Francuska

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Francuska Republika
République française
Zastava Francuske Grb Francuske
Zastava Grb
krilatica: Sloboda, jednakost i bratstvo
(fr.
Liberté, Égalité, Fraternité)
Himna
Marseljeza
Položaj Francuske
Glavni grad Pariz
Službeni jezik francuski
Oblik države Republika
 — Predsednik Fransoa Oland
 — Premijer Manuel Vals
Nezavisnost  
 — Franačka kraljevina 486
 — Verdenski ugovor 843
Pristup u EU 25. mart 1957.
Površina  
 — ukupno 640.679[1][a] km² (43.)
 — voda (%) 0,26
Stanovništvo  
 — 2014. 65,906,000 [2] (20.)
 — 2014. 63.929.000
(Metropolska Francuska)
 — gustina 116/km² (89.)
BDP (PKM) 2010 približno
 — ukupno $2,145 milijardi (7.)
 — po glavi stanovnika 34.077 (20.)
IHR (2010) 0,872 (14) — veoma visok
Valuta Evro ()
Vremenska zona UTC +1 do +2
Internet domen .fr
Pozivni broj +33

Francuska (fr. La France), zvanično Francuska Republika (fr. République française) država je u zapadnoj Evropi.[3] Francuskoj pripadaju i prekomorske teritorije, od kojih Gvadelup, Martinik, Francuska Gvajana i Reinion, Majot (u Indijskom okeanu) predstavljaju punopravni deo francuske republike. Površina Francuske (računajući i njene prekomorske posede) je 640.679 km², a njenog evropskog dela oko 547.030 km². Po površini je 42. država u svetu, a treća u Evropi posle Rusije i Ukrajine i najveća u Evropskoj uniji. Graniči se sa Belgijom, Luksemburgom, Nemačkom, Švajcarskom, Italijom, Monakom, Španijom i Andorom i ima izlaz na Atlantski okean i Sredozemno more. Preko ovih van-evropskih teritorija, Francuska se graniči i sa Brazilom, Surinamom i Holandskim Antilima. Po proceni iz 2009. Francuska je imala 65.073.482 stanovnika.[4] Glavni i najveći grad Francuske je Pariz, a ostali veći gradovi su: Marselj, Lion, Tuluza, Nica, Nant, Strazbur, Bordo, Lil i Tulon.

Teritorija savremene Francuske je skoro ista kao i teritorija antičke Galije, koju je naseljavalo keltsko pleme Gali. Galiju je pokorio Rim u 1. veku p. n. e. U 4. veku, germanska plemena, od kojih su najznačajniji Franci, su se naselili na teritoriju Galije. Franačka država je svoj vrhunac imala krajem 8. i početkom 9. veka. Ugovorom iz Verdena (843), Franačko carstvo je podeljeno na tri dela, a iz njenog zapadnog dela razvila se današnja Francuska. Francuska je bila jedna od najvećih svetskih sila od kraja 17. veka. Ona je u 18. i 19. veku, stvorila veliku kolonijalnu imperiju širom Severne Amerike, zapadne Afrike i jugoistočne Azije.

Francuska je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, NATO-a, grupe G8 i Evropske ekonomske zajednice, današnje Evropske unije. Takođe je jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti i nuklearna sila.

Geografija[uredi]

Fizička mapa Francuske

Najveći deo Francuske se nalazi u zapadnoj Evropi. Na severoistoku se graniči sa Belgijom i Luksemburgom, Nemačkom i Švajcarskom na istoku, na jugoistoku sa Monakom i Italijom i na jugu sa Španijom i Andorom. Sa severa i zapada zapljuskuje je Atlantski okean (odnosno Biskajski zaliv i kanal Lamanš), a na jugu Sredozemno more (Lionski zaliv i Ligursko more). U sastavu Francuske je ostrvo Korzika u Sredozemnom moru i više od 20 prekomorskih departmana i zavisnih teritorija.

Metropolitanska Francuska zauzima oko 547.030 km², po čemu je najveća država Evropske unije. Zbog specifičnog izgleda geografske mape, Francusku popularno nazivaju „šestougao“ (fr. l'Hexagone).

Reljef[uredi]

Monblan, najviši vrh zapadne Evrope
Selo na Centralnom masivu u podnožju ugašenog vulkana

U Francuskoj postoji raznovrsni oblici reljefa, od primorskih ravnica na severu i zapadu do venačnih planina na jugu i jugoistoku zemlje. Na jugu Francuska je od Pirinejskog polustrva odvojena vencem Pirineja, a na jugoistoku Alpima. Mon Blan, visok 4.807 m je drugi najviši vrh Evrope i najviši vrh u njenom zapadnom delu, a nalazi se na granici Francuske i Italije. Ovde reke su razvile duboke doline, a glečeri koji su i zauzimali u ledenom dobu su ih dodatno proširili i produbili. Za razliku od Alpa, Pirineji u ledenom dobu nisu bili toliko podložni glacijaciji, pa tu nema velikih glečera, jezera i dolina koji su karakteristični za Alpe. Zbog visine Pirineja, putevi između Španije i Francuske su vrlo ograničeni. Alpi se prema severu nastavljaju Jurskim planinama koje su granica prema Švajcarskoj. U centralnom delu Francuske nalazi se Centralnog masiva, valovita visoravan visoka prosečno od 800 do 1000 metara, sa koje se mestimično uzdižu kupe ugašenih vulkana visine do 1.900 m. Doline Rone i Saone odvajaju ove gromadne planine od Alpa. Druga grupa starih gromadnih planina su Vogezi čija visina ide do 1.200 m. Dolina Rajne deli Vogeze od Švarcvalda u Nemačkoj.

Ostatak Francuske čine nizije. Na severu se nalazi Pariski basen, u kojem je smešteno privredno i populacijsko jezgro Francuske. Parisku kotlinu okružuju Armorikanski masiv, Centralni masiv, Vogezi i Ardeni. Oko Pariza postoji sistem koncentričnih grebena, koji razdvajaju uske ravnice. Na jugozapadu u podnožju Pirineja nalazi se Akvitanska nizija, koja se široko otvara prema moru. Akvitanska nizija je ravnica sa plodnim zemljištem.

Klima[uredi]

Klimatske prilike u Francuskoj su vrlo raznovrsne. Za zapad i sever države svojstvena je okeanska klima, koja je najviše izražena u Bretanji. Prosečna julska temperatura je oko 16 °C, a januarska oko 7 °C. Temperaturne razlike se povećavaju prema istoku, uz više vedrih i hladnih zimskih dana, ali su i leta prilično vedra i vruća, sa malo padavina, koja su ravnomerno raspoređena u svim godišnjim dobima. Planinski krajevi imaju oštriju klimu sa dugim snežnim zimama. Južno od Alpa klima je izrazito sredozemna.

Vode[uredi]

Donji tok Sene

Reke Francuske se pripadaju basenu Atlantskog okeana i Sredozemnog mora. Većina njih ističe sa Centralnog masiva, Alpa i Pirineja. Najduže reka su:

  • Sena (775 km) — ravničarska reka koja ima široko razgranat sliv sa velikim pritokama Marnom i Oazom. Protiče kroz Pariz, a uliva se u Lamanš.
  • Garona (575 km) — ima izvor u španskom delu Pirineja, protiče kroz Tuluz i Bordo, a pri ušću u Atlantski okean sa Dordonjom obrazuje široki estuar Žirondu. Glavne pritoke su Tarn i Lot (reka).
  • Rona (812 km) — najplovnija reka Francuske, izvire u švajcarskim Alpima iz Ronskog lednika i protiče kroz Ženevsko jezero. Kod Liona prima Saonu, a druge veće pritoke su Durans i Izer. Utiče u Sredozemno more u delti Kamarg, u kojoj se nalazi najniža tačke Francuske od -2 m.
  • Loara (1020 km) — najduža reka Francuske, izvire na Centralnom masivu. Prima više pritoka, od kojih su najpoznatije Alije, Šer, Endr i Vjen.

Najveće jezero je Ženevsko jezero (drugo ime: jezero Le Man, 582 km²).

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Francuske

Praistorija[uredi]

Crteži iz pećine Lasko

Ljudsko prisustvo na teritoriji Francuske se može pratiti do doba donjeg paleolita. Jedan od najstarijih arheoloških nalazišta se nalazi u pećini kod Šilaka (Gornja Loara) od pre 1.800.000 godina. Neandertalci su počeli da osvajaju Evropu pre oko 200.000 godina, ali čini se da su izumrli pre oko 30.000 godina, verovatno jer su izgubili u trci sa današnjim ljudima tokom ledenog doba. Prvi moderni ljudi (Homo sapiens) su se pojavili u Evropi i Francuskoj pre oko 50.000 godina u periodu gornjeg paleolita. Arheološka nalazišta iz gornjeg paleolita kod mesta Kro Manjon (kromanjonski čovek), Grimaldi i Šanselada u dolini Dordonje, stara oko 25.000 godina. U Francuskoj se nalazi veliki broj oslikanih pećina iz vremena gornjeg paleolita, od kojih je verovatno najpoznatija pećina Lasko (Dordonja, oslikana pre oko 15.000 godina p. n. e.). Iz vremena neolita najstarije poznato nalazište je kod Kortezona (Vokliz), iz oko 4.500. p. n. e.

U periodu mezolita zemljoradnja je postepeno smanjila značaj pećina, a u neolitu (od 3. milenijuma p. n. e) pojavile su se megalitske kulture. U bronzano doba (oko 1500. p. n. e) počeli su se da se razvijaju trgovački putevi. Gvozdeno doba i keltska kultura pojavile su se tokom prvog milenijuma p. n. e.

Naselja na teritoriji današnje Francuske dala su imena nekolicini praistorijskih kultura, kao što Ašelska, Musterska, Solitrenska ili Magdalenska kultura.

Stari vek[uredi]

Vercingetoriks se predaje Juliju Cezaru posle opsade Alezije

Teritorije današnje Francuske, Belgije, severozapadne Nemačke i severne Italije obuhvatala je regija Galija u kojoj su u davnoj prošlosti živeli drevni keltski narod Gali. Oni su se ovde doselili oko 8. veka p. n. e.[5], a u 3. veku p. n. e. zauzeli ceo region. U donjem toku Garone živeli su Akvitanci, bliski Baskima. Gali su su osnovali gradove Luteciju i Burdigalu, dok su Akvitanci osnovali Tolosu. Oko 680. p. n. e. na mediteranske obale stigli su grčki kolonisti koji su osnovali Masiliju, Nikaju i Antib. Gali su često ratovali sa Akvitancima i Germanima, a između 393. i 388. p. n. e. vojska Gala predvođena Brenom je napala Rim nakon bitke na Aliji.

Kada je kartaginski vojskovođa Hanibal u Drugom punskom ratu prošao kroz jug Galije, unajmio je galske plaćenike koji su se borili na njegovoj strane u bici kod Kane. Jug Francuske je bio važan Rimljanima kao kopnena veza do Hispanije pa su iskoristili galski napad na rimskog saveznika Masaliju da stave Narbonsku Galiju je pod rimsku vlast oko 125. p. n. e. Rimski konzul Gaj Julije Cezar je 51. p. n. e, nakon Galskih ratova, pokorio ostatak Galije. Uprkos galskom otporu koji je predvodio Vercingetoriks, Gali nisu odbili Rimljane. Gali su na početku imali uspeha kod Gergovije, ali su konačno poraženi kod Alezije.

Za vreme Rimskog carstva, galsko-rimska civilizacija je napredovala. Gali su usvojili latinski jezik i kulturu. Od latinskog će se vremenom razviti francuski jezik. Od drugog do petog veka nove ere stanovnici Galije su prihvatili hrišćanstvo. U deceniji nakon što su Persijanci zarobili rimskog cara Valerijana, rimski namesnik Postum je 260. uspostavio kratkotrajno Galorimsko carstvo, koje je pored Galije obuhvatalo Pirinejsko poluostrvo i Britaniju. Galorimsko carstvo je skršio car Aurelijan posle pobede u bici kod Šalona 274. godine.

U Armoriku su se u 4. veku doselili Kelti iz Britanije. Oni su govorili danas izumrli jezik iz kog se razvio današnji bretonski jezik. Godine 418. provincija Akvitanija je data Vizigotima u zamenu za pomoć u borbi protiv Vandala. Vizigoti su prethodno 410. godine opljačkali Rim i osnovali prestonicu u Tuluzu. Rimsko carstvo je imalo problema da se izbori sa svim napadima varvara. Flavije Aecije je morao da koristi ova plemena jedna protiv drugih kako bi osigurao kakvu-takvu rimsku kontrolu. Prvo je koristio Hune protiv Burgunda, a Huni su razorili Vorms, ubili kralja Guntera i proterali Burgunde na zapad. Aecije je preselio Burgunde kod Lugdunuma 443. Huni, koje je ujedinio Atila, su postali veća opasnost, pa je Aecije iskoristio Vizigote protiv Huna. Konačni okršaj se odigrao u bici na Katalaunskim poljima, u kojoj su Rimljani i Goti porazili Hune.

Rimsko carstvo je i dalje bilo pred kolapsom. Akvitanija je definitivno prepuštena Vizigotima, koji su uskoro pokorili južnu Galiju i većinu Pirinejskog poluostrva. Burgundi su tražili svoje kraljevstvo, a severni deo Galije je prepušten Francima. Samo je deo severne Francuske sa centrom u gradu Soasonu i dalje priznavao vlast rimskih careva. Osim germanskih naroda, i Vaskonci su ušli u Vaskonju iz Pirineja, a Bretonci u osnovali svoja kraljevstva u Armorici.

Franačka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Franačka
„Hlodovehovo pokrštavanje“, nepoznati autor iz oko 1500. godine.

U 4. i 5. veku, Galiju su preplavila germanska plemena: Burgundi, Vizigoti i Franci, po kojima je kasnije Francuska dobila ime. Kralj salijskih Franaka Hlodoveh iz dinastije Merovinga je primio hrišćanstvo 498. godine. Franci su bili prvo germansko pleme koje je prihvatilo katoličanstvo za razliku od ostalih Germana koji su hrišćanstvo primili u obliku arijanstva. Većinu teritorije današnje Francuske ujedinio je Hlodoveh 507. godine, stavivši pod vlast Franaka Alemane, Burgunde i Vizigote severno od Pirineja. Posle Hlodovehove smrti Franačka je prošla kroz dug period podela, građanskih ratova i ujedinjenja. Tokom ovog perioda pojavili su se entiteti Neustrija, Austrazija, Burgundija i Akvitanija. Vlast kraljeva je sve više slabila, dok je vlast majordoma (glavnog službenika kraljevskog dvora) postajala sve važnija funkcija. Pipin Herestalski je bio prvi majordom koji je upravljao celom državom od 687. do 714. godine. Njegovi naslednici su isto majordomi. Sin Pipina Mlađeg, Karlo Martel je vladao nekoliko godina bez kralja, iako sam sebe nije smatrao kraljem. Zaslužan je za odbranu Evrope od arapske invazije u bici kod Poatjea 732. godine.

Mapa Karlovog carstva i kasnija njegova podela po Verdenskom sporazumu.

Od sredine osmog veka, Karlov sin Pipin Mali, je postao prvi kralj iz dinastije Karolinga. Ova dinastija je značajno proširila teritoriju Franačke, koja je 800. podignuta na nivo carstva za vreme vladavine Pipinovog sina Karla Velikog. Karlo Veliki je u svojim pohodima uništio države Langobarda i Avara, a zatim i njegov sin Ludvig Pobožni su vladali velikim delom zapadne i centralne Evrope. Nakon Ludvigove smrt, Ugovorom iz Verdene Franačku su 843. podelila njegova tri sina: Istočnu Franačku je dobio Ludvig I Nemački, Srednju Franačku Lotar I, a Zapadnu Franačku Karlo Ćelavi. Istočnom delu odgovara na ono što je kasnije postalo Sveto rimsko carstvo, a zapadnom današnja Francuska. Zakletve iz Strazbura između Karla Ćelavog i Ludviga Nemačkog, kojima su oni godinu dana ranije sklopili savez protiv najstarijeg brata Lotara, je najstariji izvor koji potvrđuje upotrebu dva različita jezika na dve strane Rajne (tevtonski i romanski jezici). Ovaj tekst je često bio predstavljan kao osnivački dokument Francuske (i Nemačke). Potomci Karla Velikog su zadržali simboličan uticaj na teritorijama koje približno odgovaraju današnjoj Fracuskoj sve do 987, kad je vojvoda Hugo Kapet izabran za kralja Francuske. Prvobitno jezgro francuske države je odgovaralo feudalnom domenu kraljeva iz dinastije Kapeta (oblast Il d Frans u okolini Pariza).

Srednji vek[uredi]

Tradicionalni grb kraljeva Francuske - cvetovi ljiljana

Naslednici Huga Kapeta su se smenjivali na prestolu Francuske kroz tri sukcesivne dinastije (Kapeti (987-1328), Valoa (1328—1589) i Burbona sve do 1792. kada je pogubljen kralj Luj XVI, a zatim od 1814. do 1848.

Prvi kraljevi iz dinastije Kapeta su postepeno širili kraljevske ovlasti, jačali Francusko kraljevstvo, uprkos protivljenju engleske dinastije Plantageneta koja je držala neke teritorije Francuske. Sukob Plantageneta i Kapeta je počeo krajem 12. veka, kada je francuski kralj Filip II Avgust proširio teritoriju Francuske od Pirineja do Lamanša. Godine 1209. pokrenut je Albižanski krstaški rat kako bi se uklonili jeretički katari iz Oksitanije (na jugu današnje Francuske). Ovim pohodom uništeni su i katari i slomljena nezavisnost južnih delova Francuske.

Godine 1337. u predvečerje prvog talasa Crne smrti, tenzije između nove francuske dinastije Valoa i Plantageneta dovele su do niza sukoba poznatih pod imenom Stogodišnji rat (1328–1453). U većem delu Stogodišnjeg rata više uspeha su imali Englezi, a to je kulmiralo Ugovorom iz Troa 1420. kojim je kralj Engleske Henri V je postao regent francuskog kralja Šarla VI. Inspiricani Jovankom Orleankom i prelaskom vojvodstva Burgundije na njihovu stranu, Francuzi su preokrenuli tok rata i uspeli da trijumfuju u ratu, preotevši Englezima sve posede u Francuskoj osim Kalea. Francuska je tokom rata evoluirala politički i vojnički. Stogodišnji rat i crna smrt su ojačale autoritet kralja, koja je postala neosporna u 15. veku za vreme vladavine Luja XI.

Kralj Luj XI se sukobio sa burgundskom vojvodom Karlom Smeli tokom Burgundijskih ratova. Francuska je prisvojila Burgundiju, ali je deo Burgundije (današnji Franš-Konte) ustupljen Španiji 1493. Od 1487. do 1491. je ratovala i porazila vojvodstvo Britanju, a pripojila ga je 1532.

Renesansa i apsolutizam[uredi]

Luj XIV

Francuska je doživela veliki kulturni napredak za vreme kralja Fransoa I. Francuska se umešala u duge Italijanske ratove (1494–1559). Kralj Fransoa I se suočio se sa moćnim neprijateljima, i bio je zarobljen i bici kod Pavije. Francuska je našla saveznika u Osmanskom carstvu Sulejmana Veličanstvenog. Otomanski admiral Hajrudin Barbarosa je osvojio Nicu 1543. i predao ju je Fransoi I. U isto vreme u Francuskoj se pojavila protestantska reformacija, koju je ovde predvodio Žan Kalvin, protiv moći Katoličke crkve u Francuskoj. Tokom 16. veka Francuska je osnovala svoje kolonije u Severnoj Americi. Žak Kartje je putovao duboko u teritoriju Severne Amerike. Najveća grupa francuskih kolonija će postati poznata pod imenom Nova Francuska.

Verski ratovi između katolika i protestanata su obeležili drugu polovinu 16. veka i vladavinu poslednjih Valoa (Fransoe II, Šarla IX, Anrija III) su odvojili Francusku od evropskih pozorišta. Sukob se završio stupanjem na presto Anrija IV (prvog kralja iz dinastije Burbona i bivšeg protestanta), dominacijom katolika i relativnom verskom tolerancijom kroz Nantski edikt. Tek Luj XIII i njegov ministar Rišelje su kroz Tridesetogodišnji rat pokušali i uspeli da skrše moć habzburške Španije u korist Francuske. Zbog prerane smrti ovih aktera, ravnoteža moći je obnovljena, da bi na kraju Mazaren trajno okončao rat kroz Vestfalski mir 1648. i Pirinejski mir 1659.

Francuska monarhija je dostigla vrhunac u 17. veku tokom vladavine Luja XIV. On je bio apsolutni vladar vrlo centralizovane države. U ovo vreme Francuska je imala najbrojnije stanovništvo u Evropi i bila najznačajniji faktor u evropskoj politici, ekonomiji i kulturi. U kolonijalnom domenu, Luj XIV je nastavio delo Fransoe I, sa uspešnim osvajanjima Kariba, Luizijane i Senegala. Međutim, nedostatak odlučnosti Luja XV je dozvolio ustupke Englezima u Indiji i Kanadi i time poništio uspehe svojih prethodnika.

Revolucija i Francusko carstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Francuska revolucija i Napoleonski ratovi
Pad Bastije

Finansijski problemi, neuspeh reformi i nezadovoljstvo naroda je dovelo do Francuske revolucije. Revoluciji je pretodilo pokušaj Skupštine staleža da donesu ustav Francuske. Kada je kralj Luj XVI pokušao vojskom da raspusti skupštinu, nezadovoljni Parižani su 14. jula 1789. zauzeli tvrđavu i zatvor Bastilju. Politički i društveni nemiri (suprotstavljanje trećeg staleža plemstvu) je na kraju doveo do pogubljenja kralja i ukidanja monarhije 10. avgusta 1792. Tekuća revolucija je dovela do smene nekoliko sistema vlasti (konventa, direktorijuma i konzulstva), uz skoro konstantne ratove sa drugim evropskim monarhijama, zabrinutih zbog širenja republikanskih ideja.

Napoleon Bonaparta

Godine 1799. vlast u republici preuzeo Napoleon Bonaparta je preuzeo vođstvo Republike 1799. i proglasio se za cara Francuske 1804. Njegove armije su se borile širom Evrope, osvojile mnoge zemlje, a Napoleonovi rođaci su postali novi vladari osvojenih država. Za vreme njegove vladavine sastavljen je Napoleonov kod, zakonik građanskog prava, koji je postao uzor za mnoge pravne sisteme u svetu. Posle konačnog poraza Napoleona 1815. u bici kod Vaterloa, Francuska je ponovo postala monarhija.

Period nemira[uredi]

Period posle Napoleonovog pada 1815. obeležio je novi pokušaj uvođenja ustavne monarhije, ali nezadovoljstva zbog vladavine Luja XVII i Šarla X dovele do Julske revolucije 1830, kojom je na presto doveden Luj Filip I. Julsku monarhiju je od 1830. do 1848. podržavala buržoazija, ali je takođe stekla i veliku opoziciju među bonapartisitma i republikancima. Nezadovoljstvom Julskom monarhijom je dovelo do revolucije februara 1848. godine i pokušaja uvođenja predsedničkog sistema u okviru Druge Republike.

Dana 2. decembra 1851. predsednik Republike, Luj-Napoleon Bonaparta, nećak cara Napoleona I, je organizovao državni udar. On je 14. januara 1852. postao car pod imenom Napoleon III. U okviru Drugog carstva, zemlja doživljava početke druge industrijalizacije, vođene liberalnom ekonomskom politikom koja se zasnivala na izgradnji jakih struktura kapitala (banaka, kompanija, železnica, teške industrije i industrije tekstila, robnih kuća. U domenu spoljne politike, Napoleon III je osigurao poverenje Velike Britanije (posle pobedonosnog Krimskog rata), što je pomoglo širenju uticaja Francuske na Bliskom istoku, dok su uspehom u ratu za ujedinjenje Italije protiv Austrije je dovelo do aneksije Savoje i Nice po ugovoru sa Kraljevinom Pijemont). I pored svega ovoga vladavina Napoleona III je stekla ozbiljne protivnike i u zemlji (među radnicima i republikancima) i van nje. Želja za vođenjem rata protiv Pruske tokom procesa ujedinjenja Nemačke je samo ubrzala njegov pad. Težak poraz u bici kod Sedana i carevo zarobljavanje omogućio je poslanicina da tri dana nakon bitke preuzmu vlast i time defakto ukinu monarhiju. Nova republika je morala da tek uspotavljenom Nemačkom carstvu prepusti Alzas i Lorenu i plaća ratnu odštetu. Pariski radnici, nezadovoljni zbog velikog pritiska koji im je rat prouzrokovao, su proterali vladu iz Pariza i obrazovali kratkotrajnu Parisku komunu, što je bio prvi primer radničke revolucije.

Francuska je početkom krajem 18. i početkom 19. veka ostala bez skoro svih svojih poseda u Novom svetu, ali je počevši od 1830. pa do Prvog svetskog rata obrazovala novo kolonijalno carstvo u sevrozapadnoj Africi, na Madagaskaru, u Indokini i polinezijskim ostrvima.

Kolonijalizam[uredi]

Tokom 17. i 18. veka Francuska je osnovala kolonije u Severnoj Americi, Novu Francusku (dolina reke Sen Loren), Luizijanu i na ostrvima Kariba. Novu Francusku je izgubila u ratu protiv V. Britanije 1763, a Luizijanu je Napoleon 1803. prodao SAD-u. U 19. veku Francuska je stvorila veliko kolonijalno carstvo u Africi, Aziji (Indokina), i ostrvima Pacifika.

Nakon Drugog svetskog rata, Francuska je dala nezavisnost gotovo svim svojim kolonijama. Naročito su bili krvavi ratovi za nezavisnost Vijetnama i Alžira.

Savremena istorija[uredi]

U Prvom svetskom ratu Francuska je uz Rusiju, Veliku Britaniju i Srbiju bila glavni protivnik Nemačke i Austrougarske. Po broju žrtava na strani saveznika Francuska zauzima drugo mesto sa 25 %, što je prevedeno u brojkama 5,6 miliona, od kojih je 1,357 miliona vojnika poginulo, a 4,266 ranjeno. Kao do tada jedna od vodećih kolonijalnih sila sveta, Francuska je vodila rat za odbranu svog političkog i ekonomskog uticaja.

Za razliku od Prvog svetskog rata, kada je Francuska imala vodeću ulogu na strani saveznika, u Drugom svetskom ratu je brzo poražena i okupirana juna 1940. Nemci su je porazili koristeći munjevite tenkovske prodore (blickrig). Okupatori su podelili Francusku na dva dela; na severozapadni deo koji je direktno okupirala Nemačka, i na jugoistočni deo kojim je upravljala kolaboracionistička vlada u Višiju. Za veme rata u Francuskoj je delovao pokret otpora. Novembra 1942. Nemci su okupirali i jugoistok Francuske. Francusku su oslobodili anglo-američki saveznici, uglavnom SAD, a oslobađanje je započelo iskrcavanjem u Normandiji juna 1944. (vidi: bitka za Normandiju). Novu, antifašističku vladu Francuske je organizovao pokret generala Šarla de Gola. Francuski gubici života u toku rata su ukupno bili mali, iako je jevrejska zajednica veoma stradala.

Deceniju po završetku rata Francuska gubi glavne kolonije u Africi. Od 1958. (Peta republika), predsednik Francuske ima jake nadležnosti u oblasti izvršne vlasti. Poslednjih decenija Francuska je sa Nemačkom igrala centralnu ulogu u integraciji zemalja Evrope u Evropsku uniju. Evro je uvden kao nacionalno sredstvo plaćanja 1999. Pre toga korišćena je tradicionalna valuta Francuske: francuski franak. Francuska je jedna od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Politika[uredi]

Francuska je centralizovana polupredsednička republika. Ustav Pete republike je usvojen na referendumu 28. septembra 1958. Referendum je značajno ojačao autoritet izvršne vlasti u odnosu na skupštinu. Izvršana vlast ima dvojicu lidera: Predsednika republike (trenutno Fransoa Oland), koji je šef države i bira se direktno na izborima na mandat od 5 godina (prethodno 7), i Vladu, na čijem je čelu premijer kojeg imenuje predsednik. Trenutni premijer je Žan-Mark Ero.

Parlament je dvodoman i sastoji se iz Narodne skupštine koja broji 577 članova, i posredno izabranog Senata sačinjenog od 331 osobe. Narodna skupština ima moć da raspusti vladu, pa tako većina članova u skupštini bira vladu. Senatori se biraju na mandat od 6 godina (prvobitno 9 godina), a jedna polovina poslanika se bira svake tri godine počevši od septembra 2008. Zakonodavna moć skupštine je ograničena; u slučaju neslaganja dva doma Parlamenta, Narodna skupština ima poslednju reč, osim kod ustavnih zakona. Vlada ima jak uticaj na oblikovanje stava parlamenta.

Politiku Francuske odlikuju dva suprotstavljenja bloka: jedav levičarski oko Socijalističke partije i desničarski, prethodno okupljen oko stranke Okupljanje za republiku, a danas oko njenog naslednika Unije za narodni pokret.

Administrativna podela[uredi]

Administrativna podela Francuske

Francuska je podeljena na 26 regiona, koji dalje obuhvataju 100 departmana. Dvadesetdva regiona se nalaze u evropskom delu Francuske (Metropolitanska Francuska) koja obuhvata i ostrvo Korzika.

Preostala četiri vanevropska regiona se sastoje od po samo jednog departmana i zovu se Prekomorski deparmani i regioni (Départements et régions d'outre-mer - D.R.O.M.). To su:
Gvadelup, Martinik, Francuska Gijana, Reinion i Majot.

Francuske prekomorske teritorije nisu organizovane u ovaj sistem, one većinom nisu deo EU, i u njima samo delimično važe francuski zakoni.


Spisak francuskih regija sa departmanima, poredani azbučnim redosledom:

Region Departmani
Zastava Akvitanije Akvitanija Dordonja, Žironda, Lande, Lot i Garona, Atlantski Pirineji
Zastava Alzasa Alzas Donja Rajna, Gornja Rajna
Zastava Bretanje Bretanja Obale Armora, Finister, Il i Vilen, Morbijan
Zastava Burgonje Burgonja Zlatna obala, Nijevr, Saona i Loara, Jon
Zastava Gornje Normandije Gornja Normandija Er, Primorska Sena
Zastava Donje Normandije Donja Normandija Kalvados, Manš, Orn
Zastava Il de Fransa Il de Frans Eson, Senski visovi, Pariz, Sena i Marna, Sena-Sen Deni, Dolina Marne, Dolina Oaze, Ivlin
Zastava Midi Pireneja Jug-Pirineji Arjež, Averon, Žers, Gornja Garona, Visoki Pirineji, Lot, Tarn, Tarn i Garona
Zastava Korzike Korzika Južna Korzika, Gornja Korzika
Zastava Langdok-Rusijona Langdok-Rusijon Od, Gar, Ero, Lozer, Istočni Pirineji
Zastava Limuzena Limuzen Korez, Krez, Gornji Vijen
Zastava Lorene Lorena Mert i Mozel, Meza, Mozel, Vogezi
Zastava Overnje Overnja Alije, Kantal, Gornja Loara, Pij de Dom
Zastava Pikardije Pikardija En, Oaza, Soma
Zastava Poatu-Šaranta Poatu-Šarant Šarant, Primorski Šarant, De Sevr, Vijen
Zastava Provanse-Alpa-Azurne obale Provansa-Alpi-Azurna obala Gornjoprovansalski Alpi, Primorski Alpi, Ušće Rone, Gornji Alpi, Var, Vokliz
Zastava Regiona Loara Region Loara Atlantska Loara, Men i Loara, Majen, Sart, Vandeja
Zastava Rone-Alpa Rona-Alpi En, Ardeš, Drom, Gornja Savoja, Izer, Loara, Rona, Savoja
Zastava Nor Pa de Kalea Sever-Pa de Kale Sever, Pa de Kale
Zastava Franš-Kontea Franš-Konte Du, Gornja Saona, Jura, Teritorija Belfor
Zastava Centra Centar Šer, Er i Loar, Endr, Endr i Loara, Loare, Loar i Šer
Zastava Šampanja-Ardena Šampanja-Ardeni Ardeni, Ob, Gornja Marna, Marna

Stanovništvo[uredi]

Najveći i najvažniji gradovi su Pariz (pariski region Ils de France) sa oko 12 miliona stanovnika, zatim Marselj, Lil i Lion koji imaju oko milion stanovnika.

Po proceni od 1. januara 2004. broj stanovnika uključujući i prekomorske oblasti iznosi oko 61,9 miliona. Po broju stanovnika Francuska zauzima drugo mesto u Evropskoj uniji (posle Nemačke) i čini 13 % stanovništva ove organizacije.

Godine 2003. rodilo se 792.600, a umrlo 560.300 ljudi. Kada je 2004. vršen popis 16,2 % stanovništva je bilo starije od 65 i 25,3 % mlađe od 20 godina, dok je 1994. 14,6 % stanovništva bilo iznad 65 i 26,7 % ispod 20 godina.

U 2003. godini sklopljeno je 280.300 brakova, što je 6000 manje nego 2002. U proseku muškarci su imali 30,4, a žene 28,3 godine. Muškarci u Francuskoj žive u proseku 76,7, a žene 83,8 godina.

Etničke grupe[uredi]

Rasprostranjenost francuskog jezika u svetu

Francuska ima snažnu politiku asimilacije svih etničkih grupa u jednu Francusku naciju. Bretonski jezik u regionu Bretanje je skoro potisnut iz škola. U Francuskoj se veoma retko govori o autohtonim etničkim grupama i njihovim međusobnim jezičkim i kulturnim razlikama, što je državna politika. Uprkos svemu, veliki broj Bretonaca snažno podržava autonomiju svoje regije, ali je Francuska na vreme reagovala i ekonomskom politikom primorala veliki broj Bretonaca da emigriraju u Pariski region. Različitost autohtonog stanovništva ogleda se i u dijalektu; stanovnici juga Francuske imaju dosta drugačiji i oštriji dijalekat od severnjaka. Grad Tuluz je najveći grad Oksitana i njihova prestonica. Na jugu Francuske ka granici sa Španijom je i regija Baska koja se manjim delom nalazi u Francuskoj, a većim u Španiji. Korzikanci su etnička grupa najsličnija Italijanima. Korzika je jedan od najruralnijih delova države što primorava stanovnike da migriraju u kontinentalni deo države. Značajnu etničku grupu Francuske čine Arapi i Afrikanci koji su uglavnom skoncentrisani oko velikih gradova. Grad sa najvišim procentom Arapa je Marselj i okolina, gde oni čine većinsko stanovništvo. Po nekim statistikama stoji da u Francuskoj ima 4,5 miliona Arapa. U periodu posle Drugog svetskog rata imigranti sve češće dolaze u sukob sa aktuelnom vlašću pre svega zbog teškog socijalnog položaja ali i zbog rasne diskiminacije. Iako Francuska važi za evropsku demokratiju, diskriminacija na rasnoj osnovi nije retka, naročito prema Arapima i Afrikancima.

Religija[uredi]

Francuska je po ustavu laička država koja poštuje sve religijske zajednice i ne razlikuje ih. Stanovništvo se ne popisuje po veroispovesti, ali postoje statističke indikacije.

Po podacima iz 2006. u Francuskoj 51 % stanovništva pripada rimokatoličkoj crkvi, 31 % su ateisti, oko 4 % su muslimanske veroispovesti, protestanata ima 3 %, jevreja 1%. Preostalih 10 % pripada drugim religijskim zajednicama ili se ne izjašnjava.

Anketa iz 2007. je na pitanje „Kojoj religiji ste najbliži“ dala sledeće rezultate: 64 % katolicizmu, 3 % islamu, 2,1 % protestantizmu i 0,6 % judaizmu. 27 % anketiranih su se izjasnili kao ateisti.

Jezici[uredi]

Zvanični jezik u Francuskoj je francuski, koji poseduje različite dijalekte u zavisnosti od područja, ali koji nisu jasno definisani u francuskoj gramatici. Regionalni jezici poput bretonskog u Bretanji, flamanskog na granici sa Belgijom, baskijskog u centralnim i istočnim Pirinejima, katalonskog, oksitanskog i drugih, uglavnom se mogu učiti u školi kao drugi strani jezik, ali njihova upotreba u službenim dokumentima i na državnom nivou je zabranjena. Francuska takođe ne priznaje nacionalne manjine, vodeći se nacionalističkom politikom asimilacije. U francuskim prekookeanskim kolonijama pored francuskog koriste se i lokalni jezici. Arapski jezik nije u zvaničnoj upotrebi iako veliki broj Arapa živi u Francuskoj.

Privreda[uredi]

Francuska ima jednu od najrazvijenijih privreda na svetu. Članica je grupe G8, koja okuplja vodeće privrede sveta. Po visini bruto društvenog proizvoda, merenog prema kupovnoj moći, na devetom je mestu na svetu, i na trećem među zemljama Evropske unije.[6] U 2010. godini od pet stotina najvećih preduzeća na svetu 39 je bilo iz Francuske, što ju je svrstalo na četvrto mesto, ispred Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva.[7] Godine 1999. Francuska je zajedno sa jedanaest zemalja Evropske monetarne unije uvela evro, čime je u potpunosti zamenila franak kao sredstvo plaćanja.[8]

Francuska proizvodi 75% električne energije u nuklearnim elektranama, po čemu je na prvom mestu na svetu.[9]

Francuska ima mešovitu privredu koju karakteriše veoma razvijen privatni sektor[10][11] i jaka javna preduzeća kao i uplitanje države. Vlada ima veliki uticaj u najvažnijim infrastrukturnim preduzećima. Ima većinsko vlasništvo nad železnicama, elektroprivredom, najvećim avioprevozničkim i telekomunikacionim preduzećima.[12] Početkom devedesetih godina 20. veka počela je da smanjuje udeo u vlasništvu nad ovim preduzećima.[12] Vlada Francuske polako privatizuje državni sektor i prodaje svoj udeo u Frans telekomu, Er fransu, kao i u bankama, osiguravajućim društvima, i u odbrambenoj industriji.[12] U Francuskoj se nalazi sedište najvećeg svetskog proizvođača aviona – „Erbas“. Takođe, Francuska ima i svoj kosmodrom Gijanski svemirski centar (fr. Centre Spatial Guyanais) koji je smešten u Francuskoj Gijani.

Francuska je članica Evropske monetarne unije (tamno plavo), i jedinstvenog tržišta Evropske unije.

Prema podacima Svetske trgovinske organizacije (STO) za 2008. godinu, Francuska je bila šesti izvoznik i četvrti uvoznik robâ.[13] Godine 2008. Francuska je sa 118 milijardi dolara bila treća među zemljama OECD-a po obimu stranih direktnih investicija, iza Luksemburga (gde su strane direktne investicije uglavnom predstavljale novčane transfere bankama koje se tamo nalaze) i SAD (316 milijardi), a ispred Ujedinjenog Kraljevstva (96,9 milijardi), Nemačke (25 milijardi), ili Japana (24 milijarde).[14][15]

Iste godine, francuska preduzeća su investirala 220 milijardi dolara u inostranstvu, što je Francusku svrstalo na drugo mesto najvećih investitora među članicama OECD-a, iza SAD (311 milijardi), a ispred Ujedinjenog Kraljevstva (111 milijardi), Japana (128 milijardi) i Nemačke (157 milijardi).[14][15]

Finansijske usluge, bankarstvo i sektor osiguranja su važni delovi francuske privrede. Pariska berza (fr. La Bourse de Paris) je stara ustanova, koju je 1724. osnovao Luj XV.[16] Godine 2000. pariska, amsterdamska i briselska berza su se udružile i osnovale Juronekst.[17] Juronekst se 2007. spojio sa Njujorškom berzom radi stvaranja najveće svetske berze En-Vaj-Es-I juronekst (engl. NYSE Euronext).[17] Juronekst Pariz, francuski ogranak En-Vaj-Es-I juronekst grupe, po obimu trgovanja je druga berza u Evropi, posle londonske.

Francuska preduzeća imaju vodeće pozicije u oblastima osiguranja i bankarstva: „Aksa“ (fr. AXA) je najveća osiguravajuća kuća na svetu, dok su „Be-En-Pe pariba“ i „Kredi agrikol“ u 2010. godini, po visini uloga, bile peta i šesta banka na svetu,[18] a Sosijete ženeral je 2009. bila osma na svetu.

Među zemljama G8 Francuska najmanje emituje ugljen-dioksid, zahvaljujući velikim ulaganjima u nuklearnu energiju.[19] Kao rezultat velikog ulaganja u nuklearnu energiju, najveći deo električne energije u Francuskoj proizvodi 59 nuklearnih reaktora.[20] Sve ovo onemogućava proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.

Poljoprivreda[uredi]

Francuski vinogradi blizu Karkasona

Francuska je tokom svoje istorije bila veliki proizvođač poljoprivrednih proizvoda.[21] Veliki predeli plodne zemlje, primena savremene tehnologije, i subvencije Evropske unije doprineli su da Francuska postane vodeći proizvođač i izvoznik poljoprivrednih proizvoda u Evropi[22] (što čini 20% poljoprivredne proizvodnje u EU[23]) i treći je izvoznik poljoprivrednih proizvoda u svetu.[24]

Pšenica, živina, mlečni proizvodi, govedina, i svinjetina, kao i svetski poznati prehrambeni proizvodi su najvažniji francuski izvozni proizvodi u oblasti poljoprivrede. Šampanjac i bordo su važni izvozni proizvodi, poznati širom sveta. Subvencije za poljoprivredu Evropske unije Francuskoj se smanjuju poslednjih godina, a 2007. su iznosile oko osam milijardi evra.[25] Iste godine, Francuska je prodala poljoprivredne proizvode u vrednosti od 33,4 milijarde evra.[26] Poljoprivreda je prema tome važan deo francuske privrede: 3,8% aktivnog stanovništva je zaposleno u poljoprivredi, dok je u 2005. prehrambena industrija činila 4,2% BDP-a.[23]

Rudarstvo i industrija[uredi]

Francuska leži na velikim rudnim bogatstvima od koji se značajno ističu nalazišta uglja, gvozdene rude, boksita, urana, kamene soli, cinka, nafte i prirodnog gasa. Industrija je najrazvijenija u Pariskom basenu, a naročito crna i obojena metalurgija, prehrambena, tekstilna, automobilska, avionska, industrija gume i mašinska industrija. Takođe ističu se i hemijska i elektronska industrija, kao i rafinisanje nafte.

Francuska je evropski rekorder u proizvodnji i distribuciji električne energije iz nuklearnih elektrana. Oko 78% potreba države za energijom zadovoljavaju 59 nuklearnih elektrana, po čemu je druga u svetu, iza SAD. Sa druge strane francuska troši samo 40% energije proizvedene u nuklearnim elektranama, a ostatak izvozi, zarađujući godišnje milijarde dolara, po čemu su svetski rekorderi.[27]

Ona je druga u Evropi po proizvodnji vina.

Saobraćaj[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Saobraćaj u Francuskoj
TGV voz u južnoj Francuskoj

Francuska je jedna od najvećih i najznačajnijih zemalja u Evropi. Ona izlazi na niz veoma važnih mora i proteže se kroz niz veoma važnih oblasti (Atlantik, Lamanš, Sredozemlje, oblast Alpa, doline Rajne i Rone), pa je mnogi smatraju „ključnom zemljom zapadne Evrope“. Francuska je takođe visokorazvijena zemlja, što sve zajedno čini njenu saobraćajnu mrežu gustom, visoko razvijenom i sigurnom.

Francuska ima razvijen drumski, železnički, vazdušni i vodni saobraćaj. Najveći saobraćajni čvor zemlje i jedna od najvećih u Evropi je glavni grad, Pariz.

Po podacima iz 1998. godine ukupna dužina železničke mreže u Francuskoj je 31.939 km, od čega je 31.840 km pod nadležnošću SNCF-a. Ovo se odnosi na pruge standardnog koloseka. Pored toga u zemlji postoji i 99 km pruga uskog koloseka (1000 mm). Francuska železnica je veoma napredna i ona je prevazišla mnoge prirodne prepreke, poput Lamanša, gde postoji podzemna veza železnicom. Takođe, francuska železnica slovi za najbržu na svetu. Godine 2007. postignut je novi rekord od 575 km/h. "TŽV" vozovi obično idu brzinama preko 300 km/h, pa je čak u zemlji otvorena rasprava da li se vremenski isplati ići avionima na domaćim linijama.

Gradska železnica je prisutna u svim većim francuskim gradovima. Metro sistem je prisutan u najvećim gradovima. Za razliku od drugih zemlja vozovi se kreću levom stranom (izuzev u Lionskom metrou). Prestonica Pariz ima najrazvijenu metro mrežu sa 16 linija.

Ukupna dužina puteva u Francuskoj u 1998. godini je 893.300 km, od čega je na savremene auto-puteve otpadalo 12.000 km, a na magistralne puteve 30.500 km. Uprava nad auto-putevima je u rukama privatnih preduzeća, ali pod nadgledanjem državnih organa. Drumska mreža je visoko razvijena, ali po gustini zaostaje za mnogim evropskim zemljama (npr. Nemačka). Takođe, zaostaje i za francuskom železnicom. Putna mreža nižeg ranga takođe je visokog kvaliteta. Državni auto-putevi se uglavnom poklapaju sa Evropskim saobraćajnim koridorima i nose dvoznačnu oznaku „M+broj“. U raspodeli brojeva nema strogih pravila, mada postoje neka načela. Npr. najstariji (a tim i najvažniji) auto-putevi nose brojeve od A1 do A10, a auto-putevi koji kreću od Pariza su svi ispod broja A20. Najčešći slučaj je da jedan važni auto-put koji kreće od prestonice nosi jednocifren broj (npr. A1), a da autputevi koji se odvajaju od njega imenuju dvocifrenim brojem koji počinje cifrom prvog (nrp. A186, A137). Pored Pariza velika auto-putna čvorišta su i Marselj, Lion, Lil, Bordo, Strazbur, Le Man. Na prilazima velikim gradovima auto-putevi često imaju i po 3 trake u jednom smeru.

U pogledu vodnog saobraćaja ističu se sledeće luke — Marselj, Avr, Denkerk, Ruan, Nant i Bordo. Najveća luka je u Marselju, koja je i svetskog značaja i opslužuje više zemalja u zaleđu. Luka Avr je glavna luka grada Pariza i nalazi na ušću Sene u Lamanš. Sve važne luke su se razvile na ušćima velikih reka u more.

Unutrašnji vodni saobraćaj Francuske je veoma razvijen, jer postoje izvanredni uslovi za to - veliki ravničarski predeo, veliki broj velikih i dugih reka, niski prevoji i razvođa. Dužina puteva (plovnih reka i kanala) je 14.932 km, od čega je 6.969 km pod stalnim prometom. Iako okosnicu čine reke Francuske, poput Loara, Žironde, Rone, Sene, na državnu mrežu naslanjaju i granični plovni putevi (Rajna, Meza) više okolnih zemalja (Belgija, Nemačka, Francuska). Veštački prokopani kanali igraju veoma važnu ulogu u unutrašnjem vodnom saobraćaju Francuske budući da spajaju sva prometno bitnija mora i reke i omogućavaju plovidbu između različitih delova zemlje bez izlaska iz teritorijalnih voda. Takođe, ona znatno skraćuju neke prirodne plovne razdaljine. U državi postoji devet međunarodnih aerodroma, a najveći su „Orli” i „Šarl de Gol” u Parizu. Državna avio-kompanija je Er Frans.

Turizam[uredi]

Francuska je jedna od najposećenijih država na svetu. Sa 81,9 miliona stranih turista 2011. godine, Francuska je ispred Španije i Sjedinjeni Država. U Francuskoj se nalaze gradovi od velikog kulturnog značaja (od kojih je najznačajniji Pariz), morska i planiska letovališta i ruralne oblasti u kojima ljudi mogu da uživaju u prirodi i miru. Osim ovog vida turizma, gradić Lurd ugosti više miliona verskih turista svake godine. Najpopularnije turističke znamenitosti Francuske (prema podacima iz 2003. godine) su: Ajfelov toranj, muzej Luvr, Versajski dvorac, muzej Orsej, Trijumfalna kapija, Centar Žorž Pompidu, Mon Sen Mišel, dvorac Šambor, Sen Šapel, dvorac Visoki Kenigsburg, Pi de Dom, Pikasov muzej i Karkason.[28]

Kultura[uredi]

Sloboda vodi narod - slika Ežena Delakroa je simbol Francuske
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Francuska kultura

U Parizu se nalazi verovatno najpoznatiji muzej umetnosti na svetu: Luvr.

Simboli[uredi]

Francuska država ima bogatu zbirku nacionalnih simbola. Pored zastave - trikolora, nacionalnog mota, himne, grba, pečata i logoa, to su i Marijana (devojka personifikacija Francuske), frigijska kapa, petlovi, skraćenica RF, nacionalni praznik 14. jul - Dan Bastilje, boginja slobode, lorenski krst (simbol antifašističkog pokreta).

Nauka[uredi]

Rene Dekart, francuski filozof

Francuska je dala veliki doprinos svetskoj nauci. Njeni najznačajniji predstavnici su: fizičari Blez Paskal, Marija i Pjer Kiri, hemičar Antoan Lavoazje, biolog Luj Paster, matematičar Laplas, filozof Rene Dekart i mnogi drugi.

Školstvo[uredi]

Kao i u skoro svim ostalim evropskim zemljama školovanje je obavezno. Deca mogu pohađati nastavu u školama, kod kuće ili učiti samostalno. Za sada ima oko 10.000 dece i mladih koja ne pohađaju ni jedan od navedenih vidova nastave. Školstvo Francuske podeljeno je na predškolsko (Maternelle), osnovnu školu (école élémentaire), ostale škole (collège, lycée), srednju školu i fakultet.

Najprestižnija visokošklolska ustanova u Francuskoj je univerzitet Sorbona u Parizu.

Mediji[uredi]

Najvažniji francuski štampani mediji su dnevne novine. Najpoznatije su: Le Monde i Libération (oko 500.000 primeraka), Le Figaro (konzervativne, 450.000 primeraka), Les Echos i La Tribune (privredne, između 125.000 i 180.000 primeraka), L'Humanité (74.000 primeraka), La Croix (katoličke, 114.000 primeraka), L'Equipe (sportske, 485.000 primeraka), France soir.

Najvažnije nedeljni magazini su: Le Nouvel Observateur, (400.000 primeraka), L'Express (400.000 primeraka), Le Point (400.000 primeraka), L'événement du Jeudi. Takođe su poznati regionalne novine Ouest France.

Najvažniji TV mediji su: TV5, TF1, France 2, France 3, Canal Plus, France 5/Arte, M6. +

Državni praznici[uredi]

datum naziv lokalni naziv napomene
1. januar Nova godina Jour de l'An  
pokretni datum Uskrsšnji ponedeljak Lundi de Pâques dan nakon Uskrsa
1. maj Praznik rada Fête du Travail  
8. maj Dan pobede Victoire 1945 kraj Drugog svetskog rata
pokretni datum Vaznesenje Gospodnje Ascension 40 dana nakon Uskrsa
pokretni datum Duhovi Pentecôte sedmi dan posle Uskrsa
14. jul Dan pada Bastije Fête Nationale najveći francuski praznik
15. avgust Velika Gospojina Assomption  
1. novembar Svi sveti Toussaint  
11. novembar Dan primirja Armistice 1918 kraj Prvog svetskog rata
25. decembar Božić Noël  

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ Uključujuči sve prekomorske departmane i prekomorske teritorije osim Adeline zemlje na Antarktiku gde je suverenitet Francuske suspendovan nakon potpisivanja Antarktičke povelje 1959.

Reference[uredi]

  1. ^ (PDF) Demographic Yearbook—Table 3: Population by sex, rate of population increase, surface area and density. United Nations Statistics Division. 2010.  http://unstats.un.org/unsd/demographic/products/dyb/dyb2.htm Area calculated by adding area of Metropolitan France with those of overseas departments
  2. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ INSEE. „Bilan démographique 2008“. 
  5. ^ „La Gaule celtique“. 
  6. ^ „Gross domestic product 2009“ (PDF). Светска банка Приступљено 19. 11. 2013.. 
  7. ^ „Global 500 by Country“. Си-Ен-Ен. 26. 7. 2010. Приступљено 19. 11. 2013.. 
  8. ^ „History of the Euro“. Би-Би-Си њуз Приступљено 19. 11. 2013.. 
  9. ^ EnerPub (8. јун 2007.). „France: Energy profile“. Сперо њуз Приступљено 19. новембра 2013.. 
  10. ^ „Entreprises selon le nombre de salariés et l'activité“. INSEE. јул 2008.. 
  11. ^ „Entreprises publiques selon l'activité économique“. INSEE. март 2009.. 
  12. ^ Greška citiranja Loša oznaka <ref>; nema teksta za ref-ove pod imenom France.; $2
  13. ^ „International Trade Statistics 2008“. Светска трговинска организација (СТО). 2009. pp. 12 Приступљено 19. 11. 2013.. 
  14. ^ a b „Country fact sheet: France“ (PDF). World Investment Report 2009. United Nations Conference on Trade and Development (UNCTAD) Приступљено 19. 11. 2013.. 
  15. ^ a b „Country fact sheet: Japan“ (PDF). World Investment Report 2009. UNCTAD Приступљено 19. 11. 2013.. 
  16. ^ La Bourse de Paris: une institution depuis 1724
  17. ^ a b Embassy of France. „Embassy of France in Washington: Economy of France“. Ambafrance-us.org Приступљено 19. 11. 2013.. 
  18. ^ „The 10 Largest Banks in the World“. Doughroller.net. 15. 6. 2010. Приступљено 19. 11. 2013.. 
  19. ^ „Greenhouse Gas Emissions“. Environmental Indicators. Уједињене нације. август 2009.. 
  20. ^ „Nuclear shares of electricity generation“. World-nuclear.org Приступљено 19. 10. 2013.. 
  21. ^ France – Agriculture – Encyclopedia of the Nations
  22. ^ „Key figures of the French economy“. Министарство спољних и европских послова Француске. „Француска је пети светски извозник добара (углавном трајних). На четвртом је месту у свету у области услуга и на трећем у области пољопривреде. Водећи је произвођач и извозник пољопривредних производа у Европи.“ 
  23. ^ a b A panorama of the agriculture and agri-food industries – Ministère de l'Alimentation, de l'Agriculture et de la Pêche
  24. ^ Un ministère au service de votre alimentation – Ministarstvo hrane, poljoprivrede i ribolova
  25. ^ „Financial year 2007“ (PDF). Distribution of direct aid to farmers. Европска комисија. 22. 4. 2009. Приступљено 22. 11. 2013.. 
  26. ^ Les enjeux des industries agroalimentaires françaises – Panorama des Industries Agroalimentaires
  27. ^ Сеничић, Б. (2009). „Атомски залог будућности“. kWh. 
  28. ^ „Musées et Monuments historiques“. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


Koordinate: 42°-51° SGŠ, 5° ZGD - 8° IGD