Lajoš I Anžujski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lajoš I Anžujski
Ludwik Wegierski.jpg
Lajoš Veliki, rad poljskog slikara Matejka
Datum rođenja(1326-03-05)5. mart 1326.
Mesto rođenjaVišegrad
Ugarska
Datum smrti10. septembar 1382.(1382-09-10) (56 god.)
Mesto smrtiTrnava
Ugarska
DinastijaAnžujci
OtacKarlo Robert
MajkaElizabeta Poljska
Veroispovestkatolicizam
SupružnikMargareta od Češke, Jelisaveta Kotromanić
PotomstvoKatarina od Ugarske, Marija Mađarska, Jadviga Poljska
kralj Ugarske
Period1342—1382
PrethodnikKarlo Robert
NaslednikMarija Ugarska
kralj Poljske
Period1370—1382
PrethodnikKazimir III
NaslednikJadviga Poljska
Coa Hungary Country History Lajos I (1370).svg

Lajoš I Anžujski (mađ. I. Anjou Lajos, hrv. Ludovik I. Anžuvinac, polj. Ludwik I Andegaweński, lat. Ludovicus I Andegavensis; Višegrad, 5. mart 1326Trnava, 10. septembar 1382), poznat i kao Lajoš I Veliki (mađ. I. Nagy Lajos, hrv. Ludovik I. Veliki, polj. Ludwik I Wielki, lat. Ludovicus I Magnus), bio je ugarski i poljski kralj[a] iz porodice Anžujaca.[1][2][3]

Bio je najveći vladar ugarske države, mudar, energičan i veoma aktivan.[4][5][3][6] Našavši koliko toliko sređene odnose u Ugarskoj, pristupio je obnavljanju kraljevske vlasti u dalmatinsko-hrvatskim oblastima,[7] kao i nekim srpskim zemljama (Paštrovići, gde je ubio 1400 Paštrovića). [8] Oslanjajući se na gradove i na srednje i niže plemstvo, težio je da uništi samostalnost krupnih feudalaca i da ojača svoju vlast.[6] Pokorivši hrvatske velikaše, 1345. godine, u prvi plan je došla osvajačka spoljna politika i on je poveo desetogodišnji rat protiv trgovačke Mletačke republike, koja je tada bila na vrhuncu moći, sa ciljem da povrati dalmatinske gradove.[7][9]

Posle dugotrajnih ratova i uspešnih pohoda u Dalmaciju, pa i samu Italiju, sreća je izneverila Mlečane, koji su sada morali uzmaknuti pred jačim Lajošem i Zadarskim mirom 1358. godine se odreći svih dalmatinskih gradova i ostrva od Kvarnera do Drača.[7] Tako da je Lajoš priključio jadransku obalu svojoj državi. Njegovom je pobedom Ugarska osigurala sebi premoć na jadranskim obalama sve do dolaska Turaka.[7] Vodio je široku spoljnu politiku, imavši u planu da ujedini anžujske posede u južnoj Italiji, tj. Napuljsku kraljevinu, sa Ugarskom.[6] U tu svrhu preduzeo je dva pohoda u Italiju, koji, ipak, nisu dali nikakvih rezultata, ali su delom potrošili snagu ekonomski ojačale Ugarske.[6][10] Što se balkanske politike tiče, Lajoš je uspeo da učvrsti svoju sizerensku vrhovnu vlast.[10] Ratovao protiv srpskog cara Stefana Dušana oko Huma. Primorao bosanskog kralja Tvrtka I da mu ustupi neke oblasti. Loša strana ovih uspeha bilo je to što su oni, u predvečerje opasnosti od Turaka Osmanlija, umesto zbijanja snaga, na tragičan način suprotstavili Ugarsku njenim južnim susedima.[10]

Posle smrti poljskog kralja Kazimira III, koji nije imao naslednika, 1370. godine, postao poljski kralj.[11][10][7] Vladao ogromnom državom koja se prostirala od Visle do Jadrana, ali bez veće političke koristi, u to više što ni tu nije bio pošteđen ratova, zbog stalnih upada Litvanaca.[10] U njegovo doba Ugarska je stekla veliki politički uticaj u Evropi.[6] Bio je najmoćniji vladar Evrope svog vremena.

Sa Jelisavetom Kotromanić, kćerkom bosanskog bana Stefana II, je imao tri ćerke Katarinu (1370—1378), Mariju (1371—1395) buduću kraljicu Ugarske i Jadvigu (1374—1399) buduću kraljicu Poljske.

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Lajoš je bio najstariji od trojice sinova ugarskog kralja Karla Roberta i njegove treće žene Elizabete Poljske. Rodio se 1326. godine, posle šest godina braka njegovih roditelja. Njegova braća bili su Andrija, kasnije vojvoda Kalabrije i Stefan, kasnije hrvatski herceg. Karlo Robert se trudio da preko Elizabete, inače sestre poljskog kralja Kazimira III, Lajošu obezbedi poljsku krunu. Uspeh je bio gotovo siguran, jer Kazimir nije imao dece. I doista, Kazimir je pridobio poljske staleže da svog nećaka, 7. maja 1339. godine, na saboru u Krakovu proglasi za prestolonaslnedika Poljske. Kazimir je posle toga, sa velikašima i biskupima, došao u Stolni Beograd, gde se 28. juna sastao sa Karlom Robertom. Tu je bio potpisan ugovor da poljski presto po Kazimirovoj smrti pripada Lajošu, koga se prisutni Poljaci tada priznali za svog budućeg kralja.[1]

Dolazak na ugarski presto[uredi | uredi izvor]

Karlo Robert je umro 16. jula 1342. u Višegradu, gde je najviše voleo boraviti, a sahranjen je u Stolnom Beogradu. Novi ugarski kralj postao je šesnaestogodišnji Lajoš, krunisan 21. jula.[1][2][3]

Dalmacijom i Hrvat­skom je u početku upravljao ostareli ban Mikac Mihaljević. Međutim već 1343. godine ban Mikac je umro, ostavivši pet sinova: Stefana, Akuša, Ladislava, Loranda i Nikolu. Tada je Lajoš za novog dalmatinsko-hrvatskog bana imenovao Nikolu Banića [b], gospodara grada Donje Lendave. Nikola se prvi put naziva kao „ban čitave Slavonije” u pismu kralja Lajoša, 25. maja 1343. godine. Nikoli Banfiju je prevashodni zadatak bio da u južnoj Hrvatskoj obnovi već odavno posrnulu centralnu vlast, a pre svega da skrši moć naslednika moćnog velikaša Ivana Nelipčića.[1]

Lajoševa aktivistička politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugrožene susede.[3] Prvi rat za vreme Lajoševe vladavine bio je protiv njegovog južnog suseda, srpskog kralja Stefana Dušana, u kom je postigao vidne uspehe. Na severu Srbije, Lajoš je poseo Mačvu,[v] koju je Dušan ranije preoteo Karlu Robertu, i uzeo jako utvrđene gradove Beograd i Golubac.[12][1][3]

Lajoš I, Chronica Hungarorum

Bosanski ban, Stefan II Kotromanić, jedan od najispravnijih vazala kralja Karla, ne verujući u sposobnosti šesnaestogodišnjeg Lajoša, je 1343. godine ponudio savez Mlečanima sa željom, da u njega uđe, pored hrvatskih velikaša iz zaleđa Dalmacije, još i srpski kralj Stefan Dušan. Republici u taj mah nije bilo u interesu, da se bosanski ban meša u dalmatinske poslove s njom zajedno, jer je želela da tamo radi sama i čisto za svoj račun. Ona je stoga nije potpuno odbila banovu ponudu, ali je i nije primila.[13][3] Stoga je pustila da njeni dalmatinski gradovi pregovaraju sa banom, i to samo u svoje ime. Postojao je i jedan neposredan razlog zbog čega je Republika htela da bana ne odbije konačno, naime, ona je te godine ratovala sa knezom Nelipčićem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi između njih dvojice bili odavno neprijateljski.[3]

Rat oko Knina[uredi | uredi izvor]

U septembru 1344. godine ban Nikola je sa 4.000 vojnika upao u Dalmaciju, prvenstveno da osvoji Knin, gde je vladala Nelipčićeva udovica Vladislava Nelipčić kao regent svog maloletnog sina Ivana.[1][3] Ova vest je uplašila Mletačku republiku, jer je ban posle pada Knina mogao redom zauzeti mletačke gradove u Dalmaciji.[14] Republika je zato već 28. juna 1344. zapovedila Šibeniku, Splitu i Trogiru, a 20. jula i Zadru, Ninu, Rabu, Hvaru i Braču, da pomognu Vladislavi, jer je Knin bio „ključ čitave Dalmacije”. Mlečani su istovremeno nagovarali i hrvatske knezove Frankopane i Kurjakoviće, da Vladislavi priskoče u pomoć.[15] Videvši tu uzdržanost Mlečana, a čuvši za ovu banovu vojsku, koja se kretala prema Dalmaciji, ban Stefan je rešio, da ponovo ide uz Ugarsku, ali da ipak, potajno, održava veze i sa Mlečanima.[13][3]

Čim je Banfi opseo Knin, pozvao je Nelipčićevu udovicu, da bez otpora preda taj kraljevski grad, koji je njen suprug 22 godine nezakonito držao u svojoj vlasti. Na to je ban počeo sa pustošenjem kninskog polja i paljenjem susednih sela, ne bi li Knin zauzeo na juriš.[15] Međutim, Knin je bio dosta dobro utvrđen i branjen, da je Nikola uzalud gubio ljude i vreme. Vladislava je, ipak, pobojavši se da joj ban ne preseče dotok hrane, počela pregovore o miru. Na Vladislavino obećanje, da će se po svom posebnom poslaniku pokoriti kralju Lajošu, Banfi je digao opsadu i povukao se u Banovinu Slavoniju. Obećanje je uskoro učinjeno i Vladislava je dala potpunu pokornost kralju Lajošu.[15][3] Međutim, kralj nije imao poverenja ni u nju, ni u hrvatske plemiće, smatravši sigurnim jemstvom samo uvođenje svog činovništva u njihove gradove.[3] Zahtevao je, da mu Vladislava preda sve svoje gradove, što je ona, uzdavši se u pomoć drugih hrvatskih knezova, svakako po savetu Mletačke republike, odbila.[16][3] Razjareni kralj je potom krenuo da skuplja vojsku za rat protiv Vladislave i svih njenih pomagača.[17][3] Pripreme za rat su bile vrlo skupe i obimne, što je izazvalo veliki strah Mletačke republike koja se bojala da ne izgubi svoje dalmatinske gradove.[17] Zbog toga je približavanje između Dušana i Mletačke republike došlo gotovo samo od sebe.[13][3] Mlečani su tada preduzeli pripremu odbrane gradova i počeli živu agitaciju u Dalmaciji i Hrvatskoj. Hrvatskim knezovima su slali oružje, a 7. juna 1345. u Hrvatsku su čak poslali 3 providura [g], da je pripreme za otpor.[17]

Kralj je, pošto je 1. januara 1345. godine sklopio savez sa poljskim kraljem Kazimirom, vojvodom Svidnjice Bolkom II Malim i Ludvigom IV Bavarskim, carem Svetog rimskog carstva, protiv Luksemburga, koji su tada vladali u Bohemiji; u junu krenuo u Dalmaciju.[17][18] Njegova vojska brojala je između 20.000 i 30.000 ljudi.[17][19] Ban Nikola je pre kralja stigao u Dalmaciju i sastao se kod Knina sa bosanskim banom Stefanom II Kotromanićem. Imajući oko 10.000 vojnika, pozvali su Vladislavu, da preda Knin.[17] Vladislava je sklopila s njima 23. juna ugovor, kojim je obećala, da će kralju predati Knin, Unac, Počitelj, Srb i Ostrog, ako kralj njenom sinu potvrdi sav posed porodice Nelipčić, tj. Sinj sa cetin­skom župom i Brečevo sa njegovim poljem. Sredinom jula 1345. godine kralj Lajoš je prodro do Bihaća na Uni, gde je pred njega izašla Vladislava sa svojim sinom Ivanom, sa svojim bratom Grgurom Kurjakovićem i sa bosanskim banom. Kralj je prihvatio sadržaj ugovora od 23. juna, pa se izmirio s Nelipčićima i Kurjakovićima.[17][19] Sve ovo je utvrđeno poveljom od 21. oktobra iste godine.[19] Ban Nikola je potom stavio svoju posadu u Knin, odakle je upravljao celom Dalmacijom i Hrvatskom, kao i Slavonijom. Zato se od tada naziva: „ban čitave Slavonije i Hrvatske”. Ban Nikola se ovom titulom prvi put oslovio u povelji od 13. marta 1346. godine.[17]

Ta kapitulacija Nelipčića i Kurjakovića uplašila je veliki deo severnih plemića, koji su pošli za njihovim primerom. Uporni protivnici krune ostali su samo Pavle i Mladen III Šubić, koji, potpomognuti od Mlečana, nisu hteli da napuste svoje gradove.[19]

Prvi rat sa Mletačkom republikom[uredi | uredi izvor]

Izbijanje sukoba oko Zadra[uredi | uredi izvor]

Lajoš Anžujski, slika Jana Matejka u boji.

Kraljevom dolasku su se, neočekivano, obradovali Zadrani, koji su poslali tri izaslanika, koji je trebalo da se poklone ugarskom kralju i predaju mu bogate darove, a potajno ga zamole, da njihov grad primi pod svoje okrilje i oslobodi ga od mletačke vrhovne vlasti. Međutim, zadarski izaslanici su došli u Bihać prekasno, jer se kralj, zadovoljan ovim polovnim uspehom, naime, početkom avgusta nenadano morao vratiti u Ugarsku umesto da krene dalje u Dalmaciju. Mlečani su, ipak, po svojim uhodama saznali nameru Zadrana, pa su odmah poslali ratno brodovlje, koje je već 12. avgusta 1345. stiglo pred Zadar i opselo ga zajedno sa kopnenom vojskom.[17][19] Mletački vojvoda Petar Kanale je sutradan poručio Zadranima, da poruše gradske bedeme, a da tvrđave predaju Mlečanima; a da će, ako ne izvrše taj nalog, biti napadnuti od strane Mletačke republike.[17] Zadrani su se odlučili za borbu s Mlečanima, pa su što brže dopremili u grad masu hrane i oružja, dodatno utvrdili grad, spremili gradsku posadu i unajmili plaćenike.[20] Ulaz u luku je 30. avgusta zatvoren debelim lancem, koji je bio opleten oko 13 balvana. Pokušaj Mlečana da 6. septembra pokidaju lanac, završio se porazom na moru. Međutim, pod Zadar je ubrzo došla mletčka kopnena vojska od 20.000 ljudi pod komandom Marka Đustinijanija, koja je tri dana pustošila Zadarski kotar. Iz popaljenih sela narod je masovno bežao u Zadar, gde se skupilo 28.000 ljudi. Na to se Đustinijani ulogorio istočno od Zadra, gde su Mlečani 14. septembra počeli graditi veliku drvenu tvrđavu [d], iz koje će izvršiti juriš na Zadar.[21]

Razvoj sukoba[uredi | uredi izvor]

Predvidevši kako je Zadar bio dobro utvrđen i snabdeven, da ga neće moći zauzeti bez velikog gubitka krvi i vremena, Mlečani su u savez pozivali hrvatske knezove; ali su se od svih njih odazvali samo Šubići, koji su u tu svrhu u Šibeniku 13. septembra 1345. sklopili posebnu pogodbu mletačkim duždem Andrijom Dandolom.[21][19] Nedugo potom, pozivu su se odazvali i nedavno pokoreni Kurjakovići.[19] Naprotiv njima, Frankopani su po­magali Zadranima, premda je dužd 28. septembra 1345. na­govarao kneza Andriju Mikaela na Rabu, da krčke knezove Dujma i Bartola Frankopana odvrati od Zadrana.[21] Najviše pomoći Zadrani su očekivali od kralja Lajoša. Njemu su već 16. avgusta poslali darove s molbom, da njihov grad primi u svoju zaštitu. Kad im pak 19. oktobra stigla vest, da će im kralj uskoro poslati pomoć, Zadrani su na najvišoj kuli postavili kraljevsku zastavu uz veliku svečanost. Doista, po­četkom novembra došli su u primorje banovi Nikola Banfi i Stefan Kotromanić sa 10.000 vojnika, ali kada su se uverili, da su slabiji od Mlečana, 20. novembra su se povukli.[21][19]

Vrlo prepreden, ban Stefan je čak vodio i neke pregovore sa Mlečanima, sklopivši sa njima primirje, izgleda više na mletačku nego na zadarsku korist.[19] Mlečani su se plašili, da će kasnije doći veća vojska, a s njom možda i sam kralj, pa su nastojali da Zadar osvoje što pre. Petru Kivramu, novom zapovjedniku mletačkog brodovlja, pošlo je za rukom, da 23. januara 1346. razbije lanac, koji je do tada zatvarao zadarsku luku.[21] Od tada je 40 mletačkih galija mletačkih moglo napadati sada opkoljene gradske bedeme.[22] U gradu se nalazilo 6.000 vojnika, koji su odbijali mletačke juriše. Najteža borba vodila se 16. maja 1346. kada su Mlečani jurišali na grad od 3 sata ujutru sve do noći, ne uspevši da osvoje grad i izgubivši 800 ljudi.[23] Ban Stefan se sada nudio za posrednika za pravi mir, do koga nije moglo doći, jer Mlečani nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra.[19]

Dolazak kralja[uredi | uredi izvor]

Lajoš I Anžujski, ilustracija iz knjige „Poljski kraljevi“, oko 1900. godine

Krajem maja ili početkom juna, kralj Lajoš je konačno sišao u Dalmaciju da spasi Zadar, nalazeći da njegova istrajnost u borbi i važnost njegovog primera zaslužuju tu pažnju.[23][19] Kralju su se pridružili banovi Nikola Banfi i Stefan Kotromanić, Frankopani i još neki hrvatski knezovi.[23] Njegova vojska je bila toliko ogromna, da joj se broj cenio na 100.000 ljudi; samih oklopnih konjanika bilo je do 30.000.[23][19] Kralj se ulogorio kod Zemunika, odakle je 10. juna sa 2.000 konjanika pošao pred Zadar, da pogleda gradske bedeme, a sutradan su mu zahvalni Zadrani predali gradske klju­čeve. Kad se Lajoš 15. juna sa čitavom vojskom primaknuo gradu, pred njega su izašli veseli Zadrani, klečanjem mu zahvaljujući. Naprotiv, 16.000 Mle­čana su ostali u svojoj tvrđavi. Kralju nije preostalo ništa drugo nego da ih opsedne. Međutim, za opsadu mu je nedostajalo opsadnih mašina. Zadrani su mu ponudili 11 svojih mašina; ali to nije bilo dovoljno, jer je mletačka tvrđava imala 28 kula i tornjeva.[23] Nestrpljivi kralj preduzeo je 1. jula veliki juriš na tvrđavu i njegova vojska se hrabro borila od zore do podneva, ali Mlečani su odbili sve napade, izgubivši samo 500 vojnika. Naprotiv je kraljeva vojska ljuto nastradala, jer je poginulo preko 7.000 vojnika, a još više ih je bilo ranjenih.[23][19] Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naročito bana Stefana, da je i dalje bio u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom.[19] Ovolika pogibija je razočarala Lajoša, koji je pomišljao na povratak u Ugarsku. Doista, kralj je već 3. jula prepustio Zadar svojoj sudbini, krenuvši u povlačenje.[23][19] Kralj je na povratku izvršio jedan juriš na Ostrovicu, grad Pavla II Šubića; ali ga je prvi neuspeh odvratio i od opsade grada, pa se zaputio u Bihać, gde se nalazio već 22. jula.[23] Po povratku u Ugarsku, Lajoš se, da bi dobio slobodne ruke na zapadu, u Italiji, izmirio sa, sada carem, Dušanom.[13][19]

Mir sa Zadrom[uredi | uredi izvor]

Posle odlaska kraljevske vojske nestalo je nade, da će se Zadar održati.[23] U malaksalom gradu je izbila glad, što je na jesen izazvalo vapaj za mirom.[24][19] Plemstvo se još neko vreme držalo borbeno, ali je napokon moralo 7. decembra početi pregovore s Mlečanima, kojima je takođe dodijao rat, koji ih je stojao 3.000.000 dukata.[25] Do mira je došlo vrlo brzo, već 15. decembra 1346. godine, kada je Zadarski kotar pristao na bezuslovnu vlast Mletačke republike.[19][25][13] Istovremeno ukinuta je sva zadarska autonomija; repu­blika je pak jamčila, da niko od Zadrana neće izgubiti ni svoj život ni imetak.[25][13] Tokom ovih borbi, ban je, iako je učestvovao na ugarskoj strani, ipak činio neke usluge i Mlečanima i, kako sami Zadrani pišu, samo se njegovom držanju može pripisati, da su oni, na kraju krajeva, morali doći ponovo pod mletačku vlast.[13] Stefan je ovo radio zato što je naročito želeo, da ga Mlečani izmire i s carem Dušanom, koji je bio kivan na njega zbog osvajanja Huma i koji to pitanje nije nikako hteo da skine s dnevnog reda. Mlečani su pokušali da posreduju, ali neuspešno, pa se ban, posle toga, da bi obezbedio svoj lični položaj i posed, još više vezao za Ugarsku.[13]

Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stefana. Videvši da mađarsko posredovanje nije donelo iščekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske veštine, mogao doći u nezgodan položaj, on je, još u septembru ponudio Mlečanima savez protiv Lajoša. Mlečani su najpre, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne može biti daleko, odbili tu ponudu sa motivacijom, dosta ponižavajućom za bana, da im njihovo poštenje ne dopušta sklapati savez protiv kralja u času kad sa njim pregovaraju o miru.[19]

Sukob oko Ostrovice[uredi | uredi izvor]

Stefan Dušan, freska iz manastirske crkve u Lesnovu, oko 1350. godine

U međuvremenu, početkom decembra je umro Pavle II Šubić, kada je upravu nad Ostrovicom preuzeo preuzeo njegov maloletni sin Juraj III, pod regentstvom svog strica Grgura. Međutim, Juraj se u to vreme nalazio u Modrušama kod svojih ujaka Frankopana. Pošto je Grgur pristajao uz Mlečane, a Frankopani uz kralja, izbio je pravi rat za malog Juraja Šubića, u koju su ušli i Mlečani, pobojavši se, da će Ostrovica, ključ Zadra, pasti u kraljeve ruke. Mlečani su 29. oktobra 1346. godine molili Grgura, da Ostrovicu ne daje kralju. Krčkim knezovima Frankopanima 7. novembra poslali su posebnog izaslanika s molbom, da im izruče malog Juraja. Njihov trud je bio uzaludan, jer se sam Grgur Šubić 1347. godine pokorio kralju Lajošu, koji mu je poveljom od 31. jula 1347. oprostio dotadašnje odmetništvo. Juraju je u zamenu za predatu Ostrovicu kralj dao grad Zrin s velikim imanjima između Une i Kupe. Tako je maloletni Juraj postao prvi knez „Zrinski”. I u poslednjem času, Mlečani su nastojali, da kralj ne dobije Ostrovicu, kojom se upravljalo Zadrom i njegovim kotarom. Mlečani su 22. avgusta 1347. opominjali Grgura Šubića, da se zakletvom obvezao ispuniti oporuku svog pokojnog brata Pavla, a po toj oporuci morao je Ostrovicu čuvati za malo­letnog Juraja. Kad im ni to nije uspelo, Mlečani su 30. avgusta ponudili Grguru godišnju apanažu od 1.000 libara, ako dopusti, da Mlečani stave u Ostrovicu svoju posadu, koja bi čuvala tu tvrđavu, dok Juraj ne odraste. Ali, Grgur nije pristao na tu ponudu. Zato su mu Mlečani 1. oktobra ponudili godišnji doprinos od 500 libara, ako očuva Ostro­vicu za Juraja. Sve je bilo uzaludno, pa su Mlečani 20. novembra 1347. ustanovili, da je Ostrovica ipak predata kralju Lajošu.[25]

Primirje[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, sinovac bosanskog i bana i dalmatinskog gospodara Mladena II Šubića, a unuk moćnog bana Pavla, Mladen III Šubić, gospodar Omiša, Klisa i Skradina, i dalje je ostao „bribirski” knez.[26][25][27] Ovaj nepomirljivi protivnik kralja Lajoša bio je od jeseni 1347. godine, ože­njen Jelenom, sestrom srpskog cara Dušana Silnog.[26][25][28] Nema sumnje da je brak bio politički, uperen upravo protiv kralja Lajoša i bana Stefana.[26] Mlečani su sada, pred opasnošću novih borbi, sami prihvatili banov predlog i živo radili da dođe do saveza. Naročito su uticali na Mladena, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana.[26]

Međutim, Mladen je umro već 1. maja 1348. u Trogiru od kuge, ostavivši posmrče, sina Mladena IV, pod regentstvom svog brata Pavla III Šubića, koji nije bio tako odvažan u borbi protiv kralja kao Mladen.[26][25][28] Mlečani, pobojavši se da će gradovi Omiš, Klis i Skradin pasti u kraljeve ruke, već 8. maja 1348. godine upućuju knezove u Zadru i Trogiru, da pomažu Šubićevim gradovima; a Pavlu Šubiću obe­ćavaju i pomoć.[25] Sve ovo, pa i strašna kuga, koja je 1348. godine opu­stošila ceo Balkan i dobar deo Evrope mnoge gradove, naročito Nin i Šibenik, primorali su Mlečane na ugo­vor o miru s kraljem Lajošem.[26][25][28] Kralj je odbio prve ponude, ali je kasnije, posredovanjem bana Stefana i cara Dušana, koji je vodio računa o svojoj sestri, posle dugih pregovora 5. avgusta 1348. godine pristao na osmogodišnje primirje s Mlečanima i bribirskim knezovima.[26][29][28] Osmogodišnje primirje s Mlečanima, kralj Lajoš je upotrebio, da se što bolje pripremi za ko­načno osvajanje dalmatinskih gradova.[30]

Napuljska kampanja[uredi | uredi izvor]

Ubistvo Andrije Kalabrijskog, povod Lajoševih pohoda u Italiju. Naslikao Karl Brjulov 1335. godine.

U međuvremenu, Lajošev brat Andrija bio je mučki zadavljen 18. septembra 1345. godine po naredbi svoje supruge Jovane, kraljice Napulja.[30][10] Lajoš je tražio, da se krivci oštro kazne, ali Jovana se 1346. godine, uprkos tome, udala za svog ljubavnika Luja, vojvodu od Tarenta.[30] Da joj se osveti, Lajoš je 11. novembra 1347. godine pošao s voj­skom u Italiju.[30][10] Jovana je pobegla u Francusku, na šta se Lajoš proglasio napuljskim kraljem.[30] Potom je 23. januara 1348. godine pogubio vojvodu Karla Dračkog, Jovaningog saveznika. Posledica ovoga bilo je skoro potpuno Dušanovo osvajanje napuljske satelitske države Kraljevine Albanije (lat. Regnum Albaniae), od koje je samo ostao Drač.[26][28] Te godine, Lajoš je od pape dobio Zlatnu ružu (lat. rosa aurea).

Umesto Lajoša u Napulju je upravljao Stefan Lackfi, prethodni vojvoda Erdelja.[30] Lajoš se doduše 1350. godine po drugi put uputio u Italiju, ali se u novembru iste godine morao vratiti u Budim.[30][10] Pomisao na osvetu je ljudski razumljiva, ali je ona navela kralja na politički i vojnički neostvarljiv plan. Pokazalo se da je osvajanje Napulja varljiva iluzija. Napulj se, prema tadašnjim saobraćajnim uslovima, nalazio neverovatno daleko, a na putu su se nalazile i neprijateljske sile. Takođe, Lajoševa vlast nad Napuljem nije imala lokalnu podršku.[10] Tako da se Lajoš na kraju morao odreći Napuljskog kraljevstva, koje je ostalo kraljici Jovani.

Banovanje Nikole Seča[uredi | uredi izvor]

Tokom opsade Zadra u strašnom boju pred mletačkom tvrđavom, 1. jula 1346. godine, ban Nikola zadobio je teške rane, zbog kojih neko vreme nije mogao obavljati svoj položaj bana, tako da je od 1346. do 1349. godine hrvatski ban bio Nikola Seč, koji je do tad bio vrhovni stolnik (lat. magister dapifenorum) na kraljevom dvoru. Kao „ban čitave Slavonije i Hrvatske” Nikola Seč se nastanio u Zagrebu, verovatno u kraljevskoj palati. Ovde ga vidimo već 16. avgusta 1346. Novi ban je 21. decembra 1347. godine u Zagrebu sazvao slavonski sabor, da bi zaustavio borbe između lokalnih plemića. Nikoli je pomagao dubički knez Ivan, koji se 2. juna 1348. zove „podban u cijeloj Hrvatskoj”. Nikola Seč se poslednji put spominje kao hrvatski ban 19. maja 1349. godine. Kralj Lajoš ga je kasnije imenovao „banom severinskim”,[đ] što se vidi iz povelje iz 11. aprila 1351. godine.

Herceg Stefan[uredi | uredi izvor]

Početkom 1350. godine Lajošev 18-godišnji brat Stefan je postao „herceg čitave Slavonije, Hr­vatske i Dalmacije". Herceg je ostao u Budimu, gde je zastupao odsutnog kralja Lajoša; hercega je 1350. godine zamenjivao Pavle Ugal, koga je upravo Stefan postavio „banom u kraljevinama Slavoniji i Hrvatskoj”. Godine 1351. i 1352. ban je bio Stefan Lacfi, koji je poveljom od 30. oktobra 1350. godine stekao imanja Čakovac i i Štrigovo [e], radi zasluga u Napulju. Kralj Lajoš u toj povelji naročito ističe, da Međimurje daje Lackfiju „privolom gospodina Stefana, vojvode čitave Slavonije, Hrvatske i Dalma­cije”.

Novi hrvatsko-slavonski herceg nastanio se tek početkom 1353. godine u Zagrebu, gde su ga velikaši dočekali velikim slavljem i darovima.[30] Stefan se 1350. oženio s Margaretom, kćerkom Ludviga IV Vitelsbaha (1313—1347), nekadašnjeg bavarskog vojvode i cara Svetog rimskog carstva.[31] Herceg je stanovao u kraljevskom dvoru na Griču. Da bi dobio iskusnog savetnika, herceg Stefan je opet bivšeg bana Nikolu Banfija imanovao banom „čitave Slavonije i Hrvatske”. Potom je u Zagrebu 10. marta 1353. godine izdao povelju, kojom Koprivnici, u opsegu svog imanja Kamengrad; dodeljuje onakva prava, kakva imaju slobodni gradovi, naročito slobodan izbor sudija i župana, pa i pravo dizanja bedema oko gradova. Dana 8. maja herceg i ban su održali sabor. Sam ban Nikola, sazvao je 9. septembra sabor u Kninu, „da se usta­nove prava hercegova veličanstva” u Dalmaciji. Ovaj sabor trajao je punih 10 dana.[32]

Kazimir III Veliki, Lajošev ujak, saveznik i poljski kralj. Crtež Jana Matejka iz 1892. godine. Danas se nalazi u Nacionalnom muzeju u Vroclavu.

Rat u Haliču[uredi | uredi izvor]

Dana 4. aprila 1350. godine, Lajoš se sporazumom sa poljskim kraljem Kazimirom odrekao prava na tzv. „Crvenu Rusiju”, tj. Halič i Lodomeriju, u njegovu korist. Početkom leta 1351. godine, Lajoš je, pomažući Kazimiru, upao u te oblasti u cilju potiskivanja Litvanaca i prevođenja oblasti u katoličku veru. Već do 15. jula, litvanska moć je bila slomljena, a njihove vođe, kneževi Kestutis i Lubart, bili su zarobljeni u kraljevom logoru, gde su se obavezali da će primiti hrišćanstvo, ali su pobegli tokom noći i njihovo obećanje je ostalo bez ikakve važnosti. Lajoš je ponovo upao u Crvenu Rusiju u martu 1352. godine i 28. marta opseo Belz, ali već 31. marta morao je podići opsadu i povući se. Posle ovog poraza, nije više bilo većih okršaja i mir je zaključen u septembru, Kazimirovim osvajanjem ovih oblasti.[32] 1355. godine, došlo do ugarsko-poljsko-bohemijske ekspedicije protiv Litvanije, ali je ona bila manjih razmera.

„Jedinstveni dekret”[uredi | uredi izvor]

Politika prema plemstvu[uredi | uredi izvor]

Politika kralja Lajoša bila je nastavak politike kralja Karla Roberta, koja je imala za cilj da skrši i pokori nepokorne i moćne velikaše.[3][6] Lajoš je to radio oslanjajući se na gradove srednje i niže plemstvo.[6] U Dalmaciji su ga na taj korak nagonile sumnjive veze hrvatskih plemića sa Mletačkom republikom, zbog kojih je delimično izgubio ili je postojala opasnost da će izgubiti važnu dalmatinsku obalu. Radi toga je naročito hteo da stavi pod svoju vlast strateški važnije gradove, koje je držala skoro nezavisna hrvatska vlastela, koja se kolebala između zakonitog kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vešte Republike Sv. Marka. Kolebanje se naročito zapažalo kod Šubića. Na samom primorju su te strateški važne gradove neposredno držali Mlečani.[3][33] Tako se kraljev rat protiv plemića pretvorio u rat protiv Mletačke republike.

Boreći se s krupnim feudalcima Lajoš je izbegavao da saziva sabore, koji su bili glavni organ aristokratije, i vladao su uz pomoć svog kraljevskog saveta, u koji je pozivao prvenstveno sveštenstvo.[6] Sabor je bio sazvan tek 1351. godine, zato što plemstvo nije bilo tako bezrezervno poslušno kao za vreme vladavine Karla Roberta, da bi Lajoš među njima potražio saveznike.

Sadržina dekreta[uredi | uredi izvor]

Lajoš I na prestolu okružen dvorjanima, „Mađarska ilustrovana hronika”, slika Marka iz Kaltija, XIV vek.

To je učinio dokumentom pod imenom Jedinstveni dekret (lat. Decretum unicum), koji je imao za cilj da utvrdi kraljev sporazum sa plemstvom, a koje su, ipak, poslužile interesima plemstva, tako što su proširene njihove privilegije.[6][34] Ranije je u raznim delovima zemlje bilo privilegovanih slojeva čije privilegije su bile ograničavane manjim obavezama neplemićkog karaktera, kao što su npr. davanje kunine kože, pa je time i njihov plemićki status u zemaljskim relacijama bio neizvestan. Lajoš naređuje da svaki plemić uživa „jednu te istu slobodu”, čime se pravno izjednačilo i niže plemstvo.

Druga odredba dekreta iz 1351. godine, koja je imala veliki domašaj, obično se naziva zakonom o dedovini. Njegova suština je u tome da se nasleđeni, tj. onaj deo plemićkog poseda koji potiče od predaka – suprotno ranijim običajima – ne sme niti prodati, niti oporukom ostaviti stranim licima.[6][34] Cilj je bio da posedi ostanu u rukama porodice, odnosno roda.

Feudalni karakter Lajoševe Ugarske ogleda se i u merama prema kmetovima.[34] Kralj je pomagao plemstvu da ukmeti seljake, pod uslovom da mu plemstvo priznaje vrhovnu vlast. „Decretum unicum” je najpre propisivao da samo plemići mogu biti sopstvenici zemlje, što je posebno pogodilo slobodne seljake.[6] Učvršćena državna vlast osiguravala je seljacima nesmetanu proizvodnju, ali je i iskorišćavala naraslu sposobnost seljaka za podnošenje tereta. I seljak je imao koristi od veće i raznovrsnije proizvodnje, ali su država, crkva i vlastelin odmah tražili povećan deo.[6][34] Od vremena kralja Karla Roberta država je ubirala stalni porez, a 1351. godine – nekoliko godina posle velike epidemije kuge u Evropi – kralj je naložio obavezno isporučivanje vlastelinske devetine. To je značilo da je, pošto crkva uzme desetinu žita i vina, kroz ponovo računatu desetinu (od 9/10) vlastelin praktično odnosio devetinu.

U donošenju zakona o devetini, kao najtežoj obavezi, veliku ulogu je imalo nastojanje da se izjednačavanjem položaja kmetova na celoj državnoj teritoriji smanji njihovo seljenje.[34] Vlast feudalaca učvršćivalo je i to što su početkom XIV veka veleposednici dobili sudsku vlast nad svojim kmetovima.[6][34] Taj institut se zvao gospodski sto. Feudalci su od kralja dobili i tzv. paloško pravo. Na gospodskom stolu feudalac je sudio kmetu, a vlastelin koji je imao paloško pravo mogao je da izrekne i smrtnu kaznu.[ž][34]

Novi sukobi sa Srbijom[uredi | uredi izvor]

Nova balkanska politika[uredi | uredi izvor]

Pošto se izmirio sa napuljskim dvorom i pomogao svom ujaku protiv Litvanaca, Lajoš je, potstican od pape Klimenta VI, počeo veće pripreme za svoju novu balkansku politiku, obeleženu borbom protiv nevernika i šizmatika.[35][32][36] Kraljev savez sa Đenovom protiv Mlečana iz 1351. ili 1352. i ženidba kćerkom bana Stefana, kojom je Bosnu tesno vezao za Ugarsku, jasno su govorili da Lajoš misli na aktivniju politiku na Balkanu i da će ona, kao mnogo puta ranije, pod verskom formom nositi čisto političke tendencije.[35][32][36] Uskoro je kraljevo neprijateljsko raspoloženje prema Srbima postalo javna stvar.[35][36] Protiv Srba je sada bio i ban Stefan, očigledno kivan na Dušana zbog njegovog upada u Zahumlje, 1350. godine.[37][32][36]

Godine 1353. suparništvo između Ugara i Mlečana u Dalmaciji se opet zaoštrilo, ali sukobe je sprečilo posredovanje suseda, a najviše cara Karla IV. Mlečani su tada ponudili Lajošu 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godišnje, kao otkup za Dalmaciju. Kralj, kome je trebalo novaca, načelno je pristao na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je morao popustiti.[33]

Srpsko carstvo i Bosanska banovina oko 1350. godine. Karta prikazuje i teritorije koje je Lajoš na početku svoje vladavine priključio Ugarskoj.

Pregovori cara Dušana i pape i Lajošev napad[uredi | uredi izvor]

Lajoševo neprijateljsko držanje i opasnost od Turaka na jugoistoku, opredelili su cara Dušana, da 1354. godine lojalno potraži naslon na papsku kuriju. Gde je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, noseći carevo pismeno obećanje da će prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to učinio. Međutim, odgovor novog pape Inoćentija VI nije ispunio careve nade.[38][36] Papa je 29. avgusta ljubazno odgovorio, ali je u tom odgovoru, prvenstveno iz obzira prema Lajošu, cara nazivao kraljem, što na Dušana nije ostavilo dobar utisak.[38][39] Na kraju je papa otezao slanje poslanstva, koje je upućeno tek 24. decembra.[38][40] Poslanstvo je donosio caru traženu titulu, ali ne i jemstvo da će katolički vladari ostati prijateljski raspoloženi ili bar neutralni za vreme njegovog razračunavanja sa Turcima.[38]

U međuvremenu, u proleće, Lajoš je, zajedno sa hercegom Stefanom, spremao svoj pohod protiv Srbije.[38][32][40] Već u leto je, ugarska vojska predvođena lično kraljem Lajošem, izvršila veći upad u teritoriju južnog suseda. Da bi suzbio Lajoša, Dušan, koji se nalazio u južnim oblastima Srpskog carstva, je krenuo na sever i već u avgustu se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici.[38][40] Njegov dolazak je zaustavio ofanzivu Lajoševe vojske, koja je, osim Srba stradala i od malarične zaraze, od koje je 9. avgusta umro herceg Stefan.[38][32][40] Posle Stefanove sahrane u stolnoj crkvi u Zagrebu, ugarska vojska se povukla iz Srbije bez ikakvog uspeha.[32][40] Dušan nije mogao da sam pređe u protivnapad, jer je žurio na jug gde su se odigravali događaji od presudne važnosti, a nije ni hteo da Ugare izaziva na osvetničke borbe, pošto mu je i ova borba teško pala.

Pošto papa nije mogao da ga zaštiti od Lajoša, Dušan je besan odustao od unije. Nije hteo ni da krije svoj bes pred papinim izaslanstvom, koje je stiglo u martu 1355. godine. Careva srdžba je bila tolika da su i izaslanici bili u opasnosti, a zabranio je i katolicima u svojoj vojsci prisustvovanje misama, stavivši do znanja da je potpuno promenio mišljenje.[38][40] Glavna ličnost izaslanastva, Francuz, učeni padski biskup Petar Toma je razočaran, ljut i ozlojeđen zbog propale misije, na povratku kući, otišao kralju Lajošu i tražio od njega da rat sa Srbijom nastavi svom žestinom.[41][42]

Prilike u Bosni[uredi | uredi izvor]

Lajoševe nade, da će pomoću tasta istisnuti Mlečane iz Dalmacije, pale su u vodu kada je ovaj umro 28. septembra 1353. godine.[43][32][44] Pošto nije imao muškog potomstva, nasledio ga je prvo brat, knez Vladislav. Međutim, Vladislav nije dugo nadživeo brata; u jednoj povelji iz 1354. godine umesto njega su izdali potvrdu nekih vlasteoskih povlastica njegov najstariji sin, tek 15-godišnji Stefan Tvrtko i njegova majka Jelena.[45][32][44]

Reljef sa relikvije Svetog Simeona koji prikazuje smrt Stefana Kotromanića.

Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta, da posle bratovljeve smrti uzme vlast; ali kad je njegova udovica ostala sama, sa dva maloletna sina, njen je položaj bio mnogo teži. Morala je da protiv domaćih nezadovoljnika traži naslona kod Ugara i radi toga je, zajedno sa sinom Vukom, došla na dvor kralja Lajoša. Nije poznato pouzdano šta je tom prilikom svršila, ali sigurno nije bila napuštena. Ona je, sa svakako pojačanim autoritetom, odmah po povratku, još 1354. godine sazvala u Milama sabor cele Bosne i uspela je da na njemu pridobije za svog sina i dinastiju najuglednije velikaše zemlje. Međutim, iako je dobila Lajoševu podršku u Bosni je 1354. godine bilo nereda. Uzrok je, najverovatnije, bila težnja vlastele da se iskoristi smrt prethodnog i mladost novog bana.[46][44]

Herceg Janoš i Budimske privilegije[uredi | uredi izvor]

Posle smrti hercega Stefana, njegova udovica je i dalje ostala u Za­grebu, vladavši kao „hercezica čitave Slavonije, Hrvatske i Dalmacije” umesto svog maloletnog sina Janoša. Da bi hercezica lakše upravljala posedima, kralj je posle smrti Nikole Banfija, 1356. godine, imenovao dva bana: Janoša Ćuza za Dalmaciju i Hrvatsku, a Leustahija Ratolda za Slavoniju. Od kada se 1358. godine Margareta udala za grofa Gerlaha od Hoenloa i otišla u Sveto rimsko carstvo, njen sin Janoš je kao „herceg” živeo na Lajoševom dvoru, dok ga je u baštinskim oblastima zamenjivao Leustahije, „ban čitave Slavonije”.[32]

Dana 24. januara 1355. godine, sazvan je državni sabor u Budimu, na kome je prisustvovao i poljski kralj. Sabor se ticao buduće personalne unije Ugarske i Poljske. Odluke sabora bile su tzv. Budimske privilegije, kojima je zagarantovana potpuna nezavisnost jedne zemlje od druge, obećana nadoknada viteških gubitaka nastalih tokom inostranih ratnih ekspedicija i zabranjeno uvođenje novih nameta.

Krstaški ratovi protiv Bosne i Srbije[uredi | uredi izvor]

Kralj Lajoš je sistematski radio da ojača centralnu kraljevsku vlast i da što više proširi granice ugarske države. U tome je imao velikih poteza i širok zamah. Više nego njegov otac, Lajoš je obratio pažnju Dalmaciji i južnim granicama. Prvih godina njegovog kraljevanja njegov pretežan interes bio je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini vladavine, otprilike od 1365. godine, više je obraćao pažnju na pitanja Istoka i Severa. Pošto je slomio plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, naročito pokorivši kneza Nelipčića i presadivši Juraja Šubića u Zrinj, a u Slavoniji, 1351. godine, tamošnje plemstvo izjednačio sa ugarskim; pošto je bosansku banovinu ženidbom sa kćerkom bana Stefana tešnje vezao za sebe; ostalo mu je da raščisti odnose sa Srbima i sa Mlečanima u Dalmaciji. Tako je, da bi pokazao koliki značaj daje tim oblastima, svog brata Stefana proglasio vojvodom (lat. dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije, koji se sa tom titulom javlja od 1350. godine.[33]

Kriza oko poseda Bribirskih Šubića[uredi | uredi izvor]

Grb Šubića Birbirskih.

Kralj Lajoš se, doista, počeo spremati za rat protiv Srbije, ali nije mogao da tokom 1355. god. pređe u napad. Možda nije imao ni prave volje da primi borbu s Dušanom, čiju je snagu znao i video. Sem sa Srbijom, on se upleo i u rat sa srpskim saveznikom Mletačkom republikom oko Dalmacije.[41][47][44] Tada je Tvrtko sa majkom ušao u aktivnu politiku u Dalmaciji.[46][44] Pošto je Tvrtkova majka Jelena bila kćerka Juraja II Šubića i imala uticaja u svojoj rodbini u Dalmaciji, Lajoš je upotrebio nju i Tvrtka u cilju predaje preostalih dalmatinskih gradova koji su pripadali Dušanovoj sestri Jeleni: Omiša, Klisa i Skradina, a posebno ova dva poslednja, ugarskoj kruni.[41][46][32][47][44]

Zbog tih gradova je bilo dosta pregonjenja i pregovaranja.[41][47] Njih su hteli i Mlečani i Ugari i Bosanci, dok je Dušan, zajedno sa Katarinom Dandolo, ženom Pavla III Šubića, želeo da ih očuva sestri kao svojoj saveznici, a možda i kao strateške tačke prema Bosni, sa njene zapadne strane.[41][46][32][47][44] Jelena je odbila zahtev bosanskog bana i zatražila pomoć svog brata, na šta je u Dalmaciju provalila vojska bana Nikole Banfija, zauzevši Omiš.[48] Međutim, da ova dva preostala grada ne bi pala u Lajoševe ruke, jedno pomoćno odeljenje Dušanove vojske je ušlo u te gradove.[41][49][47][44] Kako car nije hteo nikakvih sukoba s Mlečanima, on je, videći njihovu nesavladivu želju da dobiju gradove, pristao da Jelena od septembra povede pregovore o prodaji.[41][47]

U Skradinu, gde je građanstvo neprijateljski dočekalo srpsku vojsku, Srbima su se pridružili i Mlečani, kojima je, po ranijoj carevoj naredbi, 10. januara 1356. godine, grad predao zapovednik srpske vojske Đuraš Ilijić, čuvši za carevu smrt.[41][49][47][44] Klis su, međutim, posle duge borbe, u martu, preoteli Ugari, pošto su srpsku posadu bili potpuno zatvorili u teško pristupačnom gradu.[49][47][50][44] Mladenu IV ostao je jedino grad Bribir sa istoimenom župom kao baština nekada toliko moćnih knezova Šubića Bribirskih.[49] Tvrtko i njegova majka su, radivši za Lajoša, svakako preko svoje volje, imali nesumnjivih uspeha pridobivši ovih nekoliko gradova.[46][44]

Izbijanje rata sa Mlečanima[uredi | uredi izvor]

S proleća 1356. god. činilo se, kao da će kralj Lajoš nastaviti početo ratovanje u Srbiji, naročito pošto naročito pošto više nije bilo moćnog Dušana.[33][50] U maju, on je došao u Zagreb i počeo da skuplja vojsku. Njegov proglas iz 4. juna, govorio je izrično, da se sprema rat protiv šizmatičnih i nevernih Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, a svakako u duhu saveta ogorčenog biskupa Petra i papske kurije, i da kralj misli obnoviti svoje pravo nad Srbijom.[33][49][50] U Rim je čak poručivao da će silom prevesti Srbe u katolicizam.[33] Ali, umesto na Srbe, kralj Lajoš je iznenada okrenuo tu vojsku protiv Mlečana.[33][49][50] Povod je bilo sarađivanje Srba i Mlečana, naročito u Dalmaciji, prirodno upereno protiv Ugara. Međutim, glavni razlog ovog rata bilo je Lajoševo nastojanje, da potisne suparnički mletački uticaj na hrvatskom i dalmatinskom primorju i da istočnu obalu Jadranskog mora obezbedi isključivo posedu krune Sv. Stefana.[33][50] Da je savez sa šizmatičnim Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po Lajoševom zahtevu da mu Mlečani vrate sve što su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, došlo je do rata.[33]

Karlo IV Luksemburški, car Svetog rimskog carstva i kralj Bohemije, Lajošev povremeni saveznik i neprijatelj, jedan od najvećih evropskih vladara svog vremena. Freska iz jedne kelnske crkve rađena na gipsu.

Brzo po padu Klisa, ugarska vojska je dobila dozvolu da pravi ispade protiv svih susednih opština sem prijateljskog Splita. Glavna ugarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, koja je brojala 40.000 ljudi i koju je lično predvodio kralj Lajoš, krenula je preko Kranjske na mletačko područje u samoj Italiji, dok je u Dalmaciji operisala sporedna vojska.[33][49][50] Kralju Lajošu su u ovom pohodu, moralno ili stvarno, pomagali: akvilejski patrijarh, gorički grofovi i austrijski vojvoda, pa i sam car Karlo.[33][50]

Prelazak Splita i Trogrira u Lajoševe ruke[uredi | uredi izvor]

Prestravljeni padom nekih svojih italijanskih gradova, Mlečani su 11. novembra izmolili petomesečno primirje. Kad je ono prošlo, u aprilu 1357. godine se na­stavio još veći rat, premda su Mlečani Lajošu nudili sve dalmatinske gradove osim Zadra. Kraljeva je vojska tako na­predovala u Italiji, da su Mlečani morali upreti sve svoje sile. Tako je Dalmacija ostala bez dovoljne obrane. Hrvatski ban Janoš Ćuz, počeo je u proleće 1357. godine opsadu Zadra. Banu su pomagali hrvatski knezovi: Frankopani, Nelipčići, Ugrinići i Hrvatinići. Njegovih pristalica bilo je i u nekim dalmatinskim gradovima.[49]

Dalmatinski gradovi dobro su osećali da je Republika Sv. Marka u teškom položaju i, uplašeni od ugarske sile i uspeha, počeli su se odmetati.[51][50] Tako je 8. jula planula prva pobuna dalmatinskih gradova u Splitu.[49][52] Tog dana su se u zoru skupili se naoružani plemići i građani u stolnoj crkvi Sv. Dujma, odakle su provalili u stanove mletačkih plaćenika, koje su bez borbe pohvatali i pozatvarali u gradska utvrđenja i crkve Sv. Matije i Sv. Tome. Na to su pošli u kneževu palatu, gde su prinudili Mlečanina Đovanija Kverinija, da im izruči gradske ključeve i da se odrekne kneževske časti.[49]

Sutradan je sporazumno planula pobuna u i nedalekom Trogiru, gde je takođe bila oterana slaba gradska posada.[49][52] Za to vreme je mletački knez grada prisustvovao misi, koja se služila u franjevačkoj crkvi ispred gradskih bedema, a kada se vraćao u grad, gradska vrata su mu bila zatvorena. Zato je otišao u Split, ne znajući, da se taj grad juče odmetnuo. Tamo su ga Splićani, zajedno sa svojim knezom, stavili na lađu i za­jedno sa njihovim porodicama otpremili u Veneciju.[49]

Sada su Splićani na gradski zidinama razvili zastavu kralja Lajoša i poslali su svoje poslanike banu Janošu Ćuzu. Hrvatski ban ušao je u Split, gde su mu se poklonili plemići i građani, a on im je zauzvrat potvrdio stare povlastice; isto to se kasnije dogodilo u i Trogiru. Već 15. jula mletački dužd Đovani Dolfin, ozlojeđen zbog gubitka Splita i Trogira, pisao je: „plemenitim i mudrim muževima, sudijama, veću i opštini gradova Splita Trogira”. Dužd im je javljao:

Čuli smo na ne malo naše nezadovoljstvo, da se među vama porodiše nekakve smutnje, za kojih ste otpremili naše kne­zove i čete.

Dalje ističe dužd, kako se mletačka republika vazda brinula za Split i Trogir, ne štedeći novaca:

Zlati florin Lajoša Velikog korišćen od 1353. do 1357. godine. Na aversu novčića nalazi se kraljev grb, a na reversu Sv. Jovan.

Ta vazda smo kod vas uzdržavali 200 konjanika i mnogo pešaka, da vas možemo zaštititi od gospod­stva ugarskoga.

Zato je dužd pozivao Splićane i Trogirane, da se vrate u pređašnje stanje, a da im republika oprostiti ovu nepravdu. Duždevo pismo ostalo je bez uspeha. Da se osvete Splićanima, Mlečani su poslali svoje brodovlje na ostrvo Šolta, koji je pripadao Splitu. Savremeni splitski letopisac kaže, da su Mlečani bedne:

Šoltaćane poro­bili, usjeve im spalili, ljude ubijali i žene davili, te mnoga druga zla počinili.

Osvajanje Dalmacije[uredi | uredi izvor]

Zulumi mletačke vojske dodijali su i gradu Šibeniku, premda su Šibenčani sudelovali kod pustošenja ostrva Šolta.[49] Po primeru Splita i Trogira, početkom decembra 1357. godine planula je pobuna u Šibeniku, pa su građani i tamo oterali svog kneza Andriju Đustinijanija u Veneciju.[49][52] Posebno izaslanstvo pošlo je iz Šibenika hr­vatskomu banu Janošu Ćuzu, koji mu je javio, da se grad pokorava kralju Lajošu. Ban se već duže vreme nalazio pred, još u vek mletačkim, gradom Ninom, koji je bio opkoljen sa svih strana. U taboru pred Ninom ban je 14. decembra 1357. izdao povelju, kojom Šibenčanima oprašta „sve dosadašnje nepravde, izgrede i uvrede”, pa im potvrđuje njihove stare povlastice. Na kraju mu je ban potvrdio vlast nad čitavim kotarom sa selima i ostrvima Srimac i Žirje i mlinovima na vodopadu reke Krke.[49] Posle teške borbe, grad Zadar, na koga su Mlečani najviše polagali, pao je 17. decembra 1357. godine pomoću izdaje opata benedik­tinskog manastira.[49][52] Naime, ovaj manastir se nalazio tik pored gradskih bedema, pa je opat udesio, da su neki ugarski vojnici noću po merdevina ušli preko bedema u manastrski dvor, a odatle i u grad, pa onda otvorili gradska vrata, kroz koja je cela ugarska vojska ušla u Zadar. Mle­tačka posada je uspela da utekne u zadarsku tvrđavu, koja se još održala. U međuvremenu se iz Budima u Dalmaciju zaputio sam kralj Lajoš. On se 28. novembra nalazio u Zagrebu, a krajem godine je stigao u Dalmaciju.[49] Sada se predao i grad Nin, jer je hrabroj mletačkoj posadi ponestalo hrane. Početkom januara 1358. od Mlečana se odmetnulo i ostrvo Brač.[49][52] Primer Brača nije htelo slediti ostrvo Hvar, zato su Split, Omiš i Trogir sastavili brodovlje, s kojim su napali i zapalili grad Hvar. U Hvaru je ipak ostao mletački knez Nikolo Kornelio, koji se sklonio u gradsku tvrđavu.[49]

Prizor Lajoševog ulaska u Zadar sa škrinje Sv. Šimuna. Škrinja se danas nalazi u Hrvatskoj akademiji znanosti i umetnosti u Zagrebu.

Sukobi sa Bosnom[uredi | uredi izvor]

Kad je 1356. godine došlo do rata između Mlečana i Lajoša oko Dalmacije, ban Tvrtko nije bio mnogo aktivan.[44] O njegovom učešću nema nikakvog naročitog pomena, naprotiv, ima nesumnjivih dokaza da je još krajem te ili početkom iduće godine, iz nepoznatih razloga, došlo do otvorenih nesuglasica između njega i Lajoša, koje za malo nisu prerasle u neprijateljstvo.[46][44] Izvestan deo bosanskih velikaša odmetnuo se od Tvrtka i prešao Lajošu.[46][53] Dana 14. marta 1357. godine, kralj Lajoš je izdao povelju Grguru i Vladislavu Hrvatiniću, i Grguru Stepančiću, kojom im je obećao da će im potvrditi sve posede i slobode, ako pređu na njegovu stranu. Ban Tvrtko postupio je na isti način, on je 1357. godine izdao povelju Vlatku Vukoslaviću, njegovom sinu i njihovom rođaku Grguru Hrvatiniću, da ih neće progoniti zbog izdaje. To očevidno pokazuje da odnosi između kralja i bana nisu bili dobri.[46]

Na bosansko-ugarskoj granici došlo je do borbi, za koje su Ugari pripisivali inicijativu samom Tvrtku.[54] Da se pogoršaju odnosi znatno je doprineo novi bosanski biskup, Mađar Petar Sikloši, koji je bio potvrđen 29. februara 1356. godine. Odmah sutradan je došlo pismo pape Inoćentija VI, upućeno ugarskim dominikancima, na osnovu jednog, ranije navodno izgubljenog, pisma pape Jovana XXII, koje je pozivalo na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. To pismo je bilo čist politički akt, stavljen na raspoloženje kralju Lajošu za njegovu nameravanu ofanzivu prema Srbiji. Bosna je u njega ušla uzgred, po tradiciji, u koliko Lajošu zatreba da se tim pozivom posluži protiv nje za svoje interese.

Ban Tvrtko je bio nezadovoljan novim biskupom i potakao je Ivana, lektora bosanske katoličke crkve, da istupi protiv njega. Biskupu je, međutim, pala u ruke prepiska između bana i lektora, pa on, ubrzo, uhvatio i zatvorio Ivana. Zaplašen kraljevim uspesima protiv Mlečana, a videvši i da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko se, u leto, svako pre 17. jula 1357. godine, izmirio s Lajošem. Po sporazumu, Tvrtko mu je morao ustupiti zapadni deo Huma do Neretve, da bi ovaj zaokružio svoje nove tekovine u Dalmaciji, dok je Tvrtku i Vuku potvrđena uprava nad oblastima Soli i Usore, ali pod uslovom da ih očiste od pagana i jeretika. Tvrtko je, dakle umesto nagrade za svoje ranije pomaganje Lajošu na toj strani morao da odvoji još jedan deo svog područja, navodno kao miraz kraljeve žene Jelisavete. Iz toga izlazi zaključak, da je do razlaza najpre došlo zato što je Tvrtko za svoje usluge tražio neku nagradu u Dalmaciji, nerado gledajući suviše jako učvršćivanje Lajoša i na toj strani, duž cele njegove zapadne granice, kad ga je već kao teškog suseda imao i na celoj severnoj strani. Ugovor je dalje predviđao, da Bosna priznaje Lajoševu vrhovnu vlast, da pomaže Lajošu u ratovima i da na njegovom dvoru, kao neka vrsta talaca, stalno živi ili ban ili njegov mlađi brat Vuk.

Zajedno sa Humom, Tvrtko je Lajošu ustupio Završje; odnosno priznao je prelazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod njegovu zaštitu.[55][54]

Zadarski mir[uredi | uredi izvor]

Pošto su pretrpeli velike gubitke u Dalmaciji i bili tučeni, poraženi i ugroženi od nadmoćnijeg neprijatelja u Italiji, a znajući da se neće moći održati, Mlečani su bili prisiljeni da mole za mir.[52][49][50] Za njih, je još od ranije posredovala papska kurija, koja je čak prekorila Lajoša što je okrenuo oružje na hrišćanske Mlečane, umesto na neverne Srbe.[52]

Posle dugih pregovora, mir je sklopljen 18. februara 1358. godine u crkvenoj sakristiji franjevačkog manastira u Zadru uz vrlo teške odredbe, kojima je Mletačka republika kapitulirala.[52][56][50]

Ugarska vlast u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji nakon Zadarskog mira (1358)

Mletački dužd se za sva vremena odrekao titule „vojvoda Dalmacije i Hrvatske”.[57][52] Mletačka republika je ustupila kralju Lajošu čitavu Dalmaciju „od sredine Kvarnera sve do grada Drača” sa svim svojim gradovima, tvrđavama, ostrvima, lu­kama i pravima.[52][57][50] Dakle od tada su Lajošu pripadali gradovi: Nin, Zadar, Skradin, Šibenik, Trogir, Split i Dubrovnik, pa i ostrva: Lošinj, Cres, Krk, Rab, Pag, Brač, Hvar i Korčula. Naprotiv, Lajoš se odrekao svih mletačkih ze­malja, gradova i tvrđava, koje je njegova vojska osvojila u Italiji i Istri. Lajoš je nastojao, da stekne podršku novoosvojenih dalmatinskih gradova. Zato je dozvolio svim gradovima, da od tada sami sebi bi­raju svoje knezove [z], konzule i sudije. Na kraju je već 10. januara 1358. godine vratio gradu Zadru sva nekadašnja prava, da bi time nagradio građane za tolike patnje, koje su pretrpeli od Mlečana.[57]

Dubrovčani su se pokorili kralju posebnim izaslanstvom. Zato je Lajoš 27. maja 1358. izdao posebnu povelju, kojom im je potvrdio autonomne povlastice i sve posede na kopnu i na ostrvima, ustupivši mu, doduše samo pismenim aktom, oblast od Kurila do Stona. Kralj je pristao, da i dalje važe ugovori, koje je Dubrovnik sklopio sa susednim oblastima: Bosnom, Humom, Zetom i dalmatinskim gradovima, i da mogu nesmetano trgovati sa Mlečanima ili Srbima čak i kada se te države nalaze u sporu sa Ugarskom.[52][57][50] Ipak Dubrovčani su kraljeve prijatelje smatrali svojim prijateljima, pa su kralja pomagati u njegovim ratovima. Naprotiv kralj je obećao, da će Dubrovčane braniti od njihovih neprijatelja, posebno od srpskog cara i bosanskog bana.[57][50] Zato je Dubrovnik od tada kralju plaćao svotu od 500 dukata, koju je do tada plaćao srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) u tu svrhu, da bude pošteđen od njihovih napada i u znak podložnosti i priznavanja, da se ne bi doveo u pitanje ugarski suvereni položaj; uz to da će se od tada Dubrovčani na kopnu i na svojim brodovima uvek služiti kraljevim zastavama.[52][58][50] Bosnanski ban je, iako ga Lajoš tu naziva svojim vernim kletvenikom, ovom poveljom bio novčano oštećen.[52][50][54] Međutim, mala Dubrovačka republika nastavila je i dalje da isplaćuje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, pokušavajući prvih godina da ih izbegne, mudro osetivši, da bi u protivnom slučaju bili teško pogođeni njeni trgovački interesi.[50][54] Kraljev legat, koji je primio od Dubrovnika zakletvu vernosti bio je bosanski biskup Petar, naš savetnik, kako ga u svom pismu naziva Lajoš.[54]

Izvesni hrvatski velikaši koji su za vreme tih borbi bili na strani Mlečana osetno su nastradali. Stari Grgur Kurjaković bio je uhvaćen i kao zarobljenik odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro. Nije bilo teško predvideti, da Mlečani neće otrpeti novo stanje i da će tražiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj položaj. Tako je ugarski uspeh u Dalmaciji uskoro postao zametak novih zapleta. Mletačka republika je od tada vodila prijateljsku politiku prema ugarskim gradovima, da bi, kada kucne pravi čas, sa manje otpora prešli pod njenu vlast.

Ugarska flota[uredi | uredi izvor]

Da bi u budućnosti obezbedio tako često ugrožavanu Dalmaciju, kralj Lajoš je odlučio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su dali dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Lajoš je novog admirala, da bi istakao njegov značaj, imenovao knezom tri ostrva: Brača, Hvara i Korčule. Ovo nameravano stvaranje ugarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potištenost u Veneciji, pošto je ugarski uspeh dovodio u pitanje mletačku prevlast na Jadranskom moru.

Od stvaranja ugarske ratne flote nije bilo ništa; ograničena finansijska sredstva kralja Lajoša nisu bila dovoljna za jedno tako skupo preduzetništvo. Međutim, u to vreme se, nesmetana od Mlečana, s uspehom mogla razvijati trgovačka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskorišćavajući svoje veze sa Bosnom i Srbijom, naglo počeli da pojačavaju svoj trgovački promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije, a sad još više uzeo maha, u to vreme se uzdigao i Split kao glavna izvozna luka severoistočnog dela Jadranskog primorja.[52] Zbog zahvalnosti Anžujaca što im je pomogao da dođu na vlast u Ugarskoj, ceo trgovački promet Dalmacije slio se u njega.[59] Za vreme Lajoševe vladavine Split dolazi na čelo severnih dalmatinskih gradova i udruživši se sa njima, počeo je brodarski promet većih linija. Splitske lađe su čak plovile i po Egejskom moru, i to ne samo donoseći robu iz svoje luke nego ponekad vršeći i lokalnu plovidbu na tim stranama.[60]

Novi napad na Srbiju[uredi | uredi izvor]

Srpsko carstvo sa teritorijama oblasnih gospodara neposredno po završetku ugarske intervencije.

Kad je sa potpunim uspehom završio rat s Mlečanima, kralj Lajoš je odlučio, da se obračuna i sa Srbijom, svakako obavešten o poteškoćama Dušanovog naslednika Uroša i o boljim izgledima za obnovu borbe nego 1355. godine. Lajoš je zamišljao napad na Srbe u većem stilu: s kopna i sa mora. Želeo je da pomoću dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao što je učinio i s Mlečanima; iznuđeno mletačko odricanje od svih poseda od Kvarnera do Drača pokazalo je ugarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flotu, a kako im Mlečani nisu smeli pomagati, činilo se na prvi pogled da će njihovo suzbijanje ići dosta lako. Kralj, međutim, nije dovoljno uzimao u obzir činjenicu, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama.

Plemstvo severne Srbije je pažljivo pratilo Lajoševe uspehe u Dalmaciji dobro znajući, da će posle Mlečana doći na red Srbi. Zbog toga, što je priznao ugarsku vrhovnu vlast Srbi su počeli da zaziru od svog starog primorskog prijatelja Dubrovnika. Ubrzo su njihovi odnosi ne samo što su postali hladni nego čak i neprijateljski.

Kada su u jesen 1358. počela ugarska neprijateljstva protiv Srbije knez Vojislav Vojinović, nesumnjivo najmoćniji feudalac severne Srbije, je tražio od Dubrovnika izvesna obaveštenja o njegovom držanju, naročito s obzirom na Ston, koji su oni utvrđivali. Dubrovčani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hoteći mu na taj način sprečiti snabdevanje iz Primorja, i dali su mu toliko drski odgovor da je da je skoro značio objavu neprijateljstava. Međutim, posredstvom župana Sanka Miltenovića, sukob je izbegnut, ali ne zadugo.[61]

Lajošu je povod za napad s kopna dala borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija su imena nepoznata. Kad je jedan bio pritešnjen od drugog, pošto nije dobio pomoć od cara Uroša, obratio se Lajošu i tako izazvao njegovo posredovanje. Lajoš je na taj način konačno realizovao svoj dugo pripremani pohod protiv Srbije. U maju 1359. velika ugarska vojska je prešla u Srbiju i odnela pobedu u jednoj većoj bici kod Rudnika, nad srpskom vojskom, u kojoj je verovatno sudelovao i knez Vojislav.[62][61] Posle bitke Srbi su se povukli u planine noseći sa sobom sve što se moglo poneti, vodeći sa sobom i stoku.[61] U međuvremenu, Dubrovčani su, u svojstvu ugarskih vazala, upali u Vojislavljevu oblast i opljačkali Konavlje i Trebinje.

Ugari su prodrli u Srbiju „osam dana hoda” od Dunava i Save, ali verovatno ne dalje od Rudničkih planina ili Zapadne Morave. Nisu se upuštali u teško prohodne srpske planine, čak ni kad je kralj Lajoš u leto sam kralj Lajoš stigao sa svojim četama. Srpski otpor u šumovitim predelima Rudnika i Šumadije sa mnogo brda i uvala, zaustavio je Lajoševo brzo i smelo prodiranje ka jugu. Stoga je čitav pohod završen sa relativno malim uspesima: sem što je ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Ugarske, dok je kralj Lajoš kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguravanje vlasti nad Mačvom. Srpska granična linija nesumnjivo je ostala severno od Rudnika.[62][61]

Dubrovačko-srpski sukobi[uredi | uredi izvor]

Oblast Vojislava Vojinovića.

Na te postupke Dubrovčana, Vojislav nije odmah odgovorio neprijateljstvom, nego je najpre tražio naknadu i predaju krivaca. Kad su oni, uzdajući se u ugarsku pobedu, to odbili, Vojislav ih je napao i opljačkao Reku, Rožat i Šumet.[62][61] Potom je zaplenivši im jedan karavan i sam lično krenuo na sam grad Dubrovnik. Otvoreno je pretio, da hoće da povrati Ston Srbiji i da inače napakosti Dubrovniku kao kletveniku Ugarske.

Preplašena Dubrovačka republika je pokušala, da nekako smiri kneza, ali se u isti mah obraćala na Lajošu za pomoć i zaštitu. Dubrovčani su njemu pisali, da je napad došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema ugarskoj kruni. Ali, Dubrovčani su se brzo uverili, da je malo verovatno da će im Lajoš zbog tog pograničnog spora priskočiti u pomoć ili da bi trebalo vrlo mnogo pregovora da bi to učinio. Međutim, dubrovačka trgovina je osetno stradala, pa su se Dubrovčani nagodili sa knezom, plativši mu 4.000 perpera i konačno sklopivši mir, 25. avgusta iste godine.[63]

Sklopljeni mir nije smanjio veliko nepoverenje koje je postojalo između Dubrovnika i Vojislava, pa nije ni zaživeo. Jelena, udovica cara Dušana, obratila se početkom 1360. godine Dubrovniku sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je republičin čovek navodno odneo sa carevog dvora. Kada je bila odbijena, Jelena se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi islatu ili kazni Dubrovčane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u Dubrovnik vrlo oštru poruku. Republika je, zabrinuta, odmah, oko 10. februara, uputila Lajošu jedno pismo, u kom se potužila na Vojislava, koji „kao vuk nasrće hoteći da proždere janjce”, moleći svog zaštitnika, da im pomogne.[63] U isto vreme, oni su upotrebili svoje diplomatsko umeće, da se izmire sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom, naročito iskoristivši svadbu cara Uroša da u Sjenici 29. septembra, da izrade široke povlastice za svoju trgovinu po čitavom području Srpske carevine, a naročito u oblasti kneza Vojislava.[62][63]

Doista, vrlo brzo su izbili novi sukobi. Krajem novembra 1360. Vojislav je tražio odstupanje Dubrovčana sa jednog dela njihove zemlje, verovatno Stona ili Žrnovničke župe koju su držali duže vreme pod zakupom.[63]

Ne dobivši povoljan odgovor, knez je prvoj polovini januara 1361. godine napao i opustošio Žrnovičku župu. Da stvar bude još gora, car je ponovio majčin zahtev od prošle godine i, kad ga oni ponovo nisu ispunili, odobrio je Vojislavljev borbeni stav. Kneževa vojska je, spalivši sve pred sobom, prodrla sve do samog Dubrovnika. U to vremen, na stranu Dubrovnika su stupili Balšići, gospodari Zete, verovatno iz želje da se dokopaju Vojislavljevog Kotora.

Sredinom avgusta knez je napustio opsadu Dubrovnika, opet opljačkavši njegovo predgrađe, ne prekidajući neprijateljstva. Međutim, Dubrovčani su ušli u ušli u jedan sukob sa Mlečanima, pa su bili primoran da sa knezom sklope mir. Pošto su uslovi za mir bili i suviše teški, a pošto su videli i da im dalji rat donosi sve veću štetu i da Lajoš neće da im pruži stvarnu vojničku pomoć, Dubrovčani su se obratili caru Urošu. Pod carevim pritiskom, 22. avgusta 1362. godine je najzad potpisana mirovna povelja u Onogoštu, koja je prebila štete i vratila Republiku u raniju milost Carstva.[64]

Pohod na Bosnu[uredi | uredi izvor]

Ubrzo potom je došlo do novih sukoba između Lajoša i Tvrtka. Uvređeni Tvrtko, pokušavajući da ojača svoj položaj, podržavao je narodne elemente, koji su bili antikatolički i antiugarski.[54] To je dalo povoda Lajošu da optužuje Bosnu za jačanje jeretizma u njoj, pa je, u jednoj svojoj povelji, navodio kako u Bosni „nebrojena množina jeretika” dovodi pravu veru u opasnost, kako je postao jak antikatolički pokret, a naročito prelaženje patarena u pravoslavlje, da ih je stoga trebalo iskoreniti, i da je on lično krenuo da uguši taj pokret.[65][54] Još 23. aprila 1360. godine, papa Inoćentije VI je uputio poziv bosanskom biskupu Petru, nesumnjivo na osnovu njegovih izveštaja da, u interesu crkve, može podići vojsku protiv jeretika, odnosno tražiti njeno posredovanje. Ovo je dokument poslužio Lajošu kao povod da napadne Bosnu. Međutim, po jednom izvoru, glavni povod kraljevog pohoda bilo je gušenje pobune, koja je verovatno izbila kao protest protiv suviše jakog pritiska ugarske vrhovne vlasti.

Veliki pečat Lajoša Velikog nastao početkom njegove vladavine, a izgubljen u Bosni tokom 1363. godine.

Maja 1363. godine, u Dubrovnik su došle neke uznemiravajuće vesti iz Bosne, pa je Republika, 4. juna, donela zaključak da, pod pretnjom kazne od 500 perpera, nijedan od njenih trgovaca ne sme lično stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima. Republika je preduzela te mere, zbog pokretanja Lajoševe velike ofanzive protiv Tvrtka.[65]

U leto 1363. godine krenule su dve ugarske vojske na Bosnu. Prva vojska, koju je vodio sam kralj Lajoš lično, uputila se u središte Bosne, dolinom Vrbasa, u župu Plivu, opsevši grad Soko. Grad je opsedan prve dve nedelje jula, ali ga je uspešno odbranio Tvrtkov verni vojvoda Vukac Hrvatinić, kome je Tvrtko kao nagradu poklonio čitavu župu Plivu sa gradom.[65][54] Otpor koji je dat kralju sigurno je bio veoma jak, pošto je Lajoš brzo prekinuo dalje ratovanje.[65][66] Njegov tabor se već 13. jula, na povlačenju, nalazio kraj Sane; a 19. jula, stigao je u Viroviticu.[65][67]

Tokom ovog napada, deo bosanske vlastele je smatrao da, uz Lajoša, bolje može doći do nekih većih poseda i časti, nego uz Tvrtka; ili su se prepali od napada. Među prvima koji su se odmetnuli od bana i predali Lajošu bio je poznati i do tada verni knez Vlatko Vukoslavić. On je predao Ugarima svoj grad Ključ i pustio kralja da nesmetan napadane Soko. U zamenu za ustupljeni Ključ, koji je ostao u ugarskim rukama, ali u kom se izdajnički knez nije smeo zadržavati, Vlatko je dobio grad Bršćanovac u Slavoniji i neke druge gradove.[65]

Drugu ugarsku vojsku vodio je ostrogonski nadbiskup Nikola, gde se jasno vidi verski moment pohoda. Ova vojska je pošla kasnije, da ponovo okuša sreću i da osveti raniji poraz. Ona je išla dolinom Bosne, u Usoru, i prodrla je do dosta utvrđenog grada Srebrenika i tu se zaustavila, kao i pod Sokolom. Srebrenik se junački održao i pod njim je izginulo mnogo Ugara, a naročito je zabeležen gubitak materijala.[65][67] Između ostalog nestao je čak i kraljevski pečat, koji je nadbiskup čuvao kao Lajošev kancelar.[67] Nadbiskup je na kraju morao da u septembru podigne opsadu i da se poražen povuče. Lajošev poraz bio je potpun, a, da stvar bude još gora, skrenuo je pažnju svih suseda na Tvrtka i digao mu je ugled.[65][67]

Hrvatska i Slavonija bez hercega[uredi | uredi izvor]

Grb magnatske porodice Seč.

Hrvatska je posle 36-godišnjeg ratovanja došla u stanje mira. Od tada su banovi više bili guverneri, nego generali. Lajoš nije imao poverenja u domaće hrvatske velikaše, Šubiće, Nelipčiće, Frankopane, Kurjakoviće i Baboniće, pa im nije poveravao bansku čast, već je isključivo postavljao Ugare. Po istom načelu Lajoš je i za ugarske palatine postavljao Ugare. U Slavoniji je na početku vladao ban Leustahije, a u Dalmaciji Nikola Seč, koji je takođe bio i knez u Zadru i Splitu. Godine 1360. umro je mladi herceg Janoš i kralj se, da bi sredio prilike u Slavoniji i Hrvatskoj, sa suprugom Jalisavetom uputio u te oblasti. Kralj je boravio u Zagrebu, gde je delio pravdu, dok je kraljica boravila u Zadru. Pošto kralj nije imao ni sina ni brata ni sinovca, Hrvatska i Slavonija su sledećih 9 godina ostale bez hercega.

Slavonijom je posle Leustahija, od 1362. do 1366. godine, upravljao zagrebački biskup Stefan Kaniški. Posle njega je kralj za „bana čitave Slavonije” imenovao iskusnog Nikolu Seča, koji je vladao do 1368. godine. U međuvremenu, u Dalmaciji su se smenjivali banovi: Konja Seljenji (1366—1367.), Imre Lackfi (1368) i Šimun Mauricijev od plemena Pok (1369—1370). „Ban čitave Slavonije” je, 1368. godine, postao kraljev miljenik Petar Cudar, koji je na tom položaju ostao sve do 1380. godine.[58]

Srdačni odnosi sa Poljskom[uredi | uredi izvor]

Dana 8. maja 1364. godine, poljski kralj Kazimir Veliki je isključio svoje kćerke iz nasledstva krune, istovremeno davši prednost sinovima ženskih članova dinastije, na prvom mestu Lajošu. Lajoš je potom u septembru učestvovao na kraljevom saboru u Krakovu. Srdačni odnosi dve zemlje posebno su bili primetni kada je ugarski kralj, 24. aprila ili 1. maja 1367. godine, za palatina postavio poljskog plemića Vladislava II Opolskog. 25. februara 1368. godine Lajoš je dozvolio Poljacima da slobodno trguju u Ugarskoj, oslobodio ih novih troškova i obavezao se da im neće naplaćivati carine. Iste godine Lajoš je, zajedno sa kraljem Kazimirom, došao u Kališ. Vrhunac srdačnosti predstavljao je savez između ove dve zemlje uperen protiv Bohemije, koji je sklopljen 1369. godine u Budimu.

Savojski krstaški rat[uredi | uredi izvor]

Minijatura koja prikazuje kralja Lajoša u borbi s Turcima i Bugarima, Anjou Legendarium.

U to vreme Turci Osmanlije, predvođeni emirom Muratom, sve su više prodirali u Evropu. Pošto nije imalo dovoljno snage da ih suzbije, Vizantijsko carstvo je pokušalo da za borbu protiv Turaka zainteresuje papu i zapadne sile. Sam car Jovan V Paleolog je u zimu 1365./1366. krenuo u Ugarsku da moćnog i borbenog Lajoša, izmoli za pomoć.[68][69][70] Ali, sve je bilo uzalud, papa Urban V pisao je Lajošu, 23. juna, da pomogne caru tek kad pristane na crkvenu uniju [70]. Međutim, na zapadu je grof Amadeo VI Savojski, carev brat od ujaka, organizovao neku vrstu male krstaške ekspedicije protiv Osmanlija, poznate kao Savojski krstaški rat.[68][69][71]

Na povratku su cara, u Vidinu, zarobili Bugari i tek ga je spasila Amadeova akcija.[72] Amadeo je u leto 1366. godine stigao u vizantijske vode i oslobodio Galipolje. Potom se okrenuo Bugarskoj i osvojivši Sozopolj i Mesemvriju naterao Bugare da oslobode cara.[71] Tako je, malo potpomognut od grofa, car ušao u rat sa Turcima, ali, pri konačnoj borbi, nije imao nikakvih uspeha, a ekspedicija se, u sporazumu sa kratkovidom politikom Carigrada, okrenulo koliko protiv Turaka toliko i protiv Bugara, što je samo unelo mržnju i nepoverenje među već i inače prilično zavađene balkanske hrišćane.[68][69]

Caru je nešto pomoći protiv Bugara pružio i sam kralj Lajoš, koji je već 1365. godine pobedio vidinskog cara Jovana Stracimira i pokorio Vidinsku Bugarsku. Jovan Stracimir je čak sa porodicom bio i zarobljen i odveden, u jedan slavonski zamak, u Bosiljevu.[73][74] Ugari su tada u Bugarskoj, uz pomoć franjevaca, preduzeli pokrštavanje u rimokatoličku veru, pa je, po izveštaju papaskih legata iz 14. jula 1368. godine, prevedeno više hiljada ljudi. U tom izveštaju oni su sami priznavali da im je u tome mnogo pomogao Lajošev autoritet i saradnja.[73] Međutim, oko 1370. godine, Bugari su, u savezu sa vlaškim knezom Vladislavom, povratili Vidin, zbog čega su Ugari vratili Stracimira, da bi im pomogao u ratu protiv trnovskog cara Jovana Aleksandra.[73][75] On je tada vraćen na vlast kao Lajošev vazal.[73][76] Godine 1371. Stracimir je osvojio Sofiju i počeo novu ljutu borbu sa Aleksandrovim naslednikom Jovanom Šišmanom.[77] Dubrovački istoričar Mavro Orbin govori, da je Stracimir bio uvažen, pa je njegova kćerka Doroteja, od 1374. godine supruga bana Tvrtka, postala neka vrsta dvorske dame (ital. damigella) kraljice Jelisavete.[73][77]

Pokoravanje Bosne[uredi | uredi izvor]

Tvrtko i njegov brat Vuk oko 1380. godine

Posle 4. februara 1366. godine, Tvrtka je pobunom zbacio brat Vuk, sa majkom ga proterao iz zemlje i sam ugrabio vlast. U nevolji, Tvrtko se obratio i zakleo na vernost Lajošu. Lajoš se, mimo očekivanja, odazvao, i vratio Tvrtka u zemlju, zato što čvrsto verovao da će Tvrtka od tada imati čvršće pod svojom rukom, zato što je hteo da očuva autoritet legitimnosti i zato što Vuk, oslanjajući se unekoliko na nekatolički element i na Srbe iz Raške, nije obećavao naročite koristi za Ugarsku. Kralju je, pre svega, išlo na račun da se Bosanci bore između sebe, da oslabljeni ne predstavljaju nikakvu opasnost za Ugarsku, pa da se, u međusobnoj podozrivosti i nesigurnosti, stalno, moleći za pomoć, okreću ka ugarskom dvoru. Cela akcija je išla dosta brzo i već 29. marta Tvrtko je poslao pismo mletačkom duždu, u kom se potpisao: „ban bosanski po milosti Božjoj i gospodara našega kralja Ludovika”.[78][67]

Papa i ugarska politika prema Bosni[uredi | uredi izvor]

Zbog velikog otpora pokazanog prema katoličkim misionarima, papa Urban V je 21. jula 1368. godine pozivao naročito bosanskog biskupa da energično pomogne bosanskim franjevcima u preobraćanju jeretika. Kada su ti propovednici, od strane bosanskog vikara, tuženi zbog opakosti, papa je, primivši tu tužbu kao osnovanu, 13. decembra dozvolio da bosanski vikar takve propovednike može otpustiti i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji su imali više obzira prema ćudima svoje zemlje. Sam papa, inače, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima, pa je, 13. novembra 1369. godine, uputio poslanicu splitskom i dubrovačkom nadbiskupu u kojoj je tražio da ekskomuniciraju sve katolike koji primaju bosanske jeretike, koji trguju s njima ili imaju bilo kakvih poslova s njima, a samim jereticima da silom spreče pristup u njihove dijeceze.

Videvši to, banov brat Vuk je pokušao da istoristi ovo raspoloženje papaske kurije u cilju podrivanja Tvrtka, pošto Lajoš nije mogao da pomaže banu ocrnjenom kao protivniku vere i papaine akcije sređivanja verskih prilika u Bosni, ako dobije oštre upute protiv njega od strane pape. Godine 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi, koje je našlo dobar prijem, u kome je Tvrtka prikazivao kao jeretika i šizmatika, za koga je govorio da je od Bosne napravio stecište jeretika. Još je dodao da će će dobiti garanciju da će verske prilike postati bolje samo onda kad on dobije mogućnost da, kao veran pristalica katolicizma, upravlja tom zemljom. On je stoga molio papu da se zauzme za njega kod Lajoša, koji ga je dobro poznavao sa svoga dvora, i da mu pomogne da se održi protiv brata, koji ga lišava baštine. Ne ispitujući mnogo stvar, papa Urban se 14. decembra 1369. godine posebnim pismom obratio kralju Lajošu. U njemu on je preporučivao kraljevoj pažnji mlađeg bosanskog bana Vuka, moleći ga da pomogne stradalniku; a Tvrtka da opomene da se vrati na put prave vere i da povrati mlađem bratu baštinu koja mu je oteta. Međutim, Lajoš, koji je dobro poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, zanemario je papino pismo.[79]

Vuk je verovatno javio papi kako na Tvrtkovom dvoru živi kćerka kneza Grgura Šubića, koju je ban hteo da, bez pristanka njenih roditelja, uda za jednog od sinova kralja Vukašina. Ljut, papa je 8. aprila 1370. godine uputio pisma Lajošu i Jelisaveti, pozivajući ih da spreče taj brak i da nikako ne dozvole da njihov podanik izgubi dušu jedne prave katolikinje.[79][80][74] Istovremeno, papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kom mu je izrično zabranjeno da sprovede u delo taj brak.[79]

Herceg Karlo[uredi | uredi izvor]

Godine 1369. Lajoš je za slavonsko-hrvatskog hercega imenovao svog daljeg rođaka Karla Dračkog. Karlo je počeo vršiti hercešku vlast tek 6. maja 1371. godine, kada je izdao prvu povelju u Zagrebu, pa je Slavonijom i Hrvatskom upravljao sve do 1376. godine. U poveljama se nazivao „her­ceg kraljevine Slavonije” ili „herceg Dalmacije i Hrvatske”.[58] Redovno je sta­novao u Zadru, odakle je sam upravljao Dalmacijom, gde u to vreme nije bilo posebnih banova.[81] Na početku mu je u upravljanju pomagao kralj Lajoš, koji je 1371. godine lično boravio u Hrvatskoj.

Kasnije je Lajoš ponovo ušao u rat sa Napuljskim kraljevstvom, u cilju, da Karla umesto Jovane postavi za kralja, u čemu je na kraju i uspeo. Meseca maja 1376. godine Karlo je sa svojom ženom Margaretom otplovio u Napulj. Godine 1377. ban Dalmacije je, po treći put, postao Nikola Seč, koji je vladao do 1380. godine.[82]

Dolazak na poljski presto[uredi | uredi izvor]

Krunisanje Lajoša poljskim kraljem, bakrorez iz XIX veka.

Dana 5. novembra 1370. godine, umro je Kazimir Veliki, čime se završio procvat Poljske i čime se ugasila dinastija Pjast, koja je držala poljski presto od nastanka poljske države. Shodno sporazumu, Lajoš ga je nasledio na prestolu.[83][82][74][84][7] Novi kralj je, od plemića u Poljskoj, najveću podršku imao od Vladislava II Opolskog, koji je tada bio ugarski palatin i koji ga je i proglasio za kralja. Nedugo potom, Lajoš je stigao u Poljsku, gde su ga priznale kneževine: Bidgošč, Vjelatovo, Valč i Dobžin. 17. novembra Lajoš je, gotovo bez prisustva plemstva, krunisan za kralja Poljske. Da će Lajošev dolazak na poljski presto otvoriti put jačanju plemstva, bilo je jasno kada su samo Vladislav Opolski i Kazimir Dobžinski, povodom krunisanja, dobili gradove i utvrđenja: Bidgošč, Bobolice, Boleslavjec, Bžezno, Valč, Vjelunj, Vjelatovo, Kšepice i Olštin.

Osim unutrašnjih, za Poljsku su nastali i spoljašnji problemi. Naime, Kestutis, veliki vojvoda Litvanije, je, na vest o Kazimirovoj smrti, zajedno sa Lubartom, vojvodom Lucka, opseo drveni dvorac u Volodimir. Na šta se uplašeni zapovednik dvorca Pjertač Turski, iako je imao veliki garnizon i dovoljno hrane da izdrži opsadu, predao, posle čega je dvorac razoren. Lajoš se potom, 8. decembra, vratio u Ugarsku, možda uplašen padom Volodimira, postavivši za svog regenta u Poljskoj, majku Elizabetu, koja je preuzela vlast tek 18. jula 1372. godine. Kralj je sa sobom poneo i poljske kraljevske insignije: Krunu sa draguljima, kuglu s krstom, mač „Šerbec” i dr. Ovo je samo povećalo ionako veliku feudalnu samovolju u severnoj kraljevini.

U novonastaloj situaciji neki plemići su počeli da se otvoreno odmeću, kao što je bio slučaj mazovskog vojvode Zjemovita III. On je svoje gradove: Višogrod, Plock, Viznu i Zakročim potpuno otcepio od Poljske, tako da je Mazovija postala nezavisna država. Čuvši za to kralj je pozvao plemstvo da pokori Mazoviju i plemstvo je odgovorilo da će to uraditi, ali nije to učinilo, već su pojedinci i sarađivali sa Zjemovitom.

Posledica Lajoševog preuzimanja poljske krune bilo je pomeranje težišta ugarske politike sa Balkana na sever. Zauzet pitanjima poljsko-ugarske unije, a kasnije i pitanjima Napuljskog kraljevstva, on je pokazivao sve manje interesa za balkanska pitanja, ili ih je shvatao kao pitanja sporedne važnosti.[83][82][74][7] Odsutnost kralja Lajoša najviše je iskoristio ban Tvrtko, koji se, na Mitrovdan 1377. godine, u Mileševi, nad grobom Svetog Save, krunisao kraljevskom krunom za kralja Srbije, Bosne, Primorja i Zapadnih strana. Međutim, Lajošev suverenitet nije dovođen u pitanje i on mu je, štaviše, priznao kraljevsku titulu.[85][82][86][7]

Sukobi sa Nikolom Altomanovićem[uredi | uredi izvor]

Centralni Balkan posle sloma Nikole Altomanovića.

Kad je Lajoš u proleće 1371. godine došao u Dalmaciju i držao sabor u Ninu, Dubrovčani su tamo uputili jedno poslanstvo, koje je ispričalo kralju sve njihove jade sa šizmatičkim i nevernim županom Nikolom i zamolilo ga da ga kazni, kao primer svima koji koji napadaju ugarske posede.[87] Župan Nikola Altomanović je bio sinovac kneza Vojislava i njegov naslednik i, istovremeno, najmoćniji srpski feudalac.[87][88] Međutim, kraljeva reakcija je ovoga puta izostala.

Traživši pomoć protiv opasnog Altomanovića, knez Moravske Srbije Lazar Hrebeljanović je pokušao da se približi Lajošu.[89] Orbin govori, da se Lazar obavezao Lajošu na plaćanje 10.000 funti srebra i da mu je obećao vernu službu.[83][89] Uplašen od moćnog ugarskog kralja, Nikola je počeo da traži saveznike, kada mu je u susret izašla Mletačka republika, videvši ga kao svog pomagača protiv Lajoša.[89] Međutim, Republika se, svesna Lajoševe moći, nije smela preterano izlagati, pa savez nije zaživeo.[90]

Godine 1373. Tvrtko i Lazar su napali Altomanovića. Kralj Lajoš, kome je bilo u interesu slabljenje srpske centralne vlasti i suzbijanje ojačalih lokalnih gospodara, odazvao se Lazarovom pozivu u pomoć i uputio im mačvanskog bana Nikolu Gorjanskog sa 1.000 kopljanika. Župan nije mogao odoleti tom zajedničkom napadu, pa je poražen, uhvaćen u Užicu i 1374. godine oslepljen.[83][74] Lajoš je Lazaru i Tvrtku pomogao iz jednog razloga, oni su bili njegovi vazali, a župan Nikola suviše opasan samostalni gospodar.[83]

Prve godine vladavine u Poljskoj[uredi | uredi izvor]

Dana 4. marta 1372. godine, Poljska je, jednim ugovorom Vladislava Opolskog sa carem Karlom, izgubila Šleziju tako što je ista prisjedinjena Bohemiji. U septembru iste godine, Vladislavu je oduzeta palatinska čast, ali mu je kralj, 10. septembra u zamenu za nju, dao na upravu Galič.

Što se tiče odmetnutog Zjemovita, on je 1373. godine abdicirao u korist svog sina Januša, koji je nastavio očevo ratovanje. Ubrzo se pojavio i novi protivnik krune, bio je to Vladislav Beli, jedan od poslednjih Pjastova. Jednog dana u septembru iste godine, njemu su se bez borbe predali: Gnjevkovo, Inovroclav, selo Romlika, čak i utvrđeni dvorac Zlotorija, koji je pridobio obećavanjem povlastica. Sutradan ujutru, Vladislavljeva vojska je iz Gnjevkova napala i opsela nepristupačni dvorac Šarlej, čija je posada, iako spremna za borbu, predala grad posle jednodnevne opsade.

Kad je za ovo saznao, Secivoj od Šurbina, guverner Velikopoljske, je, da bi se dodvorio kralju i tako povećao svoju moć, u sporazumu s plemstvom, skupio veliku vojsku, koja se ubrzo obrušila na Inovroclav. Grad je vrlo brzo pao, ali pretendent se spasao u bekstvu u dvorac Drezdenko, pod zaštitu viteza Ulriha fon Ostena. Međutim, teško osvojivi zamkovi Šarlej i Zlotorija su se, zbog dobre snabdevenosti i veličine posade, održali. Jedina svetla tačka sa početka Lajoševe vladavine bilo je otvaranje rudnika olova i srebra u Krakovu, 6. jula 1374. godine.

Košička privilegija[uredi | uredi izvor]

Dokument Košičke privilegije.

Dana 17. septembra 1374. godine, Lajoš je, pod uslovom da će prihvatiti njegovu kćerku za naslednika i povratiti prethodno izgubljene oblasti, plemstvu podelio tzv. Košičku privilegiju oslobodivši panove i šljahtu svih državnih obaveza [i], sem vojne obaveze u samoj zemlji, mada je i tu obavezna vojna služba ograničena, i male novčane dažbine.[84] Prva dažbina iznosila je 2 groša i plaćali su je kmetovi u znak priznavanja kralja, druga je predviđala obavezu feudalaca da održavaju zamkove na strateškim tačkama, dok je bilo oslobođeno održavanja ostalih zamkova, pa je sav finansijski teret održavanja zamkova pao na državu. Treća dažbina se ticala finansiranja kraljevih pohoda izvan Poljske i iznosila je 5 do 6 grivna. Pretvorio je beneficije poljskog plemstva u nasledne posede i, sem toga, obavezao se da će na položaje po oblastima postavljati samo predstavnike domaće aristokratije.

Košička privilegija predstavlja prvu privilegiju koja je data poljskom plemstvu — panovima i šljahti [j] — kao staležu. Do tog vremena bilo je privilegija tipa imuniteta, koje su davane pojedinim licima. Stoga je doba vladavine Lajoša obeleženo krajnjom svojevoljom šljahte, pljačkama, razbojništvima i drugim manifestacijama feudalne anarhije, sa kojom se borio Kazimir III.

Košička privilegija svela je plaćanje dažbina od strane šljahte i panova na prostu formalnost, i samim tim je znatno smanjila stalne kraljeve prihode i državne finansije učinila zavisnima od panova i šljahte. Za odobravanje novih dažbina šljahta je počela da saziva lokalne skupštine — sejmike, koji su ubrzo postali lokalni organi vlasti šljahte.[84]

Namesništvo kraljice-majke[uredi | uredi izvor]

Dana 13. februara 1375. godine, zahvaljujući kralju Lajošu i Vladislavu Opolskom biskupije: Pšemisl, Volodimir i Helm su stavljene pod pokroviteljstvo nadbiskupije Haliča. Međutim, 3. marta Vladislav Opolski je pokušao da izdejstvuje premeštanje nadbuskupije u Lavov, ali bez uspeha. Nedugo posle toga je izbila pobuna pekarskih kalfi u Krakovu, koja je trajala svega nekoliko dana i 25. aprila bila ugušena. U to vreme padaju i nove pobede protiv Vladislava Belog i preotimanje Drvece i Zlotorije, međutim, novoosvojeni gradovi su izgubljeni već 16. avgusta, kada, uz pomoć Saksonaca, dolazi do nove akcije ovog pretendenta. Povrativši ove gradove, on, još istog dana, opseda važni grad Raćonž, gde ga je hrabro stanovništvo porazilo posle dobijanja pojačanja. Vladislav je posle toga opseo Gnjevkovo, koje je i pored hrabre odbrane Gervarda iz Slomova, u septembru palo zbog verolomstva, kada je Gervard zarobljen sa još 25 branitelja, posle čega su se Ostenove saksonske trupe povukle u Drezdenko.

Vladislav Beli u Dižonu, rad Jana Matejka iz 1867. godine.

Sutradan po Ostenovom povlačenju, Vladislav je oformio svoju vojsku, koju su sačinjavali stanovnici Gnjevkova i Inovroclava i okolni seljaci. Međutim, ubrzo je usledio kontranapad kraljevih pristalica predvođenih Jaskom Kmitom, guvernerom Krakova, i Bartočem Vezenborškim, guvernerom Bresta, koji su u bici kod Gnjevkova naneli toliko težak poraz Vladislavu, koji se spasio begom u Nješavu, gde je dobio četiri broda sa kojima je prebacio svoje pristalice preko Visle. Na prelasku reke je, od Jaskove flote, koja ga je napadala sve do Torunja, izginula većina njegovih snaga. Uprkos teškim porazima, Vladislav nije odustajao od pljačkanja Kujavije. Nedugo posle vojnog sloma kod Gnjevkova, on je smelo upao u tu oblast i spalio veći njen deo, uključujući i predgrađa Inovroclava, posle čega se, sa velikim plenom, sklonio prvo u Nješavu, pa onda u Zlotoriju u kojoj je ostao sve do Božića. Iz Zlotorije Vladislav je predvodio pljačkaške upade u Kujaviju i Velikopoljsku.

Dana 1. juna 1376. godine velika kraljeva vojska predvođena Secivojem od Šubina, Bartočem Vezenboršim i Bartočem Sokolovskim, guvernerom Kujavije i Velikopoljske je opsela Zlotoriju. Ovoj vojsci se na kraju pridružio i Kazimir IV Pomeranijski dovukavši svoje opsadne mašine, međutim, i Vladislav je imao uza sebe brojne pristalice, pa se borba otegla. Uprkos napadanju od strane Vladislavljeve flote na Visli, kraljeva vojska je sutradan prodrla u zamak. Borba je trajala čitavog dana gubici na obe strane su bili teški i bilo je mnogo ranjenih. Na kraju je kraljeva vojska odnela odlučujuću pobedu i, u julu, osvojila Zlotoriju, kada je i sam Kazimir bio teško ranjen u glavu, od čega je i umro 2. januara 1377. godine, kada su njegovi posedi: Bidgošč, Valč i Dobžinj, pripali kruni.

Međutim, mirno stanje u zemlji, nastalo posle pada Zlotorije, prekinuto je vrlo brzo jednim upadom Litvanaca. Naime, vojvoda Kestutis je, sa svojim bratom Lubartom i Jiržijem Belzkim, prešavši reku San kod Zavihosta, upao u Poljsku u novembru 1376. godine. Sasvim neočekivano, Litvanci su, teško opljačkavši dolinu Visle, prodrli do Tarnova. Ne štedeći nikoga, oni su pobili polovinu stanovništva, spalivši i crkve. Od njih su najviše nastradali Lublin, Sandomjež i cela oblast Haliča, dok su Belz i Helm bili osvojeni.

Poljska bez regenta[uredi | uredi izvor]

Dana 7. decembra 1376. godine jedan Ugarin je slučajno pogodio strelom Jaska Kmitu, koji je jahao na konju, i ubio ga. Pošto je Jasko bio omiljen u narodu, u Poljskoj je protiv Ugara nastalo veliko ogorčenje, pa se javio i pokret protiv njih, a u Krakovu je, čak, za dan poubijano 160 Ugara. Sve to je uticalo na nepopularnu i nevoljenu kraljicu-majku da, januara 1377. godine, abdicira i vrati se u Ugarsku. Njena poslednja naredba kao regenta bila je da se dobro čuvaju gradovi, ne bi li još Ugara bilo poklano. Pored nje, abdicirao je i novi krakovski guverner Przedbor.

Posle majčine abdikacije, mudri kralj Lajoš je dojurio u Poljsku da bi sredio prilike i sprečio anarhiju, a pre svega da bi povratio izgubljene položaje, prema plemstvu i spoljnom neprijatelju. Što se unutrašnjeg neprijatelja tiče, Vladislav Beli, 16. ili 28. marta, je, našavši se u bez izlaznoj situaciji, sklopio mir s kraljem u Bžešću Kujavskom, po kom je predao kraljevoj vojsci dvorac Bartoč, priznavši njegovu vlast, dok se Lajoš obavezao da će od njega otkupiti Gnjevkovsku kneževinu za 10.000 forinti [k] i dozvoliti mu prolazak do opatije na Martinvom brdu u Ugarskoj. U tom cilju, krenula je, u julu, jedna ekspedicija predvođena Vladislavom Opolskim, Boleslavom III i Konradom II Olešnickim, protiv Litvanaca, istovremeno opsevši Krakov, Belz, Sandomjež, Sjeradz i Helm. Prvi je, 16. jula ili 9. septembra, pao Belz, čiji je zapovednik Jirži Narimuntovič, predavši taj grad i Helm, dobio 100 grivna, rudnik soli u Bohnji i zamak u Lubačovu. Cela ekspedicija završila se u septembru. Međutim, kraljevski domen ovim nije dobio mnogo, jer je plemstvo dobilo upravu nad Helmom, Hrodlom, Grabovcem i Sevoložom.

Lajoš kao poljski i ugarski kralj, rad Valerija Elijaša Radzikovskog iz 1897. godine.

U januaru ili februaru 1378. godine, Poljska je konačno dobila regenta, Vladislava Opolskog. Međutim, 28. marta, velikopoljski plemići su na kongresu u Gnjeznu odbili da ga priznaju, smatravši da se tim krši Košička privilegija. Rezultat svega ovoga bilo je Vladislavljevo smenjivanje u septembru iste godine. Nedugo potom, Vladislav se odrekao i uprave nad Haličom, u čemu su ga zamenili lokalni upravnici. U zamenu za Halič, on je 11. decembra, od kralja, dobio na upravu gradove: Bidgošč, Gnjevkovo, Dobžinj i Inovroclav. U međuvremenu, kralj je, u cilju širenja vere, u Haliču osnovao novu biskupiju u Kamjanjecu-Podiljskom.

U cilju rešavanja problema nasledstva, Lajoš je, 1379. godine, sazvao državni sabor u Košicu, gde mu je plemstvo priznalo kćerku Mariju za prestolonaslednicu. Potom je 12. februara 1380. sazvao kongres u Zvolenu, gde je drugu kćerku Jadvigu verio sa Vilhelmom Habzburškim, sinom austrijskog vojvode Leopolda III Habzburškog.[91] Te godine, Lajoš je ostao u Poljskoj u cilju reformisanja nekih zakona, koji su objavljeni u Lavovu, septembra iste godine.

Treći rat sa Mlečanima[uredi | uredi izvor]

Proleća 1378. godine Lajoš je, kao saveznik Đenovske republike, ušao u novi sukob sa Mlečanima, koji su dugo predstavljali glavne konkurente dalmatinskim gradovima.[92][82][93] Lajoš je pokušao da napadne Mlečane na isti način kao i dvadesetak godina ranije, u samoj Italiji. Međutim, ovakav razvoj događaja sprečila je mletačka flota od 36 galija, koja se, pod vođstvom Vitorija Pisanija, zaputila u Dalmaciju.[82] Flota je prvo napala Kotor [l], osvojila celu njegovu oblast i spalila ga 14. avgusta 1378. godine, opljačkavši i crkve.[94][93] Pad Kotora iskoristili su Dubrovčani da što više kompromituju na Lajoševom dvoru. Kad je Dubrovnik počeo da goni kotorske lađe i ljude i da sprečava svaki njegov promet i trgovinu grada, on se obratio za pomoć kralju Tvrtku. Bosanski kralj je, iako saveznik Dubrovčana [lj], pokušao da posreduje.[92][93] Kada to nije uspelo, on se otvoreno stavio na stranu Kotorana, koji su mu, kao cenu pomoći, ponudili svoj grad, pa su Dubrovčani konačno odlučili da, 26. juna 1379. godine ponude Kotoru mir, pošto se vratio u vernost našeg gospodina kralja ugarskoga.[95][93]

U međuvremenu, Mlečani su udarili na Zadar, ali jako utvrđeni grad se uspeo odupreti. Uskoro je Lajošu, u pomoć protiv mletačke flote, prvenstveno u cilju odbrane Splita, Trogira, Brača, Hvara i Korčule, stigao đenovljanski admiral Lučano Dorija sa 17 ratnih lađa. Đenovljani su se ukotvili u Trogiru, gde su mu se pridružile galije dalmatinskih gradova i kopnena vojska bana Nikole Seča. Doznavši za ove vojne pripreme, lukavi Pisani je, 24. oktobra 1378. godine, napustivši opsadu Zadra, došao pred Šibenik, koji je imao najslabiju odbranu od svih dalmatinskih gradova. Mletački providur Lodoviko Loredano se tada obratio Šibeničanima s rečima:

Vama dolazi Pisani, koji u jednoj ruci drži grančicu mira, a u drugoj silu. Pri­hvatite li prvo, siguran Vam je imetak i život; odlučite li se za drugo, biće Vam, kao što je bilo Kotoranima.

Šibeničani su se ipak odlučili za otpor. Međutim, grad je brzo osvojen i Pisani je, zaista, opljačkao i spalio grad. Admiral se potom vratio pod Zadar i nastavio blokadu grada. Zadrani su ulaz u luku zatvorili lancem, što im je dosta pomoglo da odole mletačkom brodovlju. Ne gubivši vreme, Pisani je 7. novembra poslao providura Loredana sa 10 galija na sever. Prvi na udaru ove Loredanove flote je bio grad Rab.[94] Pobojavši se da ne prođu kao Kotor ili Šibenik, Rabljani su 9. novembra sazvali gradsko veće, na kom je 81/85 poslanika bilo za predaju.[96] Na to su Loredanu predati gradski ključevi. Providur je tada sa Rabljanima sklopio jedan ugovor, po kome im je bilo dozvoljeno da i dalje žive po starim svojim običajima i za­konima, ali s tim da im Mlečani imenuju gradskog kneza, koji će dobijati instrukcije iz Venecije, a platu od grada. Ohrabren dosadašnjim uspesima, Pisani je odlučio, da udari na đenovljansko brodovlje. S tim ciljem, on je 16. novembra doplovio do Trogira i sutradan napao gradsku tvrđavu u kojoj se nalazio Lučano Dorija. Ali, Trogirani i Đenovljani su odbili sve mletačke napade, pobivši 600 i ranivši 700 Mlečana.[97] Izgubivši mnogo ljudi, Pisani je krenuo u povlačenje, ali ga je 7. maja 1379. godine, kod Pule, presreo Lučano sa 23 galije. Iako je Lučano u ovoj bici našao smrt, flota je predvođena njegovim zamenikom Ambrozijem Dorijom uspela da odnese sjajnu pobedu, potopivši 15 lađa, pobivši 2.400 ljudi i otevši im sav ratni plen.[98][97][93] Po povratku u Veneciju, Pisani je bačen u tamnicu zbog neuspeha, a sama Republika je krajem meseca uputila poslanstvo Lajošu sa molbom za mir.[97][98] Glavni rezultat ove pobede, ipak, nije bila konačna ugarska pobeda u ratu, već samo kotorska predaja ugarskom kralju.[98][93] Tvrtko nije ništa mogao preduzeti, da ne bi došao u otvoreni sukob sa Lajošem, ali je, ipak, stavio do znanja Dubrovčanima da im neće dozvoliti da posednu taj grad.[98][99]

Oslobađanje Vitorea Pisanija, ulje na platnu Frančeska Ajeza iz 1840. godine

Pretrpevši još nekoliko poraza, Mlečani su bili primorani da vrate Pisanija na čelo flote. Pisani je, ovog puta, imao uspeha i 24. aprila 1380. godine je u Kjođi zarobio 17 đenovskih lađa sa velikom vojskom. Posle toga, admiral je napao Zadar, ali, pošto nije uspeo da preotme grad, počeo je pustošiti ugarsku obalu, zarobivši nekoliko brodova. Kada je Pisani umro, 13. avgusta 1380. godine, njegovu akciju je nastavio novi admiral Lodoviko Loredano. 29. avgusta Loredano je spalio grad Senj i Bašku na Krku, što je primoralo Lajoša da zatraži pregovore.[97] Mirom u Torinu, 8. avgusta 1381. godine, Lajoš je vratio Mletačkoj republici sve gradove koje je osvojio u samoj Italiji, dok se Republika odrekla Kotora, Raba i drugih gradova na istočnoj obali Jadranskog mora.[97][100] Uz to Republika se obvezala i, da će kralju nado­knaditi sav ratni trošak od 100.000 dukata sa kamatom.[m] Međutim, dugo se nije pristupilo izvršavanju odredbi sporazuma.[n][97]

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Već dugo povučena iz javnog života, ostarela kraljica-majka je umrla 29. decembra 1380. godine. Nedugo po njenoj smrti, kralj je, najzad, za novog namesnika u Poljskoj postavio Boleslava Opolskog, vojvodu Stšelca. Međutim, 19. ili 21. marta 1381. godine je na saboru u Budimu, zbog nezadovoljstva ovim kraljevim izborom, formirano namesništvo sačinjeno od: krakovskog biskupa Zaviše Kurozvenckog, krakovskog guvernera Dobjeslava Kurozvenckog i kališkog guvernera Secevoja Šubina. Aristokratija je opet odnela pobedu i Lajoš je čak morao da proširi Košičku privilegiju i na sveštenike, 30. novembra iste godine.

U međuvremenu, 1380. godine, novi „ban Hrvatske i Dalmacije” postao je Imre Bubek, ali sledeće godine je promenjen, a upravitelj Slavonije, Petar Cudar, postavljen za vojvodu Haliča. U Slavoniji su zavladali sinovi Nikole Banfija: Stefan i Janoš, koji su se potpisivali kao „banovi čitave Slavonije”, odnosno „banovi kraljevine Slavonije”.[4]

Dana 12. januara 1382. godine, umro je krakovski biskup, a 5. aprila i nadbiskup Gnjezna, Januš Suhljivilk, pa je crkva u Poljskoj ostala bez dva najbitnija poglavara. Kolegijum je odmah pristupio izboru novog nadbiskupa i 16. aprila, izbor je pao na izvesnog Dobrogosta, koga Lajoš ne priznaje. Po izboru, Dobrogost se uputio ka Rimu, da bi bio potvrđen, ali je, po Lajoševom nalogu, zarobljen u Trevizu. 9. juna, papa Urban VI, inače Lajošev saveznik, postavio je za nadbiskupa Lajoševog kandidata Bodzetu iz Kusovica. Dobrogost je kasnije uspeo da pobegne i da se vrati u Poljsku, ali nikada nije dobio nadbiskupski položaj. Izvanredna manipulatorska veština kralja Lajoša u ovom sporu je posebno došla do izražaja.

U međuvremenu, u severnoj kraljevini aristokratija je jačala isključivo kraljevom inicijativom; 17. aprila, on je Vladislavu Opolskom, pored svih poseda, poklonio još i Radomsko. Ali, plemstvo je i dalje bilo slabije od kralja, to se posebno pokazalo 25. jula iste godine na kongresu u Zvolenju, gde je Lajoš prisilio plemstvo da za naslednika prizna verenika svoje kćerke Marije, Žigmunda Luksemburškog, markgrofa Brandenburga. Jedini koji nije hteo priznati Žigmunda, bio je Bartoš od Odolanova, okoreli neprijatelj Anžujaca. Kralj je zato protiv njega poslao upravo mladog markgrofa, koji je u pohodu imao uspeha, uspevši da mu preotme: Kozmin Vjelkopolski, Kožminjec i Nabišice, a 8. septembra da opsedne Odolanov. Našavši se u teškoj situaciji, 11. septembra, Bartoš je popustio.

Privreda Lajoševe Ugarske[uredi | uredi izvor]

Srednjovekovna minijatura koja prikazuje Karla Dračkog kako osvaja Napulj i zbaca kraljicu Jovanu 1381. godine. Ovo je poslednji veći uspeh kralja Lajoša, koji je umro godinu kasnije. Ovaj sukob je izazvao dugi niz ratova za Napulj između različitih grana dinastije Anžu.

Lajoš se nije oslanjao samo na plemstvo već i na gradove koji su napredovali. Njegova vladavina predstavlja doba brzog uspona gradova i procvata ugarskog zanatstva, naročito rudarstva. Uzdigli su se gradovi kao Pešta, Budim, Požun, Košice, Kronštat i drugi. U gradovima su organizovani esnafi po ugledu na zapadnoevropske i Ugarska je zauzela krupno mesto u tranzitnoj trgovini između Zapadne Evrope i Istoka.[6]

Selo i kmetovi[uredi | uredi izvor]

Najtrajnija zaostavština vladavine Lajoša i njegovog oca Karla Roberta predstavlja privredni razvoj. Otac i sin su uspostavili unutrašnji red koji je potrajao decenijama, što je pogodovalo poljoprivredi i doprinosilo razvoju života u gradovima. U to vreme formirana je čitava mreža sela. Kmetovi su nastavili da krče šume i pretvaraju ih u oranice, a na drveni plug se počelo stavljati skupo i teško gvozdeno ralo, za čiju se vuču uprezalo po 6 do 8 volova. Plug je orao dublje, a zemlja je rađala trostruko do četvorostruko u odnosu na zasejano seme. Način obrade kojim se oranica u selu delila na tri dela - tropoljni plodored - upravo je napredak aktuelan i za sledeće vekove.[nj] Kod tropoljnog sistema, definitivno su razdvojeni pašnjak, livada i oranica. Oranica se koristila u tri smene, jedne godine su se sejali pšenica i raž, druge ječam i zob, a treće godine se ostavljala nezasejana. Seoska imanja, a s njime i privređivanje, postajalo je raznovrsnije i time što su se širili voćnjaci. Na periferiji sela i gradova prostirala su se kupusišta, a na široj teritoriji su se, radi proizvodnje vina, sadili mnogi vinogradi.[o]

Kmet nije proizvodio proizvodio samo za sebe već je sve više proizvoda nosio na pijacu. Od sela do pazarnog mesta vodio je „vašarski put”.[10] U gradovima su se razvile veoma prometne poljoprivredne pijace.[101] Postoje podaci da su na pijaci u Estergomu između 1330. i 1370. godine prodavani: stoka, žitarice, kudelja, lan, ugalj i vino, a u Budim su žitarice i vino dopremani Dunavom čak iz Požuna. Sa novcem dobijenim na pijaci, seljaci su plaćali novčane dažbine i kupovali zanatske proizvode, tako su doprinosili društvenoj podeli rada, što je podsticalo razvoj gradova.

„Pazarna mesta” su velikim delom bili mali gradovi, koji su predstavljali svojinu feudalaca, ali je njihov položaj bio povoljniji od položaja kmetovskih sela. Varošice su uživale veću slobodu u pogledu unutrašnje samouprave, [p], uživale su i mnoge prednosti u privrednom smislu, a i pošto su imale zanatlijski stalež i sopstvenu pijacu, bile su jače i mnogoljudnije od sela. Ipak, kao jednu od najvećih privilegija jednog njihovog dela smatralo se to što su one svoj porez vlastelinu mogle da plaćaju u jednokratnom iznosu. Sumu vezanu za duži rok lakše su plaćali povarošeni seljaci, a pošto oni nisu oporezivani individualno i njihova zavisnost od vlastelina bila je sve slabija.

Gradovi[uredi | uredi izvor]

Veliki pečat kralja Lajoša, 1360-ih, pošto je prvi bio izgubljen.

Slobodni kraljevski gradovi su bili potpuno nezavisni od vlastele i živeli su potpuno samostalnim unutrašnjim životom, uživavši mnoge samoupravne i ekonomske privilegije. Nadzor nad njima vršio je kralj, a društvena podela rada još nije bila potpuna, jer je npr. vinogradarstvo predstavljalo značajan izvor prihoda za veći deo gradova. Ipak, spoljni i unutrašnji život grada mnogo je odudarao od života svih drugih tadašnjih naselja.

Gradovi su bili opasani bedemima, tako da se u njih samo moglo moglo ući kroz utvrđene gradske kapije. Unutar gradskih zidina građene su kamene kuće i palate. Uske, krivudave uličice obično su nazivane prema zanatima,[r] jer su se zanatlije istih struka naseljavale u jednoj ulici ili gradskoj četvrti.

Gradovi su imali po nekoliko hiljada stanovnika; Budim je jedini imao 8 do 10 hiljada žitelja, a ostali gradovi najviše oko 4 do 5 hiljada. Najugledniji građani su bili bogati trgovci, tzv. patriciji, iz čijih su redova obično postavljani gradonačelnik i većina članova gradske uprave. Kuće su im se nalazile na pijačnom trgu, glavnom trgu srednjovekovnih gradova, u susedstvu crkve, i po svojoj spoljašnjosti su se razlikovale od drugih kuća. Posle njih su po rangu sledile zanatlije, majstori pojedinih zanata, koji su učestvovali i u upravljanju gradom. Kmetovi koji su pridolazili u grad i obavljali nadničarske poslove bili su vinciliri, vodonoše i šegrti, bili su potpuno obespravljeni. Društvo u gradu je upotpunjavao veliki broj sveštenika i kaluđera, prosjaka i skitnica, nekolicina svetovnih intelektualaca, lekara, apotekara i umetnika.

Trgovina i zanatstvo[uredi | uredi izvor]

Zanatlije su takom Lajoševe vladavine počele formirati esnafe.[s] U to doba pada i prvi pomen cehova u Ugarskoj, u dekretu saksonskih gradova u Erdelju, koji je potpisao lično kralj Lajoš 1376. godine. Esnafi su bili organizovani po gradovima i strukama, npr. budimski kujundžijski ceh i košički krznarski ceh. Na čelu cehova je stajao ceh-majstor, dok su članovi bili majstori. Članovi cehova su godinama teško šegrtovali i dosta putovali sa ciljem da jednog dana i sami postanu majstori.[102]

Esnafi su određivali i kontrolisali kvalitet i cenu svojih proizvoda, količinu sirovina i štitili svoje članstvo od konkurencije majstora koji su bili van esnafa, tzv. nadrimajstora. Utvrđeni statut esnafa i njegova stroga pravila života učinili su esnafe zatvorenom organizacijom: njegovi članovi su se zajedno kretali u procesijama, za vreme opsade branili su zajedničku kulu ili deo gradskih zidina. Cehovski majstori su prodavali robu u svojim radnjama, a na okolne sajmove su je vozili kolima, u velikim kovčezima okovanim gvozdenim okovima.

Dok su tek rođeni esnafi obavljali unutrašnju trgovinu, spoljnu trgovinu su u potpunosti obavljali bogati trgovci. Iz Ugarske su prvenstveno izvožene sirovine, živa stoka i vino, iz prigraničnih krajeva žitarice, a najviše zlato i srebro. Nasuprot tome, uglavnom su uvoženi zanatski artikli i luksuzna roba – svila i začini iz zemalja Dalekog istoka, sukno iz Flandrije, oružje i gvozdeni predmeti iz zemalja Svetog rimskog carstva.

Oživljavanje kulture i umetnosti[uredi | uredi izvor]

Bista Lajoša Velikog, u pozadini tvrđava u Diošđeru.

Privredni razvoj Lajoševe vladavine uticao je i na oživljavanje kulture i umetnosti. Kraljevski dvor je postao središte viteške [t] kulture i nosilac izgradnje moćne viteške tvrđave sa četiri kule u Diošđeru. Na pijačnim trgovima gradova podizane su gotske katedrale i gradske kuće sa visokim tornjevima na potpornim stubovima, sa vitražima [ć]. Njihovi najlepši primerci očuvani su u Budimu, Košicama, Požunu i Šopronu. Tokom Lajoševe vladavine, pedesetih ili šezdesetih godina XIV veka, nastala je i Mađarska ilustrovana hronika (mađ. Képes Krónika), kao i Jokaijev kodeks (mađ. Jókai kódex),[u] prva knjiga na mađarskom jeziku. Međutim, najveće kulturno delo Lajoševe vladavine jeste osnivanje prvog ugarskog univerziteta u Pečuju, 1367. godine, koji, ipak, nije zaživeo.[103]

Brak i deca[uredi | uredi izvor]

Lajoš se 1345. godine oženio Margaretom, kćerkom češkog princa Karla, koji je kasnije 1346. godine postao kralj Češke i car Svetog rimskog carstva.[1] Međutim, Margareta je umrla već 7. septembra 1349. godine, bez potomstva, što je nagonilo Lajoša da se oženi po drugi put. Njegova druga žena bila je Jelisaveta Kotromanić, kćerka bana Stefana, sa kojom se oženio 20. juna 1353. godine.[43][32][36] Venčanje je svečano obavljeno u Budimu, a ne u Bobovcu, glavnom gradu Banovine Bosne.[32] Papa je odobrio ovaj brak 31. avgusta iste godine, iako su kralj i kraljica bili u bliskom srodstvu.

Sa Jelisavetom je imao četiri kćerke:

  • Mariju (1365—1366) [f];
  • Katarinu (1370—1378);
  • Mariju (1371—1395), buduću kraljicu Ugarske;
  • Jadvigu (18. februar 1374—1399), buduću kraljicu Poljske.
Poljsko-ugarska personalna unija (crveno) sa svojim vazalima (ružičasto obojeno) u trenutku Lajoševe smrti.

Smrt i nasledstvo[uredi | uredi izvor]

Kralj Lajoš je umro 11. septembra 1382. godine u Trnavi u 56. godini, po savremenim ugarskim hroničarima, od lepre.[h][104][4][91][103][7][6] Sahranjen je 16. septembra u katedrali u Sekešfehervaru.[4] Njegovom smrću ugasila se muška grana ugarske dinastije Anžu i raspala se ugarsko-poljska personalna unija.[104][105][91][103][6] Naslednik Poljske i Ugarske trebalo je da bude Lajoševa najstarija kćerka Marija, od 1374. godine verena sa Žigmundom Luksemburškim. Maloletna Marija je 17. septembra bila krunisana za „kralja” [c] Ugarske, dok je stvarnu vlast imala Lajoševa udovica i njen miljenik Nikola Gorjanski, mačvanski ban, od 1375. godine i palatin.[104][4][91][103] Međutim, Poljaci Mariju nisu hteli za kraljicu, nešto zbog nezadovoljstva ugarskim režimom, a najviše zbog njenog verenika Žigmunda, koga su smatrali neprijateljem. Zato su mu, 25. septembra, na kongresu cele Poljske, u Radomsku, postavili vrlo teške uslove, između ostalog da stalno mora živeti u Poljskoj.[104][106][91] Novi kongres cele Poljske u Vislici je, 6. decembra, doneo još oštriju odluku, da se Žigmundu ne dozvoli ni ulazak u Krakov.

Sprečivši ga da preuzme vlast, Poljaci su zatražili od regentkinje Jelisavete, da im pošalje svoju mlađu kćerku Jadvigu za kraljicu. Poljska traženja su na početku bila odbijena, što je u zemlji izazvalo rat između feudalaca, koji su težili da sami sednu na poljski presto.[84] Najzad, 1384. godine, Jelisaveta je popustila i poslala Jadvigu u Poljsku, gde je ona 15. oktobra i krunisana.[104][106][91][103][84] U međuvremenu, u Ugarskoj je nastala teška kriza i godine krvavih kraljevskih drama. Ojačalo ugarsko plemstvo, predvođeno braćom Horvatima: Pavlom, zagrebačkim biskupom, i Ivanišem, mačvanskim banom, i njihovim ujakom Ivanom Paližnom, vranskim priorom, pobunilo se protiv vlasti žena i pozvalo za novog vladara Karla Dračkog, najbližeg muškog rođaka kralja Lajoša.[104][107][91][103] Karlo Drački je imao mnoštvo pristalica i u Ugarskoj je izbio pravi građanski rat, koji se završio tek 1387. godine dolaskom Žigmunda Luksemburškog na vlast.[104][107][108][91][103]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Grbovi[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Karlo I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
8. Karlo II Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Beatris od Provanse
 
 
 
 
 
 
 
4. Karlo Martel Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Jelisaveta Kumanka
 
 
 
 
 
 
 
2. Karlo Robert
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Albert IV, grof Habzburga
 
 
 
 
 
 
 
10. Rudolf I Habzburški
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Kailviga od Kiburga
 
 
 
 
 
 
 
5. Klemensija Habzburška
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Burhard V od Hoenburga
 
 
 
 
 
 
 
11. Gertruda od Hoenburga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Matilda od Tibingena
 
 
 
 
 
 
 
1. Lajoš I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Konrad Pjast
 
 
 
 
 
 
 
12. Kazimir I Kujavski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Agafija
 
 
 
 
 
 
 
6. Vladislav I Kratki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Kazimir I Opolski
 
 
 
 
 
 
 
13. Efrosinija od Opole
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Viola Opolska
 
 
 
 
 
 
 
3. Elizabeta Poljska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Vladislav Odonič od Velikopoljske
 
 
 
 
 
 
 
14. Boleslav od Velikopoljske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Jadviga od Pomeranije
 
 
 
 
 
 
 
7. Jadviga od Kališa
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
15. Jolanda od Ugarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Njegova puna titula glasila je: „S milošću Božjom kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame, Srbije, Galicije, Lodomerije, Kumanije, Bugarske, Poljske; Knez Salerna; Gospodar Monte Sant’Anđela”.
  2. ^ Prezivao se „Banić” (mađ. Banffy) zato što je bio sin varaždinskog bana Stefana.
  3. ^ Banovinu Mačvu osnovao je ugarski kralj Bela IV oko 1260. godine. Obuhvatala je Srbiju između Drine i Morave i celu Sremsku županiju.
  4. ^ Titula visokog funkcionera u Mletčkoj republici i drugim srednjovekovnim Apeninskim državama. Ovde je u pitanju titula generala.
  5. ^ To je tvrđava bastid ili sticata
  6. ^ Severinska banovina obuhvatala je zapadni deo današnje Rumunije, gde i danas postoji grad Drobeta-Turnu Severin, nekadašnje sedište severinskog bana.
  7. ^ Celo Međimurje.
  8. ^ Kao znak paloškog prava, vlastelin je na međi svog poseda podizao vešala.
  9. ^ Potestate
  10. ^ Između ostalog i poreza na imovinu.
  11. ^ Niže plemstvo u Poljskoj.
  12. ^ Svake godine po 1000 forinti.
  13. ^ Kotor je ugrožavan od okolnih feudalaca raspadnutog Srpskog carstva, a posebno od zetskog gospodara Đurđa I Balšića, 1369. godine, priznao ugarsku vlast.
  14. ^ Tvrtkova vojska branila je dubrovački Ston.
  15. ^ Po 7.000 godišnje.
  16. ^ Odredbe mirovnog sporazuma u Torinu bile su izvršene tek 1383. godine, dve godine po njegovom potpisivanju.
  17. ^ Ranije su pojedine površine obrađivane dokle god su rađale, a kada su, nakon 4 do 5 godina, bile iscrpene, prelazilo se na nove. Kod tzv. reda ispaše nisu bile strogo podeljene površine različitih namena.
  18. ^ Vino se naročito proizvodilo u Sremu i na južnim padinama Mečeka.
  19. ^ Npr. prilikom izbora gradske uprave.
  20. ^ Npr. kovačka, mlinarska, pivarska i sl.
  21. ^ Ipak, opšti razvoj esnafskih sistema se odigrao u XV veku.
  22. ^ Riterske.
  23. ^ Prozori od obojenog stakla. Najčešće se javljaju u gotičkom stilu.
  24. ^ Ovu knjigu je, 1851. godine, pronašao Adolf Erenfeld, zbog čega je nazvana Erenfeldovim kodeksom. Godine 1925. otkupila ga je Mađarska akademija nauka u čast stogodišnjice rođenja romanopisca Mora Jokaija, po kome je i kodeks dobio ime.
  25. ^ Nije sigurno njeno postojanje, pošto je pominje samo poljski hroničar Jan Dlugoš.
  26. ^ U stvari, možda je u pitanju bio sifilis, i to nasledni, pošto njegov otac Karlo Robert pred kraj života nije napuštao dvor, bolovavši od neke hronične bolesti.
  27. ^ Bila je krunisana po ceremoniji, kojom su bili krunisani kraljevi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Horvat 1924, str. 181.
  2. ^ a b Ćorović 1989, str. 196.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Ćorović 1933, str. 167.
  4. ^ a b v g d Horvat 1924, str. 195.
  5. ^ Ćorović 1989, str. 189.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 350.
  7. ^ a b v g d đ e ž z Čubrilović 1939.
  8. ^ Gavrilović, Andra (1903). Znameniti Srbi 19. veka, godina 2., str. 51. Zagreb: Naklada i štampa Srpske Štamparije (Deon. društva). 
  9. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 35-36.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i Unger & Sabolč 1968, str. 36.
  11. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 450.
  12. ^ Ćorović 1989, str. 196-197.
  13. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 197.
  14. ^ Horvat 1924, str. 181-182.
  15. ^ a b v Horvat 1924, str. 182.
  16. ^ Horvat 1924, str. 182-183.
  17. ^ a b v g d đ e ž z i Horvat 1924, str. 183.
  18. ^ Ćorović 1933, str. 167-168.
  19. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Ćorović 1933, str. 168.
  20. ^ Horvat 1924, str. 183-184.
  21. ^ a b v g d Horvat 1924, str. 184.
  22. ^ Horvat 1924, str. 184-185.
  23. ^ a b v g d đ e ž z Horvat 1924, str. 185.
  24. ^ Horvat 1924, str. 185-186.
  25. ^ a b v g d đ e ž z Horvat 1924, str. 186.
  26. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1933, str. 169.
  27. ^ Ćorović 1989, str. 197-198.
  28. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 198.
  29. ^ Horvat 1924, str. 186-187.
  30. ^ a b v g d đ e ž Horvat 1924, str. 187.
  31. ^ Horvat 1924, str. 187-188.
  32. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Horvat 1924, str. 188.
  33. ^ a b v g d đ e ž z i j Ćorović 1933, str. 177.
  34. ^ a b v g d đ e Unger & Sabolč 1968, str. 35.
  35. ^ a b v Ćorović 1933, str. 173.
  36. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 208.
  37. ^ Ćorović 1933, str. 170-171.
  38. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1933, str. 174.
  39. ^ Ćorović 1989, str. 208-209.
  40. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 209.
  41. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1933, str. 175.
  42. ^ Ćorović 1989, str. 209-210.
  43. ^ a b Ćorović 1933, str. 185.
  44. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Ćorović 1989, str. 227.
  45. ^ Ćorović 1933, str. 185-186.
  46. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1933, str. 186.
  47. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 210.
  48. ^ Horvat 1924, str. 188-189.
  49. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r Horvat 1924, str. 189.
  50. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Ćorović 1989, str. 217.
  51. ^ Ćorović 1933, str. 177-178.
  52. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Ćorović 1933, str. 178.
  53. ^ Ćorović 1989, str. 227-228.
  54. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 228.
  55. ^ Ćorović 1933, str. 187.
  56. ^ Horvat 1924, str. 189-190.
  57. ^ a b v g d Horvat 1924, str. 190.
  58. ^ a b v Horvat 1924, str. 191.
  59. ^ Ćorović 1933, str. 178-179.
  60. ^ Ćorović 1933, str. 179.
  61. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 218.
  62. ^ a b v g Ćorović 1933, str. 181.
  63. ^ a b v g Ćorović 1989, str. 219.
  64. ^ Ćorović 1989, str. 220.
  65. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1933, str. 188.
  66. ^ Ćorović 1989, str. 228-229.
  67. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 229.
  68. ^ a b v Ćorović 1933, str. 182.
  69. ^ a b v Ćorović 1989, str. 222.
  70. ^ a b Ostrogorski 1959, str. 499.
  71. ^ a b Ostrogorski 1959, str. 500.
  72. ^ Ostrogorski 1959, str. 499-500.
  73. ^ a b v g d Ćorović 1933, str. 194.
  74. ^ a b v g d Ćorović 1989, str. 231.
  75. ^ Ćorović 1933, str. 231.
  76. ^ Ćorović 1989, str. 231-232.
  77. ^ a b Ćorović 1989, str. 232.
  78. ^ Ćorović 1933, str. 189.
  79. ^ a b v Ćorović 1933, str. 191.
  80. ^ Ćorović 1989, str. 223.
  81. ^ Horvat 1924, str. 191-192.
  82. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 192.
  83. ^ a b v g d Ćorović 1933, str. 193.
  84. ^ a b v g d Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 343.
  85. ^ Ćorović 1933, str. 193-195.
  86. ^ Ćorović 1989, str. 233-234.
  87. ^ a b Ćorović 1933, str. 192.
  88. ^ Ćorović 1989, str. 229-230.
  89. ^ a b v Ćorović 1989, str. 230.
  90. ^ Ćorović 1989, str. 230-231.
  91. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1989, str. 236.
  92. ^ a b Ćorović 1933, str. 195.
  93. ^ a b v g d đ Ćorović 1989, str. 234.
  94. ^ a b Horvat 1924, str. 193.
  95. ^ Ćorović 1933, str. 195-196.
  96. ^ Horvat 1924, str. 193-194.
  97. ^ a b v g d đ Horvat 1924, str. 194.
  98. ^ a b v g Ćorović 1933, str. 196.
  99. ^ Ćorović 1989, str. 234-235.
  100. ^ Ćorović 1989, str. 235.
  101. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 36-37.
  102. ^ Unger & Sabolč 1968, str. 37.
  103. ^ a b v g d đ e Unger & Sabolč 1968, str. 38.
  104. ^ a b v g d đ e Ćorović 1933, str. 197.
  105. ^ Horvat 1924, str. 195-196.
  106. ^ a b Horvat 1924, str. 196.
  107. ^ a b Horvat 1924, str. 195-198.
  108. ^ Horvat 1924, str. 239-240.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Prethodnik:
Karlo Robert
Kralj Ugarske
(1342 – 1382)

Naslednik:
Marija
Prethodnik:
Kazimir III
Kralj Poljske
(1370 – 1382)
Naslednik:
Jadviga