Александар Вучић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Вучић

Александар Вучић
Александар Вучић

Биографија
Датум рођења 5. март 1970. (1970-03-05) (44 год.)
Место рођења Београд (Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФРЈ, сада Србија Србија)
Држављанство Застава Србије Србија
Нација Србин
Вероисповест хришћанин (православац)
Политичка партија SNS logo.png Српска напредна странка
Раније:
Srs-1.gif Српска радикална странка (1992—2008)
Диплома са Универзитет у Београду
Професија Правник
Потпис Signature Aleksandar Vucic.png
vucic.rs
Мандат(и)
11. председник Владе Републике Србије
Тренутна функција
Функцију обавља од 27. априлa 2014.
Избори 16. март 2014.
Председник Томислав Николић
Претходник Ивица Дачић
Први потпредседник Владе Републике Србије
за одбрану, безбедност, борбу против корупције и криминала
27. јула 2012. — 27. април 2014.
Избори 6. мај 2012.
Председник Владе Ивица Дачић
Претходник Ивица Дачић (као заменик председника — први потпредседник Владе)
Наследник Ивица Дачић
Министар одбране Републике Србије
27. јула 20122. септембара 2013.
Избори 6. мај 2012.
Председник Владе Ивица Дачић
Претходник Драган Шутановац
Наследник Небојша Родић
Министар за информисање Републике Србије
24. март 199823. октобар 2000.
Избори 21. септембар 1997.
Председник Владе Мирко Марјановић
Претходник Ратомир Вицо
Наследник министарство укинуто

Александар Вучић (Београд, СФРЈ, 5. март 1970) српски је правник и политичар, председник Владе Републике Србије, генерални секретар Националног савета за безбедност и председник Српске напредне странке. Бивши је министар одбране.

Четрнаест година био је генерални секретар Српске радикалне странке, а био је и министар информисања у Влади народног јединства[1] у Влади Србије чији је премијер био Мирко Марјановић.

Биографија

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.[2] Био је одличан ученик и у основној школи „Бранко Радичевић“ и у Земунској гимназији. Побеђивао је на градским и републичким такмичењима из историје, а био је и пионирски првак Београда у шаху. Завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао је енглески језик у Енглеској, у Брајтону.[3] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка“. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже. Године 1993. Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).[4] Тренирао је кошарку и играо фудбал. Познат је као навијач београдске Црвене звезде.[5] Ожењен је и има двоје деце.

Министар за информисање

Александар Вучић 24. марта 1998. године постаје министар за информисање у Влади народног јединства Мирка Марјановића[3] коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. За време тог министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, као и гашењу редакција „Дневног телеграфа“, „Европљанина“ и „Наше борбе“.[6] Влада је била донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса[7], а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику.[8]

У то време изабран је и за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ.

Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску унију.[6]

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана бомбардовање НАТО пакта, уведен протекторат УН и de facto суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, 14. јуна 1999. министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције [9], али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.[3] У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Даља каријера

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице[5].

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.[4]

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.[10]

Дана 28. маја 2008. године, Српска радикална странка је заједно са коалицијом Демократска странка Србије-Нова Србија и коалицијом Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије-Јединствена Србија потписала коалицони споразум којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са Демократском странком почетком јула, социјалисти су под притиском ДС одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду[11].

Нова странка

Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС

Дана 15. септембра 2008. године, након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.[12][13]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.[6]

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.[14] Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. године где је Српска напредна странка убедљиво победила Демократску странку и преузела локалну власт у ове две београдске општине.[15][16]

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.[17] и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,[18] Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић је изабран једногласно за председника странке[19].

Након формирања владе (коалиција СНС-СПС-УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност[20]

Његов рејтинг међу политичарима расте и прелази 70 процената,[21][22][23][24] а СНС постаје најпопуларнија странка међу грађанима.[25][26]

Добија признање и појединих опозиционих политичара за свој рад.[27][28][29][30][31] Добитник је награде „Најевропљанин 2012“ коју додељује Прва европска кућа.[32]

Министар одбране

Vista-xmag.png За више информација видети Избори за народне посланике Републике Србије 2012. и Влада Ивице Дачића
Вучић са америчким секретаром за одбрану Леоном Панетом.

Доласком на чело Министарства одбране, затиче тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах одлази на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се враћа са уговорима са Русијом и УАР вредним стотине милиона долара.[33] [34] [35] [36] [37] [38] [39] Учествује у организацији аеромитинга „Батајница 2012“ у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта“.[40] [41] Један део уговора који су склопљени је већ и реализован.[42] Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани. [43] На сајму наоружања „Партнер 2013" одржаном у јуну 2013, најављује инвестиције у овај сектор, од ког очекује да постане замајац српске индустрије. [44] Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.[45]

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, па и Вучићу лично, Министарство одбране је добило веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),[46] двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),[47] четири возила типа „Хамер“ од владе САД (око 850.000 евра)[48] Традиционално добра сарадња са Русијом је још унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.[49]

Подноси оставку на место министра одбране да би могао у пуној мери да се посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бриселски споразум

Одмах по ступању на дужност, Председник Србије Томислав Николић најављује наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, Председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. У априлу 2013. се Александар Вучић прикључује преговарачком тиму са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.[50] У својој идеји о стварању ЗСО[51], Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар“ Јужна Митровица. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на КиМ,[52] тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.[53] Том приликом Вучић добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма“ неће имати приступ Северу Косова.[54] Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима[55]. Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег[56], да је одлука једина права за будућност Србије[57], прихвата да се парафира споразум.[58] По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Парламенту споразум добија велику подршку (173 посланика за, 24 против,1 суздржан и 5 није гласало),[59][60] као и широм Србије међу грађанима. На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећег стања. Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Знајући већинско расположење у Србији, представници незадовољне групе Срба одбијају референдум.[61][62][63]

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су избори на којима је кандидована заједничка српска листа која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина[64].

После успешно спроведених преговора, Србија на Видовдан, 28. јуна 2013. добија оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен на најкасније јануар 2014.[65][66]

Борба против корупције и криминала

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију“ према корупцији и криминалу.

Вучић наводи да министри и сви чланови СНС неће штитити криминалце без обзира којој политичкој странци припадају.[67]

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ Биографија на званичном сајту СНС
  2. ^ Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 04. 2012
  3. ^ а б в Биографије будућих министара РТС, 22. 07. 2012, Приступљено 27. 10. 2013.
  4. ^ а б Александар Вучић - Биографија Еизбори, Приступљено 27. 10. 2013
  5. ^ а б Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици Вести онлајн, Приступљено 27. 10. 2013
  6. ^ а б в Aleksandar Vučić Мондо,
  7. ^ Радио Индекс - Дневник једне забранеНин, 15. 10. 1998, Приступљено 27. 10. 2013
  8. ^ Godišnjica Zakona o informisanju Време, Приступљено 27. 10. 2013.
  9. ^ Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставкиГлас јавности, 15. 07. 1999, Приступљено 29. 10. 2013.
  10. ^ Александар Вучић СНС Земун, Приступљено 29. 10. 2013.
  11. ^ Дачић: Власт у Београду сигурно пада 24.сата, 12. 09. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  12. ^ Николић:Вучић поднео оставку у СРС. „Политика“, 15. 9. 2008., Приступљено 15. 9. 2008.
  13. ^ СРС:Вучић није дорастао ситуацији. Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008., Приступљено 15. 8. 2008.
  14. ^ Оснивање Српске напредне странке Б92, 21. 10. 2008, Приступљено 22. 10. 2013.
  15. ^ Вождовац: СНС први, ДС други Б92,07.12.2009, Приступљено 22. 10. 2013.
  16. ^ Izbori u Zemunu biće održani 2. juna Блиц, 17. 04. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  17. ^ Томислав Николић председник Србије РТС, 20. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  18. ^ Блиц:Томислав Николић заплакао док је подносио оставку Блиц, 24. 05. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  19. ^ Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а Политика, 29. 08. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  20. ^ Вучић секретар Савета за националну безбедност РТС, 03. 08. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  21. ^ Poll: 70 Percent Of Serbia`S Citizens Support Vucic Балкан инсајд, Приступљено 22. 10. 2013.
  22. ^ SNS na 41%, Vučić najpopularniji Б92, 26. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  23. ^ ISTRAŽIVANJE: Vučić najpopularniji, SNS skoro tri puta jača od DS Курир, ТАНЈУГ 06. 05. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  24. ^ RAST REJTINGA: Većina bi Vučića za premijera! Курир, Истраживање ISI и CESS, 21. 09. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  25. ^ Rejting SNS na 41 odsto, SPS sve bliži DS-u Блиц, 26. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  26. ^ Зашто сви хвале Вучића Политика, 23. 09. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  27. ^ Чанак: Вучић се држи дате речи РТС, 26. 09. 2013, Приступљено 26. 10. 2013.
  28. ^ Čanak: Vučić se drži date reči Б92, 26. 09. 2013, Приступљено 26. 10. 2013.
  29. ^ Нудила се СНС да лобира за њих по амбасадама! Транспарентност Србија, 10. 8. 2013, Приступљено 26. 10. 2013.
  30. ^ Ђилас: Вучић и ПУПС једино добро у влади Ало, аутор ТАНЈУГ, Приступљено 26. 10. 2013.
  31. ^ Ђилас: Вучић и ПУПС једино добро у влади Портал СЕЕБИЗ, аутор Блиц, Приступљено 26. 10. 2013.
  32. ^ Вучић данас прима награду „Најевропљанин“
  33. ^ Вучић потписао више уговора у УАЕ Актер, Приступљено 28.10.2013.
  34. ^ Шеик даје 200 милиона евра за ракете Тројка, Приступљено 28. 10. 2013.
  35. ^ Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ Новости, Приступљено 28. 10. 2013.
  36. ^ Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари Новости, Приступљено 28.10.2013.
  37. ^ Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара Телеграф, Приступљено 28. 10. 2013.
  38. ^ Србија и УАЕ-Сарадња за понос Б92, Приступљено 28. 10. 2013.
  39. ^ Инвестиције из Емирата РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  40. ^ Батајница 2012 РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  41. ^ Аеро спектакл у Батајници Б92, Приступљено 22. 10. 2013.
  42. ^ Уједињени Арапски Емирати уплатили пет милиона евра Блиц, Приступљено 28. 10. 2013.
  43. ^ Нова фабрика борбених система РТС, 29. 12. 2012 Приступљено 24.10.2013.
  44. ^ Вучић: Улажемо у војну индустрију Б92, 25. 06. 2013, Приступљено 28. 10. 2013.
  45. ^ Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре Објективно, Приступљено 26. 10. 2013.
  46. ^ Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра Ало, 23.01.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  47. ^ Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије Курир, аутор ТАЊУГ, 06.07.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  48. ^ Вучић: Србија је мала али поносна Вести, 28. 05. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  49. ^ Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу Ало, 05. 08. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  50. ^ Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел Новости, Приступљено 26. 10. 2013.
  51. ^ Космет: Финиш уз државни врх
  52. ^ Београдско „не“ Бриселу: Влада одбила споразум са Косовом
  53. ^ Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,
  54. ^ Нема резервне Србије Политика,
  55. ^ Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,
  56. ^ Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,
  57. ^ Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,
  58. ^ Текст бриселског споразума Блиц, 19. 04. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  59. ^ Скупштина Србије подржала споразум с Косовом Балканс Алџазира, 26. 04. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  60. ^ Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika Нови Магазин 26. 04. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  61. ^ Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму Политика, 25. 04. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  62. ^ Вучић: Одлучујемо о будућности Србије РТС, 25. 04. 2013, Приступљено 24.10.2013.
  63. ^ Вучић: Референдум, уз слогу Новости, 25. 04. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  64. ^ Вулин у Лепосавићу: 3. новембра “Свесрпски избори” Радио КиМ
  65. ^ Бундестаг дао зелено светло“ за Србију - у јануару приступна конференција Блиц, 27. 06. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  66. ^ Бундестаг дао зелено светло“ Србији, прва приступна конференција у јануару Новости, 27. 6. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  67. ^ Вучић: Борба против корупције почиње од врха државе

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :