Aleksandar Vučić

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Aleksandar Vučić
Vučić 2023.
Lični podaci
Datum rođenja(1970-03-05)5. mart 1970. (54 god.)
Mesto rođenjaBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Državljanstvosrpsko
NarodnostSrbin
PorekloSrbin iz BiH
Religijapravoslavni hrišćanin
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Zanimanjepolitičar
Porodica
Supružnik
Deca3
PorodicaAndrej Vučić (brat)
Politička karijera
Politička
stranka
  • SRS (1993—2008)
  • SNS (2008—danas)
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 31. maja 2017.
Predsednik vladeIvica Dačić (v. d.)
Ana Brnabić
PrethodnikTomislav Nikolić
28. april 2014 — 31. maj 2017.
PredsednikTomislav Nikolić
PotpredsednikIvica Dačić (prvi)
Rasim Ljajić
Zorana Mihajlović
Kori Udovički
Nebojša Stefanović
PrethodnikIvica Dačić (v. d.)
NaslednikAna Brnabić
27. jul 2012 — 27. april 2014.
Predsednik vladeIvica Dačić
PrethodnikIvica Dačić
NaslednikIvica Dačić
27. jul 2012 — 2. septembar 2013.
Predsednik vladeIvica Dačić
PrethodnikDragan Šutanovac
NaslednikNebojša Rodić
Ministar za informisanje Srbije
24. mart 1998 — 24. oktobar 2000.
Predsednik vladeMirko Marjanović
PrethodnikRadmila Milentijević
NaslednikIvica Dačić
Biserka Matić Spasojević
Bogoljub Pejčić
Zvanični veb-sajt
vucic.rs
Potpis

Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar i pravnik. Od 2017. obavlja funkciju predsednika Republike Srbije.[2] Između 2012. i 2023. bio je predsednik Srpske napredne stranke (SNS), između 2012. i 2014. prvi potpredsednik Vlade Srbije, a između 2014. i 2017. predsednik Vlade Srbije.

Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Političku karijeru je započeo 1993. kao član Srpske radikalne stranke. Godine 1995. postao je generalni sekretar SRS; 1998. imenovan je za ministra za informisanje u vladi Mirka Marjanovića. Tokom svog ministarskog mandata, koji je trajao do svrgavanja Slobodana Miloševića 2000, uveo je restriktivne mere prema novinarima i zabranio strane TV stanice.[3][4] Posle 2000. bio je jedan od najistaknutijih opozicionih političara u Srbiji. Zajedno sa Tomislavom Nikolićem, Vučić je 2008. napustio SRS i bio suosnivač SNS, isprva kao zamenik predsednika stranke.

SNS je postala najzastupljenija stranka na izborima 2012. i ubrzo je formirala vladu sa Socijalističkom partijom Srbije. Vučić je imenovan za prvog potpredsednika Vlade i predsednika stranke. Iako nije bio predsednik vlade, imao je najveći uticaj i moć kao predsednik najveće stranke u Narodnoj skupštini.[5][6][7] Bio je jedan od ključnih učesnika u dijalogu Beograda i Prištine, realizovanog uz posredovanje Evropske unije (EU). Zalaže se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između dve strane. Godine 2014. postao je predsednik Vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[8][9][10] Nastavio je proces pristupanja Srbije EU privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[11] Godine 2015. EU je otvorila prva poglavlja tokom konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Godine 2017. izabran je za predsednika Srbije. Reizabran je 2022. Tokom prvog mandata na mestu predsednika pokrenuo je Otvoreni Balkan, ekonomsku zonu balkanskih država koja je imala za cilj da garantuje „četiri slobode”, a u septembru 2020. potpisao je sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Prištinom.

Oni koji na rezultate Vučićeve vlasti gledaju afirmativno kao argumente ističu privredni rast države i vođenje pragmatične politike, poput podršku pristupanju Srbije EU uz očuvanje dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom.[12] Pojedini posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, navodeći kao razlog smanjenu slobodu štampe i pad građanskih sloboda.[13][14][15][16]

Biografija

Mladost i obrazovanje

Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[17] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[18] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ipak, ustaše su tamo ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore.

Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade, a bio je i pionirski prvak Beograda u šahu.

Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994. godine, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[19] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka.

Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže.

Ulazak u politiku

Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[20]

Ministar informisanja

Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića[19], koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”.

Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[21] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[22][23] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[23]

Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima za vreme rata na Kosovu i Metohiji kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali o zločinima nad albanskim civilima, kao što su Dejan Anastasijević i Slavko Ćuruvija.[24][25][26] Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa[27], a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu. Sa kablovskih mreža su skinuti svi strani TV kanali, a zemaljskim radijskim i televizijskim stanicama zabranjeno je reemitovanje stranih servisa na srpskom jeziku.[28] Nakon početka NATO agresije, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo stavovi i terminologija režima. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[23] Vučić je izjavio za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[23] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio umešan u ubistvo i da je bio, „ne samo kreator zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[29][30]

Nakon što je odbijen zahtev da Radio televizija Srbije reemituje šest sati programa stranih medija tokom dana za vreme bombardovanja Jugoslavije, NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije”, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno o zbivanjima u ratu.[31][32] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[33]

U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[22]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[34], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima.

Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[19] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika.

Ponovo u opoziciji

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014)

Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[35]

Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[36]

Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[37]

Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor]

Srpska napredna stranka

Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008)

Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[38]

Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[22]

Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[39]

Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[40] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[41][42]

Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[43]

Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[44] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[45] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke. Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Aleksandar Vučić izabran je jednoglasno za predsednika stranke.[46]

Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[47]

Ministar odbrane

Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića
Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane

Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu.

Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara.[48][49][50][51][52] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[53][54] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[55] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[56] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[57]

U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[58] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[59] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[60] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[61]

Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala.

Briselski sporazum

Glavni članak: Briselski sporazum (2013)
Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014)

Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je najavio nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[62] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[63], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a.

Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[64] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[65] Tom prilikom Vučić, navodno dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[66] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[67] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[68], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[69], prihvata da se parafira sporazum.[70] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija podršku vladajuće večine (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[71][72] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni i nakon gašenja srpskih institucija, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[73][74][75]

U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su kosovski izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[76]

Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][77]

Pred Ustavnim sudom Republike Srbije našlo se više zahteva za ispitivanje ustavnosti Sporazuma, kao i niza uredbi koje je Vlada Republike Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem donela na osnovu njega. Ustavni sud Srbije je 26. februara 2014. godine ocenio neustavnom Uredbu o katastru za Kosovo, koja je nastala na osnovu Briselskog sporazuma. Sud je ovom odlukom još jednom dao Vladi Srbije rok od šest meseci da Uredbu o katastru uredi onako kako nalaže Ustav Srbije.

Budući da Vlada Srbije ništa od toga nije učinila, Ustavni sud je nastavio postupak ocene ustavnosti i doneo konačnu odluku na sednici od 26. februara. Na ovakvu odluku Ustavnog suda reagovao je ministar pravde Nikola Selaković, iznoseći stav Vlade da Briselski sporazum nije pravni već politički akt, te da se Ustavni sud treba oglasiti kao nenadležan za ovo pitanje.

U skladu sa preporukom ministra Selakovića, Ustavni sud je 10.12.2014. odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog „Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini, od 19. aprila 2013. godine. (predmet IUo–247/2013).

Predsednik Vlade

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015)

Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[78] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[79] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[80]

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[81] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[82]

Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[23][83][84][85]

Predsednik Republike

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017)

Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[86][87] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova,[88] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[89] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[90]

To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[91]

Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[92] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[93] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[94] Ova vlada formirana je 29. juna.[95]

Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020)

Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[96] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[97]

Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[98][99] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[84][100][101][102][103][104][105][106][107][108][109] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića.

Septembra 2019. hrvatski predstavnici su isplanirali da u Drvaru, opštini sa etničkom srpskom većinom, uz vojne počasti proslave 24. godišnjicu oslobođenja opština Kantona 10, u spomen na događaje i borbe u kojima su HV i HVO privremeno zauzele prostor Drvara i susednih opština u kojima su Srbi činili apsolutnu većinu.[110] U tom periodu je Vučić najavio svoj dolazak u Drvar, zajedno za Miloradom Dodikom i drugim visokim zvaničnicima Srbije i Srpske. Hrvatski predstavnici iz redova HDZ-a, odustali su od svojih planova za realizaciju proslave.[111] Prilikom posete Vučića, najavljeno je da Srbija donira Drvaru milion evra i da će podmiriti dugove opštine prema majkama i porodiljama.[112][113]

Srbin iz Crne Gore, biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović je optužio Vučića da je odgovoran za atentat snajperom na njega. Davidović je u pokušaju atentata decembra 2019. ranjen dok je bio u društvu episkopa SPC Joanikija, u hotelu Kraun plaza.[114] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[115] U okruženju hotela gde je realizovan atentat, srpske službe su locirale nekoliko crnogorskih državljana povezanih sa kriminalnim aktivnostima.[116][117][118]

Kandidatura i izbor za drugi mandat

Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[119]

Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[120] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[121]

Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[122] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva),[123] Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[124] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik,[125] a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[126] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[127] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[128] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[129]

Politika

Ekonomija

Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao.

Ukupan javni dug zemlje je sa 17 milijardi evra koliko je iznosio 2012. godine, uvećan na 35,6 milijarde evra, koliko je iznosio novembra 2023. godine. Učešće javnog duga centralnog nivoa vlasti u BDP-u (metodologija ESA 2010) na kraju novembra 2023. godine iznosilo je 51,5%.[130]

Januara 2024. Vučić je sa saradnicima predstavio plan „Srbija 2027”.[131] Više puta se založio za kopanje litijuma u Srbiji, ističući da će tim projektom budžet grada Loznice biti značajno uvećan i da će takvom investicijom zapadna Srbija početi da se razvija.[132]

EU i migrantska kriza

Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata.

Otvoreni Balkan

Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021)

Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative Mali Šengen, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[133]

U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[134] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu.

U okviru inicijative Otvoreni Balkan planirano je da sve članice inicijative ukinu graničke kontrole.[135]

Međunarodni odnosi

Odnosi sa Rusijom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018)

Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom.

Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom.

U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“

Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[136]

Odnosi sa SAD

Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020)

U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora. Stejt department i dalje drži da je puna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova „od suštinske važnosti za regionalnu stabilnost“, što je Vučić ranije rekao.

Moratorijum koji je uveden na učešće Vojske Srbije u međunarodnim vojnim vežbama prekinut krajem juna 2023. godine, kada je zajedno sa oružanim snagama SAD i još osam zemalja Vojska Srbije učestvovala u vežbi „Platinasti vuk”.[137]

Odnos sa Izraelom

Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018)

U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD, i priznavanje nezavisnosti Republike Kosovo od strane Izraela.

Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma.

Srbija nije prebacila svoju ambasadu u Jerusalim.[138][139]

Tokom palestinsko-izraelskog rata, klubovi iz Izraela su igrali svoje utakmice na teritoriji Srbije, što je opisano kao primer neutralne politike zemlje.[140]

Kritike i kontroverze

Javni profil

Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015)

Neki su Vučića poredili sa drugim moćnicima u evropskoj politici i, kao što je gore navedeno, optuživali ga da je autokrata. Mnogi veruju da je on uspešno preuzeo centralno mesto srpske politike. Izgradio je reputaciju tehnokratske efikasnosti, ideološke fleksibilnosti i političkog pragmatizma, dok je zadržao bazu izborne podrške desnog centra i desnice.

Velika Srbija

Vučić je do 2008. do 2012. bio zagovornik stvaranja Velike Srbije, za koju je svedočio da se proteže do zapadne granice na liniji Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[141][142] Vučić je 1995. godine, tokom rata u Hrvatskoj, rekao u Glini (Republika Srpska Krajina) da „Srpska Krajina” i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, Banija nikada neće biti vraćena Hrvatskoj i da ako je Srpska radikalna stranka pobedila na izborima, Srbi bi živeli u Velikoj Srbiji.[143][144] Vučić je u drugom govoru s početka 2000-ih Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu nazvao „srpskim gradovima” i naveo da se „oni [kritičari SRS] raduju što su ustaše (misli se na Hrvate) okupirale srpsku zemlju i hoće nas srpske radikale da uvere da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti. (...) Hoćemo ono što je naše, srpsko.”[144] Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[145]

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[146]

Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić

Vučić je 20. jula 1995. godine, komentarišući kampanju NATO bombardovanja na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini rekao: „za svakog ubijenog Srbina ubićemo 100 Muslimana” samo nekoliko dana nakon masakra u Srebrenici, kada je više pripadnika VRS i paravojne grupe iz Srbije ubilo više od 8000 Bošnjaka.[147][148][3][149] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[150]

Pre odvajanja od Radikalne stranke Vojislava Šešelja, Vučić je otvoreno i javno slavio i pozivao na zaštitu generala Ratka Mladića, kasnije osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok je Mladić još bio na slobodi u Srbiji, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”. On je na sednici parlamenta izjavio da će Skupština Srbije uvek štititi i biti sigurna kuća za generala i da će svaka kuća u Srbiji koja nosi prezime Vučić štititi i skloniti Mladića.[151]

Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade Srbije zamenjene tablama u ime Ratka Mladića.[151] Ovo je postala česta pojava da srpske ultradesničarske frakcije vandalizuju iste natpise na regularnim tablama kako bi proslavili godišnjicu atentata na Zorana Đinđića.[152]

Vučić je učestvovao i na protestima protiv hapšenja kasnije osuđenih ratnih zločinaca Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića, kao i Vojislava Šešelja, tadašnjeg predsednika njegove stranke.[153][154][155]

Slavko Ćuruvija

Za vreme Vučićevog mandata ministra informisanja u atentatu je ubijen Slavko Ćuruvija, istaknuti novinar koji je izveštavao o ratu na Kosovu i Metohiji.[156][157] Vučić je 1999. godine, pre atentata, dao intervju na naslovnoj strani tabloida Argument u kojem je izjavio „Osvetiću se Slavku Ćuruviji za sve laži objavljene u Dnevnom telegrafu (Ćuruvijin list).”[158][159][160]

On se 2014. izvinio porodici Ćuruvija što su toliko čekali da počinioce privedu pravdi i zahvalio se svima na trudu koji su učestvovali u rešavanju slučaja.[161] Branka Prpa, Ćuruvijina vanbračna supruga, rekla je da je Vučić „učestvovao u ubistvu i da je on tvorac prakse progona novinar”a.[162]

Privatni život

Tamara Vučić, koja se udala za Aleksandra Vučića 2013.

Vučić se 27. jula 1997. oženio Ksenijom Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči. Par ima dvoje dece, a razveli su se 2011. godine.[traži se izvor] Jankovićeva je preminula 29. januara 2022. godine.[163] Vučić se 14. decembra 2013. oženio Tamarom Đukanović, diplomatom Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[164] Njegova supruga je 9. juna 2017, sedmicu nakon što je Vučić preuzeo predsedničku funkciju, rodila sina.[165]

Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[166] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[167] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[166][168][169] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[166][170]

Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[171][172]

Dana 8. aprila 2020. otkriveno je da je Vučićev 22-godišnji sin Danilo oboleo od kovida 19 i da je primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu.[173]

Vučić je tokom jula 2020. postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[174][175] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[176]

Vučić je visok 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[177]

Nagrade i priznanja

Odlikovanja

Nagrada ili odlikovanje Dodeljuje Datum Mesto
Orden Republike Srpske na ogrlici[178]  Republika Srpska 15. februar 2018. Beograd
Orden Prijateljstva[179]  Kazahstan 9. oktobar 2018. Astana
Orden Aleksandra Nevskog[180]  Rusija 7. januar 2019. Beograd
Orden Svetog Save I stepena[181] Srpska pravoslavna crkva 8. oktobar 2019. Beograd
Orden belog lava na lenti[182]  Češka Republika 18. maj 2021. Prag
Orden prepodobnog Prohora Pčinjskog[183] Eparhija vranjska, SPC 13. jun 2021. Vranje
Orden Svetog Karla na lenti[184]  Monako 22. februar 2022. Monako
Orden eparhije budimske[185] Eparhija budimska, SPC 19. avgust 2023. Sentandreja
Orden Slovačke evangeličke crkve I reda[186][187] Slovačka evangelička crkva 13. decembar 2023. Novi Sad

Počasni doktorati

Institucija Datum Mesto
Moskovski državni institut međunarodnih odnosa[188] 2017. Moskva
Azerbejdžanski univerzitet za jezike[189] 2018. Baku

Počasni građanin

Država Mesto Datum
 Republika Srbija Počasni građanin Leskovca[190] 10. oktobar 2013.
 Republika Srbija Počasni građanin Novog Pazara[191] 20. april 2015.
 Republika Srbija Počasni građanin Krupnja[192] 24. jul 2015.
 Republika Srbija Počasni građanin Svrljiga[193] 8. maj 2017.
 Republika Srbija Počasni građanin Loznice[194] 16. jun 2018.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Trebinja[195][196] 22. oktobar 2018.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Drvara[197] 21. jul 2019.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Sokolca[198] 29. jul 2019.
 Republika Srbija Počasni građanin Aleksandrovca[199] 7. februar 2020.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Banjaluke[200] 22. april 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Šapca[201] 22. april 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Smedervske Palanke[202] 28. jun 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Zvečana[203] 12. jul 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Valjeva[204] 28. jul 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Jagodine[205] 29. septembar 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Rekovca[206] 17. oktobar 2021.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Gradiške[207] 18. april 2022.
 Republika Srbija Počasni građanin Gornjeg Milanovca[208] 23. april 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Subotice[209] 6. jul 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Sjenice[210] 16. avgust 2023.

Druge nagrade

  • Nagrada Kapetan Miša Anastasijević, za ličnost godine 2012.[211]
  • Nagrada Ličnost godine 2013, u izboru Nezavisnih novina Bosne i Hercegovine[211]
  • Nagrada Čovek godine 2013, u izboru evropskog magazina „Man”[211]
  • „Najevropljanin” 2013, u izboru međunarodne organizacije „Prva evropska kuća”[211]
  • Vidovdanska nagrada, 2013, grad Kruševac[211]
  • Nagrada „Regionalni lider 2014” u izboru regionalnog žirija i čitalaca „Večernjeg lista” Bosne i Hercegovine[211]
  • Nagrada „Zlatni lav za mir", Italija, 2018.[212]
  • Zlatne medalje za zasluge grada Atine, 2019.[213]
  • Ključ grada Banjaluke, 2021.[214]
  • Specijalna zlatna plaketa kompanije Novosti, 2021.[215]
  • Veliki krst vožda Đorđa Stratimirovića, 12. novembar 2021.[216]
  • Aprilska nagrade grada Šapca za razvoj demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda, 2021.[201]
  • Oktobarska nagrada grada Kraljeva, 2021.[217]
  • Hipokratova medalja, za zasluge u unapređenju zdravstva, Društvo lekara Vojvodine, 2022.[218]
  • Medalja boraca na ogrlici, Subnor, 2022.[219]
  • Specijalna nagrada Mišićevih dana, 2022.[220]
  • Nagrada za ličnost decenije, privredna komora Rasinskog okruga, 2023.[221]

Reference

  1. ^ Aleksandar Vučić Arhivirano 2014-11-03 na sajtu Wayback Machine Istinomer.rs
  2. ^ „Serbia: Nations in Transit 2020 Country Report”. Freedom House. Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. Приступљено 3. 11. 2020. 
  3. ^ а б Fisk, Robert (2016). „Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic”. The Independent. Архивирано из оригинала 15. 5. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  4. ^ Barber, Lionel (15. 5. 2018). „Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'”. Financial Times. Архивирано из оригинала 17. 5. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  5. ^ De Launey, Guy (24. 1. 2014). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Приступљено 3. 9. 2022. 
  6. ^ Žarković, Dragoljub (13. 11. 2013). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 3. 9. 2022. 
  7. ^ Pavlović, Koča (23. 3. 2014). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 19. 9. 2022. 
  8. ^ Orlović, Slaviša (2015). „The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament”. Serbian Political Thought. 7 (11): 91—106. doi:10.22182/spt.1112015.5. 
  9. ^ Atlagić, Siniša; Vučićević, Dušan (2019). Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe. Palgrave Macmillan, Cham. стр. 20. ISBN 978-3-030-27693-5. S2CID 239278656. doi:10.1007/978-3-030-27693-5_21. 
  10. ^ „Mandat dominantne stranke”. Politika (на језику: српски). 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала 8. 12. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  11. ^ „Independent Serbia”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 1. 11. 2019. г. Приступљено 1. 11. 2019. 
  12. ^ „Aleksandar Vucic: The man who remade Serbia” (на језику: енглески). 2023-12-10. Приступљено 2023-12-28. 
  13. ^ *Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 Слободан приступ. 
  14. ^ *Aleks Eror (14. 5. 2019). „Two Decades After the Fall of Milosevic, Dictatorship Is Returning to Serbia”. World Politics Review. Архивирано из оригинала 14. 5. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  15. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. Polish Academy of Sciences. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2 Слободан приступ. 
  16. ^ „Hungary no longer a democracy, Freedom House says”. Politico. 6. 5. 2020. Архивирано из оригинала 9. 5. 2020. г. Приступљено 8. 5. 2020. „Years of ... strongman tactics employed by Aleksandar Vučić in Serbia and Milo Đukanović in Montenegro have tipped those countries over the edge,' it says. 'For the first time since 2003, they are no longer categorized as democracies.” 
  17. ^ Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012
  18. ^ Чонградин, Снежана (4. 11. 2016). „Чиме се бави Андреј Вучић”. Данас. 
  19. ^ а б в „Биографије будућих министара”. Приступљено 27. 10. 2013.  РТС, 22. 7. 2012
  20. ^ „Александар Вучић”. Српска напредна странка. 
  21. ^ Thompson 1999, стр. 117.
  22. ^ а б в Aleksandar Vučić Архивирано на сајту Wayback Machine (29. oktobar 2013) Mondo,
  23. ^ a b v g d Jovanović, Srđan Mladenov (oktobar 2016). „Confronting Recent History: Media in Serbia during Aleksandar Vučić's Ministry of Information in the Milošević Era (1998-1999 )”. Hiperboreea. 6 (1): 61—74. 
  24. ^ „Serbia’s prime minister, The changeling”. Pristupljeno 9. 4. 2019.  The Economist, 15. 9. 2016
  25. ^ „'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president”. Pristupljeno 9. 4. 2019.  The Guardian, 31. 3. 2017
  26. ^ „Helsinški odbor za ljudska prava, Izveštaj o pojačanoj represiji u Srbiji”. Arhivirano iz originala 05. 11. 2019. g. Pristupljeno 9. 4. 2019.  Vreme, 18. 12. 1999
  27. ^ „Radio Indeks — Dnevnik jedne zabrane”. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Nin, 15. 10. 1998
  28. ^ „Godišnjica Zakona o informisanju”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Vreme
  29. ^ „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  30. ^ „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  31. ^ Jokic 2003, str. 100.
  32. ^ „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  33. ^ Stanković, Radmila (2000-04-20). „Neki su, ipak, znali”. Nedeljne informativne novine (na jeziku: srpski). Beograd (2573). ISSN 0027-6685. Pristupljeno 2024-03-09. 
  34. ^ „Šešelj: Očekujemo usvajanje naših ostavki”. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Glas javnosti, 15. 7. 1999
  35. ^ „Vučić: Kući sam dolazio u krvavoj majici”. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Vesti onlajn
  36. ^ „Demokrate pa radikali”, Večernje novosti, 4. oktobar 2004.
  37. ^ „Aleksandar Vučić”. Arhivirano iz originala 27. 10. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  SNS Zemun
  38. ^ „SRS:Vučić nije dorastao situaciji.”. Pristupljeno 15. 8. 2008.  Radio-televizija Srbije, 14. 9. 2008
  39. ^ Objavljeno: 30/10/2014, 15:44 (30. 10. 2014). „Vučić 2008 – Pomagaću bratu u vođenju firme”. Ceopom-istina.rs. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  40. ^ „Osnivanje Srpske napredne stranke”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92, 21. 10. 2008
  41. ^ „Voždovac: SNS prvi, DS drugi”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92,07.12.2009
  42. ^ „Izbori u Zemunu biće održani 2. juna”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Blic, 17. 4. 2013
  43. ^ Ramet, Hassenstab & Listhaug 2017, str. 173.
  44. ^ „Tomislav Nikolić predsednik Srbije”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  RTS, 20. 12. 2012
  45. ^ „Blic: Tomislav Nikolić zaplakao dok je podnosio ostavku”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Blic, 24. 5. 2012
  46. ^ „Aleksandar Vučić jednoglasno izabran za predsednika SNS-a”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Politika, 29. 8. 2012
  47. ^ „Vučić sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  RTS, 3. 8. 2012
  48. ^ „Vučić: Srbija će praviti rakete za UAE”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Novosti
  49. ^ „Vučić u UAE: Potpisani ugovori, stižu i dolari”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Novosti
  50. ^ „Ugovor od 220 miliona, šeik želi i srpskog bumbara”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Telegraf
  51. ^ „Srbija i UAE-Saradnja za ponos”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  B92
  52. ^ „Investicije iz Emirata”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  RTS
  53. ^ „Batajnica 2012”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  RTS
  54. ^ „Aero spektakl u Batajnici”. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92
  55. ^ „Nova fabrika borbenih sistema”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  RTS, 29. 12. 2012
  56. ^ „Vučić: Ulažemo u vojnu industriju”. Pristupljeno 28. 10. 2013.  B92, 25. 6. 2013
  57. ^ „Sajam naoružanja kompaniji MB namenska iz Lučana doneo nove ugovore”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 26. 10. 2013.  Objektivno
  58. ^ „Šeik poklonio Vučiću mečke vredne tri miliona evra”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Alo, 23.01.2013
  59. ^ „Kina poklonila 20 sanitetskih vozila vojsci Srbije”. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Kurir, autor TANJUG, 06.07.2013
  60. ^ „Vučić: Srbija je mala ali ponosna”. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Vesti, 28. 5. 2013
  61. ^ „Rusi počeli da čiste bombe oko aerodroma u Nišu”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Alo, 5. 8. 2013
  62. ^ „Državni vrh danas odlučuje ko ide u Brisel”. Pristupljeno 26. 10. 2013.  Novosti
  63. ^ Zečević, D. „Kosmet: Finiš uz državni vrh”. Novosti.test.mainstream.rs. Pristupljeno 2. 10. 2017. [mrtva veza]
  64. ^ „Beogradsko „ne“ Briselu: Vlada odbila sporazum sa Kosovom”. Slobodnaevropa.mobi. 8. 4. 2013. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  65. ^ Dačić parafirao tekst sporazuma, Vučić: Prihvaćeni svi srpski predlozi Blic,
  66. ^ Nema rezervne Srbije Politika,
  67. ^ Priština, usvojen Zakon o amnestiji RTS,
  68. ^ Vučić: Sporazum je jedini način da Srbija opstane, da postoji RTV,
  69. ^ Vučić: Sporazum težak, ali jedini moguć RTS,
  70. ^ „Tekst briselskog sporazuma”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Blic, 19. 4. 2013
  71. ^ „Skupština Srbije podržala sporazum s Kosovom”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Balkans Aldžazira, 26. 4. 2013
  72. ^ „Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novi Magazin 26. aprila 2013
  73. ^ „Vučić severu Kosova i Metohije nudi referendum o sporazumu”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Politika, 25. 4. 2013
  74. ^ „Vučić: Odlučujemo o budućnosti Srbije”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  RTS, 25. 4. 2013
  75. ^ „Vučić: Referendum, uz slogu”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novosti, 25. 4. 2013
  76. ^ Vulin u Leposaviću: 3. novembra „Svesrpski izbori” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2013) Radio KiM
  77. ^ „Bundestag dao zeleno svetlo" Srbiji, prva pristupna konferencija u januaru”. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novosti, 27. 6. 2013
  78. ^ „Neću da budem premijer bez izbora”, B92, 26. januar 2014.
  79. ^ „Konačni rezultati RIK-a za republičke izbore”, RTS, 24. mart 2014.
  80. ^ „Srbija dobila novu Vladu, Vučić premijer”, Večernje novosti, 27. april 2014.
  81. ^ RIK: Konačni rezultati parlamentarnih izbora, RTS, 5. maj 2016.
  82. ^ „Srbija dobila novu vladu!”, Mondo, 11. avgust 2016.
  83. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. 
  84. ^ a b „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  85. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Amnesti internašonal. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  86. ^ „Predsedništvo SNS-a: Vučić kandidat za predsednika”, RTS, 14. februar 2017.
  87. ^ „Glavni odbor SNS-a jednoglasno: Vučić kandidat za predsednika”, RTS, 17. februar 2017.
  88. ^ „RIK: Vučić izabrani predsednik Srbije, konačni rezultati”, Blic, 20. april 2017.
  89. ^ „Izborne nepravilnosti: Stotine nedostajućih listića, razbijene kutije, pretnje”. 24. 4. 2016. Pristupljeno 2. 8. 2018. 
  90. ^ Izveštaj OEBS/KDILjP Misije za posmatranje izbora; predsednički izbori 2. april 2007. godine (PDF). OEBS. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 1. 2019. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  91. ^ Oko izbora 20 (PDF). CeSID. 2018. str. 42, 43. 
  92. ^ „Aleksandar Vučić položio zakletvu i stupio na dužnost predsednika Republike”, RTS, 31. maj 2017.
  93. ^ „Vučić podneo ostavku Skupštini”, RTS, 30. maj 2017.
  94. ^ „Vučić: Ana Brnabić dobila mandat za sastav nove vlade”, Tanjug, 15. jun 2017.
  95. ^ „Izabrana Vlada Srbije na čelu sa Anom Branbić, ministri položili zakletvu” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. август 2017), Бета, 29. јун 2017.
  96. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Politika Online. 
  97. ^ „VUČIĆ DOBIO "ZLATNOG LAVA" ZA MIR: Za moju nagradu su zaslužni građani”. NOVOSTI. 
  98. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  99. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. Н1. 5. 2. 2019. Архивирано из оригинала 07. 02. 2019. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  100. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  101. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (октобар 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising ‘legitimate’ power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  102. ^ Voltmer, Voltmer (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. стр. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  103. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Приступљено 12. 12. 2018. 
  104. ^ „Thousands march against Serbian president’s autocratic rule”. The Washington Post. 8. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  105. ^ Eror, Aleks (9. 3. 2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Приступљено 12. 12. 2018. 
  106. ^ Verseck, Keno (2. 4. 2017). „Vucic, der Allmächtige” (на језику: German). Der Spiegel. Приступљено 5. 1. 2019. 
  107. ^ Robelli, Enver (31. 3. 2017). „Serbie: une présidentielle pour asseoir l'emprise de Vucic” (на језику: French). Le Parisien. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  108. ^ Milovanović, Ivan (3. 2. 2018). „Vladavina neobuzdanog autokrate”. Данас. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  109. ^ Mihajlović, Branka (30. 5. 2017). „Vučićeva ostavka na mestu premijera i predsednička mapa 'bolje' Srbije”. Радио Слободна Европа. Приступљено 12. 12. 2018. 
  110. ^ „Umjesto hrvatskih dužnosnika, u Drvar dolazi Aleksandar Vučić”. tportal.hr. Приступљено 2024-03-13. 
  111. ^ „Oslobođenje - Umjesto generala HVO-a, u Drvar stiže Vučić?”. www.oslobodjenje.ba (на језику: бошњачки). 2019-09-13. Приступљено 2024-03-13. 
  112. ^ „Srbija donirala Drvaru milion eura”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-03-13. 
  113. ^ Veselinović, Gojko (2019-11-26). „Srebrenica i Drvar najviše profitirali od donacija Srbije”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-03-13. 
  114. ^ „Davidović: Vučić stoji iza pokušaja atentata na mene, pokušava da zavadi Srbe u Crnoj Gori - Svet - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-03-12. 
  115. ^ „ЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ: Неприхватљиво је да Давидовић говори у моје име, Вучић нема никакве везе са покушајем атентата”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-07-19. 
  116. ^ „CRNOGORCI LOCIRANI U BEOGRADU! Uhvaćen signal koji vodi do Podgorice!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-13. 
  117. ^ „LOCIRANI ATENTATORI NA MIODRAGA DAVIDOVIĆA ISPRED KRAUN PLAZE: Metak su ispalili crnogorski kriminalci!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-13. 
  118. ^ „Утврђено који су криминалци из Црне Горе било око „Краун плазе“ кад је пуцано на Давидовића”. Све о Српској (на језику: српски). 2019-12-15. Приступљено 2024-03-13. 
  119. ^ „Избори у Србији 2022: Ко су кандидати за председника Србије”. ББЦ на српском језику. 29. 3. 2022. 
  120. ^ „Централна отаџбинска управа на седници одржаној 8. марта донела је одлуку о подршци кандидатуре Александра Вучића за председника Републике”. Српска радикална странка. 08. 03. 2022. 
  121. ^ „Странка Словаци напред подржава Вучића”. Дневник. 30. 03. 2022. 
  122. ^ „Кнежевић и Мандић подржали Вучића уочи избора”. Дан. 31. 3. 2022. 
  123. ^ „Carević: Pozivam građane da povjerenje ukažu Vučiću, za srpski narod u Crnoj Gori važno da imamo stabilnu Srbiju”. Vijesti. 31. 03. 2022. 
  124. ^ „Delić, Kovačević i Otović podržali Vučića: Vi ste garant prosperitetne Srbije, cijenimo brigu i nesebičnu podršku srpskom narodu u Crnoj Gori!”. Borba. 30. 3. 2022. 
  125. ^ „Dodik podržao Vučića i SNS i poželeo mu pobedu na izborima u interesu kontinuiteta i stabilnosti”. Danas. 31. 3. 2022. 
  126. ^ „SDS i Šarović podržali Vučića”. N1. 30. 03. 2022. 
  127. ^ „Borenović i Šarović podržali Vučića i SNS na izborima u Srbiji”. 
  128. ^ „Stanivuković kao Vučić: Uz semafor na stadionu dao podršku kandidatu SNS”. Danas. 1. 4. 2022. 
  129. ^ „Ko je sve od poznatih podržao Vučića”. N1. 30. 3. 2022. 
  130. ^ „Анализа јавног дуга и дуга сектора државе” (PDF). 
  131. ^ Гуцијан, Сандра. „Скок у будућност у шест корака”. Politika Online. Приступљено 2024-01-22. 
  132. ^ „Нова влада би требало да размисли о литијуму”. Politika Online. Приступљено 2024-01-22. 
  133. ^ „Vučić, Zaev i Rama potpisali deklaraciju o slobodnom protoku robe i ljudi”. Radio Slobodna Evropa. 10. 10. 2019. 
  134. ^ „Učesnici sastanka inicijative Otvoreni Balkan pozivaju EU da se pokrene prema regionu”. Danas. 4. 11. 2021. 
  135. ^ „Ко све није део „Отвореног Балкана" и зашто”. BBC News на српском (на језику: српски). 2021-07-30. Приступљено 2024-01-22. 
  136. ^ „Serbia Supports Ukraine’s Sovereignty But Opposes Sanctions on Russia, Vucic says”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2022-02-25. Приступљено 2022-03-04. 
  137. ^ Srbija, Euronews (2023-04-15). „Sve oči uprte u "Platinastog vuka": Neprijatne poruke iz Kremlja, Vašington zahvaljuje Srbiji na angažovanju u vežbi”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-10. 
  138. ^ „Izraelski timovi u Srbiji: Lijep gest i politički marketing – DW – 04.11.2023”. dw.com (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-10. 
  139. ^ „Ejdus: Odustajanje Srbije od preseljenja ambasade u Jerusalim, "politički dobitak" za Beograd”. Kosovo Online. 2021. 
  140. ^ „Izraelski timovi u Srbiji: Lijep gest i politički marketing – DW – 04.11.2023”. dw.com (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-10. 
  141. ^ „Srebrenica memorial: Angry protest mars burial of massacred Muslims”. Independent. 11. 7. 2015. Приступљено 15. 2. 2017. 
  142. ^ „Milosevic-era minister shakes off dark past on path to power in Serbia”. Reuters. 13. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  143. ^ „Što je Vučić govorio u okupiranoj Glini 1995.”. tportal.hr. 19. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  144. ^ а б „VIDEO Pogledajte još jedan Vučićev govor: "Karlovac, Virovitica i Ogulin su srpske zemlje"”. Index.hr. 
  145. ^ „Vučić: Velika Srbija nerealna”. tportal.hr. 10. 12. 2008. Приступљено 15. 2. 2017. 
  146. ^ „Montenegro's President concedes defeat; says Belgrade rivaives Serb nationalism”. N1. 1. 9. 2020. Архивирано из оригинала 8. 9. 2020. г. 
  147. ^ Clark, Janine Natalya (август 2016). „Are there 'greener' ways of doing transitional justice? Some reflections on Srebrenica, nature and memorialisation” (PDF). The International Journal of Human Rights. University of Birmingham. 20 (6): 1199—1218. S2CID 151991839. doi:10.1080/13642987.2016.1218113. 
  148. ^ Blair, David (11. 7. 2015). „Serbian leader forced to flee as thousands remember dead of Srebrenica”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 13. 7. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  149. ^ „Aleksandar Vucic projected to win presidential election”. Al Jazeera. 
  150. ^ „Izetbegovic "disappointed" with Vucic”. B92. 5. 11. 2015. Приступљено 9. 2. 2017. 
  151. ^ а б „Press Online :: Politika :: Vučić lepio plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2014. г. 
  152. ^ „Street signs bearing Đinđić name vandalized”. B92. 6. 7. 2007. Приступљено 18. 9. 2018. 
  153. ^ „Uhapšen Veselin Šljivančanin”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  154. ^ „Završen protest na Trgu”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  155. ^ „Ovako je izgledao ispraćaj Šešelja u Hag”. N1. Архивирано из оригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  156. ^ „Belgrade's independent media face grilling over Kosovo coverage”. BBC. Приступљено 24. 10. 2019. 
  157. ^ „Slavko Curuvija – Journalists Killed”. Committee to Protect Journalists. Приступљено 11. 9. 2016. 
  158. ^ Vodinelić, Vesna Rakić (2020-09-15). „Odrađivanje ozbiljnog pravosudnog posla – slučaj Ćuruvija”. Peščanik (на језику: српски). Архивирано из оригинала 2021-03-04. г. Приступљено 2023-05-18. 
  159. ^ Tončić, Bojan. „Marko Vidojković i ritam režimskog zločina”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2023-05-18. 
  160. ^ Latković, Nataša (2020-12-05). „Šta je Vučić o medijima govorio pre 20 godina”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2023-05-18. 
  161. ^ „"Milorad Ulemek provided info about murder of Slavko Ćuruvija"”. Приступљено 9. 12. 2015. , InSerbiaNews.info..
  162. ^ Stanković, Stefan (2. 6. 2015). „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. N1 (TV channel). Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  163. ^ „Preminula Ksenija Vučić, prva supruga predsednika Aleksandra Vučića”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Архивирано из оригинала 29. 1. 2022. г. Приступљено 2022-01-29. 
  164. ^ Bojović, B. (12. 8. 2014). „Šta je Dačić savetovao Vučićevoj supruzi”. Blic. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 11. 7. 2015. 
  165. ^ „Vučić: Moraću da prekinem obaveze, dobili smo sina”. b92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 2. 2018. г. Приступљено 9. 6. 2017. 
  166. ^ а б в „Biografija iz varikine”. Vreme. 8. 6. 2017. Архивирано из оригинала 25. 6. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  167. ^ „Skandalozna 'Piramida'”. Blic. 17. 1. 2006. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  168. ^ „Aleksandar Vučić: Prvi političar u "Plesu do snova"!”. svet.rs. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  169. ^ „U ovoj zemlji ništa nije kako treba”. Vreme. 17. 1. 2019. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  170. ^ „Vučić: Ivica je veseljak, Dačić: Bravo za Cecu”. Blic. 9. 2. 2013. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  171. ^ „Serbia's Vucic Leaves Hospital After Heart Problem 'Caused' By 'Inappropriate' Media Questions”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Архивирано из оригинала 19. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  172. ^ „I suffer from chronic illness, journalists have nothing to do with it”. B92.net. Архивирано из оригинала 20. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  173. ^ Öztürk, Mustafa Talha (8. 4. 2020). „Serbian president's son contracts coronavirus”. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала 10. 4. 2020. г. Приступљено 10. 4. 2020. 
  174. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић уписао струковне студије за кошаркашке тренере”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 18. 7. 2020. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  175. ^ „Hoću da završavam za košarkaškog trenera”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  176. ^ „Nedoumica: Da li je nestao uslov za upis u Vučićevu školu”. NOVA portal (на језику: енглески). 21. 7. 2020. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 22. 7. 2020. 
  177. ^ Baker, Sinéad (22. 8. 2019). „13 world leaders ranked by how tall they are”. Business Insider. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 26. 6. 2020. 
  178. ^ „Додик одликовао Вучића орденом РС на огрлици”. РТС. 15. 2. 2018. 
  179. ^ „VUČIĆ U ASTANI: Predsedniku Srbije uručen Orden prijateljstva prvog reda Kazahstana!”. Informer. 
  180. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 07.01.2019 № 2 "О награждении орденом Александра Невского Президента Республики Сербии Вучича А."” (на језику: руски). Официальный интернет-портал правовой информации. Приступљено 7. 1. 2019. 
  181. ^ „Орден Светог Саве патријарху Иринеју и Вучићу – Додику Орден Светог Симеона Мироточивог”. Политика. 8. 10. 2019. 
  182. ^ „Zeman odlikovao Vučića najvećim državnim priznanjem Češke”. N1. 18. maj 2021. 
  183. ^ „ЈАКА ПОРУКА ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Борићемо се за Србију, нећемо бити ничији поданици! (ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-13. 
  184. ^ „Вучић у првој званичној посети Кнежевини Монако”. RTS. 22. 02. 2022. 
  185. ^ „Episkop Lukijan dodelio Vučiću u Budimpešti orden Eparhije budimske prvog reda”. Telegraf. 19. 8. 2023. 
  186. ^ „"ПРЕДСЕДНИЧЕ, ДОСТОЈНИ СТЕ": Вучићу уручен Орден првог степена Словачке евангеличке цркве (ФОТО/ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-12-14. 
  187. ^ „Vučiću u Novom Sadu dodeljen najviši orden Slovačke evangeličke crkve - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-12-13. Приступљено 2023-12-14. 
  188. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Политика. 20. 12. 2017. 
  189. ^ „Вучић почасни доктор Универзитета у Бакуу”. РТС. 22. мај 2018. 
  190. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Vučić počasni građanin Leskovca”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 2021-07-18. 
  191. ^ Beta. „Mahmutović: Vučić počasni građanin Novog Pazara, Tadić i Koštunica su donosili samo probleme”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-04-08. 
  192. ^ „Vučić počasni građanin Krupnja”. Mondo Portal (на језику: српски). Приступљено 2022-04-18. 
  193. ^ „Vučić počasni građanin Svrljiga - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2017-05-01. Приступљено 2022-04-08. 
  194. ^ „Вучић почасни грађанин Лознице”. РТС. 16. јун 2018. 
  195. ^ https://www.facebook.com/telegraf.rs (2018-10-22). „Najveće gradsko priznanje za predsednika Srbije: Vučić postao počasni građanin Trebinja”. Telegraf.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-14. 
  196. ^ „Od Tita preko Putina do Vučića: Kako se postaje počasni građanin u Srbiji”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2023-04-21. Pristupljeno 2023-08-14. 
  197. ^ „Vučić počasni građanin Drvara”. RTS. 21. jul 2019. 
  198. ^ „Vučić počasni građanin opštine Sokolac”. Novosti. 29. jul 2019. 
  199. ^ „Vučić počasni građanin Aleksandrovca”. Danas. 7. 2. 2020. 
  200. ^ „Predsedniku Vučiću uručen ključ Grada Banjaluke sa Poveljom počasnog građanina Banjaluke”. Predsednik Republike Srbije. 22. 4. 2021. 
  201. ^ a b Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Aprilske nagrade dodeljene u Šapcu, Vučiću Povelja počasni građanin”. www.rts.rs. Pristupljeno 2021-07-18. 
  202. ^ Tanjug/Alo/V.P. „NA VELIKI SRPSKI PRAZNIK Vučić u Smederevskoj Palanci proglašen za počasnog građanina - Alo.rs”. alo (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-06-29. 
  203. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Predsednik Vučić počasni građanin Zvečana”. www.rts.rs. Pristupljeno 2021-07-12. 
  204. ^ „Vučić postao počasni građanin Valjeva - Politika - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-09-13. 
  205. ^ „Vučić počasni građanin Jagodine” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-10-03. 
  206. ^ „VUČIĆ POČASNI GRAĐANIN I REKOVCA: Još jedno priznanje za predsednika Srbije”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-03-04. 
  207. ^ „Aleksandar Vučić je počasni građanin Gradiške”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-18. 
  208. ^ „Kovačević: Ponosan sam što je predsednik Vučić postao počasni građanin Gornjeg Milanovca, nemoguće je osporiti rezultate, zbog toga je za taj predlog glasala i opozicija”. glaszapadnesrbije.rs. Pristupljeno 2023-04-18. 
  209. ^ Isakov, Aleksandra. „Vučić počasni građanin Subotice”. Politika Online. Pristupljeno 2023-07-25. 
  210. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Sjeničani proglasili Vučića počasnim građaninom: verujemo predsedniku, sve što je obećao, ispunio je”. Politika Online. Pristupljeno 2023-08-16. 
  211. ^ a b v g d đ „Biografija”. Predsednik Republike Srbije. Pristupljeno 2022-04-18. 
  212. ^ Tanjug (2018-01-12). „VUČIĆU NAGRADA ZA MIR U VENECIJI, NIJE PRISUSTVOVAO ZBOG KOSOVA Ambasador pročitao pismo u njegovo ime”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-09-22. 
  213. ^ „Vučiću uručena Zlatna medalja za zasluge grada Atine”. Politika. 10. 12. 2019. Pristupljeno 10. 12. 2019. 
  214. ^ Dragomirović, Aleksandra-Anja (2018-10-03). „OPŠTEKORISNE FUNKCIJE ŠUMA U NORMATIVNO-PLANSKIM AKTIMA I U PRAKSI: PRIMJER ŠUMA NA TERITORIJI GRADA BANJALUKE”. GLASNIK ŠUMARSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BANjOJ LUCI. 1 (27). ISSN 1512-956X. doi:10.7251/gsf1727051d. 
  215. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Vučić o plaketi "Novosti": Ovo ne doživljavam kao lično priznanje, nego kao priznanje državi”. www.rts.rs. Pristupljeno 2021-06-30. 
  216. ^ „Sastanak sa predstavnicima Centra za razvoj Šajkaške”. Predsednik Republike Srbije. 12. 11. 2021. 
  217. ^ PREDSEDNIKU SRBIJE OKTOBARSKA NAGRADA: Kraljevčani svečano obeležili praznik Kraljevdan i Dan svog grada („Večernje novosti”, 8. oktobar 2021)
  218. ^ „Predsednik Vučić primio „Hipokratovu medalju“ od Društva lekara Vojvodine”. Predsednik Republike Srbije. Pristupljeno 2022-07-18. 
  219. ^ „Predsedništvo: SUBNOR uručio Vučiću medalju borca”. N1 (na jeziku: srpski). 2022-10-20. Pristupljeno 2022-10-26. 
  220. ^ „Vučiću dodeljena specijalna nagrada Mišićevih dana”. Dnevnik (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-06. 
  221. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Privredna komora Rasinskog okruga Vučiću dodelila nagradu za ličnost decenije”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2023-09-22. 

Literatura

Dodatna literatura

Spoljašnje veze

Političke funkcije
Ministar informisanja
1998–2000
Ivica Dačić
Bogoljub Pejčić
Biserka Matić Spasojević
Ministar odbrane
2012–2013
Potpredsednik Vlade Republike Srbije
2012–2014
Premijer Srbije
2014–2017
Predsednik Srbije
2017–trenutno 		Trenutno
Stranačke funkcije
Predsednik Srpske napredne stranke
2012–2023
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Вучић&oldid=27726087”