Ukrajina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 44°-52° SGŠ, 22°-40° IGD

Ukrajina
Україна
Zastava Ukrajine Grb Ukrajine
Zastava Grb
Himna
Ще не вмерла України
Položaj Ukrajine
Glavni grad Kijev
Službeni jezik ukrajinski
predsednik: Petro Porošenko
Premijer: Arsenij Jacenjuk
Nezavisnost: Raspadom Sovjetskog Saveza
24. avgusta 1991.
Površina  
 — ukupno 603.628 km² (45 ¹)
 — voda (%) 7%
Stanovništvo  
 — 2014. 45.377.581 [1] (29 ¹)
 — gustina 77/km² 
Valuta Grivnja (100 копијка)
Vremenska zona UTC +2 do +3
Internet domen .ua
Pozivni broj +380
1 Uključuje i sporne teritorije Krima i Sevastopolja.
Ukrajina

Ukrajina (ukr. Україна) je država u istočnoj Evropi.[2] Graniči se sa Rusijom na severoistoku, Belorusijom na severu, Poljskom, Slovačkom i Mađarskom na zapadu, Rumunijom i Moldavijom na jugozapadu, a na jugu izlazi na Crno more i Azovsko more. Teritorija današnje Ukrajine je bila središte istočnoslovenske kulture u srednjem veku, pre nego što je podeljena između raznih sila, kao što su Rusija, Poljska, Litvanija, Austrijsko carstvo i Osmansko carstvo. Kratki period nezavisnosti (19171921) nakon Oktobarske revolucije 1917, okončan je uključivanjem Ukrajine u Sovjetski Savez 1922. (Ukrajinska SSR). Sadašnje granice republike su uspostavljene 1954. Ukrajina je stekla nezavisnost nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. Ukrajina je član ZND, takođe ima status posmatrača u ODKB i Evroazijskoj uniji.

Poreklo imena

Reč Ukrajina je slovenskog porekla i prvobitno je značila ono što danas nazivamo krajem, zemljom, prostorom, krajinom.

Najverovatnije reč potiče od indoevropskog korena *(s)krei- (odvajati, rezati). Neki lingvisti smatraju da se reč može tumačiti kao „najudaljeniji prostor“ ili „pogranično područje“, dok drugi reč dovode u vezu sa „rodnim krajem“ ili „vlastitom, svojom zemljom“.

Prvi put ime Ukrajina se spominje 1187. godine u Kijevskom letopisu, u kome autor piše o smrti perejaslovskog kneza. ("I plakaše za njim svi Perejaslavci a zbog njega se i Ukrajina u crno obavije). Otada će se naziv često javljati i u drugim letopisima u kojima će reč uglavnom označavati pogranične zemlje koje su bile suprotstavljene državnom središtu u Kijevu.

Sredinom 16. veka naziv Ukrajina se javlja i u stranim izvorima. Tako je u pismu turskog sultana Sulejmana upućenom poljskom kralju Žigmundu 1564. korišten izraz Ukrajina. Takođe od 16. veka pa nadalje, naziv Ukrajina se koristi isključivo u značenju zemlje ili države naseljene Ukrajincima.

Ime Ukrajina takođe je zabeleženo na evropskim geografskim kartama iz 1650, 1666, 1720. i dr. godina. Korištenje tog naziva u geografiji, u potpunosti je odgovaralo stanju u narodu, među kojim je izraz bio vrlo proširen, a o tome nam svedoče mnogobrojne pesme posvećene zbivanjima u razdoblju od 16. do 18. veka. Od tada se ime veoma proširilo, uprkos tendenciji ruske i poljske vlasti koje su predlagale druge nazive, pa čak i zabranjivale korištenje imena Ukrajina, kao što je bio slučaj sa Ruskom Imperijom u 19. veku.

Geografija

Pogled na krimsko mesto Gaspru, južna Ukrajina

Ukrajina se na kopnu graniči s 7 evropskih država s ukupnom dužinom granice od 4.663 kilometara: sa Rusijom (1.576 km), Belorusijom (891 km), Poljskom (526 km), Slovačkom (97 km), Mađarskom (103 km), Rumunijom (531 km) i Moldavijom (939 km). Ukrajina se odlikuje raznovrsnim geografskim i klimatskim uslovima. Njen središnji deo zauzimaju stepe isprekidane niskim visoravnima i slivovima reka, naročito nizijom i visoravnju reke Dnjepar.

Na severu Ukrajinu od Belorusije dele močvare reke Pripjat. Južni deo obuhvata obalnu nizinu duž Crnog i Azovskog mora, dužina iznosi 2.782 km. Istočna Ukrajina sastoji se od sleva reke Donec i zapadnog ruba Srednjoruske uzvisine. Najvažnije su obeležje zapadne Ukrajine prekrasne planine Karpata s najvišim vrhom Goverlja (2.061 m). Poluostrvo Krim na samom jugu, koji čini zasebnu geografsku jedinicu, odlikuje se sredozemnom klimom. U Krimskim planinama najviši vrh je Roman-Koš (1.545 m). Najvažnije reke su Dnjepar i Dnjestar koje teku sa severa prema jugu i utiču u Crno more.

Ukrajina sa svojom veličinom od 603.700 km i svojim strateškim položajem na istočnom ulazu u Evropu, ali i na ulazu u samo središte Evrope, predstavlja politički i privredni izrazito značajnu državu. Obiluje kvalitetnom zemljom crnicom koja se prostire na više od 58% poljoprivredno obradive površine (veličina cele Poljske). Šume u Ukrajini zauzimaju 18% i uglavnom su karakteristične za Karapte i severozapadne krajeve zemlje. Ukrajina obiluje izvorima vode. Gotovo cela zemlja isprana je tokovima manjih reka koje se ulivaju u sedam glavnih reka: Desna, Dnjepar, Dnjestar, Dunav, Pripjat, Donjec i Južni Bug.

U zemlji se nalaze dostatni izvori prirodnih resursa, posebno: železna ruda, mangan, prirodni gas, nafta, sol, sumpor, grafit, titan, magnezijum, kaolin, nikl, živa, drvo, nafta i drugi resursi. Neki izvori uopšte nisu u fazi iskorištavanja, a neki izvori potrebnijih prirodnih resursa poput prirodnog gas i nafte tek su fazi otkrivanja, posebno oni koji se nalaze uz obalu Crnog mora.

Klima

Klima u Ukrajini ima pretežno karakteristike kontinentalne klime, izuzev poluostrva Krim na kom je delimično karakteristična i mediteranska klima. Klima u Ukrajini je specifična po tome što temperature leti mogu biti poprilično visoke (i do 30 °C) za podneblje u kojem se nalazi Ukrajina, a razlog tome je blagi uticaj toplije klime koja na kopno pristiže sa Crnog mora. S druge strane, zime su ponekad poprilično hladne (i do -30 °C), često hladnije nego u većini severnijih zemalja Evrope. Razlog tome su snažni severoistočni vetrovi (iz smera Rusije) koji se zimi pružaju na ravničarskoj Ukrajini, i time je hladnoća u Ukrajini ponekad veća od one koju prikazuje termometar. Temperature se u prosjeku kreću između -8 °C zimi i 23 °C leti što Ukrajinu čini relativno ugodnom destinacijom za raznovrsne aktivnosti, razvoj industrije, poljoprivrede, turizma i ostalog. Za razliku od svojih severnijih susjeda, Ukrajina u prosjeku sa 2000 sati godišnje broji puno veći broj sunčanih dana. Žitorodna sunčana polja i teme vezane za Sunce česti su simboli Ukrajine u istočnoslovenskom svetu.

Istorija

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Ukrajine

Prvi čovek je naselio prostor današnje Ukrajine pre gotovo 300.000 godina. Tripiljska kultura (IV-III vek p. n. e.; bronzano doba), smatra se jednom od najstarijih kultura čiji su tragovi rasprostranjeni po celoj današnjoj jugozapadnoj Ukrajini. Kultura se naziva tripiljskom zbog naselja Tripilja gde je 1890. otkriveno i istraženo nalazište. Tripiljci su uzgajali žito, izrađivali glineno posuđe i svrdla kojima su obrađivali drvo i kamen. Tripiljska kultura se smatra vrhuncem razvoja neolitičkih poljoprivrednih i stočarskih plemena na tlu Evrope. Oko 1500. p. n. e. na prostoru današnje Ukrajine pojavila su se nomadska plemena. Jedno od tih plemena bili su Kimerijci (IX-VIII vek p. n. e.), o kojima je ostao trag i u pisanim izvorima. O slavnom plemenu nije pisao samo Homer u Odiseji, već i poznati antički autori poput Herodota, Kalimaha, Strabona. Kimerijci su zauzeli značajni prostor između Dnjestra i Dona a naselili su i krimsko poluostrvo. Smatra se da su oni potomci starog iranskog nomadskog plemena, genetski bliski Skitima, a upravo je Skitima, iranskom nomadskom plemenu iz Središnje Azije, u VII veku p. n. e. uspelo potisnuti Kimerijce iz današnjih ukrajinskih stepa. Nekako su u to isto vreme Grci počeli sa osnivanjem prvih kolonija na severnim obalama Crnog mora. Skiti su utemeljili moćnu državu i vladali tim područjem do oko 200. p. n. e. dok ih odatle nije proteralo drugo nomadsko pleme – Sarmati.

Na razmeđu II i III veka nove ere kroz Ukrajinu prolazi put germanskog plemena Gota. Njih 375. godine pobeđuje azijsko pleme Huni. Oni su ubrzo nakon toga stvorili moćnu državu koja se prostirala između Dona i Karpata. Na njenom je čelu bio Atila (umro 451.), no nakon nekoliko poraza u sukobima sa Rimljanima i njihovim saveznicima, država gubi moć i raspada se.

Pradomovina Slovena nema opšteprihvaćenu teritoriju. Prve zapise o Slovenima susrećemo kod rimskih autora (I-II vek) Plinija Starijeg, Tacita, Ptolemeja, gde se Sloveni nazivaju Venedima ili Venetima. Etnonim tj. naziv Sloven se prvi put susreće kod vizantskih autora. Po nekim izvorima Sloveni su se već u VI veku podelili na tri velike grupe: Venedi (Visla), Anti (Dnjepar) i Sloveni ili Sklavini (Dunav). Većina istoričara smatra seobu plemena Anta i Sklavina početkom formiranja odvojenih slovenskih naroda a samim time i ukrajinskog naroda. Poslednje velike seobe naroda na prostoru Ukrajine bile su one Bugara i Mađara, ali u to vreme već je bila ustoličena jedna od najvećih i najmoćnijih evropskih država svoga doba – Kijevska Rusija.

Srednji vek

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Polovinom 14. veka, nakon smrti Jurija II Boleslava, poljski kralj Kazimir III je započeo kampanje (1340–1366) da osvoji Galiciju-Voliniju. U međuvremenu je posle bitke na reci Irpenj srce Kijevske Rusije, uključujući Kijev, postalo deo Velikog litvanskog vojvodstva, kojim su vladali Gediminas i njegovi naslednici. Nakon Unije iz Kreva iz 1386, dinastičke unije između Poljske i Litvanije, najvećim delom današnje severne Ukrajine su vladali sve više slovenizovani litvanski plemići kao delom Velikog litvanskog vojvodstva i do 1392. galicijsko-volinjski ratovi su okončani. Poljski kolonizatori napuštenih oblasti severne i centralne Ukrajine su osnovali ili obnovili mnoge gradove. Podolje je 1340. uvršteno pod Krunu poljskog kraljevstva kao Podoljsko vojvodstvo. U južnoj Ukrajini, tj. Krimu i okolnim stepamaa, Džingis-kanov potomak Hadži I Geraj je 1441. osnovao Krimski kanat.

Novi vek

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.
Krimski kanat oko 1600.

19. vek, Prvi svetski rat i revolucija

U 19. veku je Ukrajina bila uglavnom ruralno područje na koje su najveći uticaj imale Rusija i Austrija. Porastom urbanizacija i modernizacije, pojavio se kulturni trend prema romantičarskom nacionalizmu među Ukrajinskom elitom.

Nakon preuzimanja Krima posle Rusko-turskog rata 1768—1774, značajan broj Nemaca imigrirao je nakon što ih je pozvala Katarina Velika. Imigracija Nemaca i drugih evropskih naroda imao je za cilj slabljenje turskog uticaja u ovim područjima. Sa druge strane veliki broj ljudi sa područja današnje Ukrajine se odseljavao na druge područje Ruske imperije, tako da je prema popisu iz 1897, 223.000 Ukrajinaca živelo u Sibiru i 102.000 u centralnoj Aziji.[3] Između 1896. i 1906, konstruisanjem Trans-sibirske železnice, 1,6 miliona ljudi sa ovih prostora je migrirao ka istoku.[4]

Vojnici Ukrajinske narodne armije

Nacionalističke i socijalističke partije su se razvile krajem 19. veka. Austrijska Galicija, u kojoj su postojale određene političke slobode pod uticajem Habsburgovaca, postala je centar nacionalističkog pokreta.

Ukrajinci su ušli u Prvi svetski rat na strani Centralnih sila, pod Austrougarskom, i na strani Saveznika pod Rusijom. Oko 3,5 miliona Ukrajinaca su se borili u Ruskoj carskoj armiji i oko 250.000 u austrougarskoj vojsci.[5] Tokom rata, austrougarske vlasti stvorile su se Ukrajinsku legiju koja se borila protiv Ruske imperije. Kasnije je ova legija pretvorena u Ukrajinski Galicijsku armiju koja se borila protiv boljševika i Poljaka u post-ratnom periodu (1919—23). Prorusko stanovništvo u Austriji je tokom ratom imalo velikih problema. Oko 5.000 onih koji su podržavali Rusko carstvo u Galiciji su bili pohapšeni i prebačeni po logorima u Austrougarskoj.[6]

Kada je završen Prvi svetski rat, propale su Ruska Imperija i Austrougarska. Kolapsom Ruskog carstva 1917. došlo je do stvaranja nekoliko posebnih ukrajinskih država. Ovo je vodilo u građanski rat i anarhistički pokret poznat kao Crna armija koju je predvodio Nestor Mahno razvio je Južnu Ukrajinu tokom rata.[7]

Međutim, Poljska je pobedila Zapadnu Ukrajinu u Poljsko-Ukrajinskom ratu, ali su poraženi u ratu sa boljševicima u ofanzivi na Kijev. Prema Miru u Rigi koji su zaključili Sovjeti i Poljska, zapadna Ukrajina je pripala Poljskoj, koja je zauzvrat priznatli Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku republiku u martu 1919. Ukrajina je postala deo Sovjetskog Saveza u decembru 1922.[8]

Međuratna poljska Ukrajina

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Rat u Ukrajni je nastavljen do 1921. kada je najveći deo današnje Ukrajine preuzeo Sovjetski Savez, a Galicija i Volinija su se našle su Poljskoj. Bukovinu je pripojila Rumunija, a Karpatska Rutenija je, uz posredovanje SAD, postala autonomni deo Čehoslovačke.

Značajne podzemne ukrajinske nacionalističke organizacije su radile u Poljskoj u međuratnom periodu zbog poljske nacionalne politike u zapadnoj Ukrajini, među kojima su se isticale Ukrajinska vojna organizacija i Organizacija ukrajinskih nacionalista. Pokret je postao militantan a pristupali su mi studenti i oni koji su bili na meti Poljske. Legalne Ukrajinske partije, Ukrajinska katolička crkva, štampa i privrednici su takođe radili u Poljskoj.

Ukrajina u Sovjetskom Savezu

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Građanski rat je doveo sovjetsku vlast nad razorenom Ukrajinom. Poginulo je preko 1,5 miliona osoba, a stotine hiljada su ostale bez krova nad glavom. Pored toga, sovjetska Ukrajina je morala da se suoči sa glađu iz 1921.[9] Zbog isrpljenosti Ukrajine, sovjetska upravaje bila vrlo fleksibilna tokom 1920ih.[10] Tako je pod okriljem politike ukrajinizacije koje je sprovodilo nacionalno komunističko rukovodstvo Mikole Skripnjika, sovjetsko rukovodstvo je podstrekivalo nacionalnu renesansu književnosti i umenosti. Ukrajinska kultura i jezik su doživeli renesansu, kako je ukrajinizacija postala lokalna implementacija šire sovjetske politike korenizacije.[11] Boljševici su se posvetili uvođenjeu opšte zdravstvene zaštite, obrazovanja i socijalne sigurnosti, kao i prava na rad i stanovanje.[12] Prava žena su znatno povećanjana kroz nove zakone osmišljene da iskorene viševekovne nejednakosti.[13] Većina ovih politika je naglo prekinuta početkom 1940ih nakon što je Josif Staljin učvrstio moć i postao de facto vođa komunističke partije.

Drugi svetski rat

Ukrajina je za vreme Drugog svetskog rata pretrpela najveće gubitke od sovjetskih republika. Na slici žene iz Kijeva 1941.

Nakon invazije Poljske u septembru 1939, nemačke i sovjetske su podelile teritoriju Poljske. Tako su istočna Galicija i Volinija sa svojim ukrajinskim stanovništvom ujedinjene sa ostatkom Ukrajine. Ujedinjenje koja je Ukrajina prvi put iskusila u svojoj istoriji je postao jedan od ključnih događaja u istoriji države.[14][15]

Rumunija je 1940. ustupila Besarabiju i severnu Bukovinu kao odgovor na sovjetske zahteve. Ukrajinskoj SSR su priključeni severni i južni okruzi Besarabije, severna Bukovina i oblast Herca. Zauzzvrat je iz nje su izdvojeni zapadni delovim Moldavske Autonomne Socijalističke Republike novoosnovanoj Moldavskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici. Svi ovi teritorijalni dobici su međunarodno priznati Pariskim mirovnim ugovoroima iz 1947.

Razoreni Kijev u Drugom svetskom ratu

Nemačke armije su napale Sovjetski Savez 22. juna 1941, započevši četiri godine surovog totalni rattotalnog rata. Sile Osovine su na početku napredovale protiv očajničkih, ali i neuspešnih napora Crvene armije. U bici u obruču Kijeva, gradu je proglašen za grada-heroja, pošto je otpor Crvene armije i lokalnog stanovništva bio žestok. Više od 600.000 sovjetskih vojnika je ubijeno ili odvedeno u zarobljeničke logore.[16][17]

Iako se većina Ukrajinaca borila u redovima Crvene armije i sovjetskih partizana,[18] neki pripadnici tajnih ukrajinskih nacionalističkih organizacija su osnovali Ukrajinsku pobunjeničku armiju, antisovjetsku nacionalističku formaciju u Galiciji. Sa vremena na vreme ona je bila u savezu sa nacistima, i vršila je masakre nad Poljacima, a posle rata je nastavila da se borit poritv Sovjetskog Saveza. Koristeći gerilsku taktiku, pobunjenici su napadali i terorisali sve za koje su smatrali da predstavljaju ili na bilo koji način sarađuju sa sovjetskom državom.[19][20] U isto vreme, Ukrajinska oslobodilačka armija, još jedan nacionalistički pokret, se borio uz naciste. Ukupno, broj Ukrajinaca koji su se borili u redovima Crvene armije se procenjuje na od 4,5 miliona[18] do 7 miliona. Prosovjetski partizani su brojali oko 47.800 boraca na početku okupacije do 500.000 na vrhuncu u 1944; a od toga oko polovina su bili Ukrajinci.[21] Brojke boraca Ukrajinske pobunjeničke armije nisu vrlo pouzdane, a njihove brojke idu od 15.000 do 100.000 boraca.[22][23]

Sovjetski vojnici pripremaju splavove da pređu reku Dnjepar (na znaku piše „Na Kijev!") tokom bitke na Dnjepru iz 1943.

Najveći deo Ukrajinske SSR je bio organizovan u Rajhskomesarijat Ukrajina, sa ciljem iskorišćavanja njenih resursa i eventualno naseljavanje Nemaca. U početku su neki zapadni Ukrajinci, koji su postali žitelji Sovjetskog Saveza tek 1939. dočekivali Nemce kao oslobodice. Međutim, brutalna nemačka uprava ih je brzo okrenula protiv njih. Nacistički upravnici osvojenih sovjetskih teritorija su se malo trudili da iskoriste nezadovoljstvo Ukrajinaca Staljinovim političkim i ekonomskim politikama.[24] Umesto toga, nacisti su očuvali sistem kolektivnih farmi, sistematski vršili genocid nad Jevrejima, deportovali ljude na prinudni rad u Nemačkoj i započeli sistematsko raseljavanje Ukrajine i Poljske da bi ih pripremili za nemačku kolonizaciju.[24] Blokirali su i prevoz hrane Dnjeprom.[25]

Ukupni gubici naneti stanovništvu Ukrajine u Drugom svetskom ratu se procenjuje na između pet i osam miliona osoba, uključujući i procenjenih milion i po Jevreja koje su ubile ajnzacgrupe, ponekad uz pomoć lokalnih saradnika. Od procenjenih 8,7 miliona sovjetskih vojnika koji su pali u borbi protiv nacista, oko 1,4 miliona su bili etnički Ukrajinci. Dan pobede se slavi kao jedan od deset ukrajinskih nacionalnih praznika.

Posleratna Ukrajina

Ukrajinska SSR je bilo teško razorena ratim i zahtevala je značajne napore za oporavak. Uništeno je više od 700 gradova i varoši i 28.000 sela.[26] Stanje je pogoršala glad iz 1946-47, koju je izazvala suša i ratno razaranje infrastrukture. Broj žrtava ove gladi varira, a najniže procene su nekoliko desetina hiljada.[27][28][29]

Ukrajinska SSR je 1945. bila jedna od osnivača Ujedinjenih nacija.[30] Posleratna etnička čišćenja su se dogodila u proširenom SovjetskomSavezu. Do 1. januara 1953. Ukrajinci su bili samo iza Rusa među odraslim specijalnim deportovanim osobama, čineći 20% tog broja.[31] Pored toga, oko 450.000 Nemaca iz Ukrajine i 200.000 Krimskih Tatara su bili predmet prinudnih deportacija.[31]

Nakon smrti Josifa Staljina 1953., Nikita Hruščov je postao novi vođa Sovjetskog Saveza. Nakon što je služio kao prvi sekretar Komunističke partije Ukrajinske SSR između 1938. i 1949, Hruščov je bio upoznat sa stanjem u republici. Nakon što je preuzeo vlast u celom Sovjetskom Savezu, počeo je da naglašava prijateljstvo Ukrajinaca i Rusa. Godine 1954. je široko obeležavana 300-a godišnjica Perejaslavskog sporazuma. Krim je 1954. premešten iz Ruske SFSR u Ukrajinsku SSR .[32]

Harkov tokom poznog sovjetskog perioda (1981)

Do. 1950. Ukrajinska SSR je potpuno premašila predratne nivoe industrijske proizvodnje.[33] Tokom petogodišnjeg plana od 1946-1950. skoro sovjetskog budžeta je investirano u sovjetsku Ukrajinu, što je bilo povećanje od 5% od predratnih planova. Kao posledica toga, broj ukrajinske radne snage se povećao 33,2% od 1940. do 1955. dok je inddustrijska proizvodnja porasla 2,2 puta u istom periodu.

Sovjetska Ukrajina je ubrzo postala evropski lider u industrijskom proizvodnji,[34] i važan centar sovjetske namenske industrije i visokotehnoloških istraživanja. Takva važna uloga je za posledocu imala veliki uticaj lokalne elite. Mnogi članovi sovjetskog rukovodstva su dolazili iz Ukrajine, a od njih je najpoznatiji Leonid Brežnjev. On je kasnije istisnuo Hruščova i postao je novi sovjetski vođa od 1964. do 1982. Mnogi poznati sovjetski sportisti, naučnici i umetnici su dolazili iz Ukrajine.

Napušteni grad Pripjat.

Dana 26. aprila 1986. reaktor br. 4 u nuklearnoj elektrani Černobilj je eksplodirao i izazvao Černobiljsku katastrofu, najveću nesreću na nuklearnim reaktorima u istoriji.[35] U vreme nesreće, 7 miliona ljudi je živelo u kontaminiranim oblasti, a od toga 2,2 miliona u Ukrajini.[36] Posle nesreće, novi grad Slavutič je sagrađen izvan evakuisane zone da u njemu žive radnici elektrane, koja je povučena iz upotrebe 2000. Izveštaj iz 2008. koji su sačinile Međunarodna agencija za atomsku energiju i Svetska zdravstvena organizacija je pripisao nesreći 56 direktnih smrtnih slučajeva i procenile da je ona izazvala 4000 više smrti zbog raka.[37]

Nezavisna Ukrajina

Ukrajinke pored Opere u Lavovu.
Polaganje venaca u Babin Jaru 1991, gde su nacisti ubili oko 100.000 osoba.

Nova ukrajinska Vrhovna rada je 16. jula 1990. usvojio Deklaraciju o nezavisnosti Ukrajine, mesec dana pošto je sličnu deklaraciju usvojio i Vrhovni sovjet Ruske SFSR. Deklaracija je naglasila pravo na samoopredeljenje ukrajinskog naroda i preimućstvo ukrajinskih zakona nad sovjetskim zakonima na teritoriji Ukrajinske SSR. Ovim je počeo period sukoba između centralne vlasti i republika Sovjetskog Saveza. U avgustu 1991. konzervatina struja među komunističkim vođama Sovjetskog Saveza je pokušala da izvede držani udar, smeni Mihaila Gorbačova i vrati Komunističku partiju na vlast. Nakon neuspeha državnog udara, ukrajinski parlament je usvojio Zakon o nezavisnosti, kojom je parlament proglasio Ukrajinu za nezavisnu državu.

Referendum i prvi predsednički izbori održani su 1. decembra 1991. Tog dana je više od 90% biračkog tela izrazilo podršku Zakonu o nezavisnosti i izabrali dotadašnjeg predsednika Vrhovne rade Leonida Kravčuka za prvog predsednika države. Na sastanku u Brestu u Belorusiji 8. decembra, koji je pratio sastanat u Alma Ati, lideri Belorusije, Rusije i Ukrajine Stanislav Šuškevič, Boris Jeljcin i Leonid Kravčuk su zvanično raspustili Sovjetski Savez i osnovali Zajednicu nezavisnih država.

Između 1992. i 1995. godine, Krim je bio samoproglašena polunezavisna republika, koja se protivila centralnim vlastima Ukrajine. U martu 1994. Ukrajina je zbog vlastite i međunarodne bezbednosti donela odluku da sama do 1996. postane ne-nuklearna sila, što je ujedno bio podsticaj svim ostalim bivšim sovjetskim republikama (izuzev Rusije) da se odreknu nuklearnog naoružanja. Ukrajina je zauzvrat dobila međunarodne garancije Rusije, SAD i ostalih nuklerarnih sila o poštovanju njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Memorandumom iz Budimpešte, koji su 1994. potpisali Bil Klinton, Džon Mejdžor, Boris Jeljcin i Leonid Kučma sve strane su se obavezale da će štititi postojeće ukrajinske granice. Nakon toga, vlasti Krima su primorane da prihvate status autonomne republike u Ukrajini. Sporazumom Rusije i Ukrajine iz 1997. Ukrajina je pristala da iznamljuje Rusiji vojnu luku u Sevastopolju za potrebe Ruske crnomorske flote.

Žrtve Staljinovih Velike čisteke u masovnoj grobnici kod Kijeva 2011.

Iako ideja o nezavisnoj ukrajinskoj državi nije prethodno postojala u umovime kreatorima međunarodne politike,[38] Ukrajina je na početku smatrana republikom sa povoljnim ekonomskim uslovima u poređenju sa drugin regionima drugim bivšim sovjetskim republikama.[39] Međutim, država je doživela dublji ekonomski pad u odnosu na neke druge bivše sovjetske republike. Tokom recesije između 1991. i 1990, Ukrajina je izgubila 60% svog BDP,[40] i doživela petocifrenu inflaciju.[41] Razočarani ekonomskim uslovima, kao i težinom krize i korupcijom, Ukrajinci su često organizovali proteste i štrajkove.[42]

Ukrajinska privreda se stabilizovala krajem 1990ih. Nova valuta, grivnja, je uvedena 1996. Od 2000. država je doživela postepeni realni ekonomski rast, u proseku oko 7 % godišnje.[43] Novi ustav Ukrajine je usvojen 1996. za vreme drugog predsednika Leonida Kučme. kojim je Ukrajina pretvorena u polupredsedničku republiku i uveden stabilan politički sistem. Međutim, Kučma je kritikovan za korupciju, izbornu prevaru, ograničavanje slobode govora i koncentrisanje previše moći u svom kabinetu.[44]

Narandžasta revolucija

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Narandžasta revolucija
Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Euromajdan i Krimska kriza

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Administrativna podela

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Ukrajine
Politička mapa Ukrajine

Ukrajina je podeljena na 24 administrativne jedinice koje se nazivaju oblastima, jednu autonomnu republiku i dva grada sa posebnim statusom. Oblasti se dele na manje jedinice koje se nazivaju rajonima.

Većina ukrajinskih se oblasti naziva prema oblasnom središtu (npr. Lavovska oblast). Uz to, još se tradicionalno na koren reči oblasnog središta dodaje sufiks –ščin- i na taj način su nastali tradicionalni nazivi poput Odeščina, Kijevščina.

Jedino se Volinjska i Zakarpatska oblast sa središtima u Lucku i Užgorodu ne pridržavaju tog korena. Kijev kao glavni grad je administrativno zasebna jedinica koja je ujedno i središte istoimene oblasti. Uz njega, još je Sevastopolj grad sa posebnim statusom. Oblasno središte je najčešće najveći i najrazvijeniji grad u regiji.

Autonomna Republika Krim

Autonomna Republika Krim (ukr. Автономна Республіка Крим, rus. Автономная Республика Крым), nekada pod imenom Krimska oblast Ukrajinske SSR, geografski je smeštena na krimskom poluostrvu na jugu Ukrajine. Glavni grad AR Krim je Simferopolj. 11. marta 2014. godine Krimski parlament je usvojio deklaraciju o nezavisnosti Republike Krim, da bi 18. marta 2014. Republika Krim ušla u sastav Ruske Federacije, na osnovu sporazuma koji su potpisali ruski predsednik Vladimir Putin i krimski lideri. Grad Sevastopolj je istog dana takođe postao deo Ruske federacije, kao grad sa federalnim statusom. Ukrajinske vlasti smatraju Krim svojom teritorijom.

Popis ukrajinskih oblasti

Oblast ukrajinski Tradicionalni naziv Središte
Vinička oblast Вінницька область Вінниччина Vinica (Вінниця)
Volinjska oblast Волинська область Волинь Luck (Луцьк)
Dnjipropetrovska oblast Дніпропетровська область Дніпропетровщина Dnjepropetrovsk (Дніпропетровськ)
Donječka oblast/Donbas Донецька область Донеччина/Донбас Donjeck (Донецьк)
Žitomirska oblast Житомирська область Житомирщина Žitomir (Житомир)
Zakarpatska oblast Закарпатська область Закарпаття Užgorod (Ужгород)
Zaporoška oblast Запорізька область Запоріжжя Zaporožje (Запоріжжя)
Ivano-Frankivska oblast Івано-Франківська область Івано-Франківщина Ivano-Frankivsk (Івано-Франківськ)
Kijevska oblast Київська область Київщина Kijev (Київ)
Kirovogradska oblast Кіровоградська область Кіровоградщина Kirovograd (Кіровоград)
Luganska oblast Луганська область Луганщина Lugansk (Луганськ)
Lavovska oblast Львівська область Львівщина Lavov (Львів)
Mikolajivska oblast Миколаївська область Миколаївщина Mikolajiv (Миколаїв)
Odeška oblast Одеська область Одещина Odesa (Одеса)
Poltavska oblast Полтавська область Полтавщина Poltava (Полтава)
Rivanjska oblast Рівненська область Рівненщина Rovno (Рівне)
Sumska oblast Сумська область Сумщина Sumi (Суми)
Ternopoljska oblast Тернопільська область Тернопільщина Ternopolj (Тернопіль)
Harkovska oblast Харківська область Харківщина/Слобожанщина Harkov (Харків)
Hersonska oblast Херсонська область Херсонщина Herson (Херсон)
Hmeljnička oblast Хмельнитська область Хмельниччина Hmeljnickij (Хмельницький)
Čerkaška oblast Черкаська область Черкащина Čerkasi (Черкаси)
Černovicka oblast Чернівецька область Буковина Černivci (Чернівці)
Černigivska oblast Чернігівська область Чернігівщина Černigov (Чернігів)

Demografija

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Demografija Ukrajine
Ukraine ethnic 2001 by regions and rayons.PNG
Demografska karta Ukrajine

Etnički Ukrajinci sačinjavaju oko 77,8 % sveukupnog stanovništva Ukrajine. Od nacionalnih manjina najbrojniji su Rusi 17,3 % iza kojih slede Rusini (Zakarpatska oblast) oko 0,9 %. Važno je napomenuti da službena ukrajinska vlast ne priznaje Rusine kao poseban narod, već kao deo ukrajinskog etnosa, a njihov rusinski jezik, ukrajinskim dijalektom. U Hrvatskoj i Srbiji (na prostoru AP Vojvodina), Rusini su priznati kao nacionalna manjina.

Od ostalih manjina prisutni su Rumuni i Moldavci (0,8 %), Belorusi (0,6 %), Krimski Tatari (0,5 %), Bugari (0,4 %), Mađari, Poljaci (0,4 %), Jevreji (0,3 %) i Romi.

Jezik

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ukrajinski jezik
Mapa rasprostranjenosti ukrajinskog jezika
UkraineNativeLanguagesCensus2001detailed-en.png

Službeni jezik u Ukrajini je ukrajinski, iako je znanje ruskog jezika veoma važno kako na kulturnom tako i na ekonomskom planu. Ukrajinski govori oko 55% dok ruski oko 45% stanovništva (oko 67,5% stanovnika smatra ukrajinski svojim maternjim jezikom, dok ruski smatra 29,6% stanovnika, prema popisu iz 2001). Književni ukrajinski se govori u zapadnoj Ukrajini, najviše u Lavovu. Ruski prevladava u središnjoj Ukrajini i u velikim gradovima (Kijev, Odesa, Sevastopolj), dok je suržik (mešavina ukrajinskog i ruskog, karakterističan po korištenju ukrajinske gramatike i fonetike i ruskog rečnika) rasprostranjen po ruralnim područjima i manjim gradovima. Istočna Ukrajina je pod snažnim ruskim uticajem i tamo sa visokim postotkom prevladava ruski jezik. Na Krimu, ukrajinski jezik je skoro odsutan, uprkos pokušajima njegovog uvođenja kao jedino dopuštenog jezika u administraciji, medijima i reklamiranju.

Broj učenika koji se školuju na ruskom jeziku znatno je pao u poslednjih 10 godina (sa 41% na 24%). Ipak, mnoge ukrajinske gradske škole su de facto ruskojezične, posebno na istoku i jugu zemlje. Ruski jezik i dalje ostaje jezikom međunarodnog sporazumevanja za velik broj Ukrajinaca i jezik koji je razumljiv širom Ukrajine.

Nakon usvajanja zakona o manjinskim jezicima 2012. ruski jezik je imao status zvaničnog u Dnjepropetrovskoj, Donječkoj, Zaporoškoj, Luganskoj, Mikolajivskoj, Odeškoj, Harkovskoj, Hersonskoj oblasti, Sevastopolju i AR Krim. Osim toga u Zakarpatskoj oblasti mađarski jezik je imao zvaničan status u mestu i rejonu Beregovo, u rejonu Vinogradov i u mestu Šalanki, a rumunski jezik u mestu Bila Cerkva. U Černivačkoj oblasti u mestu Tarasovci zvaničan je bio moldavski jezik a u mestu Nižnji Petrovci rumunski jezik. Nakon revolucije 2014. zakon o manjinskim jezicima je ukinut čime su oni izgubili zvanični status.

Najveći gradovi

Kijev
Kijev
Harkov
Harkov
Odesa
Odesa
Dnjepropetrovsk
Dnjepropetrovsk
Poredak Grad Oblast Broj stanovnika Donjeck
Donjeck
Zaporožje
Zaporožje
Lavov
Lavov
Krivi Rog
Krivi Rog
1 Kijev Kijev 2.786.518
2 Harkov Harkovska oblast 1.440.676
3 Odesa Odeška oblast 1.003.705
4 Dnjepropetrovsk Dnjepropetrovska oblast 1.001.612
5 Donjeck Donječka oblast 977.257
6 Zaporožje Zaporoška oblast 776.918
7 Lavov Lavovska oblast 758.351
8 Krivi Rog Dnjepropetrovska oblast 670.068
9 Mikolajiv Mikolajivska oblast 499.659
10 Marijupolj Donječka oblast 489.702
11 Lugansk Luganska oblast 470.152
12 Makejevka Donječka oblast 398.058
13 Vinica Vinička oblast 369.200
14 Simferopolj Krim 359.551
15 Sevastopolj Sevastopolj 380.301
16 Herson Hersonska oblast 340.525
17 Poltava Poltavska oblast 298.492
18 Černigov Černigovska oblast 296.896
19 Čerkasi Čerkaška oblast 287.591
20 Sumi Sumska oblast 272.899
http://www.geonames.org/AL/largest-cities-in-ukraine.html


Privreda

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Kultura

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Reference

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Münz & Ohliger (2003).
  4. ^ Subtelny (2000), str. 262.
  5. ^ Subtelny (2000), str. 340–344.
  6. ^ Horbal, Bogdan. „Talerhof“. The world academy of Rusyn culture Приступљено 20. 1. 2008.. 
  7. ^ Cipko, Serge. „Makhno, Nestor“. Encyclopedia of Ukraine Приступљено 17. 1. 2008.. 
  8. ^ Subtelny (2000), str. 385.
  9. ^ Famine, Encyclopedia of Ukraine
  10. ^ Subtelny (2000), str. 380.
  11. ^ Greška citiranja Loša oznaka <ref>; nema teksta za ref-ove pod imenom Britannica.; $2
  12. ^ „Communism“. Communism. Archived from the original on 1 November 2009 Приступљено 5. 7. 2008.. 
  13. ^ Cliff (), str. 138–39.
  14. ^ Wilson (), str. 17.
  15. ^ Subtelny (2000), str. 487.
  16. ^ Roberts (), str. 102.
  17. ^ Boshyk (), str. 89.
  18. ^ a b „World wars“. Encyclopedia of Ukraine Приступљено 20. 12. 2007.. 
  19. ^ Piotrowski (), str. 352-54.
  20. ^ Weiner (), str. 127-237.
  21. ^ Subtelny (), str. 476.
  22. ^ Magocsi (), str. 635.
  23. ^ „Ukrainian Insurgent Army“. Encyclopedia of Ukraine Приступљено 20. 12. 2007.. 
  24. ^ a b „Ukraine – World War II and its aftermath“. Encyclopædia Britannica Приступљено 28. 12. 2007.. 
  25. ^ Berkhoff (2004), str. 164.
  26. ^ „Ukraine: World War II and its aftermath“. Encyclopædia Britannica (fee required). Archived from the original on 29. 9. 2007. Приступљено 12. 9. 2007.. 
  27. ^ Кульчинский [Kulchytsky], Станислав [Stanislav] (2–8 октября [October] 2004), „Демографические потери Украины в XX веке“ (на Russian), Зеркало Недели [The Mirror of the Week] (RU: [Demoscope]) 
  28. ^ „Демографические потери Украины в XX веке [Demographic losses of Ukraine in the XX century]“ (на Russian). Зеркало Недели. Archived from the original on 21. 7. 2006. Приступљено 8. 1. 2014.. 
  29. ^ „Демографічні втрати України в хх столітті [Demographic losses in Ukraine twentieth century]“ (на Ukrainian). Зеркало Недели. Archived from the original on 13. 3. 2007. Приступљено 8. 1. 2014.. 
  30. ^ „Activities of the Member States – Ukraine“. United Nations Приступљено 17. 1. 2011.. 
  31. ^ a b Malynovska, Olena (14. 6. 2006.). „Migration and migration policy in Ukraine“. 
  32. ^ „The Transfer of Crimea to Ukraine“. International Committee for Crimea. July 2005 Приступљено 25. 3. 2007.. 
  33. ^ „Ukraine – The last years of Stalin's rule“. Encyclopædia Britannica (fee required). Archived from the original on 15. 1. 2008. Приступљено 28. 12. 2007.. 
  34. ^ Magocsi (), str. 644.
  35. ^ Remy, Johannes (1996). „'Sombre anniversary' of worst nuclear disaster in history – Chernobyl: 10th anniversary“. UN Chronicle (Find articles). Archived from the original on 28. 6. 2012. Приступљено 16 December 2007. 
  36. ^ „Geographical location and extent of radioactive contamination“. Chernobyl.info. Swiss Agency for Development and Cooperation. Archived from the original on 30. 6. 2007. Приступљено 8. 1. 2014.. 
  37. ^ „IAEA Report“. In Focus: Chernobyl Приступљено 31. 5. 2008.. 
  38. ^ Szporluk (1994), str. 118.
  39. ^ Shen (), str. 41.
  40. ^ „Ukrainian GDP (PPP)“. World Economic Outlook Database, October 2007. International Monetary Fund (IMF) Приступљено 10. 3. 2008.. 
  41. ^ Figliuoli, Lorenzo; Lissovolik, Bogdan (2002). „The IMF and Ukraine: What Really Happened“. International Monetary Fund Приступљено 16. 12. 2007.. 
  42. ^ Aslund, Anders; Aslund, Anders (Autumn 1995). „Eurasia Letter: Ukraine's Turnaround“. Foreign Policy (JSTOR) 100 (100): 125-143. DOI:10.2307/1149308. JSTOR 1149308. 
  43. ^ „Macroeconomic Indicators“. National Bank of Ukraine. Archived from the original on 21. 10. 2007.. 
  44. ^ Wines, Michael (1. 4. 2002.). „Leader's Party Seems to Slip In Ukraine“. The New York Times Приступљено 24. 12. 2007.. 

Literatura

Spoljašnje veze

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

title=Vikiputovanja

Vikiputovanja imaju više informacija na vezi: