Etika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Etika ili moralna filozofija je grana filozofije koji obuhvata sistematizaciju, odbranu i preporučivanje koncepata ispravnog i pogrešnog ponašanja.[1] Termin etika je izveden iz antičkih grčkih reči ἠθικός (ethikos) i ἦθος (ethos) sa značenjem navika, običaj. Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti.[2] Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente - teorije: onu koja određuje šta je dobro ili vredno i ona koja određuje šta je ispravno. Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući izbor.[3].

Etika nastoji da reši pitanja ljudske moralnosti putem definisanja koncepata kao što su dobro i zlo, pravo i pogrešno, vrlina i porok, pravda i zločin. Moralna filozofija, kao oblast intelektualnog istraživanja, odnosi se i na oblasti moralne psihologije, deskriptivne etike i teorije vrednosti.

Tri glavne oblasti izučavanja u okviru etike u današnje vreme su:[1]

  1. Metaetika, bavi se teoretskim značenjem i referenciranjem moralnih stavova, i kako se može odrediti njihova istinitosna vrednost (ako postoji)
  2. Normativna etika, bavi se praktičnim sredstvima za određivanje moralnog pravca delovanja
  3. Primenjena etika, bavi se time šta je osoba dužna (ili dozvoljena) da uradi u specifičnoj situaciji ili određenom domenu delovanja[1]

Teorija dobrog ili vrednog[uredi]

Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost (ili više vrednosti) za koju se zalaže (npr. ljubav, mir u svetu, slobodna neutralna enciklopedija dostupna svima), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki način. Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za „dobre“ još ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna etička teorija može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo etičkih teorija - koji određuje ispravno.

Teorija ispravnog[uredi]

Zamislimo sad situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano dela što može dovesti do njenog izbora na vlast što bi dovelo zapravo do suzbijanja ličnih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem lične slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog koje se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno.

Okvirna podela teorija[uredi]

Približno gledano, jedna teorija ispravnog se može svrstati u neku (a možda i više) od sledećih grupa:

  • Deontološke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je poštovanje vrednosti. Na primer, ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontološku teoriju mogao da bude: „Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka."
  • Konsekvencijalističke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti. Na primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu konsekvencijalističku teoriju mogao da bude: „Ispravno je godinama staviti na muke hiljade ljudi ako je verovatno da će to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."
  • Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.
  • Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer „Svako dete ima pravo na obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.

Definisanje etike[uredi]

Rašvort Kider navodi da „standardna definicija etike tipično obuhvata takve fraze kao što je 'nauka o idealnom ljudskom karakteru' ili 'nauka o moralnoj obavezi'”.[4] Ričard Vilijam Pol i Linda Elder definišu etiku kao „skup pojmova i principa kojima se rukovodimo u određivanju koje ponašanje pomaže ili šteti raznim stvorenjima”.[5] Kembridžški rečnik filozofije navodi da se reč etika „obično upotrebno zamenjiva sa 'moralnošću' ... i ponekad se koristi u užem smislu za označavanje moralnih principa određene tradicije, grupe ili pojedinca.”[6] Pol i Elder navode da većina ljudi ne pravi razliku između etike i ponašanja u skladu sa društvenim konvencijama, religioznim verovanjima i zakonom i ne tretira etiku kao samostalni koncept.[5]

Reč etika se odnosi na nekoliko stvari.[7] Može se odnositi na filozofsku etiku ili moralnu filozofiju - projekat koji pokušava da koristi razlog da odgovori na različite vrste etičkih pitanja. Kao što je engleski filozof Bernard Vilijams pisao, pokušavajući da objasni moralnu filozofiju: „Ono što istraživanje čini filozofskim je reflektivna generalnost i stil argumentacije koji tvrdi da je racionalno uverljivo.”[8] Vilijams opisuje kontent ove oblasti istraživanja kao adresiranje veoma širokog pitanja, „kako osoba treba da živi”.[9] Etika se takođe može odnositi na zajedničku ljudsku sposobnost da razmišljaju o etičkim problemima koji nisu posebni za filozofiju. Kao bioetičar Lari Čerčil je pisao: „Etika, shvaćena kao sposobnost kritičkog razmišljanja o moralnim vrednostima i usmeravanje naših akcija u smislu takvih vrednosti, predstavlja generički ljudski kapacitet.”[10] Etika se takođe može koristiti za opisivanje sopstvenih idiosinkratskih principa ili navika.[11] Na primer: „Džo ima čudnu etiku.”"

Reč etika je izvedena iz drevne grčke reči, êthikos, koja znači „vezano za nečiji karakter”. Drevni grčki pridev êthikos je i sam izveden iz jedne druge grčke reči, imenice êthos sa značenjem „karakter, dispozicija”.[12]

Metaetika[uredi]

Metaetika postavlja pitanje kako mi razumemo, o kome znamo, i na šta mislimo kada govorimo o tome šta je ispravno i šta nije u redu.[13] Etičko pitanje kojim se određuje neka konkretna praktična situacija - kao što je, „Da li da pojedem ovaj deo čokoladne torte?” — ne može da bude metaetičko pitanje. Metaetičko pitanje je apstraktno i odnosi se na širok opseg specifičnih praktičnih pitanja. Na primer, „Da li je ikada moguće imati sigurno znanje o tome šta je ispravno i pogrešno?” je primer metaetičkog pitanja.

Metaetika je uvek pratila filozofsku etiku. Na primer, Aristotel podrazumeva da je u etici moguće manje precizno znanje nego u drugim sferama istraživanja, i smatra etičko znanje zavisnim od navike i akulturacije na način koji ga čini različitim od drugih vrsta znanja. Metaetika je isto tako važna u Dž.E. Murovom delu Principi etike iz 1903. U njemu je on prvi pisao o onome što je nazivao naturalističkom zabludom. Mur je odbacio naturalizam u etici, u svom radu Argument otvorenog pitanja. Ovo je navelo mislioce da ponovo razmotre pitanja drugog reda o etici. Pre toga je škotski filozof Dejvid Hjum predstavio sličan pogled na razliku između činjenica i vrednosti.

Studije o tome kako znamo u etici se dele na kognitivizam i nekognitivizam; to je slično kontrastu između deskriptivista i nedeskriptivista. Nekognitivizam je tvrdnja da kada smatramo da je nešto ispravno ili pogrešno, to nije ni ni tačno ni lažno. Mi možemo, na primer, samo izraziti svoja emocionalna osećanja o ovim stvarima.[14] Kognitivizam se tada može videti kao tvrdnja da kada govorimo o ispravnom i pogrešnom, pričamo o činjenicama.

Ontologija etike se odnosi na stvari ili svojstva koja nose vrednost, tj. vrste stvari ili stvari koje se odnose na etičke predloge. Nedeskriptivisti i nekognitivisti veruju da etici nije potrebna specifična ontologija. To je poznato kao antirealističko stajalište. Realisti, s druge strane, moraju da objasne kakve vrste entiteta, svojstva ili stanja su relevantne za etiku, kako da imaju vrednost, i zašto vode i motivišu naše postupke.[15]

Normativna etika[uredi]

Normativna etika je studija etičkih akcija. To je grana etike koja istražuje skup pitanja koja se javljaju kada se razmatra kako treba postupiti, moralno govoreći. Normativna etika se razlikuje od metaetike, jer normativna etika ispituje standarde za ispravnost i pogrešnost akcija, dok metaetika proučava značenje moralnog jezika i metafiziku moralnih činjenica.[13] Normativna etika se takođe razlikuje od deskriptivne etike, jer je poslednja empirijsko istraživanje ljudskih moralnih uverenja. Drugim rečima, deskriptivna etika se se bavila određivanjem toga kolika proporcija ljudi veruje da je ubistvo uvek pogrešno, dok je normativna etika vezana za to da korektno da se drži takvo uverenja. Prema tome, normativna etika se ponekad naziva i propisivnom, pre nego opisnom. Međutim, u određenim verzijama metaetičkog gledišta zvanim moralni realizam, moralne činjenice su istovremeno opisne i preskriptivne.[16]

Tradicionalno, normativna etika (takođe poznata kao moralna teorija) bila je proučavanje onoga što čini radnje ispravnim i pogrešnim. Ove teorije nude sveobuhvatni moralni princip koji se može slediti u rešavanju teških moralnih odluka.

Na početku 20. veka, moralne teorije postale su složenije, i više se nisu bavile isključivo ispravnošću i nepravdom, već su bile zainteresovane za različite vrste moralnih statusa. Tokom sredine veka, studija normativne etike je bila u opadanju, dok je metaetika pridobila prominentnost. Ovaj fokus na metaetici delom je prouzrokovan intenzivnim lingvističkim fokusom u analitičkoj filozofiji i popularnošću logičkog pozitivizma.

Godine 1971, Džon Rols je objavio rad Teorija pravde, koji je zapažen po nastojanju za moralnim argumentima i izbegavanju metaetike.

Etika vrline[uredi]

Etika vrline opisuje karakter moralnog agenta kao pokretačku sila za etičko ponašanje, i to se koristi za opisivanje etike Sokrata, Aristotela, i drugih ranih grčkih filozofa. Sokrat (469–399 p. n. e.) je bio prvi grčki filozof koji je podstakao učenjake i obične građanina da svoju pažnju usmere sa vanjskog sveta na stanje čovečanstva. U tom pogledu, znanje koje se odnosi na ljudski život postavljeno je najviše mesto, dok su sva druga znanja bila sekundarna. Samospoznaja je smatrana neophodnom za uspeh i inherentnim suštinskim dobrom. Samosvesna osoba će u potpunosti delovati u okviru svojih sposobnosti do svog vrhunca, dok će se neupućena osoba spoticati i nailaziti na poteškoće. Prema Sokratu, osoba mora postati svesna svake činjenice (i njenog konteksta) relevantnog za njegovo postojanje, ako želi da ostvari svoju samospoznaju. On je smatrao je da će ljudi prirodno činiti ono što je dobro, ako znaju šta je ispravno. Zlo ili loše akcije su rezultati neznanja. Ako bi kriminalac zaista bio svestan intelektualnih i duhovnih posledica njegovih ili njenih postupaka, on ili ona ne bi niti počinili, niti čak razmatrali o vršenju tih akcija. Svaka osoba koja zna šta je istinski ispravno automatski će to učiniti, prema Sokratu. Mada je on poistovetio znanje sa vrlinom, on je slično tome izjednačio vrlinu sa zadovoljstvom. Istinski mudar čovek će znati šta je ispravno, raditi ono što je dobro, i stoga će biti srećan.[17]:32–33

Aristotel (384–323 p. n. e.) postavio je etički sistem koji se može nazvati „vrlim”. Prema Aristotelovom gledištu, kada osoba postupa u skladu sa vrlinom, ta osoba će raditi dobro i biti zadovoljna. Nezadovoljstvo i frustracija su uzrokovani pogrešnim radom, što dovodi do neuspelih ciljeva i lošeg života. Stoga je imperativ ljudi da postupaju u skladu sa vrlinom, što je jedino moguće ostvariti praksom vrlina da bi bili zadovoljni i potpuni. Sreća se smatrala krajnjim ciljem. Sve druge stvari, poput građanskog života ili bogatstva, jedino bi postale vredne truda i korisne kada se primenjuju u praksi vrline. Praksa vrlina je najsigurniji put ka sreći.

Aristotel je tvrdio da je duša čoveka imala tri prirode: telesnu (fizičku/metaboličku), životinjsku (emocionalnu/apetit) i racionalnu (mentalnu/konceptualnu). Fizička priroda se može zauzdati kroz vežbanje i negu; emocionalna priroda putem zadovoljavanja instinkta i nagona; i mentalna priroda ljudskim razlozima i razvijanjem potencijala. Racionalni razvoj je smatran najvažnijim, jer je esencijalan za filozofsku samosvest i jer je jedinstveno ljudski. Podsticana je umerenost, dok su ekstremi smatrani degradiranim i nemoralnim. Na primer, hrabrost je umerena vrlina između krajnosti kukavičluka i nesmotrenosti. Čovek ne bi trebalo samo da živi, već da živi dobro sa ponašanjem kojim upravlja vrlina. Ovo se smatra teškim, pošto vrlina označava činjenje prave stvari, na pravi način, u pravom trenutku, iz pravog razloga.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Internet Encyclopedia of Philosophy "Ethics"
  2. ^ Random House Unabridged Dictionary: Entry on Axiology.
  3. ^ Deo članka je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.
  4. ^ Kidder, Rushworth (2003). How Good People Make Tough Choices: Resolving the Diliemmas of Ethical Living. New York: Harper Collins. str. 63. ISBN 0-688-17590-2. 
  5. 5,0 5,1 Paul, Richard; Elder, Linda (2006). The Miniature Guide to Understanding the Foundations of Ethical Reasoning. United States: Foundation for Critical Thinking Free Press. str. np. ISBN 0-944583-17-2. 
  6. ^ John Deigh in Robert Audi (ed), The Cambridge Dictionary of Philosophy, 1995.
  7. ^ „Definition of ethic by Merriam Webster”. Merriam Webster. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  8. ^ Williams, Bernard. Ethics and the Limits of Philosophy. str. 2. 
  9. ^ Williams, Bernard. Ethics and the Limits of Philosophy. str. 1. 
  10. ^ „Are We Professionals? A Critical Look at the Social Role of Bioethicists.”. Daedalus. 1999. str. 253—274. 
  11. ^ David Tanguay (24. 01. 2014). „Buddha and Socrates share Common ground”. Soul of Wit. Arhivirano iz originala na datum 22. 07. 2014. Pristupljeno 22. 07. 2014. 
  12. ^ An Intermediate Greek-English Lexicon. 1889. 
  13. 13,0 13,1 „What is ethics?”. BBC. Arhivirano iz originala na datum 28. 10. 2013. Pristupljeno 22. 07. 2014. 
  14. ^ „Non-Cognitivism in Ethics”. 
  15. ^ Miller, C (2009). „The Conditions of Moral Realism”. The Journal of Philosophical Research. 34: 123—155. doi:10.5840/jpr_2009_5. 
  16. ^ Cavalier, Robert. „Meta-ethics, Normative Ethics, and Applied Ethics”. Online Guide to Ethics and Moral Philosophy. Arhivirano iz originala na datum 12. 11. 2013. Pristupljeno 26. 02. 2014. 
  17. ^ William S. Sahakian; Mabel Lewis Sahakian (1966). Ideas of the Great Philosophers. Barnes & Noble. ISBN 978-1-56619-271-2. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]