Etika

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Etika ili moralna filozofija je grana filozofije koji obuhvata sistematizaciju, odbranu i preporučivanje koncepata ispravnog i pogrešnog ponašanja.[1] Termin etika je izveden iz antičkih grčkih reči ἠθικός (ethikos) i ἦθος (ethos) sa značenjem navika, običaj. Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti.[2] Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente - teorije: onu koja određuje šta je dobro ili vredno i ona koja određuje šta je ispravno. Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući izbor.[3].

Etika nastoji da reši pitanja ljudske moralnosti putem definisanja koncepata kao što su dobro i zlo, pravo i pogrešno, vrlina i porok, pravda i zločin. Moralna filozofija, kao oblast intelektualnog istraživanja, odnosi se i na oblasti moralne psihologije, deskriptivne etike i teorije vrednosti.

Tri glavne oblasti izučavanja u okviru etike u današnje vreme su:[1]

  1. Metaetika, bavi se teoretskim značenjem i referenciranjem moralnih stavova, i kako se može odrediti njihova istinitosna vrednost (ako postoji)
  2. Normativna etika, bavi se praktičnim sredstvima za određivanje moralnog pravca delovanja
  3. Primenjena etika, bavi se time šta je osoba dužna (ili dozvoljena) da uradi u specifičnoj situaciji ili određenom domenu delovanja[1]

Teorija dobrog ili vrednog[uredi]

Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost (ili više vrednosti) za koju se zalaže (npr. ljubav, mir u svetu, slobodna neutralna enciklopedija dostupna svima), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki način. Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za „dobre“ još ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna etička teorija može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo etičkih teorija - koji određuje ispravno.

Teorija ispravnog[uredi]

Zamislimo sad situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano dela što može dovesti do njenog izbora na vlast što bi dovelo zapravo do suzbijanja ličnih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem lične slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog koje se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno.

Okvirna podela teorija[uredi]

Približno gledano, jedna teorija ispravnog se može svrstati u neku (a možda i više) od sledećih grupa:

  • Deontološke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je poštovanje vrednosti. Na primer, ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontološku teoriju mogao da bude: „Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka."
  • Konsekvencijalističke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti. Na primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu konsekvencijalističku teoriju mogao da bude: „Ispravno je godinama staviti na muke hiljade ljudi ako je verovatno da će to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."
  • Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.
  • Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer „Svako dete ima pravo na obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Internet Encyclopedia of Philosophy "Ethics"
  2. Random House Unabridged Dictionary: Entry on Axiology.
  3. Deo članka je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]