 13. 3. 2009.
^ „1980–1989 The changing face of Europe – the fall of the Berlin Wall”. Europa web portal. Приступљено 25. 6. 2007.
^ Craig & De Burca 2011, стр. 15.
^ „Treaty of Maastricht on European Union”. Activities of the European Union. Europa web portal. Приступљено 20. 10. 2007.
^ Hunt, Michael H. (2014). The World Transformed, 1945 to the Present. New York: Oxford University press. стр. 516—517. ISBN 978-0-19-937103-7.
^ ^а ^б „A decade of further expansion”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 25. 6. 2007.
^ Piris 2010, стр. 448.
^ „European Parliament announces new President and Foreign Affairs Minister”. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. Приступљено 1. 12. 2009.
^ „The Nobel Peace Prize 2012”. Nobelprize.org. 12. 10. 2012. Приступљено 12. 10. 2012.
^ „Nobel Committee Awards Peace Prize to E.U”. New York Times. 12. 10. 2012. Приступљено 12. 10. 2012.
^ „Croatia: From isolation to EU membership”. BBC News. BBC. 26. 4. 2013. Приступљено 14. 5. 2013.
^ „EU Referendum Result”. BBC. Приступљено 26. 6. 2016.
^ Erlanger, Steven (23. 6. 2016). „Britain Votes to Leave E.U., Stunning the World”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 6. 2016.
^ Landler, Mark; Castle, Stephen-US; Mueller, Benjamin (31. 1. 2020). „At the Stroke of Brexit, Britain Steps, Guardedly, Into a New Dawn”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 31. 1. 2020.
^ ^а ^б „Population on 1st January by age, sex and type of projection”. Eurostat. Приступљено 1. 2. 2020.
^ „Share of world population, 1960, 2015 and 2060 (%)”. ec.europa.eu. Приступљено 28. 6. 2017.
^ „The World Factbook – Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 11. 12. 2007. г. Приступљено 28. 6. 2017.
^ „Fertility statistics”. ec.europa.eu. Приступљено 28. 6. 2017.
^ „The World Factbook – Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 27. 5. 2016. г. Приступљено 23. 11. 2017.
^ "6.5% of the EU population are foreigners and 9.4% are born abroad" Архивирано 12 август 2011 на сајту Wayback Machine, Eurostat, Katya VASILEVA, 34/2011.
^ „Acquisition of citizenship statistics”. www.ec.europa.eu. Eurostat. март 2019. Приступљено 4. 5. 2019.
^ „Migration and migrant population statistics”. Eurostat. март 2019.
^ „Migration and migrant population statistics” (PDF). Eurostat. март 2019.
^ „Comparateur de territoire: Aire d'attraction des villes 2020 de Paris (001)”. INSEE. Приступљено 10. 2. 2021.
^ ^а ^б „Eurostat – Data Explorer”. Eurostat. Приступљено 22. 11. 2018.
^ https://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/submitViewTableAction.do
^ „Population on 1 January by broad age group, sex and metropolitan regions – Eurostat”. ec.europa.eu. Приступљено 2022-06-04.
^ Keating, Dave. „Despite Brexit, English Remains The EU's Most Spoken Language By Far”. Forbes. Приступљено 7. 2. 2020.
^ „Europeans and Their Languages, 2012 Report” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 1. 2016. г. Приступљено 3. 6. 2013.
^ European Commission (2012). „Europeans and their Languages” (PDF). Special Eurobarometer 386. europa.eu. стр. 54—59. Приступљено 16. 12. 2012.
^ European Commission (2012). „Europeans and their Languages” (PDF). Special Eurobarometer 386. europa.eu. стр. 78—83. Приступљено 16. 12. 2012.
^ EUR-Lex (12. 12. 2006). „Council Regulation (EC) No 1791/2006 of 20 November 2006”. Official Journal of the European Union. Europa web portal. Приступљено 2. 2. 2007.
^ „Languages in Europe – Official EU Languages”. EUROPA web portal. Архивирано из оригинала 2. 2. 2009. г. Приступљено 12. 10. 2009.
^ „European Commission – Frequently asked questions on languages in Europe”. europa.eu.
^ Sharpston, Eleanor V.E. (29. 3. 2011). „Appendix 5: Written Evidence of Advocate General Sharpston”. The Workload of the Court of Justice of the European Union. House of Lords European Union Committee. Приступљено 27. 8. 2013.
^ Buell, Todd (29. 10. 2014). „Translation Adds Complexity to European Central Bank's Supervisory Role: ECB Wants Communication in English, But EU Rules Allow Use of Any Official Language”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 10. 2015.
^ Athanassiou, Phoebus (фебруар 2006). „The Application of multilingualism in the European Union Context” (PDF). ECB. стр. 26. Приступљено 11. 10. 2015.
^ European Parliament (2004). „European Parliament Fact Sheets: 4.16.3. Language policy”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 19. 2. 2007. г. Приступљено 3. 2. 2007.
^ Keating, Dave (6. 2. 2020). „Despite Brexit, English Remains The EU's Most Spoken Language By Far”. Forbes. Приступљено 19. 2. 2021.
^ European Commission (2006). „Special Eurobarometer 243: Europeans and their Languages (Executive Summary)” (PDF). Europa web portal. стр. 3. Приступљено 11. 3. 2011. „56% of citizens in the EU Member States are able to hold a conversation in one language apart from their mother tongue.”
^ ^а ^б European Commission (2004). „Many tongues, one family. Languages in the European Union” (PDF). Europa web portal. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 3. 2007. г. Приступљено 3. 2. 2007.
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto.
^ Coulmas, Florian (1996). The Blackwell Encyclopedia of Writing Systems. Oxford: Blackwell Publishers Ltd. ISBN 978-0-631-21481-6.
^ Rettman, Andrew (26. 2. 2016). „Cyprus asks to make Turkish an EU language”. EU Observer. Приступљено 23. 9. 2020.
^ Види чланак 8 у Proposal for an ACT OF ADAPTATION OF THE TERMS OF ACCESSION OF THE UNITED CYPRUS REPUBLIC TO THE EUROPEAN UNION
^ Klimczak-Pawlak, Agata (2014). Towards the Pragmatic Core of English for European Communication: The Speech Act of Apologising in Selected Euro-Englishes. Springer Science & Business. ISBN 978-3-319-03557-4.
^ „MEPs push for EU recognition of Catalan, Welsh languages”. EURACTIV.com-GB. 8. 3. 2010. Приступљено 28. 6. 2017.
^ „Committee of Ministers – European Year of Languages Parliamentary Assembly Recommendation 1539”. Wcd.coe.int. 2001. Приступљено 26. 9. 2012.
^ ^а ^б „DISCRIMINATION IN THE EU IN 2015”. Special Eurobarometer. 437. European Union: European Commission. 2015. Приступљено 15. 10. 2017 — преко GESIS.
^ „Consolidated version of the Treaty on the Functioning of the European Union” — преко Wikisource.
^ ^а ^б "Consolidated version of the Treaty on European Union".
^ Castle, Stephen (21. 3. 2007). „EU celebrates 50th birthday-with a row about religion”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 5. 4. 2008. г. Приступљено 4. 3. 2008.
^ „Muslim Population” (PDF). europa web portal. Приступљено 1. 11. 2010.
^ Jewish population figures may be unreliable. Sergio DellaPergola. „World Jewish Population (2002)”. American Jewish Year Book. The Jewish Agency for Israel. Архивирано из оригинала 22. 12. 2004. г. Приступљено 3. 5. 2007.
^ ^а ^б ^в Eurostat (2005). „Social values, Science and Technology” (PDF). Special Eurobarometer 225. Europa, web portal: 9. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2006. г. Приступљено 11. 6. 2009.
^ Ford, Peter (22. 2. 2005). „What place for God in Europe”. USA Today. Приступљено 24. 7. 2009.
^ „Answers – The Most Trusted Place for Answering Life's Questions”. Answers.com. Архивирано из оригинала 20. 1. 2016. г. Приступљено 12. 2. 2016.
^ „EU institutions and other bodies”. Europa. Архивирано из оригинала 1. 6. 2009. г. Приступљено 4. 9. 2009.
^ „Accession criteria (Copenhagen criteria)”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 5. 7. 2007. г. Приступљено 26. 6. 2007.
^ „The Greenland Treaty of 1985”. The European Union and Greenland. Greenland Home Rule Government. Архивирано из оригинала 3. 5. 2011. г. Приступљено 10. 11. 2010.
^ ^а ^б „European Commission – Enlargement – Candidate and Potential Candidate Countries”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 8. 4. 2012. г. Приступљено 13. 3. 2012.
^ Fox, Benjamin (16. 6. 2013). „Iceland's EU bid is over, commission told”. Reuters. Приступљено 16. 6. 2013.
^ „У 2024 році Україна подасть заявку на вступ до ЄС”. www.ukrinform.ua.
^ Makszimov, Vlagyiszlav (22. 1. 2021). „Georgian president visits Brussels in push for 2024 EU membership application”. www.euractiv.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2021.
^ „Georgia-EU Relations Within Georgia's 2024 Objective to Apply for the EU Membership”. GeorgianJournal (на језику: грузијски). Приступљено 24. 1. 2021.
^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом EEA.
^ „The EU's relations with Switzerland”. Europa web portal. Приступљено 3. 11. 2010.
^ European Commission. „Use of the euro in the world”. The euro outside the euro area. Europa web portal. Приступљено 27. 2. 2008.
^ „Mont Blanc shrinks by 45 cm (17,72 in) in two years”. Sydney Morning Herald. 6. 11. 2009. Приступљено 26. 11. 2010.
^ „The World Factbook”. cia.gov. Приступљено 12. 2. 2016.
^ „Humid Continental Climate”. The physical environment. University of Wisconsin–Stevens Point. 2007. Архивирано из оригинала 30. 5. 2007. г. Приступљено 29. 6. 2007.
^ „Urban sprawl in Europe: The ignored challenge, European Environmental Agency” (PDF). 2006. Приступљено 13. 10. 2013.
^ „Europe's overseas territories: What you need to know”. Deutsche Welle. 3. 11. 2018.

Библиографија

Anderson, M.; Bort, E. (2001). Frontiers of the European Union. Springer. ISBN 978-0-230-50797-5.
Barnard, Catherine (2010). The Substantive Law of the EU: The four freedoms (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956224-4.
Bomberg, Elizabeth; Peterson, John; Corbett, Richard, ур. (2012). The European Union: How Does it Work? (New European Union) (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957080-5.
Bretherton, Charlotte; Vogler, John (2005). The European Union as a Global Actor. Routledge. ISBN 978-1-134-45882-0.
Cini, Michelle; Borragán, Nieves Pérez-Solórzano (2019). European Union Politics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-880653-0.
Craig, Paul; De Burca, Grainne (2011). EU Law: Text, Cases and Materials (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957699-9.
Demey, Thierry (2007). Brussels, capital of Europe. S. Strange (trans.). Brussels: Badeaux. ISBN 978-2-9600414-6-0.
Jones, Erik; Anand, Menon; Weatherill, Stephen (2012). The Oxford Handbook of the European Union. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954628-2.
Jordan, A.J.; Adelle, Camilla, ур. (2012). Environmental Policy in the European Union: Contexts, Actors and Policy Dynamics (3rd изд.). Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-1-84971-469-3.
Kaiser, Wolfram; Varsori, A. (2010). European Union History: Themes and Debates. Springer. ISBN 978-0-230-28150-9.
Mather, J. (2006). Legitimating the European Union: Aspirations, Inputs and Performance. Springer. ISBN 978-0-230-62562-4.
McCormick, John (2007). The European superpower. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-9845-3. OCLC 71266552.
McCormick, John (2014). Understanding the European Union: A Concise Introduction. Macmillan. ISBN 978-1-137-36234-6.
McCormick, John (2013). The European Union: Politics and Policies (5th изд.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4202-3.
McLaren, L. (2005). Identity, Interests and Attitudes to European Integration. Springer. ISBN 978-0-230-50424-0.
Murray, Fiona (2012). The European Union and Member State Territories: A New Legal Framework Under the EU Treaties. Springer Science & Business Media. ISBN 978-90-6704-825-5.
Nugent, Neill (2006). The Government and Politics of the European Union. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3870-3.
O'Brennan, John (2006). The Eastern Enlargement of the European Union. Routledge. ISBN 978-1-134-23440-0.
Pagden, Anthony; Hamilton, Lee H. (2002). The Idea of Europe: From Antiquity to the European Union. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79552-4.
Pinder, John; Usherwood, Simon (2013). The European Union: A Very Short Introduction (3rd изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-968169-3.
Piris, Jean-Claude (2010). The Lisbon Treaty: A Legal and Political Analysis. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19792-2.
Rosamond, Ben (2000). Theories of European Integration. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-23120-0.
Scheuer, Angelika (2005). How Europeans See Europe: Structure and Dynamics of European Legitimacy Beliefs. Amsterdam University Press. ISBN 978-90-5629-408-3.
Simons, George F., ур. (2002). EuroDiversity. Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-0-87719-381-4.
Smith, Hazel Knowles (2002). European Union Foreign Policy: What it is and What it Does. Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1870-7.
Smith, Karen E. (2008). European Union Foreign Policy in a Changing World. Wiley. ISBN 978-0-7456-4018-1.
Urwin, Derek W. (2014). The Community of Europe: A History of European Integration Since 1945. Routledge. ISBN 978-1-317-89252-6.
Weigall, David; Stirk, Peter M.R. (1992). The Origins and development of the European Community. Leicester University Press. ISBN 978-0-7185-1428-0.
Wilkinson, Paul (2007). International Relations: A Very Short Introduction (1st изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280157-9.

Додатна литература

Berend, Ivan T. (2017). The Contemporary Crisis of the European Union: Prospects for the Future. New York: Routledge. ISBN 978-1-138-24419-1.
Corbett, Richard; Jacobs, Francis; Shackleton, Michael (2011). The European Parliament (8th изд.). London: John Harper Publishing. ISBN 978-0-9564508-5-2.
Federiga, Bindi, ур. (2010). The Foreign Policy of the European Union: Assessing Europe's Role in the World (2nd изд.). Washington, DC: Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-2252-6.
Gareis, Sven; Hauser, Gunther; Kernic, Franz, ур. (2013). The European Union – A Global Actor?. Leverkusen, Germany: Barbara Budrich Publishers. ISBN 978-3-8474-0040-0.
Grinin, L.; Korotayev, A.; Tausch, A. (2016). Economic Cycles, Crises, and the Global Periphery. Heidelberg, New York, Dordrecht, London: Springer International Publishing. ISBN 978-3-319-17780-9.
Kaiser, Wolfram (2009). Christian Democracy and the Origins of European Union. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-49705-6.
Le Gales, Patrick; King, Desmond (2017). Reconfiguring European States in Crisis. Corby: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-879337-3.
McAuley, James (15. 8. 2019). „A More Perfect Union?”. New York Review of Books. ISSN 0028-7504.
Mount, Ferdinand (6. 6. 2019). „Why we go to war”. London Review of Books. 41 (11). ISSN 0260-9592. Приступљено 11. 10. 2020.
Rifkin, Jeremy (2005). The European Dream: How Europe's Vision of the Future Is Quietly Eclipsing the American Dream. City of Westminster, London: TarcherPerigee. ISBN 978-1-58542-435-1.
Smith, Charles (2007). International Trade and Globalisation (3rd изд.). Stocksfield: Anforme Ltd. ISBN 978-1-905504-10-7.
Staab, Andreas (2011). The European Union Explained: Institutions, Actors, Global Impact. Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22303-6. excerpt and text search
Steiner, Josephine; Woods, Lorna; Twigg-Flesner, Christian (2006). EU Law (9th изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927959-3.
Tausch, Arno (2012). Globalization, the Human Condition, and Sustainable Development in the Twenty-first Century: Cross-national Perspectives and European Implications. With Almas Heshmati and a Foreword by Ulrich Brand (1st изд.). Anthem Press, London. ISBN 978-0-85728-410-5.
Yesilada, Birol A.; Wood, David M. (2009). The Emerging European Union (5th изд.). Abingdon-on-Thames: Routledge. ISBN 978-0-205-72380-5.

Спољашње везе

EUROPA – званични веб-портал
Историјски архив Европске уније
Eurostat — Објашњена статистика Европске уније
CIA World Factbook: Европска унија. The World Factbook. Централна обавештајна агенција.
Европска унија: Питања и одговори Конгресна истраживачка служба
Европска унија на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
Европска унија на сајту Internet Archive (језик: енглески)
Европска унија на сајту Nobelprize.org

[5] .еу представља целу ЕУ; државе чланице такође имају своје ДДК.

[16] Ова цифра је из фебруара 2020. и узима у обзир излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније. Становништво УК је отприлике 0,9% светске популације.^[14]

[24] Франачко царство има симболичан значај за изградњу Европе од 20. века: Карло Велики се често сматра „Оцем Европе”, а сличност између граница Царства Карла Великог и граница Европске економске заједнице је експлицитно истакнута током изложба у Ахену под покровитељством Савета Европе 1965. године.^[20] Кикучи Јошио (菊池良生) са Универзитета Међи сугерисао је да је појам Светог римског царства као федералног политичког ентитета утицао на касније структурне идеје Европске уније.^[21]

[93] Матерњи језик

[95] Грађани ЕУ могу да воде разговор на овом језику

[103] Види чланке 165 и 166 (бивши чланци 149 и 150) Уговора о функционисању Европске уније, на eur-lex.europa.eu

[107] Словенски: бугарски, пољски, словачки, словеначки, хрватски и чешки. Балтички: летонски и литвански.

[108] италијански, португалски, румунски, француски и шпански.

[109] дански, енглески, немачки, холандски и шведски.

[110] грчки

[111] ирски

[140] Дана 000000001990-10-03-00003. октобар 1990. године, конститутивне државе бивше Демократске Републике Немачке приступиле су Савезној Републици Немачкој, чиме су аутоматски постале део ЕУ.

[Area.and.population.figure-141] Ова бројка садржи ваневропске територије држава чланица које су део Европске уније, а не садржи европске територије држава чланица које нису део Уније. За више информација види специјалне територије Европске уније.

[1] [1]

[GDP-2] а ^б „World Economic Outlook Database, April 2021 (EU countries)”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 13. 5. 2021.

[eurogini-3] „Gini coefficient of equivalised disposable income – EU-SILC survey”. ec.europa.eu. Eurostat. Приступљено 10. 8. 2021.

[MLT-4] „Inequalities in Human Development in the 21st Century” (PDF). Human Development Report. стр. 5.

[6] „The EU in brief”. European Union. 16. 6. 2016.

[Europa_Internal_Market-7] European Commission. „The EU Single Market: Fewer barriers, more opportunities”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 1. 10. 2007. г. Приступљено 27. 9. 2007.
„Activities of the European Union: Internal Market”. Europa web portal. Приступљено 29. 6. 2007.

[8] „Common commercial policy”. Europa Glossary. Europa web portal. Архивирано из оригинала 16. 1. 2009. г. Приступљено 6. 9. 2008.

[9] „Agriculture and Fisheries Council”. The Council of the European Union. Приступљено 3. 6. 2013.

[10] „Regional Policy Inforegio”. Europa web portal. Приступљено 3. 6. 2013.

[Internal_borders-11] „Schengen area”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 10. 8. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2010.

[12] Phelan, William (2012). „What Is Sui Generis About the European Union? Costly International Cooperation in a Self-Contained Regime”. International Studies Review. 14 (3): 367—385. doi:10.1111/j.1468-2486.2012.01136.x.

[13] Hlavac, Marek (2010). „Less than a State, More than an International Organization: The Sui Generis Nature of the European Union” (PDF). Central European Labour Studies Institute. Rochester, N.Y. S2CID 153480456. doi:10.2139/ssrn.1719308.

[14] Rawlinson, Kevin; Topping, Alexandra; Murphy, Simon; Henley, Jon; Murray, Jessica; Freedland, Jonathan; Rawlinson, Kevin (1. 2. 2020). „Brexit day: end of an era as United Kingdom leaves EU – as it happened-GB”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Приступљено 8. 6. 2020.

[15] „European Union reaches 500 Million through Combination of Accessions, Migration and Natural Growth”. Vienna Institute of Demography. Приступљено 12. 2. 2016.

[17] „World Economic Outlook Database, April 2021”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 13. 5. 2021.

[18] „EU collects Nobel Peace Prize in Oslo”. BBC News. 10. 12. 2012. Приступљено 3. 6. 2013.

[FOOTNOTEMcCormick2007-19] McCormick 2007.

[20] Rifkin, Jeremy (2004). The European Dream. Polity Press. ISBN 1-58542-345-9.

[21] Moravcsik, Andrew (2009). „Europe: The quiet superpower”. French Politics. 7 (3–4): 403—422. ISSN 1476-3419. S2CID 143049416. doi:10.1057/fp.2009.29.

[22] Story, Joanna (2005). Charlemagne: Empire and Society. Manchester University Press. стр. 2—3. ISBN 978-0-7190-7089-1.

[23] Kikuchi (菊池), Yoshio (良生) (2003). 神聖ローマ帝国. стр. 264. ISBN 978-4-06-149673-6.

[25] Corbet, Patrick (2002). „Renovatio imperii romanorum”. Ур.: Vauchez, André. Oxford Encyclopedia of the Middle Ages. James Clarke & Co. ISBN 978-0-227-67931-9.

[26] Schramm, Percy E. (1957). Kaiser, Rom und Renovatio; Studien zur Geschichte des römischen Erneuerungsgedankens vom Ende des karolingischen Reiches bis zum Investiturstreit. (на језику: немачки). Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. стр. 143. OCLC 15021725.

[27] Folz, Robert (1969). The concept of empire in Western Europe from the fifth to the fourteenth century. London: Edward Arnold. стр. 65. ISBN 978-0-7131-5451-1. OCLC 59622.

[28] Gorp, Bouke Van; Renes, Hans (2007). „A European Cultural Identity? Heritage and shared histories in the European Union” (PDF). Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie. 98 (3): 411. ISSN 1467-9663. doi:10.1111/j.1467-9663.2007.00406.x. „For the last two thousand years, the Christian church has attempted to unify Europe in cultural terms. Christianity did not originate in Europe but, building upon the organisation of the Roman Empire, has tried throughout the Middle Ages to become a Europe-wide organisation.”

[FOOTNOTEPagdenHamilton200289-29] Pagden & Hamilton 2002, стр. 89.

[FOOTNOTEMather200616–18-30] Mather 2006, стр. 16–18.

[31] Nelsen, Brent F.; Guth, James L. (2015). Religion and the Struggle for European Union: Confessional Culture and the Limits of Integration. Georgetown University Press. стр. 48–49. ISBN 978-1-62616-070-5.

[32] Perkins, Mary Anne (2004). Christendom and European Identity: The Legacy of a Grand Narrative Since 1789. Walter de Gruyter. стр. 341. ISBN 978-3-11-018244-6.

[33] Skolimowska, Anna (2018). Perceptions of the European Union's Identity in International Relations. Routledge. ISBN 978-1-351-00560-9.

[FOOTNOTEPagdenHamilton200260,_75-34] Pagden & Hamilton 2002, стр. 60, 75.

[35] Nelsen, Brent F.; Guth, James L. (2015). Religion and the Struggle for European Union: Confessional Culture and the Limits of Integration. Georgetown University Press. стр. 9—10. ISBN 978-1-62616-070-5.

[36] Semenenko, Irina (2013). „The Quest for Identity. Russian Public Opinion on Europe and the European Union and the National Identity Agenda”. Perspectives on European Politics and Society. 14 (1): 102—122. ISSN 1570-5854. S2CID 143894553. doi:10.1080/15705854.2012.732396.

[FOOTNOTEAndersonBort20011–2-37] Anderson & Bort 2001, стр. 1–2.

[FOOTNOTEO'Brennan20061–2-38] O'Brennan 2006, стр. 1–2.

[39] Ghervas, Stella (2014). „Antidotes to Empire: From the Congress System to the European Union”. Ур.: Boyer, John W.; Molden, Berthold. EUtROPEs. The Paradox of European Empire. University of Chicago Center in Paris. стр. 49—81. ISBN 978-2-9525962-6-8.

[40] Pinterič, Uroš; Prijon, Lea (2013). European Union in 21st Century. University of SS. Cyril and Methodius, Faculty of Social Sciences. ISBN 978-80-8105-510-2.

[41] Smith, Denis Mack (2008). Mazzini. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17712-1.

[42] Metzidakis, Angelo (1994). „Victor Hugo and the Idea of the United States of Europe”. Nineteenth-Century French Studies. 23 (1/2): 72—84. JSTOR 23537320.

[FOOTNOTEKaiserVarsori2010140-43] Kaiser & Varsori 2010, стр. 140.

[44] John Maynard Keynes, Economic Consequences of the Peace, New York: Harcourt, Brace & Howe, 1920, pp. 265–66.

[FOOTNOTERosamond200021–22-45] Rosamond 2000, стр. 21–22.

[FOOTNOTEWeigallStirk199211–15-46] Weigall & Stirk 1992, стр. 11–15.

[47] Klos, Felix (2017). Churchill's Last Stand: The Struggle to Unite Europe. Bloomsbury Publishing. стр. 51. ISBN 978-1-78673-292-7.

[48] Churchill, Winston (21. 3. 1943). „National Address”. The International Churchill Society.

[49] „The political consequences”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.

[50] „Ein britischer Patriot für Europa: Winston Churchills Europa-Rede, Universität Zürich, 19. September 1946” [A British Patriot for Europe: Winston Churchill's Speech on Europe University of Zurich, 19 September 1946]. Zeit Online. Приступљено 13. 1. 2010.

[51] Dieter Mahncke; Léonce Bekemans; Robert Picht, ур. (1999). The College of Europe. Fifty Years of Service to Europe. Bruges: College of Europe. ISBN 978-90-804983-1-0. Архивирано из оригинала 28. 12. 2016. г.

[52] „Declaration of 9 May 1950”. European Commission. Приступљено 5. 9. 2007.

[53] „Europe: How The Marshall Plan Took Western Europe From Ruins To Union”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Приступљено 20. 6. 2019.

[Europa_History_45-59-54] а ^б „A peaceful Europe – the beginnings of cooperation”. European Commission. Приступљено 12. 12. 2011.

[55] „A European Atomic Energy Community”. Cvce.eu. 13. 10. 1997. Приступљено 13. 10. 2013.

[56] „A European Customs Union”. cvce.eu. 2016.

[ENA_Merge-57] „Merging the executives”. CVCE – Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe. Приступљено 28. 4. 2013.

[58] "Merging the executives" CVCE.eu

[59] "Discover the former Presidents: The Rey Commission", Europa (web portal). Retrieved 28 April 2013.

[ENA_First_enlargement-60] „The first enlargement”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.

[ENA_New_Parliament-61] „The new European Parliament”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.

[ENA_Enlargement_negotiations-62] „Negotiations for enlargement”. CVCE. Приступљено 28. 4. 2013.

[63] „Schengen agreement”. BBC News. 30. 4. 2001. Приступљено 18. 9. 2009.

[64] „History of the flag”. Europa web portal. Приступљено 13. 3. 2009.

[Europa_History_80-89-65] „1980–1989 The changing face of Europe – the fall of the Berlin Wall”. Europa web portal. Приступљено 25. 6. 2007.

[FOOTNOTECraigDe_Burca201115-66] Craig & De Burca 2011, стр. 15.

[67] „Treaty of Maastricht on European Union”. Activities of the European Union. Europa web portal. Приступљено 20. 10. 2007.

[:0-68] Hunt, Michael H. (2014). The World Transformed, 1945 to the Present. New York: Oxford University press. стр. 516—517. ISBN 978-0-19-937103-7.

[Europa_History_00-69] а ^б „A decade of further expansion”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 25. 6. 2007.

[FOOTNOTEPiris2010448-70] Piris 2010, стр. 448.

[71] „European Parliament announces new President and Foreign Affairs Minister”. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. Приступљено 1. 12. 2009.

[72] „The Nobel Peace Prize 2012”. Nobelprize.org. 12. 10. 2012. Приступљено 12. 10. 2012.

[73] „Nobel Committee Awards Peace Prize to E.U”. New York Times. 12. 10. 2012. Приступљено 12. 10. 2012.

[74] „Croatia: From isolation to EU membership”. BBC News. BBC. 26. 4. 2013. Приступљено 14. 5. 2013.

[BBCUKREFRESLT-75] „EU Referendum Result”. BBC. Приступљено 26. 6. 2016.

[NYTEUBrexit-76] Erlanger, Steven (23. 6. 2016). „Britain Votes to Leave E.U., Stunning the World”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 6. 2016.

[77] Landler, Mark; Castle, Stephen-US; Mueller, Benjamin (31. 1. 2020). „At the Stroke of Brexit, Britain Steps, Guardedly, Into a New Dawn”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 31. 1. 2020.

[population-78] а ^б „Population on 1st January by age, sex and type of projection”. Eurostat. Приступљено 1. 2. 2020.

[79] „Share of world population, 1960, 2015 and 2060 (%)”. ec.europa.eu. Приступљено 28. 6. 2017.

[80] „The World Factbook – Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 11. 12. 2007. г. Приступљено 28. 6. 2017.

[81] „Fertility statistics”. ec.europa.eu. Приступљено 28. 6. 2017.

[82] „The World Factbook – Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 27. 5. 2016. г. Приступљено 23. 11. 2017.

[83] "6.5% of the EU population are foreigners and 9.4% are born abroad" Архивирано 12 август 2011 на сајту Wayback Machine, Eurostat, Katya VASILEVA, 34/2011.

[84] „Acquisition of citizenship statistics”. www.ec.europa.eu. Eurostat. март 2019. Приступљено 4. 5. 2019.

[85] „Migration and migrant population statistics”. Eurostat. март 2019.

[86] „Migration and migrant population statistics” (PDF). Eurostat. март 2019.

[paris_AAV20_pop-87] „Comparateur de territoire: Aire d'attraction des villes 2020 de Paris (001)”. INSEE. Приступљено 10. 2. 2021.

[eurostat-88] а ^б „Eurostat – Data Explorer”. Eurostat. Приступљено 22. 11. 2018.

[appsso.eurostat.ec.europa.eu-89] ttps://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/submitViewTableAction.do

[90] „Population on 1 January by broad age group, sex and metropolitan regions – Eurostat”. ec.europa.eu. Приступљено 2022-06-04.

[91] Keating, Dave. „Despite Brexit, English Remains The EU's Most Spoken Language By Far”. Forbes. Приступљено 7. 2. 2020.

[92] „Europeans and Their Languages, 2012 Report” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 6. 1. 2016. г. Приступљено 3. 6. 2013.

[nativeLanguages-94] European Commission (2012). „Europeans and their Languages” (PDF). Special Eurobarometer 386. europa.eu. стр. 54—59. Приступљено 16. 12. 2012.

[totalLanguages-96] European Commission (2012). „Europeans and their Languages” (PDF). Special Eurobarometer 386. europa.eu. стр. 78—83. Приступљено 16. 12. 2012.

[Official_Languages-97] EUR-Lex (12. 12. 2006). „Council Regulation (EC) No 1791/2006 of 20 November 2006”. Official Journal of the European Union. Europa web portal. Приступљено 2. 2. 2007.

[98] „Languages in Europe – Official EU Languages”. EUROPA web portal. Архивирано из оригинала 2. 2. 2009. г. Приступљено 12. 10. 2009.

[procedural-99] „European Commission – Frequently asked questions on languages in Europe”. europa.eu.

[100] Sharpston, Eleanor V.E. (29. 3. 2011). „Appendix 5: Written Evidence of Advocate General Sharpston”. The Workload of the Court of Justice of the European Union. House of Lords European Union Committee. Приступљено 27. 8. 2013.

[101] Buell, Todd (29. 10. 2014). „Translation Adds Complexity to European Central Bank's Supervisory Role: ECB Wants Communication in English, But EU Rules Allow Use of Any Official Language”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 10. 2015.

[102] Athanassiou, Phoebus (фебруар 2006). „The Application of multilingualism in the European Union Context” (PDF). ECB. стр. 26. Приступљено 11. 10. 2015.

[104] European Parliament (2004). „European Parliament Fact Sheets: 4.16.3. Language policy”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 19. 2. 2007. г. Приступљено 3. 2. 2007.

[105] Keating, Dave (6. 2. 2020). „Despite Brexit, English Remains The EU's Most Spoken Language By Far”. Forbes. Приступљено 19. 2. 2021.

[Eurobarometer_Languages_P3-106] European Commission (2006). „Special Eurobarometer 243: Europeans and their Languages (Executive Summary)” (PDF). Europa web portal. стр. 3. Приступљено 11. 3. 2011. „56% of citizens in the EU Member States are able to hold a conversation in one language apart from their mother tongue.”

[Many_tongues,_one_family-112] а ^б European Commission (2004). „Many tongues, one family. Languages in the European Union” (PDF). Europa web portal. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 3. 2007. г. Приступљено 3. 2. 2007.

[auto-113] Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом auto.

[114] Coulmas, Florian (1996). The Blackwell Encyclopedia of Writing Systems. Oxford: Blackwell Publishers Ltd. ISBN 978-0-631-21481-6.

[115] Rettman, Andrew (26. 2. 2016). „Cyprus asks to make Turkish an EU language”. EU Observer. Приступљено 23. 9. 2020.

[116] Види чланак 8 у Proposal for an ACT OF ADAPTATION OF THE TERMS OF ACCESSION OF THE UNITED CYPRUS REPUBLIC TO THE EUROPEAN UNION

[:1-117] Klimczak-Pawlak, Agata (2014). Towards the Pragmatic Core of English for European Communication: The Speech Act of Apologising in Selected Euro-Englishes. Springer Science & Business. ISBN 978-3-319-03557-4.

[118] „MEPs push for EU recognition of Catalan, Welsh languages”. EURACTIV.com-GB. 8. 3. 2010. Приступљено 28. 6. 2017.

[119] „Committee of Ministers – European Year of Languages Parliamentary Assembly Recommendation 1539”. Wcd.coe.int. 2001. Приступљено 26. 9. 2012.

[EB2015-120] а ^б „DISCRIMINATION IN THE EU IN 2015”. Special Eurobarometer. 437. European Union: European Commission. 2015. Приступљено 15. 10. 2017 — преко GESIS.

[121] „Consolidated version of the Treaty on the Functioning of the European Union” — преко Wikisource.

[Consolidated_Treaties-122] а ^б "Consolidated version of the Treaty on European Union".

[EUO_Merkel_God-123] Castle, Stephen (21. 3. 2007). „EU celebrates 50th birthday-with a row about religion”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 5. 4. 2008. г. Приступљено 4. 3. 2008.

[mgmpPRC-124] „Muslim Population” (PDF). europa web portal. Приступљено 1. 11. 2010.

[125] Jewish population figures may be unreliable. Sergio DellaPergola. „World Jewish Population (2002)”. American Jewish Year Book. The Jewish Agency for Israel. Архивирано из оригинала 22. 12. 2004. г. Приступљено 3. 5. 2007.

[Eurostat_Religion-126] а ^б ^в Eurostat (2005). „Social values, Science and Technology” (PDF). Special Eurobarometer 225. Europa, web portal: 9. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 5. 2006. г. Приступљено 11. 6. 2009.

[About_SecE-127] Ford, Peter (22. 2. 2005). „What place for God in Europe”. USA Today. Приступљено 24. 7. 2009.

[128] „Answers – The Most Trusted Place for Answering Life's Questions”. Answers.com. Архивирано из оригинала 20. 1. 2016. г. Приступљено 12. 2. 2016.

[129] „EU institutions and other bodies”. Europa. Архивирано из оригинала 1. 6. 2009. г. Приступљено 4. 9. 2009.

[Accession_Criteria-130] „Accession criteria (Copenhagen criteria)”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 5. 7. 2007. г. Приступљено 26. 6. 2007.

[131] „The Greenland Treaty of 1985”. The European Union and Greenland. Greenland Home Rule Government. Архивирано из оригинала 3. 5. 2011. г. Приступљено 10. 11. 2010.

[Europa_Enlargement-132] а ^б „European Commission – Enlargement – Candidate and Potential Candidate Countries”. Europa web portal. Архивирано из оригинала 8. 4. 2012. г. Приступљено 13. 3. 2012.

[icelandover-133] Fox, Benjamin (16. 6. 2013). „Iceland's EU bid is over, commission told”. Reuters. Приступљено 16. 6. 2013.

[134] „У 2024 році Україна подасть заявку на вступ до ЄС”. www.ukrinform.ua.

[135] Makszimov, Vlagyiszlav (22. 1. 2021). „Georgian president visits Brussels in push for 2024 EU membership application”. www.euractiv.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 1. 2021.

[136] „Georgia-EU Relations Within Georgia's 2024 Objective to Apply for the EU Membership”. GeorgianJournal (на језику: грузијски). Приступљено 24. 1. 2021.

[EEA-137] Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом EEA.

[CH-138] „The EU's relations with Switzerland”. Europa web portal. Приступљено 3. 11. 2010.

[euro_use_world-139] European Commission. „Use of the euro in the world”. The euro outside the euro area. Europa web portal. Приступљено 27. 2. 2008.

[142] „Mont Blanc shrinks by 45 cm (17,72 in) in two years”. Sydney Morning Herald. 6. 11. 2009. Приступљено 26. 11. 2010.

[143] „The World Factbook”. cia.gov. Приступљено 12. 2. 2016.

[Humid_Continental_climate-144] „Humid Continental Climate”. The physical environment. University of Wisconsin–Stevens Point. 2007. Архивирано из оригинала 30. 5. 2007. г. Приступљено 29. 6. 2007.

[145] „Urban sprawl in Europe: The ignored challenge, European Environmental Agency” (PDF). 2006. Приступљено 13. 10. 2013.

[146] „Europe's overseas territories: What you need to know”. Deutsche Welle. 3. 11. 2018.

[1]

[2]

[3]

[4]

[а]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[б]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[в]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[г]

[90]

[д]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[ђ]

Нормативна контрола
Међународне	ISNI VIAF
Државне	Норвешка Шпанија Француска BnF подаци Каталонија Немачка Израел Сједињене Државе Шведска Летонија Јапан Чешка Аустралија Кореја Хрватска Пољска Португалија
Академске	CiNii
Људи	Trove
Остале	COBISS.SI Енциклопедија савремене Украјине Енциклопедија Британика Историјски речник Швајцарске IdRef

п р у Највећи урбани центри Европске уније Извор: Евростат (2021)^[87]
	№	Град	Територија	Популација	№	Град	Територија	Популација
Париз Мадрид	1.	Париз	Француска	12.348.605	11.	Амстердам	Холандија	3.316.712	Барселона Берлин
	2.	Мадрид	Шпанија	6.755.828	12.	Марсељ	Француска	3.146.578
	3.	Барселона	Шпанија	5.639.523	13.	Варшава	Пољска	3.095.025
	4.	Берлин	Немачка	5.351.765	14.	Будимпешта	Мађарска	3.033.638
	5.	Рур	Немачка	5.102.484	15.	Напуљ	Италија	2.986.745
	6.	Милано	Италија	4.339.269	16.	Минхен	Немачка	2.932.668
	7.	Рим	Италија	4.231.451	17.	Беч	Аустрија	2.890.577
	8.	Атина	Грчка	3.547.391	18.	Лисабон	Португалија	2.869.033
	9.	Хамбург	Немачка	3.353.084	19.	Штутгарт	Немачка	2.787.858
	10.	Брисел	Белгија	3.333.757	20.	Франкфурт	Немачка	2.735.932