Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj

Genocid nad Srbima u NDH
Genocid nad Srbima u NDH
	Proterivanje Srba 1941.; Kameni cvet, spomenik u Logoru Jasenovac; Adolf Hitler i Ante Pavelić; Zarobljena deca u logoru Jastrebarsko; Zbeg civila nakon bitke na Kozari; Slavko Kvaternik na suđenju; Memorijalni centar u Logoru Donja Gradina;
	Teritorija Nezavisne Države Hrvatske 1943.
Mesto	Nezavisna Država Hrvatska, (okupirana Kraljevina Jugoslavija)
Datum	1941—1945.
Meta	Srbi (uglavnom pravoslavci)
Vrsta napada	Genocid, masovna ubistva, etničko čišćenje, deportacija, prinudna konverzija itd.
Ubijeno	Nepoznato i sporno. Nekoliko procena:; 217.000; 300.000–350.000; 200.000–500.000; 300.000—500.000; (proterano još 300.000,; preobraćeno 200.000)
Počinilac	poglavnik Ante Pavelić Ustaše;
Motiv	Antisrpstvo, antipravoslavlje, antijugoslovenstvo, desrbizacija, hrvatizacija, Velika Hrvatska

Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bio je sistematski progon sa ciljem istrebljenja Srba koji su tokom Drugog svetskog rata počinili hrvatski fašisti na teritoriji kvislinške Nezavisne Države Hrvatska (NDH) od 1941. do 1945. godine. Izvođena je kroz egzekucije u logorima smrti, kao i kroz mučenja, masovna ubistva, etničko čišćenje, deportacije, prisilne konverzije i ratna silovanja. Ovaj genocid je izvršen istovremeno sa Holokaustom u NDH kao i genocidom nad Romima, kombinovanjem nacističke rasne politike sa krajnjim ciljem stvaranja etnički čiste Velike Hrvatske.

Ideološka osnova ustaštva seže u 19. vek. Nekoliko hrvatskih nacionalista i intelektualaca uspostavilo je teorije o Srbima kao inferiornoj rasi. Nasleđe iz Prvog svetskog rata, kao i protivljenje grupe nacionalista ujedinjenju u zajedničku državu Južnih Slovena, uticalo je na etničke tenzije u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Kraljevina Jugoslavija). Šestojanuarska diktatura i međuetnički odnosi 1920-ih i 1930-ih rezultirali su usponom šovinističkih, separatističkih i krajnje desničarskih pokreta. To je kulminiralo usponom ustaša, ultranacionalističke, odnosno šovinističke i terorističke organizacije koju je osnovao Ante Pavelić. Pokret je finansijski i ideološki podržavao Benito Musolini, a učestvovao je u ubistvu kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Nakon invazije Sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941, uspostavljena je fašistička, marionetska država poznata kao Nezavisna Država Hrvatska (NDH), koja se sastojala od kompletnih teritorija današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i delova današnje Srbije, Crne Gore i Slovenije, kojima su vladale ustaše. Cilj ustaša je bio stvaranje etnički homogene Velike Hrvatske eliminacijom svih nehrvata, pri čemu su Srbi bili primarna meta, ali i Jevreji, Romi i politički neistomišljenici. Počinjeni su masakri velikih razmera i izgrađeni koncentracioni logori, od kojih je najveći bio Jasenovac, poznat po visokoj stopi smrtnosti i varvarskim, antihumanim i monstruoznim postupcima koji su se u njemu dešavali. Štaviše, NDH je bila jedina marionetska država Osovine koja je uspostavila koncentracione logore smrti, posebno za decu. Režim je sistematski ubio oko 200.000 do 500.000 Srba. Proterano je 300.000 Srba, dok je još najmanje 200.000 prisilno pokatoličeno, od kojih je većina dekonvertovana posle rata. Srazmerno broju stanovnika, NDH je bila jedan od najsmrtonosnijih evropskih režima koji je sproveo kampanju jednog od najsmrtonosnijih genocida ikada.

Mile Budak, Nikola Mandić, Andrija Artuković i drugi visoki funkcioneri NDH, nakon rata su osuđeni za ratne zločine od novih jugoslovenskih vlasti. Komandanti koncentracionih logora Ljubo Miloš i Miroslav Filipović uhvaćeni su i streljani, dok je nadbiskup i kardinal Alojzije Stepinac, proglašen krivim za prisilne konverzije. Mnogi drugi su pobegli, uključujući i vođu ustaša Antu Pavelića, najviše u Latinsku Ameriku. Genocid nije na odgovarajući način istraživan nakon rata, jer posleratna jugoslovenska vlada nije ohrabrivala nezavisne naučnike iz zabrinutosti da će etničke tenzije destabilizovati novi komunistički režim.

Danas, Srbija obeležava 22. aprila državni praznik posvećen žrtvama genocida i fašizma, dok Hrvatska održava zvaničnu komemoraciju na Spomen-području Jasenovac. Srpska pravoslavna crkva je kanonizovala žrtve genocida i za svetitelje su proglašeni Sveti srpski novomučenici jasenovački, Sveti mučenici prebilovački i Sveta deca mučenici, jastrebarski i sisački.

Istorijska pozadina

Ideološka osnova ustaštva seže u 19. vek kada je Ante Starčević osnovao Stranku prava,^[8] kao i kada je Josip Frank iz nje otcepio svoju ekstremnu frakciju i formirao svoju Čistu stranku prava.^[9] Starčević je izvršio veliki ideološki uticaj na hrvatski nacionalizam ustaša.^[10] Bio je zagovornik hrvatskog jedinstva i nezavisnosti i bio je istovremeno antihabzburški, jer je Starčević video glavnog hrvatskog neprijatelja u Habzburškoj monarhiji, i bio je antisrpski nastrojen. Zamišljao je stvaranje Velike Hrvatske koja bi obuhvatila teritorije naseljene Bošnjacima, Srbima i Slovencima, smatrajući Bošnjake i Srbe Hrvatima koji su prešli u islam i pravoslavno hrišćanstvo.^[11] U svojoj demonizaciji Srba tvrdio je „kako su Srbi opasni po svoje ideje i svoj rasni sastav, kako im je u krvi sklonost ka zaverama, revolucijama i državnim udarima”.^[12] Starčević je Srbe nazvao „nečistom rasom”,, „nomadskim narodom” i „rodom robova, najodvratnijih zveri”, dok je suosnivač njegove stranke Eugen Kvaternik negirao postojanje Srba u Hrvatskoj, videći njihovu političku svest kao pretnju.^[13] Pisac Milovan Đilas navodi Starčevića kao „oca rasizma” i „ideološkog oca” ustaša, dok su neki ustaški ideolozi Starčevićeve rasne ideje doveli u vezu sa rasnom ideologijom Adolfa Hitlera.^[14]

Frankova stranka je prihvatila Starčevićev stav da su Srbi prepreka hrvatskim političkim i teritorijalnim ambicijama, a agresivni antisrpski stavovi postali su jedna od glavnih karakteristika stranke.^[15] Sledbenici ultranacionalističke Čiste stranke desnice bili su poznati kao frankovci i oni će postati glavni skup članova kasnijih ustaških pokreta.^[16] Nakon poraza Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i raspada Austrougarske imperije, na južnim teritorijama Carstva formirana je privremena država koja se pridružila Saveznicima, Kraljevini Srbiji, i formirala Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije poznata kao Jugoslavija), kojima je vladala srpska dinastija Karađorđević.

Istoričar Džon Pol Njuman je objasnio da su uticaj frankovaca, kao i nasleđe Prvog svetskog rata, uticali na ustašku ideologiju i na njihove buduće genocidne namere.^[17] Mnogi ratni veterani su se u različitim rangovima borili na raznim frontovima i na „pobedničkoj” i „poraženoj” strani rata.^[18] Srbija je pretrpela najveću stopu žrtava na svetu, dok su se Hrvati borili u austrougarskoj vojsci, a dvojica od njih su bili vojni guverner Bosne i Hercegovine i komisioner okupirane Srbije.^[19] Obojica su podržali planove Austro-Ugarske o denacionalizaciji u zemljama naseljenim Srbima i podržali ideju da se pripitomljena Srbija uključi u Carstvo. Njuman je naveo da su austrougarski oficiri „nepokolebljivim protivljenjem Jugoslaviji dali nacrt za hrvatsku radikalnu desnicu, ustaše”.^[20] Frankovci su krivili srpske nacionaliste za poraz Austrougarske i protivili se stvaranju Jugoslavije, koju su identifikovali kao paravan za Veliku Srbiju.^[18] Masovna hrvatska nacionalna svest pojavila se nakon uspostavljanja zajedničke države Južnih Slovena i bila je usmerena protiv nove Kraljevine, tačnije protiv srpske prevlasti u njoj.^[21]

Hrvatski intelektualci s početka 20. veka Ivo Pilar, Ćiro Truhelka i Milan Šuflaj uticali su na ustaški koncept nacije i rasnog identiteta, kao i na teoriju o Srbima kao inferiornoj rasi.^[22] Pilar, istoričar, političar i pravnik, stavio je veliki naglasak na rasni determinizam tvrdeći da su Hrvati bili definisani „nordijsko-arijevskim” rasnim i kulturnim nasleđem, dok su se Srbi „ukrštali” sa „balkansko-romanskim Vlasima”.^[23] Truhelka, arheolog i istoričar, tvrdio je da su bosanski Muslimani etnički Hrvati, koji su, prema njemu, pripadali rasno superiornoj nordijskoj rasi, dok su Srbi pripadali „degenerisanoj rasi” Vlaha.^[24] Ustaše su propagirale teorije istoričara i političara Šuflaja, za koga se veruje da je tvrdio da je Hrvatska bila „jedan od najjačih bedema zapadne civilizacije dugi niz vekova”, za koji je tvrdio da je izgubljen kroz ujedinjenje sa Srbijom pri formiranju Jugoslavije 1918. godine.^[25]

Izliv hrvatskog nacionalizma posle 1918. godine bio je jedna od glavnih pretnji stabilnosti Jugoslavije.^[21] Tokom 1920-ih, Ante Pavelić, advokat, političar i jedan od frankovaca, pojavio se kao vodeći glasnogovornik hrvatske nezavisnosti.^[26] Godine 1927. tajno je kontaktirao Benita Musolinija, diktatora Italije i osnivača fašizma, i izneo mu svoje separatističke ideje. Pavelić je predložio nezavisnu Veliku Hrvatsku koja bi trebalo da obuhvati čitav istorijski i etnički prostor Hrvata.^[27] U tom periodu Musolini je bio zainteresovan za Balkan sa ciljem izolacije Jugoslavije, jačanjem italijanskog uticaja na istočnoj obali Jadranskog mora.^[28] Britanski istoričar Rori Jomans tvrdi da postoje indicije da je Pavelić razmišljao o formiranju neke vrste nacionalističke pobunjeničke grupe još 1928. godine.^[29]

U junu 1928. Stjepana Radića, vođu najveće i najpopularnije hrvatske stranke Hrvatske seljačke stranke (HSS), smrtno je ranio u sabornici Puniša Račić, vođa crnogorskih Srba, bivši četnik i poslanik vladajuće stranke Srpska narodna radikalna stranka. Račić je takođe ubio još dvojicu poslanika HSS i ranio još dvojicu.^[30] Ubistva su izazvala nasilne studentske proteste u Zagrebu.^[31] Pokušavajući da suzbije sukob između hrvatskih i srpskih političkih partija, kralj Aleksandar I je proglasio diktaturu sa ciljem uspostavljanja „integralnog jugoslovenstva” i jedinstvene jugoslovenske nacije.^[32] Uvođenje kraljevske diktature dovelo je do izražaja separatističke snage, posebno među Hrvatima i Makedoncima.^[33] Ustaško — hrvatski revolucionarni pokret pojavio se kao najekstremniji pokret od njih.^[34]

Govor Ante Pavelića.

Italijanski fašistički vođa Benito Musolini, zajedno sa ustaškim vođom Ante Pavelićem.

Ante Pavelić u poseti Adolfu Hitleru, 1941.

Ustaše su nastale krajem 1929. ili početkom 1930. godine među radikalnim i militantnim studentskim i omladinskim grupama, koje su postojale od kasnih 1920-ih. Tačnije, pokret su osnovali novinar Gustav Perčec i Ante Pavelić.^[31] Oni su bili vođeni dubokom mržnjom prema Srbima i srpstvu i tvrdili su da su „Hrvati i Srbi bili odvojeni nepremostivim kulturnim jazom” koji ih je sprečavao da ikada žive jedni uz druge.<^[25] Pavelić je optužio vladu u Beogradu da propagira „varvarsku kulturu i cigansku civilizaciju”, tvrdeći da šire „ateizam i zverski mentalitet u božanskoj Hrvatskoj”.^[35] Pristaše ustaša planirali su genocid godinama pre Drugog svetskog rata, na primer, jedan od glavnih Pavelićevih ideologa, Mijo Babić, pisao je 1932. godine da će ustaše „očistiti i isjeći sve što je trulo iz zdravog tijela hrvatskog naroda”.^[36] Ustaše su 1933. predstavile „Sedamnaest načela” koja su formirala zvaničnu ideologiju pokreta. Načela su istakla jedinstvenost hrvatske nacije, promovisala kolektivna prava nad individualnim pravima i objavila da će ljudi koji nisu Hrvati po „krvi” biti isključeni iz političkog života.^[37]

Da bi objasnili šta su videli kao „mašinu terora”, a koju su pojedinci redovno nazivali „nekim ekscesima”, ustaše su, između ostalog, citirale politiku međuratne jugoslovenske vlade koju su opisali kao srpsku hegemoniju koja je „koštala života hiljada Hrvata”.^[38] Istoričar Jozo Tomašević objašnjava da taj argument nije tačan, tvrdeći da je između decembra 1918. i aprila 1941. oko 280 Hrvata ubijeno iz političkih razloga, te da se ne može utvrditi konkretan motiv ubistava, jer se mogu dovesti u vezu i sa sukobima tokom agrarne reforme.^[39] Štaviše, naveo je da su i Srbima bila uskraćena građanska i politička prava tokom kraljevske diktature.^[40]

Međutim, Tomašević objašnjava da su antihrvatska politika jugoslovenske vlade u kojoj je dominirala Srbija 1920-ih i 1930-ih, kao i Radićevo pucanje na poslanike HSS-a u velikoj meri bili odgovorni za stvaranje, rast i prirodu hrvatskih nacionalističkih snaga.^[40] To je kulminiralo ustaškim pokretom i konačno njegovom antisrpskom politikom u Drugom svetskom ratu, koja je po prirodi i obimu bila potpuno nesrazmerna ranijim antihrvatskim merama.^[40] Jomans objašnjava da su ustaški zvaničnici stalno isticali zločine jugoslovenske vlade i snage bezbednosti nad Hrvatima, iako su mnogi od njih izmišljeni, mada neki stvarni, kao opravdanje za njihovo zamišljeno iskorenjivanje Srba.^[41] Politikolog Tamara Pavasović Trošt, komentarišući istoriografiju i udžbenike, kao primer relativizacije ustaških zločina navela je tvrdnje da je teror nad Srbima nastao kao rezultat „njihove dotadašnje hegemonije”.^[42] Istoričar Aristotel Kalis je objasnio da su antisrpske predrasude bile „himera” koja je nastala zajedničkim životom u Jugoslaviji uz kontinuitet sa prethodnim stereotipima.^[43]

Ustaše su funkcionisale i kao teroristička organizacija.^[44] Prvi ustaški centar osnovan je u Beču, gde se ubrzo razvila žustra antijugoslovenska propaganda i pripremani agenti za terorističke akcije.^[45] Organizovali su takozvani Velebitski ustanak 1932. godine, napali policijsku stanicu u selu Brušani u Lici.^[46] Godine 1934. ustaše su sarađivale sa bugarskim, mađarskim i italijanskim desničarskim ekstremistima u atentatu na kralja Aleksandra u francuskom gradu Marseju.^[34] Pavelićeve fašističke tendencije su bile očigledne.^[26] Ustaški pokret je finansijski i ideološki podržavao Benito Musolini.^[47] Tokom intenziviranja veza sa nacističkom Nemačkom 1930-ih, Pavelićev koncept hrvatske nacije postaje sve više rasno orijentisan.^[48]

Nezavisna Država Hrvatska

U aprilu 1941. na Kraljevinu Jugoslaviju su izvršile invaziju sile Osovine. Nakon ulaska nacističkih snaga u Zagreb 10. aprila 1941. Pavelićev najbliži saradnik Slavko Kvaternik je u emisiji Radio Zagreba proglasio formiranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). U međuvremenu, Pavelić i nekoliko stotina ustaških dobrovoljaca napustili su svoje logore u Italiji i otputovali u Zagreb, gde je Pavelić 16. aprila 1941. proglasio novu vladu.^[11] On je sebi dao titulu „Poglavnik” (nem. Führer, engl. Chief leader). NDH je spojila veći deo moderne Hrvatske, celu modernu Bosnu i Hercegovinu i delove moderne Srbije u „italijansko-nemački kvaziprotektorat”.^[49] Srbi su činili oko 30% stanovništva NDH.^[50] NDH nikada nije bila potpuno suverena, ali je bila marionetska država koja je uživala najveću autonomiju od bilo kojeg drugog režima u Evropi pod okupacijom Nemaca.^[51] Nezavisna Država Hrvatska proglašena je na hrvatskom „etničkom i istorijskom teritorijom”.^[52]

Ova država može biti samo hrvatska država, i ne postoji metod kojeg bismo se ustručavali da je učinimo istinski hrvatskom i očistimo od Srba, koji su nas vekovima ugrožavali i koji će nas ponovo ugroziti ako im se ukaže prilika.
— Milovan Žanić, ministar vlade NDH, 2. maja 1941., ^[53]

Ustaše su postale opsednute stvaranjem etnički čiste države.^[54] Kako su istakli ustaški ministri Mile Budak, Mirko Puk i Milovan Žanić, strategija za postizanje etnički čiste Hrvatske ^[55] i akcioni plan prema Srbima, koji je 26. juna 1941. objavio u novinama Hrvatski list bio je:^[56]

Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako ih pretopiti u Hrvate.

Prema istoričaru Ivi Goldštajnu, ova formula nikada nije objavljena, ali je nesporno da su je ustaše primenjivale prema Srbima.^[57]

Ustaški pokret je dobio ograničenu podršku običnih Hrvata.^[58] U maju 1941. godine ustaše su imale oko 100.000 pripadnika koji su položili zakletvu.^[59] Pošto je Vlatko Maček nerado pozivao pristalice Hrvatske seljačke stranke na poštovanje i saradnju sa novim režimom Ante Pavelića, mogao je da koristi partijski aparat i većinu funkcionera bivše Hrvatske banovine.^[60] U početku su hrvatski vojnici koji su prethodno služili u austrougarskoj vojsci zauzimali najviše položaje u oružanim snagama NDH.^[61]

Istoričarka Irina Ognjanova je izjavila da sličnosti između NDH i Trećeg rajha uključuju i pretpostavku da su teror i genocid neophodni za očuvanje države.^[62] Viktor Gutić je početkom leta 1941. godine održao nekoliko govora, nazivajući Srbe „bivšim neprijateljima” i „nepoželjnim elementima” koje treba očistiti i uništiti, a pretio je i Hrvatima koji nisu podržavali njihovu politiku.^[63] Veliki deo ideologije ustaša bio je zasnovan na nacističkoj rasnoj teoriji. Kao i nacisti, ustaše su Jevreje, Rome i Slovene smatrali podljudima (nem. Untermensch). Podržali su tvrdnje nemačkih rasnih teoretičara da Hrvati nisu Sloveni već germanska rasa. Stoga su njihovi genocidi nad Srbima, Jevrejima i Romima bili izraz nacističke rasne ideologije.^[64]

Adolf Hitler je podržao Pavelića da bi kaznio Srbe.^[65] Istoričar Majkl Fajer je objasnio da je odluka nacista da ubiju sve Jevreje u Evropi, prema nekim procenama, počela u drugoj polovini 1941. godine krajem juna, što bi, ako je tačno, značilo da je genocid u Hrvatskoj počeo pre nacističkog ubijanja Jevreja. Džonatan Štajnberg je izjavio da su zločini nad Srbima u NDH bili „najraniji totalni genocid koji je pokušan tokom Drugog svetskog rata”.^[66]

Zakoni uvedeni protiv Srba

Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova NDH, potpisao je niz rasnih zakona. Vlada je 30. aprila 1941. usvojila „pravni poredak rasa” i „pravni poredak zaštite atinske krvi i časti hrvatskog naroda”.^[67] Hrvati i oko 750.000 bosanskih muslimana, čija je podrška bila potrebna protiv Srba, proglašeni su Arijevcima.^[68] Donald Blokham i Robert Gervart su zaključili da su Srbi bili primarna meta rasnih zakona i ubistava.^[69] Ustaše su uvele zakone kojima Srbima oduzimaju državljanstvo, sredstva za život i imetak.^[70] Slično Jevrejima u Trećem rajhu, Srbi su bili primorani da nose trake na rukama sa slovom „P”, za Pravoslavac^[26] (isto tako, Jevreji su bili primorani da nose traku sa slovom „Ž”, kao Židov (Jevrej).^[71] Ustaški pisci su usvojili dehumanizirajuću retoriku.^[72] Godine 1941. zabranjena je upotreba ćiriličnog pisma,^[73] i u junu 1941. počelo je eliminisanje „istočnih” (srpskih) reči iz hrvatskog, kao i gašenje srpskih škola.^[74] Ante Pavelić je preko „Hrvatskog državnog ureda za jezike” naredio stvaranje novih reči iz starih korena, i očistio mnoge srpske reči.^[75]

Dok je ustaški progon Jevreja i Roma bio sistematski i predstavljao je sprovođenje nacističke politike, njihov progon Srba je bio ukorenjen u jačem „domaćem” obliku mržnje, koji se sprovodio sa više varijacija zbog većeg broja Srba u ruralnim područjima. To je učinjeno uprkos činjenici da bi degradiralo podršku režimu, podstaklo srpsku pobunu i ugrozilo stabilnost NDH. Nivo nasilja nad srpskim zajednicama često je više zavisio od međuzajedničkih odnosa i sklonosti dotičnih lokalnih ustaških vojskovođa nego od dobro struktuirane politike.^[76]

Koncentracioni logori i logori istrebljenja

Ustaše su u proleće 1941. godine podigle privremene koncentracione logore i u jesen postavile temelje za mrežu stalnih logora.^[3] Stvaranje koncentracionih logora i pohod na istrebljenje Srba planirao je ustaški vrh mnogo pre 1941. godine.^[77] Na ustaškim državnim izložbama u Zagrebu, logori su prikazani kao produktivni i „mirni radni logori”, uz fotografije nasmejanih logoraša.^[78]

Srbi, Jevreji i Romi su hapšeni i slani u koncentracione logore kao što su Jasenovac, Stara Gradiška, Gospić i Jadovno. U NDH je bilo ukupno 22—26 logora.^[79] Istoričar Jozo Tomašević je opisao da je sam koncentracioni logor Jadovno služio kao „usputna stanica” na putu do jama koje se nalaze na Velebitu, gde su logoraši pogubljeni i odlagani.^[80]

Otprilike 90.000 srpskih žrtava genocida stradalo je u koncentracionim logorima; ostali su ubijeni u „direktnom teroru”, odnosno kaznenim ekspedicijama i razaranju sela, pogromima, masakrima i sporadičnim pogubljenjima koja su se uglavnom dešavala između 1941. i 1942. godine.^[76]

Najveći i najozloglašeniji logor bio je kompleks Jasenovac—Stara Gradiška,^[3] najveći logor za istrebljenje na Balkanu.^[81] Procenjuje se da je tamo stradalo oko 100.000 logoraša, većina Srba.^[82] Vjekoslav „Maks” Luburić, glavnokomandujući svih hrvatskih logora, na svečanosti 9. oktobra 1942. objavio je veliku „efikasnost” logora Jasenovac, a takođe se pohvalio: „Ovde u Jasenovcu smo poklali više ljudi nego što je Osmansko carstvo bilo u stanju da učini tokom svoje okupacije Evrope.”^[83]

Koncentracioni logor Jasenovac

Leševi u reci Sava, jasenovački logor, 1945.

Ustaše trofejno drže glavu zatvorenika.

Srbi i Romi koji su okupljeni radi deportacije odvedeni su u koncentracioni logor Jasenovac pod ustaškom stražom.

Omeđen rekama i sa dve ograde od bodljikave žice koje su činile bekstvo malo verovatnim, logor Jasenovac je podeljen na pet logora, prva dva su zatvorena u decembru 1941, dok su ostali bili aktivni do kraja rata. Stara Gradiška (Jasenovac V) držala žene i decu. Logor Ciglana (Ciglana, Jasenovac III), glavno stratište i u suštini logor smrti, imao je stopu smrtnosti od 88%, više od Aušvicovih 84,6%.^[84] U nekadašnjoj ciglani su, kako je peć pretvorena u krematorijum, logoraši bili živi spaljeni. Svedoci govore da su među njima spaljivana i deca i da se logorom širio smrad ljudskog mesa.^[85]

Luburić je dao izgraditi gasnu komoru u Jasenovcu V, gde je tokom tromesečnog eksperimenta sa sumpor-dioksidom i ciklonom B ubijen značajan broj logoraša, ali je ova metoda napuštena zbog loše gradnje. Ipak, taj metod je bio nepotreban, jer je većina zatvorenika stradala od gladi, bolesti (posebno tifusa), napada maljem, buzdovanom, sekirama, otrovom i noževima. Srbosjek je bila rukavica sa pričvršćenim zakrivljenim sečivom namenjena za rezanje grla. Velike grupe ljudi su redovno pogubljene po dolasku van logora i bacane u reku. Za razliku od nemačkih logora, Jasenovac se specijalizovao za brutalno nasilje jedan na jedan, kao što su stražari oružjem napadali kasarne i bacali tela u rovove.^[85] Neki istoričari koriste rečenicu iz nemačkih izvora: „Čak su i nemački oficiri i esesovci izgubili smirenost kada su videli (ustaške) načine i metode.”^[86] Herman Horstenau je o kratkom boravku 22. oktobra u Jasenovcu radi oslobađanja stanovnika sela Crkveni Bok, Strmen i Ivanjski Bok iz logora ostavio je sledeće reči:^[87]^[88]

Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: „Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune … samo da pljune, da, moja gospodo!” I najstrašnije u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje „inspekcije”, ležalo oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri ”.

Zloglasni komandant logora Filipović, zvani fra Sotona („brat satana”) i „personifikacija zla”, jednom prilikom je potopio jedan podrum, sa srpskim ženama i decom. Filipović i drugi komandanti logora (poput Dinka Šakića i njegove supruge Nade Šakić, sestre Maksa Luburića), koristili su strašna mučenja.^[85] Postojala su nadmetanja Srba u kojima su se zatvorski čuvari međusobno kladili ko može da zakolje najviše zatvorenika. Saopšteno je da je stražar i bivši franjevački sveštenik Petar Brzica pobedio na takmičenju 29. avgusta 1942. nakon što je prerezao grkljane 1.360 zatvorenika.^[89] Zatvorenike su vezivali i udarali maljem po glavama i polužive kačili u grupama uz kran rampe Granik, prerezali im creva i vratove, a zatim ih bacali u reku.^[90] Kada su se partizani i saveznici zatvorili na kraju rata, ustaše su započele masovne likvidacije u Jasenovcu, marširajući žene i decu na smrt, i streljajući većinu preostalih muških logoraša, a zatim su zapalili zgrade i dokumente pre nego što su pobegli.^[91] Mnogi zatvorenici su bili žrtve silovanja, seksualnog sakaćenja i izbacivanja creva, dok se među zatvorenicima dešavao i indukovani kanibalizam.^[92] Neki preživeli su svedočili da su pili krv iz prerezanih grla žrtava i pravili sapun od ljudskih leševa.^[93]

Dečji koncentracioni logori

Za vreme postojanja NDH tokom Drugog svetskog rata, hrvatske ustaše su osnovale brojne koncentracione logore poput onih u kojima je stradalo mnogo srpske, jevrejske i romske dece^[94] kao zatvorenici.^[95]Nezavisna Država Hrvatska je bila jedini satelit Osovine koji je podigao kampove posebno za decu.^[3]

Posebni logori za decu bili su oni u Sisku,^[96] Đakovu i Jastrebarskom,^[97] dok je Stara Gradiška držala hiljade dece i žena.^[84] Istoričar Tomislav Dulić je objasnio da je sistematsko ubijanje dojenčadi i dece, koja ne mogu predstavljati opasnost za državu, jedna od važnih ilustracija genocidnog karaktera ustaškog masovnog ubijanja.^[42]

Stara Gradiška

Na mestu zatvora Stara Gradiška izgrađen je koncentracioni logor Stara Gradiška. Logor je bio posebno izgrađen za žene i decu^[98] i postao je ozloglašen po zločinima koji su nad njima počinjeni. Logor su čuvale ustaše i nekoliko bolničara Hrvata. Zatvorenici su ubijani različitim sredstvima, uključujući vatreno oružje, čekiće, mačete i noževe. U jedinici „K”, odnosno „Kula”, Jevrejke i Srpkinje, sa slabom ili malom decom, izgladnjivane su i mučene u „Hotelu Gagro”, podrumu u kome je ustaša Nikola Gagro radio kao mučitelj.^[99]

Ostali zatvorenici su ubijeni upotrebom otrovnog gasa. Prve su gasom podmetnute žene i deca koji su doputovali iz logora Đakovo gasnim kombijima koje je Simo Klaić nazvao „zelenim Tomasom”. Metoda je kasnije zamenjena stacionarnim gasnim komorama sa ciklonom B i sumpor-dioksidom.^[100] Eksperimenti sa gasom vršeni su u početku u veterinarskim štalama u blizini jedinice „Ekonomija”, gde su bili konji, a zatim i ljudi ubijani sumpor-dioksidom, a kasnije i ciklonom B. Gasiranje je testirano i na deci u dvorištu, gde je komandant logora, ustaški narednik Ante Vrban, posmatrao njegove efekte. Najviše mrtvih od gasa dogodilo se na tavanima „zloglasne kule”, gde je ubijeno nekoliko hiljada dece sa područja Kozare u maju i još 2.000 u junu 1942. godine.^[101] Nakon toga, manje grupe od 400—600 dece, i nekoliko muškaraca i žena, su gasom. Vrban je na suđenju izjavio:^[102]

„Šta ste uradili sa decom?
A. Vrban: One slabije smo otrovali.
„Kako?”
A. Vrban: „Odveli smo ih u dvorište i bacili gas na njih.”
„Kakav gas?”
A. Vrban: „Ciklon.”
— Na suđenju Anti Vrbanu.

Prema rečima svedokinje Milke Zabičić, gasiranje je prestalo zbog zakazane posete delegacije Crvenog krsta 1943. godine, koja je stigla tek u junu 1944. godine.

Svedočenja

Preživeli Holokausta i genocida, među kojima je i Božo Švarc, svedočili su da su ustaše deci otkidale ruke, kao i da su „četkicama nanosile tekućinu na usta dece”, zbog čega su deca vrištala i kasnije umirala.^[70] Zapovednika logora u Sisku, lekara Antuna Najžera, preživeli su prozvali „hrvatskim Mengeleom”.^[103] Preživeli su se kasnije borili sa zadobijenim psihičkim traumama. „Smrt je postala tako obična stvar u Jasenovcu… Svejedno je, kao sad da izađete da uberete ružu, svejedno, tako obična stvar postala je meni, ali i svima”, rekao je Ilija Ivanović.^[104] U dokumentarnom filmu Dianina deca, jedna od preživelih, Bosiljka Lončar govori sledeće:^[104]

Jednog dana došle su ustašice i rekle su da sve devojčice koje imaju 10, 12 godina, idu na sprat i da čuvaju malu decu. To su sve bile bebe, kao aveti u četiri reda su bile složene male bebe, sve jedna do druge. I neke više nisu mogle ni da plaču, ni da kmeče, već su bile skoro polumrtve. A rojeva muva bilo je toliko na njima… Prišla sam i sa onom grančicom mlatila muve sa njih. Kasnije sam čula od jedne zatočenice Hrvatice, koja je kao skojevka bila u logoru, da su tu decu svu pogušili plinom. Nije niko ostao živ.

Humanitarna akcija Diane Budisavljević

Diana Budisavljević, humanitarka austrijskog porekla, izvela je spasilačke akcije i spasila više od 15.000 dece iz ustaških logora.^[107] Rad na pomoći i spasavanju srpskih žena i dece iz logora Diana Budisavljević je započela u drugoj polovini oktobra 1941. kada je saznala za veliku akciju pomoći koju je Jevrejska opština u Zagrebu organizovala za svoje zatočene članove. Dobila je obaveštenje da su u logoru u Loborgradu sa Jevrejkama zatočene i Srpkinje sa decom, da su skoro bez hrane i slabo obučeni i da njima niko ne pomaže, nakon čega je odlučila da im pomogne.^[108]

U radu je imala i saradnike kao što su profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić.^[109]^[110]

Akcija je nailazila na stalne teškoće i prepreke, a stalni problem bio je taj što nije imala službeni naslov i nije se mogla obraćati državnim organima. Stoga je prvo delovala preko Jevrejske opštine, a kasnije preko katoličke humanitarne ustanove Karitas. Diana Budisavljević je nekoliko puta tražila pomoć od nadbiskupa i kardinala Ajlozja Stepinca, koji joj nije pomogao.^[111]

Diana je vodila dnevnik o svom humanitarnom radu, gde je zapisala:^[109]

10. jul 1942, Stara Gradiška: Neka djeca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol (…) Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.

Veliku pomoć u Dianinoj akciji je predstavljao hrvatski pedagog i socijalni radnik Kamilo Bresler, koji je uspeo da izdejstvuje kod svog ministra dozvolu da se deca „kolonizuju”, odnosno upute u gradske i seoske porodice spremne da brinu o njima. Zajedno sa Karitasom, samo iz Zagreba je na taj način kolonizovano oko 5.000 pravoslavne dece.^[112]

Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama dece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Diane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka dece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.^[113] Diana Budisavljević je umrla u rodnom Inzbruku 1978. godine,^[105] a posthumno je odlikovana od strane države Srbije.^[114]^[115]

Spisak koncentracionih logora i logora smrti

Jasenovac (I—IV) — stradalo oko 100.000 logoraša, najmanje 52.000 Srba, 83.145 žrtava potvrđeno^[116]
Stara Gradiška (Jasenovac V) — život izgubilo više od 12.000 logoraša, uglavnom Srba^[117]
Gospić — Umrlo između 24.000 i 42.000 logoraša, pretežno Srba^[118]
Jadovno — stradalo između 15.000 i 48.000 Srba i Jevreja^[119]
Logor na ostrvu Pag — stradalo između 4.000 i 12.000 Srba, Jevreja i komunista^[120]
Sisak — Kroz logor prošlo 6.693 dece, uglavnom srpske nacionalnosti, navodi se da je umrlo između 1.152 i 1.630 dece^[121]
Danica — oko 5.000, uglavnom Srba, prevezeno u logor, neki od njih streljani^[122]
Jastrebarsko — Kroz logor prošlo 3.336 srpske dece, umrlo između 449 i 1.500^[95]
Kruščica — u logoru je pokopano oko 5.000 Jevreja i Srba, a život je izgubilo 3.000^[123]
Đakovo — U logoru sahranjeno 3.800 jevrejskih i srpskih žena i dece, najmanje 569 poginulo^[124]
Lobor — sahranjeno više od 2.000 jevrejskih i srpskih žena i dece, najmanje 200 poginulo, neki preživeli prebačeni u Aušvic^[125]
Kerestinec — Zarobljeno 111 Srba, Jevreja i komunista, 85 ubijeno^[126]^[127]
Sajmište — logor na teritoriji NDH kojim su upravljale ajnzac grupe, a od maja 1944. ustaše; Ovde je stradalo između 20.000 i 23.000 Srba, Jevreja, Roma i antifašista^[128]^[129]
Hrvatska Mitrovica — koncentracioni logor u Sremskoj Mitrovici^[130]
Logor Stupačinovo
Logor Caprag
Logor Lepoglava
Logor Tenja
Logor Vila Luburić
Dečji logor u Livnu
Logor Donja Gradina

Masakri

Veliki broj pokolja počinile su oružane snage NDH, Hrvatski domobrani (Domobrani) i ustaška vojnica.

Ustaška vojnica je 1941. godine organizovana u pet (kasnije 15) bataljona od 700 ljudi, dva bataljona željezničke zaštite i elitnu Crnu legiju i tjelohraniteljsku bojnu Poglavnika (kasnije Brigada). Regrutovani su pretežno među neobrazovanim stanovništvom i radničkom klasom.

Nasilje nad Srbima počelo je aprila 1941. i u početku je bilo ograničenog obima, prvenstveno protiv srpske inteligencije. Do jula, međutim, nasilje je postalo „neselektivno, rasprostranjeno i sistematsko”. Masakri nad Srbima su bili fokusirani na mešovite oblasti sa velikim srpskim stanovništvom zbog potrebe i efikasnosti.^[131]

U leto 1941. godine ustaške vojnice i odredi smrti palili su sela i ubijali hiljade civilnih Srba na selu na sadistički način raznim oružjem i oruđem. Muškarci, žene, deca su sečeni na smrt, živi bacani u jame i jaruge, ili paljeni u crkvama.^[63] Retko kada je korišćeno vatreno oružje, češće su se koristile sekire, noževi i slično. Srpske žrtve su raskomadane, odsečene su im uši i jezici i iskopane oči.^[132] Neka srpska sela u blizini Srebrenice i Ozrena su potpuno masakrirana, dok su u selima između Vlasenice i Kladnja pronađena deca nabijena na kolac.^[83]

Zločini koje su počinili ustaše zaprepastili su mnoge posmatrače. Brigadir ser Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri partizanima, prokomentarisao je: „Neke ustaše su skupljali oči Srba koje su ubili, šaljući ih, kada im je bilo dosta, Poglavniku… na njegov pregled ili ih ponosno pokazuju, kao i druge ljudske organe, u zagrebačkim kafićima.”^[133]

Ustaše su kremirali i žive logoraše, koji su nekad bili drogirani, a nekad potpuno budni, kao i leševe. Prve kremacije izvršene su u pećima ciglane u januaru 1942. godine.^[134]^[135] Inženjer Hinko Dominik Picili je usavršio ovu metodu pretvaranjem sedam peći peći u sofisticiranije krematorije.^[136]^[137] Međutim, neka tela su zakopana, a ne kremirana, kao što je otkriveno ekshumacijama tela posle rata.

Ustaška surovost i sadizam šokirali su čak i nacističke komandante.^[29] U izveštaju Gestapoa rajhsfireru SS-a Hajnrihu Himleru, od 17. februara 1942, stoji:^[138]

Pojačana aktivnost bandi [pobunjenika] uglavnom je posledica zločina ustaških jedinica u Hrvatskoj nad pravoslavnim stanovništvom. Ustaše su zverski činile svoja dela, ne samo nad muškarcima regrutskog uzrasta, već posebno nad nemoćnim starcima, ženama i decom. Broj pravoslavaca koje su Hrvati masakrirali i sadistički mučili do smrti je oko tri stotine hiljada.

Ustaška sklonost ka hladnom oružju u vršenju svojih dela bila je delom rezultat nestašice municije i vatrenog oružja u ranom toku rata, ali je pokazala i značaj koji je režim pridavao kultu nasilja i ličnog klanja, posebno kroz upotrebu noža.^[76]

Čarls King je naglasio da koncentracioni logori gube svoje centralno mesto u istraživanju holokausta i genocida jer je veliki deo žrtava stradao u masovnim pogubljenjima, gudurama i jamama. On je objasnio da su značajnu ulogu odigrale i akcije nemačkih saveznika, uključujući i hrvatskog, i eliminacija manjina na nivou gradova i sela.^[139]

Izvršen je veliki broj masakra. Najznačajniji su bili:

Gudovački masakr — 184—196 Srba masakrirali su ustaše.^[140]
Glinski masakr — 260 Srba je strpano u crkvu i ubijeno iz vatrenog oružja.^[141]
Javorski masakr — Stotine Srba masakrirano u Javoru, kod Srebrenice i Ozrena.^[142]
Pokolj u Veljunu — Ubijeno 520 srpskih civila
Masakr u Koritima — masakrirano je 176 Srba, a njihova tela bačena u jamu zvanu Koritska jama.^[143]
Kosinjski masakr — Ustaše su pobili oko 600 Srba.^[144]
Metkovićski masakr — 280 Srba ubili su ustaše u Metkoviću 25. juna 1941. godine.^[145]
Masakr u Otočcu — Ustaše su pogubili 331 Srbina, uključujući srpskog pravoslavnog sveštenika koji je bio primoran da pokatoliči pre nego što mu je srce izrezano iz grudi.^[146]
Pokolj u Ličkom Petrovom Selu — Deportovano i pogubljeno više od 300 Srba
Pokolj u Čelebiću — Ubijeno više od 400 Srba
Masakr u Sanskom Mostu — Ustaše su ubile više od 5.000 Srba, a samo na Ilindan 1941. godine u Sanskom je izvršen pokolj 2.862 meštana
Pokolj u Prebilovcima — Ustaše su pogubili oko 650 Srba.^[147]
Masakr u Voćinu — Ubijeno 350 srpskih civila
Pokolj u Drakseniću — U crkvi ubijeno više od 200 stanovnika
Masakr u Drakuliću — Ustaše su masovno pogubile 2.300 Srba
Masakr u Cetingradu — Ubijeno više od 120 srpskih civila

Centralna Hrvatska (Kordun, Banija, Moslavina)

Dana 28. aprila 1941., po Kvaternikovom naređenju za hapšenje, po hitnom postupku pogubljeno je oko 184—196 Srba iz Bjelovara. Bio je to prvi čin masovnog ubistva koje su počinile ustaše po dolasku na vlast, a nagovestio je širu kampanju genocida nad Srbima u NDH koja je trajala do kraja rata. Nekoliko dana nakon masakra bjelovarskih Srba, ustaše su pokupile 331 Srbina u selu Otočac. Žrtve su bile primorane da sami kopaju grobove pre nego što su ih sekirama nasmrt posekli. Među žrtvama je bio i lokalni pravoslavni sveštenik i njegov sin. Prvi je bio prisiljen da čita molitve za umiruće dok su mu ubijali sina. Sveštenik je tada mučen, počupana mu je kosa i brada, izvađene oči, pre nego što su mu živom odrali kožu.^[148]

Ustaška vojnica je 24—25. jula 1941. zauzela selo Banski Grabovac u banijskom kraju i pobila celokupno srpsko stanovništvo od 1.100 seljaka. U selu Vlahović 24. jula ubijeno je preko 800 srpskih civila.^[131]

Između 29. i 37. jula 1941. godine 280 Srba je ubijeno i bačeno u jame kod Kostajnice.^[149] Masakri velikih razmera dogodili su se u Starom Selu Topuskom,^[150] Vojišnici^[151] i Vrginmostu.^[152] Oko 60% Sadilovčana je izgubilo život tokom rata.^[153] U svojim domovima ubijeno je više od 400 Srba, među kojima 185 dece.^[153] Dana 31. jula 1942. godine u Sadilovačkoj crkvi ustaše su pod komandom Milana Mesića masakrirali više od 580 stanovnika okolnih sela, među kojima i oko 270 dece.^[154]

Glina

11. ili 12. maja 1941. 260—300 Srba je strpano u pravoslavnu crkvu i streljano, nakon čega je ona zapaljena. Ideja za ovaj masakr je navodno potekla od Mirka Puka, koji je bio ministar pravde za NDH.^[155] Ivica Šarić, specijalista za takve operacije, otputovao je 10. maja u grad Glinu da se sastane sa lokalnim ustaškim rukovodstvom gde su sastavili spisak imena svih Srba od šesnaest do šezdeset godina koji će biti uhapšeni, bez obzira na socijalni status ili zanimanje.^[156] Posle duge rasprave, odlučili su da sve uhapšene pobiju.^[157] Mnogi gradski Srbi čuli su glasine da im se sprema nešto loše, ali velika većina nije pobegla. U noći 11. maja počela su masovna hapšenja muškaraca Srba starijih od šesnaest godina.^[157]

Ustaše su potom tu grupu strpali u pravoslavnu crkvu i tražili da im se daju dokumenti koji dokazuju da su Srbi prešli u katolicizam. Srbi koji nisu posedovali potvrde o preobraćenju, uključujući i sveštenika Bogdana Opačića,^[158] zatvoreni su unutra i masakrirani.^[148] Crkva je tada zapaljena, a tela su ostavljena da gore dok su ustaše stajale napolju i pucale na sve preživele koji su pokušali da pobegnu od plamena.^[159]

Drugi izvori daju drugačiji prikaz masakra i pišu da su muškarci prvo bili zatvoreni u malom prostoru bivše zgrade žandarmerije.^[160] Potom su, u noći 12. maja, vezani u parove, utovareni u kamione i odvedeni u veliku jamu gde su ubijani, pre svega iz oružja.^[161] Istoričar Rori Jomans piše da su pogubljeni noževima, sekačima za meso, čekićima, maljevima i kosama.^[162] Jedini preživeo ovaj prvi masakr bio je Nikica Samardžija, koji je uspeo da pobegne. Kasnije će svedočiti pred Tribunalom za ratne zločine u Glini.^[163] Zločin je bio preteča još okrutnijeg koji će se desiti tri meseca kasnije u Glinskoj pravoslavnoj crkvi, gde je, prema rečima Slavka Goldštajna, ubijeno 100 Srba.^[164] Dana 13. maja, u obližnjem selu Prekopa, ustaše su pogubile još 100 Srba.^[165]

Masakr u crkvi

Sličan masakr nad Srbima dogodio se 30. jula 1941. 700 Srba je okupljeno u crkvu pod pretpostavkom da će biti preobraćeni. Žrtve su ubijane presecanjem grla ili razbijanjem glava kundacima pušaka. Snage Vjekoslava „Maksa” Luburića kasnije su masakrirali između 500 i 2000 drugih Srba u susednim selima, i to do 3. avgusta. U ovim masakrima ubijani su posebno muškarci od 16 godina i više.^[166] Samo jedan od žrtava, Ljubo Jednak, preživeo je praveći se mrtav. On je o tom događaju rekao:^[167]

Počeli su sa jednim ogromnim seljakom, koji je počeo da peva staru istorijsku junačku pesmu Srba. Stavili su mu glavu na sto i dok je nastavio da peva, prerezali su mu vrat, a onda je sledeća ekipa ušla da mu razbije lobanju. Bio sam paralizovan. „Evo šta dobijaš”, vrisnuo je ustaša. Ustaše su nas opkolile. Apsolutno nije bilo bekstva. Tada je počelo klanje. Jedna grupa je izbodena noževima, druga je sledila, razbijajući glave da se uveri da su svi mrtvi. Za nekoliko minuta stajali smo u jezeru krvi. Krikovi i zapomaganja, tela se spuštaju desno i levo.
— Ljubo Jednak, preživeli masakra

Tela su zatim stavljena u kamione i odvezena u veliku grobnu jamu, gde su ostavljena bez nadzora dovoljno dugo da Jednak pobegne.^[168] Procenjuje se da je te večeri ubijeno 200 Srba. Ubijanja su nastavljena i 3. avgusta, kada su ustaše pobili stanovnike srpskih sela u blizini crkve. Otprilike mesec dana kasnije, ustaše su spalile crkvu.^[165] Procene o broju ubijenih Srba od 30. jula do 3. avgusta uveliko variraju.

Lika

Gospićki okrug je doživio prve masovne masakre koji su se dogodili u ličkom kraju, jer je od kraja jula do početka avgusta 1941. ubijeno oko 3.000 srpskih civila. Ustaški zvaničnici su prijavili nastanak srpske pobune zbog masakra. Krajem jula 1941. jedan odred hrvatske vojske u Gospiću je zabeležio da su lokalni ustanici srpski seljaci koji su pobegli u šume „čisto kao reakcija na [operacije] čišćenja naših ustaških formacija protiv njih”. Nakon sabotaže železničkih pruga u okrugu Vojnić, koja je 27. jula 1941. pripisana lokalnim komunistima, ustaše su započele akciju „čišćenja” od neselektivnog pljačkanja i ubijanja civila, uključujući starce i decu.^[131]

Ustaše su 6. avgusta 1941. godine u Mlakvi ubile i spalile više od 280 seljana, među kojima 191 dete.^[169] U periodu od juna do avgusta 1941. godine oko 890 Srba iz Ličkog Petrovog Sela i Melinovca ubijeno je i bačeno u takozvanu Delićku jamu.^[170]

Tokom rata, ustaše su masakrirali više od 900 Srba u Divoselu, više od 500 u Smiljanu, kao i više od 400 u Širokoj Kuli kod Gospića.^[171] Ustaše su 2. avgusta 1941. zarobile oko 120 dece i žena i 50 muškaraca koji su pokušali pobeći iz Divosela. Posle nekoliko dana zatvora, gde su žene silovane, u grupama su izbodene noževima i bačene u jame.^[172]

Ustaška akcija i narodna organizacija

Jedna od ustaških akcija sprovedena je u junu 1941. godine u selu Donji Tiškovac. Svi ljudi koji su bili u mogućnosti, pobegli su u okolne šume, sem jednog sedamdesetogodišnjaka po imenu Savo Ševo, iz zaseoka Drenovac. Starac je ostao u svojoj kući, govoreći:^[173]

Vlast je vlast i ona se poštovati mora. Do sada su vladali Turci, Austrijanci i nisu mi ništa učinili. Ja ni sad nisam ništa kriv. Ovo su poznanici mojih sinova, pa oni meni neće ništa.
— Starac Savo Ševo iz okoline Drenovca, po svedočenju preživelih

Savu Ševu su ustaše odvele i ubile. Polovinom jula, ustaše su ponovo došle vozom iz Strmice oko 2 časa ujutru. Iz kreveta su digli nekoliko Srba i vozom ih oterali u Knin. U toku puta, ustaše su ih tukle, tako da je jedan stariji čovek preminuo. Iz voza je uspeo da pobegne samo jedan čovek, koji je pričao ljudima o teroru kojeg je preživeo. Nakon ovih događaja koji su im potvrdile glasine o ustaškim zločinima, ljudi su odlučili da muškarci idu u šume na spavanje, a da danju kada rade imaju uvek jednog stražara koji će ih na vreme upozoriti na dolazak ustaša.^[173]

Slavonija

Dana 21. decembra 1941. godine u šumi Brezje ubijeno je oko 880 Srba iz Dugog Sela Lasinjskog i Prkosa Lasinjskog.^[174] Na srpsku Novu godinu, 14. januara 1942. godine, počelo je najveće klanje civila iz Slavonije. Sela su spaljena, a oko 350 ljudi je deportovano u Voćin i streljano.^[175]^[176]

Srem

U avgustu 1942. godine, nakon zajedničke vojne antipartizanske operacije ustaškog i nemačkog Vermahta u Sremu, počeo je masakr ustaške vojnice u kome je poginulo do 7.000 Srba.^[177] Među ubijenima je bio i istaknuti slikar Sava Šumanović, koji je sa 150 Šiđana uhapšen, a potom mučen odsecanjem ruku.^[178]

Bosanska Krajina

U avgustu 1941. godine na Ilije, zaštitnika Bosne i Hercegovine, ubijeno je između 2.800 i 5.500 Srba iz Sanskog Mosta i okoline i bačeno u jame koje su iskopale same žrtve.^[36]

Tokom rata, oružane snage NDH su u opštini Kozarska Dubica ubile preko 7.000 Srba, dok je opština izgubila više od polovine predratnog stanovništva.^[179] Najveći masakr počinili su hrvatski domobrani januara 1942. godine, kada je spaljeno selo Draksenić i ubijeno više od 200 ljudi.^[180]

U februaru 1942. godine ustaše su pod komandom Miroslava Filipovića masakrirali 2.300 odraslih i 550 dece u srpskim selima Drakulić, Motike i Šargovac. Deca su izabrana kao prve žrtve i delovi tela su im odsečeni.^[181]

Garavice

Od jula do septembra 1941. godine na Garavicama, stratištu kod Bihaća, masakrirano je više hiljada Srba, kao i Jevreja i Roma. Ustaše su u noći 17. juna 1941. godine započele masovno ubijanje ranije zarobljenih Srba, koji su kamionima dovezeni iz okolnih mesta u Garavice. Tela žrtava su bačena u masovne grobnice. Velika količina krvi kontaminirala je lokalni vodovod.^[182]

Hercegovina

Dana 9. maja 1941. godine, oko 400 Srba je pokupljeno iz nekoliko sela i pogubljeno u jami iza škole u selu Blagaj.^[183] Od 4. do 6. avgusta 1941. 650 žena i dece ubijeno je bacanjem u jamu Golubinka kod Šurmanaca. Takođe, na leševe su bačene ručne bombe.^[184] Oko 4000 Srba je kasnije masakrirano u susednim mestima tokom tog leta.^[182]

Ustaške vlasti u opštini Gacko izdale su 2. juna 1941. godine naredbu srpskim stanovnicima sela Korita i Zagradci da se svi muškarci stariji od petnaest godina jave u zgradu u selu Stepen. Tamo su bili zatvoreni dva dana, a 4. juna zatvorenici kojih je bilo oko 170 su vezani u grupe od po dvoje ili troje, utovareni u kamion i odvezeni u krečnjačku jamu Golubnjača kod Kobilje Glave gde su streljani, pretučeni motkama, toljagama, sekirama i pijucima i bačeni u jamu.^[185] 23. juna ubijeno je još 80 ljudi iz tri sela kod Gacka.^[186]

Ustaše su 2. juna 1941. ubile 140 seljaka kod Ljubinja, a 23. juna još 160. U opštini Stolac u toku dva dana ubijeno je blizu 260 seljaka.^[186] Na području Livanjskog polja, ustaše su ubile preko 1.200 Srba, među kojima 370 dece. U Koprivničkoj šumi kod Livna mučeno je i ubijeno oko 300 građana.^[187] Oko 300 dece, žena i staraca je ubijeno i bačeno u jamu Ravni Dolac u Donjim Rujanima.^[188]

Podrinje

U Rašića Gaju, Vlasenica, u Bosni i Hercegovini, između 22. juna i 20. jula 1941. godine, nakon silovanja žena i devojaka, masakrirano je oko 70-200 Srba od strane muslimanskih ustaških snaga.^[189] Ustaše su mesecima pogubili mnoge Srbe duž doline Drine, posebno kod Višegrada.^[70] Crna legija Jure Francetića ubila je hiljade srpskih civila i njihova tela bacila u reku Drinu.^[190] Godine 1942. u Starom Brodu kod Rogatice i Miloševića pobijeno je oko 6.000 Srba.^[191]

Sarajevo

Prvo masovno streljanje u Sarajevu ustaše su izvršile 1. avgusta 1941. u znak odmazde zbog diverzije u železničkoj radionici. Tada je streljano 20 talaca (komunista i simpatizera KPJ) i odvedeno u logore oko 30 simpatizera KPJ. Tokom naredna dva meseca streljano je dvadesetak drugih komunista i simpatizera KPJ, uključujući narodnog heroja Radojku Lakić.^[192]

Tokom leta 1941. godine, Ustaška vojnica je periodično internirala i streljala grupe sarajevskih Srba. U avgustu 1941. uhapsili su oko stotinu Srba osumnjičenih za veze sa vojskom otpora, uglavnom crkvenih funkcionera i pripadnika inteligencije, i pogubili ili deportovali u koncentracione logore.^[193] U vili Luburić, koja je nazvana po ustaši Vjekoslavu Luburiću, klanici i mestu za mučenje i zatvaranje Srba, Jevreja i političkih neistomišljenika, ustaše su ubile najmanje 323 osobe.^[194]

Proterivanje i etničko čišćenje

Proterivanje je bilo jedan od stubova ustaškog plana za stvaranje čiste hrvatske države.^[70] Prvi koji su morali da odu bili su ratni veterani sa Solunskog fronta Prvog svetskog rata koji su živeli u Slavoniji i Sremu.^[195] Do sredine 1941. godine, 5.000 Srba je proterano u okupiranu Srbiju.^[70] Generalni plan je bio da se prvo deportuju istaknuti ljudi, kako bi njihova imovina bila nacionalizovana i da bi se onda lakše manipulisalo preostalim Srbima. Do kraja septembra 1941. godine proterano je oko polovine srpskog pravoslavnog sveštenstva, 335 sveštenika.^[196]

Drina je granica između istoka i zapada. Promisao Božiji nas je postavio da branimo svoju granicu, koju naši saveznici dobro znaju i cene, jer smo vekovima dokazali da smo dobri graničari.
— Mile Budak, ministar vlade NDH, avgust 1941., ^[70]

Zagovornici proterivanja predstavili su ga kao neophodnu meru za stvaranje društveno funkcionalne nacionalne države, a takođe su i racionalizovali ove planove upoređujući ga sa razmenom stanovništva između Grčke i Turske iz 1923. godine.^[197] Ustaše su podigle logore za zadržavanje, sa ciljem da prikupe veći broj ljudi i proteraju ih. Vlada NDH je formirala i Ured za kolonizaciju za preseljenje Hrvata na obnovljena zemljišta.^[70] Tokom leta 1941. godine, proterivanja su vršena uz značajno učešće lokalnog stanovništva.^[198] Aktivnu ulogu u proterivanju imali su mnogi predstavnici lokalnih elita, uključujući bosanske muslimane u Bosni i Hercegovini i Nemce u Slavoniji i Sremu.^[199]

Procenjuje se da je 120.000 Srba deportovano iz NDH u okupiranu Srbiju, a 300.000 je izbeglo do 1943. godine.^[200] Do kraja jula 1941. prema nemačkim vlastima u Srbiji, 180.000 Srba prebeglo je iz NDH u Srbiju, a do kraja septembra taj broj je premašio 200.000. U istom periodu 14.733 lica legalno su preseljena iz NDH u Srbiju. Zauzvrat, NDH je morala da prihvati više od 200.000 slovenačkih izbeglica koje su nasilno iseljene iz svojih domova u okviru nemačkog plana aneksije delova slovenačkih teritorija. Oktobra 1941. organizovana migracija je prekinuta jer su nemačke vlasti u Srbiji zabranjivale dalje doseljavanje Srba. Prema dokumentaciji Komesarijata za izbeglice i useljenike u Beogradu, 1942. i 1943. godine i dalje su postojali ilegalni odlasci pojedinaca iz NDH u Srbiju, kojih je bilo oko 200.000, iako su ove brojke nepotpune.^[201]

Religijski progon

Ustaše su smatrali da su vera i nacionalnost blisko povezane; dok su rimokatolicizam i islam (bosanski muslimani su smatrani Hrvatima) bili priznati kao hrvatske nacionalne religije, istočno pravoslavlje je smatrano inherentno nekompatibilnim sa hrvatskim državnim projektom.^[25] Oni su doživljavali pravoslavlje kao neprijateljsko jer je identifikovano kao srpsko^[202] (pre 1920. godine, pravoslavne eparhije u većini hrvatskih zemalja pripadale su nezavisnoj Karlovačkoj patrijaršiji). U izvesnoj meri, kampanja terora se može posmatrati kao krstaški ratovi srednjeg veka; verski krstaški rat. 3. maja 1941. donet je zakon o verskom preobraćenju, kojim se vršio pritisak na Srbe da pokatoliče i time prihvate hrvatski identitet.^[71] To je učinjeno uoči Pavelićevog susreta sa papom Pijem XII u Rimu.^[203] Katolička crkva u Hrvatskoj, na čelu sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem, pozdravila ga je i usvojila u unutrašnje pravo Crkve.^[204] Izraz „srpski pravoslavci” zabranjen je sredinom maja kao nespojiv sa državnim poretkom, a umesto njega upotrebljen je izraz „grčko-istočna vera”.^[140] Do kraja septembra 1941. godine proterano je oko polovine srpskog pravoslavnog sveštenstva, 335 sveštenika.^[196]

Da bi se izbrisala sva istorija Srba i pravoslavne veroispovesti, crkve (od kojih neke datiraju iz 1200-ih i 1300-ih godina) su sravnjene sa zemljom ili ocrnjene; ustaše su ih koristile kao štale.^[205]

Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Dakle, naša dela potiču iz naše privrženosti veri i Rimokatoličkoj crkvi.
— glavni ustaški ideolog Mile Budak, 13. jula 1941, ^[206]

Ustaška propaganda je legitimisala progon kao delimično zasnovanu na istorijskoj katoličko-pravoslavnoj borbi za prevlast u Evropi i katoličkoj netrpeljivosti prema „šizmaticima”. Nakon početka srpske pobune (jul 1941), Državna uprava za preporod je u jesen 1941. pokrenula program za masovno prisilno preobraćenje Srba. Već u leto, ustaše su zatvorile ili uništile većinu srpskih pravoslavnih crkava i manastira, a pravoslavne sveštenike i episkope deportovale, zatvarale ili ubijale.^[202] U periodu od maja do decembra 1941. ubijeno je i preko 150 srpskih pravoslavnih sveštenika.^[207] Preobraćenja su imala za cilj da hrvatiziraju i trajno unište SPC.^[202] Rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović je tvrdio da su mnogi katolici prešli u pravoslavlje tokom 16. i 17. veka, što je kasnije korišćeno kao osnova za ustaški program preobraćenja.^[208]

Politika konverzije imala je poseban aspekt: samo neobrazovani Srbi su imali pravo na konverziju, jer se pretpostavljalo da su nepismeni seljaci manje srpsko-pravoslavni. Ljudi sa srednjim obrazovanjem itd. (a posebno pravoslavno sveštenstvo) nisu bili podobni. Obrazovani ljudi su bili izdvojeni za proterivanje ili istrebljenje.^[209]

Vatikan se nije protivio prinudnim konverzijama. Papa Pije XII je 6. februara 1942. privatno primio 206 ustaša u uniformama i blagoslovio ih, simbolično podržavajući njihove akcije.^[210] Izaslanik pri Svetoj stolici Nikola Rušinović je 8. februara 1942. rekao da se „Sveta stolica raduje” prisilnim preobraćenjima.^[211] U pismu od 21. februara 1942. kardinalu Luiđiju Maljoneu, sekretar Svete Stolice je ohrabrio hrvatske biskupe da ubrzaju preobraćenja, a takođe je naveo da termin „pravoslavni” treba zameniti terminima „otpadnici ili raskolnici”.^[212] Mnogi fanatični katolički sveštenici pridružili su se ustašama, blagoslovili i podržavali njihov rad, učestvovali u ubistvima i preobraćenjima.^[213]

U periodu 1941—1942,^[214] nekih 200.000^[215] ili 240.000^[216]—250.000^[217] Srba je pokatoličeno, iako je većina njih to praktikovala samo privremeno. Obraćenici bi ionako bili ponekad ubijani, često u istim crkvama u kojima su ponovo kršteni.^[215] Pobijeno ili proterano 85% srpskog pravoslavnog sveštenstva.^[218] Samo u Lici, Kordunu i Baniji zatvorene su, porušene ili opljačkane 172 srpske pravoslavne crkve.^[140]

Enciklopedija holokausta opisuje da biskupska konferencija koja se sastala u Zagrebu novembra 1941. nije bila spremna da osudi nasilno pokrštavanje Srba u leto 1941, a kamoli da osudi progon i ubistva Srba i Jevreja.^[219] Mnogi katolički sveštenici u Hrvatskoj odobravali su i podržavali ustaške napade velikih razmera na Srpsku pravoslavnu crkvu,^[220] a katolička hijerarhija nije ni javno ni privatno osudila zločine.^[221] Hrvatska katolička crkva i Vatikan su smatrali da je politika ustaša prema Srbima korisna za rimokatolicizam.^[222]

Marionetska „Hrvatska pravoslavna crkva”

Nakon što je pitanje prisilnog preobraćenja postalo izuzetno kontroverzno,^[25] vlada NDH je 3. aprila 1942. usvojila zakon kojim je ustanovljena Hrvatska istočna pravoslavna crkva. To je učinjeno u cilju zamene institucija Srpske pravoslavne crkve.^[223] Prema „Statutu o hrvatskoj istočnoj pravoslavnoj crkvi” koji je usvojen 5. juna, Crkva je bila „nedeljiva u svom jedinstvu i autokefalna”.^[224] U junu je beloruski emigrant Germogen Maksimov, arhiepiskop Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve, ustoličen za njenog primasa.^[225] Osnivanje Crkve učinjeno je kako bi se pokušala pacifikovati država, kao i hrvatizacija preostalog srpskog stanovništva kada su ustaše shvatile da je potpuno iskorenjivanje Srba u NDH nedostižno. Progon Srba je ipak nastavljen, ali je bio manjeg intenziteta.^[226]

Progon srpskog pravoslavnog sveštenstva

Episkopi eparhija Srpske pravoslavne crkve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bili su na meti verskih progona.^[227]Ustaše su 5. maja 1941. mučile i ubile Platona Jovanovića, episkopa banjalučkog. 12. maja ubijen je Petar Zimonjić, mitropolit dabrobosanski, a sredinom avgusta ubijen je Sava Trlajić, episkop gornjokarlovački.^[207] Dositej Vasić, mitropolit zagrebačko-ljubljanski, preminuo je 1945. godine od zadobijenih rana od ustaškog mučenja. Nikolaj Jokanović, episkop zahumsko-hercegovački, preminuo je 1944. godine, pošto su ga ustaše pretukle i proterale u Srbiju. Irinej Đorđević, episkop dalmatinski, interniran je u italijansko ropstvo. U aprilu 1941. godine u NDH je bilo 577 srpskih pravoslavnih sveštenika, monaha i drugih verskih dostojanstvenika. Do decembra više ih nije bilo. Između 214 i 217 je ubijeno, 334 je prognano, osamnaest je pobeglo, a pet je umrlo prirodnom smrću.^[227] U Bosni i Hercegovini, 71 pravoslavnog sveštenika su ubile ustaše tokom Drugog svetskog rata, 10 od partizana, 5 od Nemaca, a 45 je umrlo u prvoj deceniji po završetku Drugog svetskog rata.^[228]

Prema podacima Srpske pravoslavne crkve, od oko 700 sveštenoslužitelja i monaha na teritoriji NDH, 577 je bilo podvrgnuto progonu, od toga 217 je ubijeno, 334 deportovano u Srbiju, 3 uhapšeno, 18 je uspelo da pobegne, a 5 je umrlo (kasnije) od posledica torture.

Uloga Alojzija Stepinca

Kardinal Alojzije Stepinac bio je zagrebački nadbiskup tokom Drugog svetskog rata i zakleo se na lojalnost NDH. Naučnici i dalje raspravljaju o stepenu Stepinčevog kontakta sa ustaškim režimom.^[70] Mark Biondič je izjavio da nije bio „vatreni pristalica” ustaškog režima koji je legitimisao svaku njihovu politiku, niti da je bio „oglašeni protivnik” koji javno osuđivao svoje zločine na sistematski način.^[229] Dok su neki sveštenici činili ratne zločine u ime Katoličke crkve, Stepinac je praktikovao opreznu ambivalentnost.^[230] Bio je rani pristalica cilja stvaranja katoličke Hrvatske, ali je ubrzo počeo da dovodi u pitanje režimski mandat prisilnog preobraćenja.^[70]

Istoričar Tomašević je pohvalio izjave koje je Stepinac davao protiv ustaškog režima, kao i njegove postupke protiv režima. Međutim, napomenuo je i da su te iste izjave i radnje imale nedostatke u odnosu na genocidno delovanje ustaša prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kao što Stepinac nije javno osudio genocid koji su ustaše počinile nad Srbima ranije tokom rata, kao i kasnije. Tomašević je naveo da je Stepinčeva hrabrost protiv ustaške države izazvala veliko divljenje među antiustaškim Hrvatima u njegovoj pastvi, kao i mnogim drugima. Međutim, to je došlo sa cenom neprijateljstva ustaša i Pavelića lično. U ranom delu rata snažno je podržavao jugoslovensku državu organizovanu sa saveznim linijama. Opšte je bilo poznato da su se Stepinac i Pavlović duboko mrzeli.^[231] Nemci su ga smatrali prozapadnim i „prijateljem Jevreja” što je dovelo do neprijateljstva nemačkih i italijanskih snaga.^[232]

Stepinac je 14. maja 1941. dobio vest o ustaškom masakru srpskih seljana u Glini. Istog dana pisao je Paveliću:^[233]

Smatram svojom biskupskom odgovornošću da podignem glas i da kažem da to po katoličkom učenju nije dozvoljeno, zbog čega vas molim da preduzmete najhitnije mjere na cijelom području NDH, kako ne bi nijedan Srbin bio ubijen osim ako se ne pokaže da je počinio zločin koji je opravdavao smrt. U suprotnom, nećemo moći da računamo na blagoslov neba, bez kojeg moramo propasti.
— Alojzije Stepinac u pismu Ante Paveliću

To su i dalje bila privatna protestna pisma. Kasnije, 1942. i 1943. godine, Stepinac je počeo otvorenije da govori protiv ustaškog genocida, nakon što je većina genocida već počinjena, i postaje sve jasnije da će nacisti i ustaše biti poraženi.^[234] U maju 1942. Stepinac se izjasnio protiv genocida, pominjući Jevreje i Rome, ali ne i Srbe.^[70]

Tomašević je napisao da, iako je Stepinac za svaku pohvalu zbog njegovih postupaka protiv režima, neuspeh hrvatske katoličke hijerarhije i Vatikana da javno osude genocid „ne može se braniti sa stanovišta čovečnosti, pravde i opšte pristojnosti”.^[235] Stepinac je u svom dnevniku rekao da su „Srbi i Hrvati dva različita sveta, severnog i južnog pola, koji se nikada neće ujediniti dok je jedan od njih živ”, uz druge slične stavove.^[236] Istoričar Ivo Goldštajn je opisao da je Stepinac bio simpatičan ustaškim vlastima i ambivalentan prema novim rasnim zakonima, kao i da je bio „čovek sa mnogo dilema u jednom uznemirujućem vremenu”.^[237] Stepinac je negodovao zbog međuratnog prelaska oko 200.000 većine hrvatskih katolika u pravoslavlje, za koje je smatrao da su ih nametnuli preovlađujući politički uslovi.^[235]

Diana Budisavljević se često sastajala sa Stepincem, moleći ga da nešto učini povodom srpske dece zatvorenim u logorima. Nije imala pozitivan utisak o njemu, i u svom dnevniku je zapisala:^[238]

3. 12. 1941. Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog utjecaja na vladu, tamo da ništa ne može ishoditi. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unaprijed zna da ne može ništa postići… Druga audijencija kod nadbiskupa… Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad ju se usprkos tome namjerava iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritizirati Nijemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi. Kažem mu da se njemački biskupi jako zauzimaju za svoje vjernike i suprotstavljaju Hitleru. Mnogi od ovdje progonjenih su prešli na katoličku vjeru i njegova je dužnost zauzeti se za njih… Na kraju obećava da će se zauzeti. Budući da u to mnogo ne vjerujem, nazivam… kanonika Bakšića i molim za prijem. Molim da sa svoje strane utječe na nadbiskupa. Molim da se kanonici sastanu i da se svi zajedno zauzmu za progonjene s Korduna.

2016. Hrvatska rehabilitacija Stepinca negativno je primljena u Srbiji i Republici Srpskoj, entitetu Bosne i Hercegovine.^[239]

Broj žrtava i klasifikacija genocida

Na sajtu Memorijalnog muzeja holokausta Sjedinjenih Država navodi se da je „Utvrđivanje broja žrtava za Jugoslaviju, za Hrvatsku i za Jasenovac veoma problematično, zbog uništavanja mnogih relevantnih dokumenata, dugotrajne nedostupnosti nezavisnim naučnicima onih dokumenata koji su preživeli i ideološke agende posleratne partizanske nauke i novinarstva”.^[240]

Osamdesetih godina 20. veka proračune žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji pravili su srpski statističar Bogoljub Kočović i hrvatski demograf Vladimir Žerjavić. Tomašević je opisao njihove studije kao objektivne i pouzdane.^[241] Kočović je procenio da je tokom rata u NDH stradalo 370.000 Srba, kako boraca, tako i civila. Sa mogućom greškom od oko 10 odsto, primetio je da srpski gubici ne mogu biti veći od 410.000. Nije procenio broj Srba koje su ustaše ubile, rekavši da bi u većini slučajeva zadatak kategorizacije žrtava bio nemoguć.^[242] Žerjavić je procenio da je ukupan broj poginulih Srba u NDH iznosio 322.000, od čega je 125.000 poginulo kao borci, a 197.000 civila. Žerjavić je procenio da je u ustaškim zatvorima, jamama i logorima, uključujući i Jasenovac, ubijeno ukupno 78.000 civila, Nemci 45.000 civila, Italijani 15.000, u borbama zaraćenih strana 34.000 civila, a 25.000. civila su umrli od tifusa.^[243] O broju žrtava koje su stradale u koncentracionom logoru Jasenovac i dalje se raspravlja, ali prema sadašnjim procenama ukupan broj je oko 100.000, od kojih su otprilike polovina bili Srbi.^[82]

Tokom rata, kao i za vreme Titove Jugoslavije, davali su se različiti brojevi ukupnih jugoslovenskih ratnih žrtava.^[a] Procene memorijalnih centara holokausta takođe variraju.^[b] Istoričar Jozo Tomašević je rekao da je tačan broj žrtava u Jugoslaviji nemoguće odrediti.^[250] Akademik Barbara Jelavič međutim u pisanoj formi citira Tomaševićevu procenu da je za vreme ustaške vladavine ubijeno čak 350.000 Srba.^[251] Istoričar Rori Jomans je rekao da najkonzervativnije procene govore da je 200.000 Srba ubijeno od strane ustaških odreda smrti, ali stvarni broj Srba koje su ustaše pogubile ili stradale u ustaškim koncentracionim logorima može biti i do 500.000.^[3] U radu iz 1992. Sabrina P. Ramet navodi brojku od 350.000 Srba koje su „likvidirali” „Pavelić i njegovi ustaški poslušnici”.^[252] U radu iz 2006. Ramet je procenila da je najmanje 300.000 Srba „izmasakrirano od strane ustaša”.^[200] U svojoj knjizi iz 2007. „Nezavisna Država Hrvatska 1941—45”, Ramet navodi ukupne Žerjavićeve brojke o srpskim gubicima u NDH.^[253] Marko Atila Hoare piše da je „možda skoro 300.000 Srba” stradalo od ustaškog genocida i nacističke politike.^[254]

Tomislav Dulić je naveo da su Srbi u NDH tokom Drugog svetskog rata bili među najvećim brojem žrtava u Evropi.^[42] Istraživač genocida Izrael Čarni navodi Nezavisnu Državu Hrvatsku kao treći najsmrtonosniji režim u dvadesetom veku, ubijajući u proseku 2,51% njenih građana godišnje.^[255] Čarnijeva definicija domaćeg democida ne uključuje samo genocid, već i politiku i masovna ubistva, kao i prisilnu deportaciju koja uzrokuje smrt i glad ili epidemiju tokom kojih režim uskraćuje pomoć ili deluje na način da je učini smrtonosnijom.^[256] Američki istoričar Stenli G. Pejn je izjavio da su direktne i indirektne egzekucije od strane režima NDH bile „izuzetan masovni zločin”, koji je srazmerno prevazišao bilo koji drugi evropski režim osim Hitlerovog Trećeg rajha. On je dodao da su zločine u NDH proporcionalno nadmašili samo Crveni Kmeri u Kambodži i nekoliko ekstremno genocidnih afričkih režima.^[257] Rafael Izraeli je napisao da „velike genocidne operacije, srazmerno malom broju stanovnika, ostaju gotovo jedinstvene u analima ratne Evrope.”^[258]

U Srbiji, kao i u očima Srba, ustaška zverstva su predstavljala genocid.^[259] Mnogi istoričari i autori opisuju masovna ubistva Srba od strane ustaškog režima kao u skladu sa definicijom genocida, uključujući Rafaela Lemkina koji je poznat po tome što je skovao reč genocid i inicirao Konvenciju o genocidu.^[260] Hrvatska istoričarka Mirjana Kasapović objasnila je da se u najvažnijim naučnim radovima o genocidu zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH nedvosmisleno kvalifikuju kao genocid.^[261]

Jad Vašem, zvanični izraelski spomenik žrtvama holokausta, navodi da su „ustaše izvršile genocid nad Srbima, istrebili preko 500.000, proterali 250.000 i naterali još 250.000 da pređu u katolicizam”.^[262]^[263] Centar Simon Vizental je takođe naveo da su lideri Nezavisne Države Hrvatske izvršili genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima.^[264] I predsednici Hrvatske Stjepan Mesić^[265] i Ivo Josipović, te Bakir Izetbegović i Željko Komšić,^[266] bošnjački i hrvatski član Predsedništva Bosne i Hercegovine, takođe su opisali progon Srba u NDH kao genocid.^[267]

Posledice

Jugoslovenske komunističke vlasti nisu koristile logor Jasenovac kao što su to činili drugi evropski koncentracioni logori, najverovatnije zbog srpsko-hrvatskih odnosa. Oni su prepoznali da etničke tenzije proistekle iz rata mogu imati kapacitet da destabilizuju novi komunistički režim, pokušali su da prikriju ratne zločine i prikriju specifične etničke gubitke.^[26] Titova vlast je nastojala da zaraste rane i stvori „bratstvo i jedinstvo” među narodima.^[268] Sam Tito je bio pozvan u Jasenovac, prošao je nekoliko puta, ali nikada nije posetio to mesto.^[269] Genocid nije na odgovarajući način ispitan nakon rata, jer jugoslovenska komunistička vlast nije ohrabrivala nezavisne naučnike.^[240]^[270] Istoričari Marko Atila Hoare i Mark Biondič konstatovali su da istoričari zapadnog sveta ne obraćaju dovoljno pažnje na genocid koji su počinile ustaše, dok ga je nekoliko naučnika opisalo kao manje poznati genocid.^[271]

Drugi svetski rat, a posebno njegovi etnički sukobi, smatrani su ključnim u kasnijim jugoslovenskim ratovima (1991—95).^[272]

Srpska pravoslavna crkva

Srpska pravoslavna crkva je u posleratnom periodu srpske žrtve ovog genocida smatrala mučenicima. Zbog toga Srpska pravoslavna crkva 13. septembra obeležava pomen „Sveti Srpski Novomučenici Jasenovački”.^[273]

Sveti mučenik jasenovački Vukašin je bio stariji čovek po imenu Vukašin Mandrapa kog su ustaše ubile u Jasenovcu 1943. godine. Prema svedočenju neuropsihijatra Nede Zec iz 1970, koja je bila zatočena u Jasenovcu, Mandrapu je izdvojio hrvatski ustaša, koji se prezivao Friganović (ime Josip ili Mile), koji je posmatrao njegovo stoičko ponašanje tokom dana prinudnog rada i klanja zatvorenika noću.^[274] Friganović je pokušao da natera čoveka da blagoslovi ustaškog poglavara Antu Pavelića, što je starac odbio, čak i nakon što mu je Friganović nakon svakog odbijanja odsekao i uši i nos. Na kraju je starcu iskopao oči, istrgao mu srce i prerezao grkljan.^[275] Srpska pravoslavna crkva ga poštuje svakog 29. maja.

Suđenja

Mile Budak, osnivač ustaškog pokreta i višestruki ministar u NDH, Nikola Mandić, predsednik vlade, kao i niz drugih članova vlade, poput Julija Makaneca i Ademage Mešića i komandanta logora Jadovno Juraja Rukavine, suđeni su i osuđeni 1945. godine za veleizdaju i ratne zločine od komunističkih vlasti SFR Jugoslavije. Mnogi od njih su pogubljeni. Miroslav Filipović, komandant logora Jasenovac i Stara Gradiška, proglašen je krivim za ratne zločine, osuđen na smrt i obešen.^[276] Slavko Kvaternik, komandant oružanih snaga i ministar odbrane, je izručen Jugoslaviji od strane Austrije, zajedno sa drugim ministrima vlade NDH, Vladimirom Košakom, Mehmedom Alajbegovićem i Osmanom Kulenovićem, te su 1947. osuđeni za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i pogubljeni.^[277] Zapovednika logora Jasenovca Ivicu Matkovića su Britanci deportovali iz Austrije nakon čega je ubrzo ubijen sa drugim saradnicima fašista, dok se Dominiuk Pićiliju gubi svaki trag nakon 1945. godine.^[278]^[279]

Mnogi drugi su pobegli, uključujući i vrhovnog poglavara Antu Pavelića, najviše u Latinsku Ameriku. Deo emigracije je sprečen operacijom Gvardijan, u kojoj su neki od zapovednika logora Jasenovac Ljubo Miloš i Ante Vrban, kao i pojedini pripadnici Ustaške vojnice zarobljeni i pogubljeni.^[280] Alojzije Stepinac, koji je služio kao nadbiskup zagrebački, proglašen je krivim za veleizdaju i prisilno pokatoličavanje pravoslavnih Srba.^[281] Međutim, neki tvrde da je suđenje „sprovedeno uz odgovarajuću pravnu proceduru”.

Nirnberški vojni sud je zaključio da Nezavisna Država Hrvatska nije bila suvereni entitet sposoban da deluje nezavisno od nemačke vojske, uprkos tome što su ga sile Osovine priznale kao nezavisnu državu.^[282] Prema Tribunalu, „Hrvatska je ovde sve vreme bila okupirana zemlja”.^[283] Zigfrid Kaše, ambasador Trećeg rajha u NDH, je osuđen smrtnom kaznom u Nirnberškom suđenju zbog nasilnog proterivanja Srba.^[284] Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u to vreme nije bila na snazi. Generalna skupština Ujedinjenih nacija ga je jednoglasno usvojila 9. decembra 1948. i stupila je na snagu 12. januara 1951. godine.^[285]

Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova i ministar pravde NDH koji je potpisao niz rasnih zakona, posle rata je pobegao u Sjedinjene Američke Države i izručen Jugoslaviji 1986. godine, gde mu je suđeno u Okružnom sudu u Zagrebu i proglašen krivim za niz masovnih ubistava u NDH.^[286] Artuković je osuđen na smrt, ali kazna nije izvršena zbog godina i zdravlja.^[287] Efraim Zurof, lovac na naciste, imao je značajnu ulogu u hvatanju Dinka Šakića, još jednog komandanta logora Jasenovac, tokom 1990-ih. Nakon pritiska međunarodne zajednice na desničarskog predsednika Franju Tuđmana, tražio je Šakićevo izručenje i suđeno mu je u Hrvatskoj, sa 78 godina; oglašen je krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i izrečena mu je maksimalna kazna od 20 godina zatvora. Prema istraživačima ljudskih prava Eriku Stoveru, Viktoru Peskinu i Aleksi Kenigu, to je bio „najvažniji domaći pokušaj posle hladnog rata da se nacistički osumnjičeni za ratne zločine pozove na krivičnu odgovornost u bivšoj istočnoevropskoj komunističkoj zemlji”.^[288]

Pacovski kanali, terorizam i atentati

Nakon partizanskog oslobođenja Jugoslavije, mnogi ustaški poglavari su pobegli i sklonili se u koledž San Đirolamo delji Iliriki kod Vatikana. Katolički sveštenik i ustaša Krunoslav Draganović upravljao je beguncima iz San Đirolama. Američki Stejt department i Kontraobaveštajni korpus pomogli su ratnim zločincima da pobegnu, a pomogli su Draganoviću (koji je kasnije radio za američke obaveštajne službe) u slanju ustaša u inostranstvo. Mnogi od odgovornih za masovna ubistva u NDH sklonili su se u Južnu Ameriku, Portugal, Španiju i Sjedinjene Države.^[91]

Vjekoslava Luburića je u Španiji 1969. ubio agent UDBA-e; Artuković je do izručenja 1986. živeo u Irskoj i Kaliforniji i umro prirodnom smrću u zatvoru; Dinko Šakić i njegova supruga Nada živeli su u Argentini do izručenja 1998. godine, Dinko umire u zatvoru, a supruga puštena na slobodu. Draganović je organizovao i let funkcionera Gestapoa Klausa Barbija.^[91]

Nakon pokušaja atentata na Pavelića 10. aprila 1957. godine u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Pokušaj atentata je izvršio Blagoje Jovović. U Španiji se Pavelić pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nikada nije izašao iz bolnice.^[289]

Među nekim iz hrvatske dijaspore, ustaše su postale heroji.^[91] Ustaške emigrantske terorističke grupe u dijaspori (kao što su Hrvatsko revolucionarno bratstvo i Hrvatski nacionalni otpor) su tokom čitavog jugoslovenskog perioda vršile atentate i bombardovanja, kao i otmice aviona.^[290] U julu 2018. godine španska vladajuća Socijalistička radnička partija, predložila je zakon protiv memorisanja fašističkih figura. Nagađalo se da će španske vlasti, ako zakon bude usvojen, moći uzurpirati grobnice Pavelića i Luburića, jer kako navode, grobnice su postale hodočasnička mesta za neofašiste, i treba ih premestiti na manje istaknute lokacije ili prebaciti u Bosnu.^[291]

Uništavanje spomen obeležja

Nakon sticanja nezavisnosti Hrvatske, uništeno je oko 3.000 spomenika posvećenih antifašističkom otporu i žrtvama fašizma.^[292] Prema hrvatskom udruženju veterana Drugog svetskog rata, ova razaranja nisu bila spontana, već planska aktivnost vladajuće stranke, države i crkve.^[293] Status Spomen-područja Jasenovac je degradiran na park prirode, a parlament je ukinuo njegovo finansiranje.^[294] U septembru 1991. godine, hrvatske snage su ušle u spomen-obeležje i vandalizovale zgradu muzeja, dok su izložbe i dokumentacija uništeni, oštećeni i opljačkani.^[295] SR Jugoslavija je 1992. godine uputila formalni protest Ujedinjenim nacijama i Unesku, upozoravajući na devastaciju memorijalnog kompleksa. Posmatračka misija Evropske zajednice je posetila memorijalni centar i potvrdila štetu.^[295]

Forenzičke istrage

Između 22. i 27. juna 1964. ekshumacije tela i korišćenje metoda uzorkovanja u Jasenovcu su izvršili Vida Brodar i Anton Pogačnik sa ljubljanskog univerziteta i Srboljub Živanović sa novosadskog univerziteta. Srpski antropolog Srboljub Živanović je tokom jugoslovenskih ratova objavio, kako je tvrdio, potpune rezultate studija, koje je, po njegovim rečima, potisnula Titova vlada u ime bratstva i jedinstva, kako bi se manji akcenat stavio na zločine ustaša. Prema Živanovićevim rečima, istraživanje je dalo snažnu podršku broju žrtava od preko 500.000, a realne su procene 700.000—800.000, navodeći da se u svakoj masovnoj grobnici nalazi 800 skeleta.^[296]

Istorijski revizionizam

Poricanje genocida nad Srbima u NDH predstavlja revizionističke i negacionističke tvrdnje da u NDH nisu izvršeni sistematski masovni zločini i genocid nad Srbima, kao i umanjivanje broja žrtava i brutalnosti masovnih pogubljenja. Istoričarka Mirjana Kasapović je zaključila da postoje tri glavne strategije u delu hrvatske istoriografije: NDH je u to vreme bila normalna protivpobunjenička država; u NDH nisu počinjeni masovni zločini, posebno genocid; logor Jasenovac je bio samo radni logor, a ne logor logor smrti.^[261]

Revizionističke izjave i dela su objavljivali pojedini hrvatski novinari i istoričari, ali i visoki zvaničnici. Istoričar Hrvoje Klasić je naveo da je od osamostaljenja Hrvatske nakon raspada Jugoslavije uspostavljen nov pristup proučavanja i podučavanja hrvatske istorije, koji uključuje umanjivanje i poricanje ustaških zločina.^[297] Jedan od najznačajnijih naučnika koji su izučavali zločine u NDH, Rori Jeomans je 2018. izjavio da je istorijski revizionizam iz 90-ih imao svoja uporišta u akademiji i mejnstrim politici, kao i da današnji revizionisti imaju za cilj povratak ustaškog režima u celosti, upoređujući ga sa razdobljem Franje Tuđmana kada je trend bio umanjiti zločine ili rehabilitovati samo određene njegove aspekte.^[298] Vikipedija na hrvatskom jeziku takođe je privukla pažnju međunarodnih medija zbog pristrasnosti i poricanja zločina počinjenih na tlu NDH.^[299]^[300]

Od 2016. godine antifašističke grupe, lideri srpske, romske i jevrejske zajednice u Hrvatskoj i bivši najviši hrvatski zvaničnici bojkotuju zvaničnu državnu komemoraciju žrtvama logora Jasenovac, jer su, kako navode, hrvatske vlasti odbijale da osude ustaško nasleđe eksplicitno i umanjili su i revitalizirali zločine koje su počinile ustaše.^[301]

Komemoracija

Josip Broz Tito u poseti Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici.

Sa izložbe o Jasenovcu, Muzej Republike Srpske.

Spomen-muzej u Starom brodu, projekat arhitekte Novice Motike.

Izraelski predsednik Moše Kasav posetio je Jasenovac 2003. Njegov naslednik Šimon Peres odao je počast žrtvama logora kada je posetio Jasenovac 25. jula 2010. godine i položio venac na spomen obeležje. Peres je ustaške zločine nazvao „demonstracijom čistog sadizma”.

Memorijalni muzej Jasenovac ponovo je otvoren u novembru 2006. novom izložbom hrvatske arhitektkinje Helene Paver Njirić i Edukativnim centrom kompanije Produkcija. Memorijalni muzej sadrži unutrašnjost od čeličnih modula obloženih gumom, video i projekcionih platna i staklenih vitrina u kojima su prikazani artefakti iz logora. Iznad izložbenog prostora, koji je prilično mračan, nalazi se polje od staklenih panoa na kojima su ispisana imena žrtava.

Odeljenje za parkove grada Njujorka, Odbor za park Holokaust i Institut za istraživanje Jasenovca, uz pomoć tadašnjeg kongresmena Entonija Vajnera, postavili su javni spomenik žrtvama Jasenovca u aprilu 2005. (na šezdesetu godišnjicu od oslobađanje logora.) Ceremoniji posvećenja je prisustvovalo deset preživelih jugoslovenskih holokausta, kao i diplomate iz Srbije, Bosne i Izraela. Ostaje jedini javni spomenik jasenovačkim žrtvama van Balkana.

Dana 22. aprila, na godišnjicu proboja zarobljenika iz logora Jasenovac, Srbija obeležava Dan sećanja na žrtve nacionalnog holokausta, genocida u Drugom svetskom ratu i drugih fašističkih zločina, dok Hrvatska održava zvaničnu komemoraciju na Spomen-području Jasenovac.^[302] Srbija i bosanskohercegovački entitet Republika Srpska održavaju zajedničku centralnu komemoraciju u Spomen zoni Donja Gradina.^[303]

2018. godine, povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na holokaust, u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku održana je izložba pod nazivom „Jasenovac — pravo na sećanje” sa osnovnim ciljem negovanja kulture sećanja na Srbe, Jevrejske, romske i antifašističke žrtve holokausta i genocida u logoru Jasenovac.^[304]

Komemoracije žrtvama koncentracionog logora Jadovno od 2009. godine organizuju Srpsko narodno vijeće (SNV), Jevrejska zajednica u Hrvatskoj i lokalni antifašisti, dok je 24. jun određen za „Dan sećanja na logor Jadovno” u Hrvatskoj.^[303] Dana 26. avgusta 2010. godine, na 68. godišnjicu delimičnog oslobođenja dečjeg logora Jastrebarsko, pomen žrtvama je svečano obeležen kod spomenika na Jastrebarskom groblju. Prisustvovalo je svega 40 ljudi, uglavnom članova Saveza antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske.^[305] Vlada Republike Srpske održala komemoraciju na Spomen-obilježju žrtvama ustaškog klanja u dolini Drine.

U kulturi

Književnost

Izvod iz poeme „Jama” Ivana G. Kovačića, napisane 1942. s ilustracijama slikara-partizana Z. Price i E. Murtića.

Dara iz Jasenovca je srpski film iz 2021. godine po scenariju Nataše Drakulić u režiji Predraga Antonijevića. Radnja govori o stradanjima srpskih, jevrejskih i romskih muškaraca, žena i dece u logoru smrti Jasenovac.

Na Kordunu grob do groba, pesma o sećanju na zločine na teritoriji Korduna
Stojanka majka Knežopoljka, poema Skendera Kulenovića nastala kao svedočanstvo zločina na Kozari
Jama, pesma koja osuđuje zločine ustaša, autora Ivana Gorana Kovačića
Orlovi rano lete, roman o ulozi dece u pomaganju partizana u otporu ustašama, autora Branka Ćopića
Austrijanka, roman Zorana Milekića o Diani Budisavljević i njenoj akciji spašavanja dece

Umetnost

Zlatko Prica i Edo Murtić ilustrovali su scene iz pesme Ivana Gorana Kovačića Jama

Pozorište

Golubnjača, drama Jovana Radulovića o etničkim odnosima u susednim selima u godinama posle ustaških zločina^[306]

Film

1955 — Šolaja, film o pobuni Srba protiv genocida, u režiji Vojislava Nanovića
1960 — Deveti krug, film Fransa Štiglića, uključuje scene iz logora Jasenovac.
1962 — Kozara, film o bici na Kozari, zbegu civila i masakrima, u režiji Veljka Bulajića
1966 — Orlovi rano lete, film prema istoimenom romanu Branka Ćopića, rediteljke Soje Jovanović.
1967 — Crne ptice, film o grupi logoraša Stara Gradiška, reditelja Eduarda Galića.
1983 — Krv i pepeo Jasenovca, dokumentarni film, režija Lordan Zafranović
1984 — Kraj rata, film o srpskom čoveku koji vodi svog sina da pronađe i ubije pripadnike ustaške vojnice koji su mučili i ubili njegovu ženu i majku, režija Dragan Kresoja
1988 — Braća po materi, film o ustaškim zverstvima ispričan kroz priču o dva polubrata, Hrvatu i Srbinu, u režiji Zdravka Šotre
1994 — Zalazak stoleća / Testament L. Z., dokumentarni film o ustaškom režimu i suđenju Andriji Artukoviću, režija Lordan Zafranović
2016 — Prva trećina — oproštaj kao kazna, kratki igrani film o masakrima Žileta Friganovića, režija Svetlana Petrov
2016 — Zaveštanje, dokumentarni film baziran na 450 časova snimljenog materijala i 94 intervju sa preživelima genocida
2018 — Dianina deca, dokumentarni film o preživeloj deci koju je iz logora spasila Diana Budisavljević
2019 — Dnevnik Diane Budisavljević., biografski film o akciji pomoći Diane Budisavljević za spasavanje više od 10.000 dece iz koncentracionih logora, u režiji Dane Budisavljević
2020 — Dara iz Jasenovca, film o devojčici koja je preživela logor Jasenovac, reditelja Predraga Antonijevića
2023 — Zlatni rez 42, film u pripremi baziran na scenariju Arsena Diklića, režija Lordan Zafranović

TV serije

1981 — Nepokoreni grad, TV serijal o kampanji ustaškog terora, uključujući logor Kerestinec, u režiji Vanče Kljakovića i Eduarda Galića
1983 — Zamke, dokumentarna serija o Operaciji Gvardijan, režija Berislav Makarović
1991—1992 — Jugoslavija u ratu 1941—1945., dokumentarna serija RTS-a o Drugom svetskom ratu, režija Milan Kundaković
2021 — NDH, dokumentarna serija HRT-a autora istoričara Hrvoja Klasića

Muzika

Neki preživeli tvrde da je tekst čuvene pesme Đurđevdan napisan u vozu koji je zarobljenike odvezao iz Sarajeva u logor Jasenovac.^[307]
Tompson, hrvatski rok bend, na čelu sa Markom Perkovićem „Tompsonom” izazvao je kontroverze zbog navodne veličanja ustaškog režima u svojim pesmama i koncertima, a najpoznatija takva pesma je „Jasenovac i Gradiška Stara”.^[308]^[309]

Galerija

Nezavisna Država Hrvatska na karti Evrope.
Osovinska okupacija Jugoslavije 1941—43.
Službeni proglas NDH.
Fašistički zločini u počinjeni u Jugoslaviji.
Spomenik logora Jasenovac.
Jasenovački kamp.
Kapija u logoru Jasenovac.
Ustaše odvode narod posle ofanzive na Kozaru.
Srbi koji žive u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koji su proterani iz svojih domova, izlaze iz grada noseći velike zavežljaje.
Srbi i Romi okupljeni i odvedeni u Jasenovac, 1942—43.
Ustaški čuvari skidaju i pretresaju zatvorenike.
Vođa nacističke Nemačke, Adolf Hitler i vođa NDH, Ante Pavelić, 9. jun1941.
Grobnica dece sa Kozare, Mirogoj.
Kuća Save Šumanovića u Šidu.
Zarobljenici u logoru Stara Gradiška.
Deca u logoru Stara Gradiška.
Deca iz ustaških logora.
Major Sarajeva, Mustafa Softić, nosi zastavu NDH, 1943. godina.
Vjekoslav Luburić u logoru Stara Gradiška.
Srpska deca pronađena u ustaškom logoru.
Spomenik u Garavicama.
Korička jama i spomenik Koričkim žrtvama.
Slavko Kvaternik, (1878—1947) je bio maršal (vojskovođa) oružanih snaga Nezavisne Države Hrvatske. Osuđen je na smrt zbog ratnih zločina.
Jure Francetić, (1912—1942) je bio ustaša i pukovnik Ustaške vojnice. Za vreme NDH postao je ustaški pukovnik i komandant Crne legije Koja je izvršila mnogobrojne masovne zločine nad srpskim i jevrejskim življem i pripadnicima NOP.

Vidi još

Napomene

^ Tokom rata, nemački vojni zapovednici davali su različite brojke o broju Srba, Jevreja i drugih koje su ubile ustaše unutar NDH. Aleksandar Lohr tvrdi da je ubijeno 400.000 Srba, a Masenbah oko 700.000. Herman Nojbaher je naveo da su ustaške tvrdnje o milion poklanih Srba „hvalisavo preterivanje”, i smatra da je broj „zaklanih bezbranih žrtava tri četvrtine miliona”. Vatikan je naveo 350.000 Srba poklanih do kraja 1942. (Ežen Tiserant).^[244] Jugoslavija je na Pariskim mirovnim ugovorima (1947) predstavila 1.700.000 kao svoje ratne žrtve, koje je proizveo matematičar Vladeta Vučković.^[245] Tajni spisak vlade iz 1964. godine brojao je 597.323 žrtve (od toga 346.740 Srba).^[246] Osamdesetih godina 20. veka hrvatski ekonomista Vladimir Žerjavić je zaključio da je broj žrtava oko milion.^[247] Nadalje, tvrdio je da je broj srpskih žrtava u NDH bio između 300.000 i 350.000, sa 80.000 žrtava svih nacionalnosti u Jasenovcu.^[248] Od raspada Jugoslavije, hrvatska strana je počela da predlaže znatno manje brojeve, dok srpska strana zadržava preuveličane brojke koje su promovisane u Jugoslaviji do 1990-ih.
^ Memorijalni muzej Holokausta Sjedinjenih Država navodi (od 2012.) ukupno 320.000–340.000 ubijenih etničkih Srba u Hrvatskoj i Bosni i 45–52.000 ubijenih u Jasenovcu.^[240] Centar Jad Vašem tvrdi da je u Hrvatskoj ubijeno više od 500.000 Srba, 250.000 proterano, a još 200.000 primorano da se pokatoliči.^[249]

Reference

^ Goldstein 1999.
^ Ramet 2006, str. 114; Baker 2015.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Yeomans 2013, str. 18.
^ Yeomans 2005; Pavlowitch 2008, str. 34.
^ Bartulin 2014, str. 5.
^ Mala enciklopedija Prosveta 1968.
^ „Starčević, Ante”. www.enciklopedija.hr. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 13. 9. 2023.
^ Jonassohn & Björnson 1998, str. 281; Tomasevich 2002, str. 347; Carmichael & Maguire 2015, str. 151.
^ Tomasevich 2002, str. 347.
^ Jonassohn & Björnson 1998, str. 281; Fischer 2007, str. 207.
^ ^a ^b Fischer 2007, str. 207.
^ Südland 1990.
^ Carmichael 2003, str. 97; Bartulin 2014, str. 37; Yeomans 2015, str. 265.
^ Kenrick 2006, str. 92; Bartulin 2014, str. 123.
^ Kallis 2008, str. 130–132; Yeomans 2015, str. 167.
^ Kallis 2008, str. 130; Yeomans 2015, str. 265.
^ Newman 2014; Newman 2017.
^ ^a ^b Newman 2017.
^ Newman 2014; Suppan 2019, str. 310, 314.
^ Newman 2014.
^ ^a ^b Ognyanova 2000, str. 3.
^ Kallis 2008, str. 130—131; Yeomans 2013, str. 7.
^ Bartulin 2014, str. 56—60.
^ Bartulin 2014, str. 52–53.
^ ^a ^b ^v ^g Ramet 2006, str. 118.
^ ^a ^b ^v ^g McCormick 2008.
^ Suppan 2019.
^ Suppan 2019, str. 591.
^ ^a ^b Yeomans 2013, str. 6.
^ Yeomans 2015, str. 300; Suppan 2019, str. 586.
^ ^a ^b Yeomans 2015, str. 300.
^ Yeomans 2015, str. 150, 300.
^ Ognyanova 2000, str. 3; Suppan 2019, str. 590.
^ ^a ^b Rogel 2004, str. 8.
^ Yeomans 2015, str. 150.
^ ^a ^b Mojzes 2011, str. 52-53.
^ Fischer 2007, str. 208; Levy 2009.
^ Tomasevich 2002, str. 402—404.
^ Tomasevich 2002, str. 403.
^ ^a ^b ^v Tomasevich 2002, str. 404.
^ Yeomans 2013.
^ ^a ^b ^v Pavasović Trošt 2018.
^ Kallis 2008, str. 130.
^ Tomasevich 2002, str. 32.
^ Suppan 2019, str. 592.
^ Yeomans 2015, str. 301.
^ Domenico & Hanley 2006, str. 435; Kallis 2008, str. 130; Adeli 2009, str. 9; Levy 2009; Yeomans 2015, str. 263; Suppan 2019, str. 591.
^ Payne 2006; Kallis 2008, str. 134; Yeomans 2015, str. 150.
^ Tomasevich 2002, str. 272.
^ Kallis 2008, str. 239.
^ Payne 2006.
^ Tomasevich 2002, str. 466.
^ Johnsen 1995.
^ Mojzes 2011, str. 54.
^ Jacobs 2009; Robins & Jones 2009.
^ Rudneva 2014, str. 97.
^ Adriano & Cingolani 2018, str. 190.
^ Shepherd 2012, str. 78; Israeli 2013, str. 45.
^ Goldstein 1999, str. 134; Weiss-Wendt 2010, str. 148.
^ Suppan 2019, str. 32, 1065.
^ Tomasevich 2002, str. 425.
^ Ognyanova 2000, str. 22.
^ ^a ^b Yeomans 2013, str. 17.
^ Fischer 2007, str. 207–208, 210, 226.
^ Fischer 2007, str. 212.
^ Phayer 2000, str. 31.
^ Barbier 2017, str. 169.
^ Kenrick 2006, str. 92.
^ Bloxham & Gerwarth 2011, str. 111.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Levy 2009.
^ ^a ^b McCormick 2014, str. 72.
^ Yeomans 2015, str. 132.
^ Ramet 2006, str. 312.
^ Levy 2011, str. 61.
^ Fischer 2007, str. 228.
^ ^a ^b ^v Byford 2020, str. 10.
^ Yeomans 2013, str. 16.
^ Yeomans 2013, str. 2.
^ Levy 2011, str. 69.
^ Tomasevich 2002, str. 726.
^ Pavlowitch 2008, str. 34; Yeomans 2015, str. 21.
^ ^a ^b Pavlowitch 2008, str. 34; Yeomans 2015, str. 3.
^ ^a ^b Paris 1961.
^ ^a ^b Levy 2011, str. 70.
^ ^a ^b ^v Levy 2011, str. 70–71.
^ Weiss-Wendt 2010.
^ Đurić Mišina, Veljko (29. 10. 2020). „Nemački oficiri o broju žrtava u Jasenovcu”. Muzej žrtava genocida Beograd (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Horstenau 2007.
^ Lituchy 2006.
^ Bulajić 2002, str. 231.
^ ^a ^b ^v ^g Levy 2011, str. 72.
^ Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, str. 149; Lituchy 2006, str. 220.
^ Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, str. 42, 393; Antonić 2007; Byford 2020, str. 10.
^ Oschlies, Wolf (20. 12. 2009). „Kinder-KZs der kroatischen Ustasa-Terroristen im Zweiten Weltkrieg | ZbE”. www.zukunft-braucht-erinnerung.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 15. 9. 2023.
^ ^a ^b Lukić 1980; Fumić 2011.
^ Vuselica 2009, str. 321–323; Grünfelder 2010, str. 101—106.
^ Bulajić 2002.
^ Hilberg 2003, str. 760.
^ Miletic 1986, str. 766, 921.
^ Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, str. 144—145.
^ Savez jevrejskih opština Jugoslavije 1985, str. 40—41, 58, 76, 151; Peršen 1990, str. 105; Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, str. 144—145; Shelach 1990, str. 196.
^ Shelach 1990, str. 196–197.
^ Milekic, Sven (6. 10. 2014). „Odata počast žrtvama dečjeg logora u Sisku”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ ^a ^b Zarić, Slađana (26. 2. 2021). „„Dijanina deca“ – istinita svedočenja dece iz Jasenovca”. www.rts.rs (na jeziku: srpski). RTS :: Film i TV. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ ^a ^b Lomović, Magazin Politika 2013.
^ Lomović 2013.
^ Budisavljević 2003, str. 284–85; Lomović 2014, str. 28.
^ Koljanin 2007, str. 197.
^ ^a ^b Milekić 2021, str. 125, 127—128, 132—134.
^ Mijatović, Vuk (16. 10. 2013). „„Novosti“ ugostile praunuka Diane Budisavljević”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Budisavljević 2003, str. 20, 54; Koljanin 2007, str. 200.
^ Koljanin 2007, str. 203.
^ Koljanin 2007.
^ „Orden Diani Budisavljević”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). 7. 4. 2011. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ „Tadić odlikovao Đokovića”. www.rts.rs. RTS :: Društvo. 14. 2. 2012. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ „Poimenični popis žrtava”. www.jusp-jasenovac.hr. JUSP Jasenovac. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Smreka, Jelka (17. 07. 2011). „Stara Gradiška”. Arhivirano iz originala 17. 07. 2011. g. Pristupljeno 2022-01-30. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
^ Israeli 2013.
^ Tomasevich 2002, str. 404; Israeli 2013.
^ Goldstein 1999, str. 134.
^ „Komemoracija za decu žrtve ustaškog logora u Sisku”. JMU Radio-televizija Vojvodine. 6. 10. 2012. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ „Osnovan prvi ustaški sabirni logor Danica 15.04.1941”. Antifašistički VJESNIK. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Himka & Michlic 2013.
^ Basta 1986, str. 176, "Posebno ističem da je u početku ljeta izvršena u Jasenovcu likvidacija logorg Đakovo. Tom je likvidacijom rukovodio Joso Matković, ustaški poručnik. Kod te likvidacije logora Đakovo računam da je pobijeno oko 2-3 hiljade Židovki i njihove …".
^ Skolnik 2007.
^ Goldstein, str. 115—116.
^ „kerestinec – zagrebsebori”. sites.google.com. Arhivirano iz originala 28. 01. 2012. g. Pristupljeno 2022-01-30.
^ „Nemački logor na Starom sajmištu”. Ester (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 07. 06. 2023. g. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ „POSETA STAROM SAJMIŠTU”. www.starosajmiste.info. Logor na Sajmištu Istorija logora. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Dokumenat u Istorijskom arhivu PK SK Vojvodine, k-472, elaborat o domaćim Nemcima za srez rumski, str. 33.
^ ^a ^b ^v Biondich 2011.
^ McCormick 2014.
^ Pyle 2001, str. 132.
^ Lukajić 2005.
^ „Svedočenje Borislava Ševa iz Piskavice o pravljenju sapuna u Jasenovcu”. jadovno.com (na jeziku: srpski).
^ State-commission, str. 14, 27, 31, 42-43, 70
^ Paris 1961, str. 132.
^ Goñi 2002, str. 202.
^ King 2012.
^ ^a ^b ^v Ramet 2006, str. 119.
^ Tomasevich 2002, str. 536.
^ Paris 1953, str. 104.
^ Paris 1953, str. 82.
^ Paris 1953, str. 60.
^ Ramet 2006, str. 120.
^ Paris 1953, str. 59.
^ Copley 1992.
^ ^a ^b Cornwell 2000, str. 252.
^ Zatezalo 2005, str. 228.
^ Zatezalo 2005, str. 132–136.
^ Zatezalo 2005, str. 79.
^ Bulajić 1989, str. 254.
^ ^a ^b Zatezalo 2005, str. 186.
^ Zatezalo 2005, str. 186–187.
^ Goldstein 2013.
^ Goldstein 2013, str. 128.
^ ^a ^b Goldstein 2013, str. 129.
^ Rivelli 1998, str. 92.
^ Singleton 1985.
^ Goldstein 2013, str. 131.
^ Goldstein 2013, str. 131–132.
^ Yeomans 2019, str. 11.
^ Yeomans 2019, str. 11–12.
^ Goldstein 2013, str. 135.
^ ^a ^b Pilsel, Drago (16. 7. 2011). „Zašto HSS-u smeta Spomen-dom žrtvama ustaškog terora u Glini?”. tportal.hr. Pristupljeno 15. 9. 2023.
^ Locke & Littell 1996.
^ Falk & Falk 1990.
^ Falk & Falk 1990, str. 67.
^ Zatezalo 2005, str. 286.
^ Zatezalo 2005, str. 304.
^ Zatezalo 1989, str. 180.
^ Perrone, Fiorella (2017). „The Horror in the Balkans. Civilian Victims in the Second World War in the Former Yugoslavia - L'Osservatorio: research centre on civilian victims of conflicts”. www.losservatorio.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ ^a ^b Bosansko Grahovo u narodnooslobodilačkom ratu 1971, str. 60.
^ Zatezalo 2005, str. 126.
^ Škiljan 2010.
^ „Sedamdeset i devet godina od ustaškog masakra nad Srbima u Slavoniji”. REGION - RTRS (na jeziku: srpski). 12. 1. 2021. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ Korb 2010.
^ Graif 2018, str. 437.
^ Cvetković 2009.
^ Historiae patriaeque cultor 2019.
^ Schindley & Makara 2005, str. 362.
^ ^a ^b Bergholz 2012.
^ Goldstein 2013, str. 120.
^ Greer & Moberg 2001, str. 142.
^ Dulic, Tomislav (22. 11. 2011). „Gacko massacre, June 1941”. sciencespo.fr (na jeziku: engleski). Sciences Po Mass Violence and Resistance – Research Network. Pristupljeno 14. 9. 2023.
^ ^a ^b Bergholz 2016.
^ Bulajić 1992, str. 56.
^ Bulajić 1989.
^ Hoare 2006, str. 202–203.
^ Yeomans 2011, str. 194.
^ Sokol 2014.
^ Sarajevo u revoluciji 1977.
^ Balić 2009.
^ Yeomans 2015, str. 24.
^ Levy 2009; Škiljan 2012.
^ ^a ^b Tomasevich 2002, str. 394.
^ Weiss-Wendt 2010, str. 148.
^ Weiss-Wendt 2010, str. 157.
^ Weiss-Wendt 2010, str. 150.
^ ^a ^b Ramet 2006, str. 114.
^ Škiljan 2012.
^ ^a ^b ^v Yeomans 2015, str. 178.
^ Vuković 2004.
^ Vuković 2004, str. 431.
^ McCormick 2014, str. 80.
^ Paris 1961, str. 100.
^ ^a ^b Tomasevich 2002, str. 398.
^ Ramet 2006, str. 126; Yeomans 2015, str. 178–179.
^ McCormick 2014, str. 81.
^ Vuković 2004, str. 430.
^ Rivelli 1999, str. 171; Vuković 2004, str. 430.
^ Simić 1958, str. 139; Dakina 1994, str. 209; Vuković 2004, str. 431.
^ Mojzes 2011, str. 64.
^ Djilas 1991, str. 211.
^ ^a ^b Mojzes 2011, str. 63.
^ Djilas 1991, str. 211; Đurić 1991, str. 127; Paris 1988, str. 197; Vuković 2004, str. 431.
^ Tomasevich 2002, str. 542.
^ Tomasevich 2002, str. 529.
^ Gutman 1990.
^ Tomasevich 2002, str. 531.
^ Tomasevich 2002, str. 537.
^ Tomasevich 2002, str. 565.
^ Tomasevich 2002, str. 546.
^ Lemkin 2008, str. 617.
^ Burgess 2005, str. 229.
^ Tomasevich 2002, str. 547.
^ ^a ^b Velikonja 2003, str. 170.
^ Bećirović 2010.
^ Biondich 2007.
^ Goldstein & Goldstein 2001, str. 559; Levy 2009.
^ Tomasevich 2002, str. 566.
^ Tomasevich 2002, str. 563–564.
^ Biondich 2007, str. 42—43.
^ Tomasevich 2002, str. 555.
^ ^a ^b Tomasevich 2002, str. 564.
^ Vuković 2004, str. 432.
^ Goldstein & Goldstein 2001, str. 559, 578.
^ Budisavljević 2003, str. 20, 54.
^ „Hrvatska zatrpava jame u koje su ustaše zakopavale Srbe”. Predsednik Republike Srbije (na jeziku: srpski). 22. 7. 2016. Pristupljeno 16. 9. 2023.
^ ^a ^b ^v „Jasenovac”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 15. 9. 2023.
^ Tomasevich 2002, str. 736–737.
^ Kočović 2005, str. 113.
^ Žerjavić 1993, str. 10.
^ Falconi 1970, str. 3308.
^ Tomasevich 2002, str. 723.
^ Žerjavić 1993, str. 19.
^ Baker 2015, str. 32.
^ Adriano & Cingolani 2018.
^ „Croatia”. yadvashem.org. Yad Vashem. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Tomasevich 2002, str. 719.
^ Jelavich 1983.
^ Ramet 1992, str. 8, Pavelić and his Ustaše henchmen alone were responsible for the liquidation of some 350,000 Serbs.
^ Ramet 2007, str. 4.
^ Hoare 2014.
^ Charny 1999.
^ Charny 1999, str. 18–23.
^ Payne 2006, str. 18–23.
^ Israeli 2013, str. 45.
^ Rapaić 1999; Krestić 1998; SANU 1995; Kurdulija 1993; Bulajić 1992; Kljakić 1991.
^ Lees 1992; Totten & Parsons 2004; Pollard 2014.
^ ^a ^b Kasapović 2018.
^ „Ustasa”. .yadvashem.org (na jeziku: engleski). Yad Vashem. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Croatian President Mesic Apologizes for Croatian Crimes Against the Jews during the Holocaust”. www.yadvashem.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-30.
^ „Wiesenthal Center Condemns Whitewash of Ustasha Crimes by MEP Ruža Tomašić”. www.wiesenthal.com. Pristupljeno 2022-01-30.
^ „Mesić: Jasenovac je bio poprište genocida, holokausta i ratnih zločina”. www.index.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2022-01-30.
^ „Jutarnji list – 'HRVATSKA NIJEČE GENOCID POČINJEN U VRIJEME NDH' Željko Komšić pred dužnosnikom UN-a Hrvatsku usporedio s Republikom Srpskom”. www.jutarnji.hr (na jeziku: hrvatski). 2019-09-28. Pristupljeno 2022-01-30.
^ „Hrvatska odala poštu žrtvama Jasenovca”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). 2014-05-05. Pristupljeno 2022-01-30.
^ Mojzes 2011, str. 47.
^ Bulajić 2002, str. 67.
^ Odak & Benčić 2016.
^ Biondich 2005; Levy 2009; Kasapović 2018.
^ Mirkovic 2000; Kataria 2015.
^ „U slavu i čast Novomučenika jasenovačkih”. arhiva.spc.rs (na jeziku: srpski). Srpska Pravoslavna Crkva [Zvanični sajt]. 10. 9. 2016. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Novomučenik Vukašin”. arhiva.spc.rs (na jeziku: srpski). Srpska Pravoslavna Crkva [Zvanični sajt]. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Manhattan 1986, str. 48.
^ Ramet 2007, str. 96.
^ Kisić-Kolanović 1996.
^ „Ivica Matković”. jusp-jasenovac.hr (na jeziku: hrvatski). JUSP Jasenovac. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Dominik Hinko Piccilli”. jusp-jasenovac.hr (na jeziku: hrvatski). JUSP Jasenovac. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Adriano & Cingolani 2018, str. 342–348.
^ Fischer 2007.
^ Deutschland Military Tribunal 1950, str. 604.
^ Deutschland Military Tribunal 1950, str. 1302–03.
^ Trial of the Major War Criminals 1947, str. 433.
^ „Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide”. Resolution 260 (III) A of the United Nations General Assembly (na jeziku: engleski). 9. 12. 1948 — preko Vikizvornika.
^ Abtahi & Boas 2005, str. 267.
^ Ravlić 1997, str. 12.
^ Stover, Peskin & Koenig 2016, str. 135.
^ Kostić, Stevan (31. 1. 2020). „Blagoje Jovović, čovek koji je upucao Antu Pavelića”. www.rts.rs. RTS :: Društvo. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Hockenos 2003.
^ Milekic, Sven (25. 7. 2018). „Novi zakon Španije može dovesti do izmeštanja posmrtnih ostataka ustaških lidera”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Radonic 2013; Ramet 2007, str. 273; Walasek 2016, str. 84.
^ Ramet 2007, str. 273.
^ Walasek 2016, str. 83–84.
^ ^a ^b Walasek 2016, str. 84.
^ Glišić, Lidija (15. 12. 2006). „Razgovor sa dr.Srboljubom Živanovićem, članom Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu”. www.jasenovac-info.com (na jeziku: srpski). Jasenovac-info. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Klasić 2016.
^ Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „Kako se boriti protiv kulture laži hrvatskih revizionista”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia’s history”. The Daily Dot. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Penić, Goran (10. 9. 2013). „'NDH NIJE BILA TOTALITARNA, A ŽRTVE U JASENOVCU POBILI SU PARTIZANI' Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije”. www.jutarnji.hr (na jeziku: hrvatski). Jutarnji list. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Vladisavljevic, Anja (12. 4. 2019). „Održana odvojena komemoracija za žrtve logora u Jasenovcu”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Obeležen Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu”. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (na jeziku: srpski). 22. 4. 2020. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ ^a ^b „Odata pošta žrtvama koncentracionog logora "Jadovno"”. srbija.gov.rs (na jeziku: srpski). Vlada Republike Srbije. 29. 6. 2014. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Kljakić, Slobodan (26. 1. 2018). „Izložbu o Jasenovcu u UN odobrio Antonio Guteres”. Politika Online. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Šegrt, Rade (26. 8. 2010). „Prvi put obilježeno stradanje djece”. Nezavisne novine (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ Pančić, Teofil (10. 10. 2012). „Kraška jama usred Novog Sada - Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle”. www.vreme.com (na jeziku: srpski). Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Kvadratura kruga: Kako je nastala pesma Đurđevdan”. www.rts.rs (na jeziku: srpski). RTS :: RTS 1. 30. 4. 2016. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Wiesenthal Center Expresses Outrage At Massive Outburst of Nostalgia for Croatian Fascism at Zagreb Rock Concert; Urges President Mesic to Take Immediate Action”. www.wiesenthal.com (na jeziku: engleski). 18. 6. 2007. Pristupljeno 17. 9. 2023.
^ „Wiesenthal Center Slams Inclusion Of Fascist Singer Thompson In Croatian Football Team Celebration/ Reception In Zagreb”. www.wiesenthal.com (na jeziku: engleski). 18. 7. 2018. Pristupljeno 17. 9. 2023.

Literatura

knjige

Pavlowitch, Stevan (mart 2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-932663-1. Pristupljeno 13. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Jonassohn, Kurt; Björnson, Karin Solveig (1998). Genocide and Gross Human Rights Violations in Comparative Perspective (na jeziku: engleski). Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-314-4. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Carmichael, Cathie; Maguire, Richard C. (2015). The Routledge History of Genocide (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-51484-8. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Bihalji-Merin, Oto; Blagojević, Borislav T.; Gligorić, Velibor (1968). Mala enciklopedija Prosveta: opšta enciklopedija (na jeziku: engleski). Prosveta. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe (na jeziku: engleski). Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Carmichael, Cathie (27. 8. 2003). Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-134-47953-5. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Bartulin, Nevenko (2014). The Racial Idea in the Independent State of Croatia: Origins and Theory (na jeziku: engleski). Brill. ISBN 978-90-04-26283-6. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Kenrick, Donald (2006). The Gypsies During the Second World War (na jeziku: engleski). 3. Univ of Hertfordshire Press. ISBN 978-1-902806-49-5.
Kallis, Aristotle (25. 9. 2008). Genocide and Fascism: The Eliminationist Drive in Fascist Europe (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-134-30034-1. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Suppan, Arnold (2019). Hitler – Beneš – Tito: National Conflicts, World Wars, Genocides, Expulsions, and Divided Remembrance in East-Central and Southeastern Europe, 1848—2018 (na jeziku: engleski). Austrian Academy of Sciences. ISBN 978-3-7001-8657-1. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (6. 6. 2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918—2005 (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Yeomans, Rory (15. 4. 2013). Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941—1945 (na jeziku: engleski). University of Pittsburgh Pre. ISBN 978-0-8229-7793-3. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Rogel, Carole (30. 3. 2004). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32357-7. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-0663-2. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Bergholz, Max (29. 11. 2016). Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-1-5017-0643-1. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Bergholz, Max (2012). None of Us Dared Say Anything: Mass Killing in a Bosnian Community During World War Two and the Postwar Culture of Silence (na jeziku: engleski). University of Toronto. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Greer, Joanne Marie; Moberg, David O. (1. 4. 2001). Research in the Social Scientific Study of Religion.v.10 (na jeziku: engleski). BRILL. ISBN 978-0-7623-0483-7. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine (na jeziku: srpskohrvatski). Rad. ISBN 978-86-09-00224-3. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Bulajić, ́ Milan (1992). Never again: Ustashi genocide in the independent state of Croatia (NdH) from 1941—1945 (na jeziku: engleski). Ministry of Information of the Republic of Serbia. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Bulajić, Milan (2002). Jasenovac: The Jewish Serbian Holocaust (the Role of the Vatican) in Nazi-Ustasha Croatia (1941—1945) (na jeziku: engleski). Fund for Genocide Research. ISBN 978-86-419-0221-1. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Charny, Israel W. (1999). Encyclopedia of Genocide: A-H (na jeziku: engleski). ABC-CLIO. ISBN 979-0-87436-928-0. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Goñi, Uki (2002). The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón's Argentina (na jeziku: engleski). Granta. ISBN 978-1-86207-581-8. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Goldstein, Ivo (1999). Croatia: A History (na jeziku: engleski). Hurst. ISBN 978-1-85065-525-1. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Baker, Catherine (30. 7. 2015). The Yugoslav Wars of the 1990s (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-137-39899-4. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Tomasevich, Jozo (oktobar 2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration (na jeziku: engleski). Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-7924-1. Pristupljeno 14. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Yeomans, Rory (2015). The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia (na jeziku: engleski). Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-545-8. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Robins, Nicholas A.; Jones, Adam (12. 5. 2009). Genocides by the Oppressed: Subaltern Genocide in Theory and Practice (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-22077-6. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Jacobs, Steven L. (2009). Confronting Genocide: Judaism, Christianity, Islam (na jeziku: engleski). Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3589-1. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Adriano, Pino; Cingolani, Giorgio (2. 4. 2018). Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War (na jeziku: engleski). Central European University Press. ISBN 978-963-386-206-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Rudneva, I. V. (2014). „Serbskiй narod v Horvatii — nacionalьnoe menьšinstvo ?”. Ur.: Serapionova, E. P. Nacionalьnыe menьšinstva v stranah Centralьnoй i Юgo-Vostočnoй Evropы: istoričeskiй opыt i sovremennoe položenie (na jeziku: ruski). Moskva: Institut slavяnovedeniя RAN.
Shepherd, Ben (13. 4. 2012). Terror in the Balkans (na jeziku: engleski). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06513-0. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Israeli, Raphael (19. 2. 2013). The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941—1945 (na jeziku: engleski). Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-4975-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Weiss-Wendt, Anton (11. 8. 2010). Eradicating Differences: The Treatment of Minorities in Nazi-Dominated Europe (na jeziku: engleski). Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-2449-1. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Barbier, Mary Kathryn (oktobar 2017). Spies, Lies, and Citizenship: The Hunt for Nazi Criminals (na jeziku: engleski). U of Nebraska Press. ISBN 978-1-61234-971-8. Pristupljeno 15. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Byford, Jovan (25. 6. 2020). Picturing Genocide in the Independent State of Croatia: Atrocity Images and the Contested Memory of the Second World War in the Balkans (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-01597-5. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Fumić, Ivan (2011). Djeca – žrtve ustaškog režima (na jeziku: hrvatski). Savez antifašističkih boraca i antifašista Republike Hrvatske. ISBN 978-953-7587-09-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941—1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres (na jeziku: engleski). American Institute for Balkan Affairs. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Paris, Edmond (1988). Convert-- Or Die!: Catholic Persecution in Yugoslavia During World War II (na jeziku: engleski). Chick Publications. ISBN 978-0-937958-35-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Biondich, Mark (17. 2. 2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878 (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929905-8. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Cornwell, John (2000). Hitler's Pope: The Secret History of Pius XII (na jeziku: engleski). Penguin. ISBN 978-0-14-029627-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (1992). Nationalism and Federalism in Yugoslavia, 1962-1991 (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34794-7. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Ramet, Sabrina P. (2007). The Independent State of Croatia 1941—45 (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-415-44055-4. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Walasek, Helen (3. 3. 2016). Bosnia and the Destruction of Cultural Heritage (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-317-17299-4. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Savez udruženja boraca NOR opštine Bosansko Grahovo (1971). Bosansko Grahovo u narodnooslobodilačkom ratu 1941—1945. Zbornik sećanja.
Lukić, Dragoje (1980). „Zločini okupatora i njegovih saradnika nad decom kozarskog područja 1941—1945. godine”. Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji (1941—1945): radovi sa naučnog skupa održanog na Kozari (Mrakovica) 27. i 28. oktobra 1977 godine u okviru proslave Titovih jubileja i 35 godišnjice kozarske epopeje (na jeziku: srpskohrvatski). Nacionalni park „Kozara”. str. 269—284. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Budisavljević, Diana (2003). Kolanović, Josip, ur. Dnevnik Diane Budisavljević, 1941—1945 (na jeziku: hrvatski). Hrvatski državni arhiv. ISBN 978-953-6005-62-8. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Biondich, Mark (2007). „Controversies Surrounding the Catholic Church in Wartime Croatia, 1941–45”. Ur.: Ramet, Sabrina P. The Independent State of Croatia 1941—45 (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-415-44055-4. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Stover, Eric; Peskin, Victor; Koenig, Alexa (12. 4. 2016). Hiding in Plain Sight: The Pursuit of War Criminals from Nuremberg to the War on Terror (na jeziku: engleski). Univ of California Press. ISBN 978-0-520-27805-9. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Levy, Michele Frucht (2011). „'The Last Bullet for the Last Serb': The Ustaša Genocide against Serbs: 1941—1945”. Ur.: Crowe, David. Crimes of State Past and Present: Government-sponsored Atrocities and International Legal Responses (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-0-415-57788-5. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Domenico, Roy P.; Hanley, Mark Y. (30. 10. 2006). Encyclopedia of Modern Christian Politics: [2 volumes] (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32362-1. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Adeli, Lisa Marie (2009). Resistance to the Persecution of Ethnic Minorities in Croatia and Bosnia During World War II (na jeziku: engleski). Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4745-5. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965 (na jeziku: engleski). Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33725-2. Pristupljeno 15. 9. 2023.
McCormick, Robert Bradley (2014). Croatia Under Ante Pavelic: America, the Ustase and Croatian Genocide in World War II (na jeziku: engleski). I.B. Tauris. ISBN 978-0-7556-2150-7. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Lituchy, Barry M. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies (na jeziku: engleski). Jasenovac Research Institute. ISBN 978-0-9753432-0-3. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Schindley, Wanda; Makara, Petar (2005). Jasenovac: Proceedings of the First International Conference and Exhibit on the Jasenovac Concentration Camps : October 29-31, 1997, Kingsborough Community College of the City University of New York (na jeziku: engleski). Dallas Pub. ISBN 978-0-912011-64-6. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (na jeziku: srpskohrvatski). Privredni pregled. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Zatezalo, Đuro (1989). Kotar Gospić i kotar Perušič u narodnooslobodilačkom ratu: 1941-1945 (na jeziku: srpskohrvatski). Historijski arhiv. ISBN 978-86-80783-04-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Zatezalo, Đuro (2005). "Radio sam svoj seljački i kovački posao": svjedočanstva genocida (na jeziku: engleski). Srpsko Kulturno Društvo "Prosvjeta". ISBN 978-953-6627-79-0. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu (na jeziku: hrvatski). Novi liber. ISBN 978-953-6045-19-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Goldstein, Slavko (5. 11. 2013). 1941: The Year That Keeps Returning (na jeziku: engleski). New York Review of Books. ISBN 978-1-59017-700-6. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Hoare, Marko Attila (14. 12. 2006). Genocide and Resistance in Hitler's Bosnia: The Partisans and the Chetniks, 1941-1943 (na jeziku: engleski). OUP/British Academy. ISBN 978-0-19-726380-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Hoare, Marko Attila (1. 2. 2014). The Bosnian Muslims in the Second World War (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-936531-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Rapaić, Mirko (1999). Lička tragedija: hrvatski zločini genocida nad srpskim narodom 1941. do 1945 (na jeziku: engleski). Srpska reč. ISBN 978-86-491-0034-3. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Krestić, Vasilije (1998). Through Genocide to a Greater Croatia (na jeziku: engleski). BIGZ. ISBN 978-86-13-00910-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Genocid nad Srbima u II svetskom ratu (na jeziku: srpski). Muzej žrtava genocida i Srpska književna zadruga. 1995. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Kurdulija, Strahinja (1993). Atlas of the Ustasha genocide of the Serbs, 1941-1945 (na jeziku: engleski). Privredne vesti "Europublic". ISBN 978-86-7941-002-3. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Kljakić, Slobodan (1991). A Conspiracy of Silence: Genocide in the Independent State of Croatia and Concentration Camp Jasenovac (na jeziku: engleski). Ministry of Information of the Republic of Serbia. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Deutschland Military Tribunal (1950). Trials of War Criminals Before the Nuernberg Military Tribunals Under Control Council Law No. 10, Nuremberg, October 1946-April, 1949: Procedures, practice and administration (PDF) (na jeziku: engleski). U.S. Government Printing Office. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Abtahi, Hirad; Boas, Gideon (1. 11. 2005). The Dynamics of International Criminal Justice: Essays in Honour of Sir Richard May (na jeziku: engleski). BRILL. ISBN 978-90-474-1780-4. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Ravlić, Slaven (1997). „Andrija Artuković”. Ur.: Dizdar, Zdenko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko. Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941.-1945 (na jeziku: hrvatski). Minerva. ISBN 978-953-6377-03-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Yeomans, Rory (27. 5. 2011). „For us, beloved commander, you will never die!" Mourning Jure Francetić, Ustasha Death Squad Leader”. Ur.: Haynes, Rebecca; Rady, Martyn. In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-84511-697-2. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Rivelli, Marco Aurelio (1998). Le génocide occulté: état indépendant de Croatie, 1941-1945 (na jeziku: francuski). L'AGE D'HOMME. ISBN 978-2-8251-1152-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Rivelli, Marco Aurelio (1999). L'arcivescovo del genocidio (na jeziku: italijanski). Kaos. ISBN 978-88-7953-079-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Dakina, Gojo Riste (1994). Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: budi katolik ili umri (na jeziku: srpski). ISI. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Simić, Sima (1958). Prekrštavanje Srba za vreme drugog svetskog rata (na jeziku: srpski). Grafički zavod. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953 (na jeziku: engleski). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-16698-1. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Đurić, Veljko (1991). Prekrštavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prilozi za istoriju verskog genocida (na jeziku: srpski). "Alfa" Zemun. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Lemkin, Raphael (2008). Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress (na jeziku: engleski). The Lawbook Exchange, Ltd. ISBN 978-1-58477-901-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Kočović, Bogoljub (2005). Sahrana jednog mita (na jeziku: srpski). Otkrovenje. ISBN 978-86-83353-39-2. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Žerjavić, Vladimir (1993). Jugoslavija-manipulacije Žrtvama Drugog Svjetskog Rata (na jeziku: hrvatski). Croatian Information Centre. ISBN 978-0-919817-32-6. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Velikonja, Mitja (5. 2. 2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina (na jeziku: engleski). Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-226-3. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Südland, L. von (1990). Južnoslavensko pitanje: prikaz cjelokupnog pitanja (na jeziku: hrvatski). Hrvatska Demokratska Stranka. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Bloxham, Donald; Gerwarth, Robert (10. 3. 2011). Political Violence in Twentieth-Century Europe (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50129-3. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Horstenau, Edmund Glaise von (2007). Između Hitlera i Pavelića: (memoari kontroverznog generala) (na jeziku: srpski). Nolit. ISBN 978-86-19-02409-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Antonić, Zdravko, ur. (2007). Zbornik radova Prve međunarodne konferencije i izložbe o jasenovačkim koncentracionim logorima (PDF) (na jeziku: srpski). Kozarska Dubica Donja Gradina, Banja Luka: Javna ustanova Spomen-područje Donja Gradina Udruženje Jasenovac –. str. 25—182. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Grünfelder, Anna Maria (2010). Arbeitseinsatz für die Neuordnung Europas: Zivil- und ZwangsarbeiterInnen aus Jugoslawien in der "Ostmark" 1938/41-1945 (na jeziku: nemački). Böhlau. ISBN 978-3-205-78453-1. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Vuselica, Marija (2005). „Regionen Kroatien in Der Ort des Terrors: Arbeitserziehungslager, Ghettos, Jugendschutzlager, Polizeihaftlager, Sonderlager, Zigeunerlager, Zwangsarbeiterlager”. Ur.: Benz, Wolfgang; Distel, Barbara. Der Ort des Terrors: Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager (na jeziku: nemački). 9. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-57238-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Hilberg, Raul (2003). The Destruction of the European Jews (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 978-0-300-09557-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Miletic, Antun (1986). Koncentracioni Logor Jasenovac 1941-1945. Dokumenta. Knjiga I. (na jeziku: srpskohrvatski). Narodna Knjiga. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Savez jevrejskih opština Jugoslavije (1952). Levntal, Zdenko, ur. Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv jevreja u Jugoslavije (na jeziku: srpskohrvatski). Izd. saveza Jevrejskih Opstina FNR Jugoslavije. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Peršen, Mirko (1990). Ustaški logori (na jeziku: hrvatski). Globus. ISBN 978-86-343-0547-0. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Savez jevrejskih opština Jugoslavije (1985). Sećanja Jevreja na logor Jasenovac (na jeziku: srpskohrvatski). Savez jevrejskih opština Jugoslavije. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Lomović, Boško (2013). Knjiga o Dijani Budisavljević (na jeziku: srpski). Svet knjige. ISBN 978-86-7396-445-4. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Lomović, Boško (2014). Die Heldin aus Innsbruck: Diana Obexer Budisavljević (na jeziku: nemački). Svet Knjige. ISBN 978-86-7396-487-4. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Milekić, Zoran (2021). Austrijanka (na jeziku: srpski). Laguna. ISBN 978-86-521-3973-6. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Himka, John-Paul; Michlic, Joanna Beata (1. 7. 2013). Bringing the Dark Past to Light: The Reception of the Holocaust in Postcommunist Europe (na jeziku: engleski). U of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4647-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Skolnik, Fred (2007). Encyclopaedia Judaica (na jeziku: engleski). 21. Macmillan Reference USA. ISBN 978-0-02-865949-7. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Pyle, Christopher H. (2001). Extradition, Politics, and Human Rights (na jeziku: engleski). Temple University Press. ISBN 978-1-56639-823-7. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Lukajić, Lazar (2005). Fratri i ustaše kolju: zločini i svedoci : pokolj Srba u selima kod Banja Luke Drakuliću, Šargovcu i Motikama 7. februara i Piskavici i Ivanjskoj 5. i 12. februara 1942. godine (na jeziku: srpski). Fond za istraživanje genocida. ISBN 978-86-85707-00-1. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Copley, Gregory R. (1992). Defense & Foreign Affairs (na jeziku: engleski). Copley & Associates. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Singleton, Frederick Bernard (21. 3. 1985). A Short History of the Yugoslav Peoples (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27485-2. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Locke, Hubert G.; Littell, Marcia Sachs (1996). Holocaust and Church Struggle: Religion, Power, and the Politics of Resistance (na jeziku: engleski). University Press of America. ISBN 978-0-7618-0375-1. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Falk, Gerhard; Falk, Clifford (1990). Murder, an Analysis of Its Forms, Conditions, and Causes (na jeziku: engleski). McFarland. ISBN 978-0-89950-478-0. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Korb, Alexander (27. 10. 2010). „Integrated Warfare? The Germans and the Ustaša Massacres: Syrmia 1942”. Ur.: Shepherd, B.; Pattinson, J. War in a Twilight World: Partisan and Anti-Partisan Warfare in Eastern Europe, 1939-45 (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-0-230-29048-8. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Graif, Gidʿon (2018). יאסנובאץ: Auschwitz of the Balkans (na jeziku: engleski). Knjiga komerc. ISBN 978-965-572-727-2. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Leček, Suzana, ur. (2019). Historiae patriaeque cultor: zbornik u čast Mate Artukovića povodom njegova 65. rođendana (na jeziku: hrvatski). Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije. ISBN 978-953-8102-23-3. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Sarajevo u revoluciji: Komunistička partija Jugoslavije u pripremama i organizaciji ustanka (na jeziku: srpskohrvatski). 2. Istorijski arhiv. 1977. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Burgess, Michael (2005). The Eastern Orthodox Churches: Concise Histories with Chronological Checklists of Their Primates (na jeziku: engleski). McFarland. ISBN 978-0-7864-2145-9. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Falconi, Carlo (1970). The Silence of Pius XII. (na jeziku: engleski). Little, Brown. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Jelavich, Barbara (29. 7. 1983). History of the Balkans (na jeziku: engleski). 2. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27459-3. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Totten, Samuel; Parsons, William S. (15. 5. 2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness Accounts (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-135-94558-9. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Lees, Michael (1992). The Serbian Genocide 1941-1945 (na jeziku: engleski). Serbian Orthodox Diocese of Western America. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Pollard, John (30. 10. 2014). The Papacy in the Age of Totalitarianism, 1914-1958 (na jeziku: engleski). OUP Oxford. ISBN 978-0-19-102658-4. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Johnsen, William T. (1995). Deciphering the Balkan Enigma: Using History to Inform Policy (na jeziku: engleski). Strategic Studies Institute, US Army War College. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Manhattan, Avro (1986). The Vatican's Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious Massacre of the 20th Century (na jeziku: engleski). Ozark Books. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Trial of the Major War Criminals (na jeziku: engleski). 1. Internat. Military Tribunal. 1947. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism and the Balkan Wars (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Gutman, Israel, ur. (1990). Encyclopedia of the Holocaust (na jeziku: engleski). Macmillan. ISBN 978-0-02-896090-6. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Shelach, Menahem, ur. (1990). History of the holocaust: Yugoslavia (na jeziku: engleski). ISBN 978-965-308-008-9. Pristupljeno 17. 9. 2023.

časopisi

Yeomans, Rory (novembar 2005). „Cults of Death and Fantasies of Annihilation: The Croatian Ustasha Movement in Power, 1941–45”. Central Europe (na jeziku: engleski). 3 (2): 121—142. ISSN 1479-0963. doi:10.1179/147909605x69383. Pristupljeno 13. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Newman, John Paul (23. 6. 2017). „War Veterans, Fascism, and Para-Fascist Departures in the Kingdom of Yugoslavia, 1918—1941”. Fascism. 6 (1): 42—74. ISSN 2211-6257. doi:10.1163/22116257-00601003. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Newman, John Paul (2. 9. 2014). „Serbian and Habsburg Military institutional legacies in Yugoslavia after 1918”. First World War Studies (na jeziku: engleski). 5 (3): 319—335. ISSN 1947-5020. doi:10.1080/19475020.2014.1001519. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Ognyanova, Irina (2000). Rogers, Dorothy; Joshua, Wheeler; Zavacká, Marína; Casebier, Shawna, ur. „Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia (1941—1945)” (PDF). Topics in Feminism, History and Philosophy, IWM Junior Visiting Fellows Conferences (na jeziku: engleski). Otto Harrassowitz Verlag. 6. Pristupljeno 13. 9. 2023.
McCormick, Rob (2008). „The United States' Response to Genocide in the Independent State of Croatia, 1941—1945”. Genocide Studies and Prevention. 3 (1): 75—98. ISSN 1911-9933. doi:10.1353/gsp.2011.0060. Pristupljeno 13. 9. 2023.
Pavasović Trošt, Tamara (jul 2018). „Ruptures and continuities in nationhood narratives: reconstructing the nation through history textbooks in Serbia and Croatia: Ruptures and continuities in nationhood narratives”. Nations and Nationalism (na jeziku: engleski). 24 (3): 716—740. doi:10.1111/nana.12433. Pristupljeno 14. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
King, Charles (jun 2012). „Can There Be a Political Science of the Holocaust?”. Perspectives on Politics (na jeziku: engleski). 10 (2): 323—341. ISSN 1541-0986. doi:10.1017/S1537592712000692. Pristupljeno 14. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Yeomans, Rory (1. 1. 2019). „Frozen by the Lens: Photography, Genocide and Memory Culture in Socialist Yugoslavia”. Serbian Studies: The Journal of the North American Society for Serbian Studies. Pristupljeno 14. 9. 2023.
Levy, Michele Frucht (novembar 2009). „“The Last Bullet for the Last Serb”:1 The Ustaša Genocide against Serbs: 1941–19452”. Nationalities Papers (na jeziku: engleski). 37 (6): 807—837. ISSN 0090-5992. doi:10.1080/00905990903239174. Pristupljeno 15. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Friedlander, Henry (1987). McCarrick, Earlean M., ur. „The extradition of Nazi criminals : Ryan, Artuković, and Demjanjuk”. Simon Wiesenthal Center Annual (na jeziku: engleski). 4: 65—98. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Balić, Emily Greble (april 2009). „When Croatia Needed Serbs: Nationalism and Genocide in Sarajevo, 1941—1942”. Slavic Review (na jeziku: engleski). 68 (1): 116—138. ISSN 0037-6779. doi:10.1017/S0037677900000115. Pristupljeno 15. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Škiljan, Filip (2012). „Organized massive forced migration of Serbs from Croatia in 1941”. Stanovnistvo (na jeziku: engleski). 50 (2): 1—34. doi:10.2298/STNV1202001S. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Kasapović, Mirjana (26. 3. 2018). „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina”. Politička misao : časopis za politologiju (na jeziku: hrvatski). 55 (1): 7—32. ISSN 0032-3241. doi:10.20901/pm.55.1.01. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Payne, Stanley G. (decembar 2006). „The NDH State in Comparative Perspective”. Totalitarian Movements and Political Religions (na jeziku: engleski). 7 (4): 409—415. ISSN 1469-0764. doi:10.1080/14690760600963198. Pristupljeno 15. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Vuković, Slobodan V. (2004). „The role of Vatican in disintegrating of Yugoslavia”. Sociološki pregled. 38 (3): 423—443. ISSN 0085-6320. doi:10.5937/socpreg0403423V. Pristupljeno 15. 9. 2023.
Lomović, Boško (avgust 2013). „O Dijani Budisavljević drugi put u Magazinu”. Magazin Politika. 827: 27—29. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Koljanin, Milan (2007). „Akcija Diana Budisavljević” (PDF). Tokovi istorije (na jeziku: srpski). Institut za noviju istoriju Srbije. 3: 191—207. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Bećirović, Denis (2010). „Komunistička vlast i Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini (1945-1955) – pritisci, napadi, hapšenja i suđenja” (PDF). Tokovi istorije (na jeziku: srpski). Institut za noviju istoriju Srbije. 3: 74—88. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Škiljan, Filip (29. 9. 2010). „Stradanje Srba, Židova i Roma u virovitičkom i slatinskom kraju tijekom 1941. i početka 1942. godine”. Scrinia Slavonica : Godišnjak Podružnice za povijest Slavonije, Srijema i Baranje Hrvatskog instituta za povijest (na jeziku: hrvatski). 10 (1): 341—365. ISSN 1332-4853. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Cvetković, Dragan (2009). „Bosna i Hercegovina – numeričko određenje ljudskih gubitaka u Drugom svetskom ratu”. Godišnjak muzeja žrtava genocida – tematski broj: Prilozi istraživanja zločina genocida i ratnih zločina (na jeziku: srpski): 79—156.
Sokol, Anida (2014). „War Monuments: Instruments of Nation-building in Bosnia and Herzegovina”. Politička misao : časopis za politologiju (na jeziku: engleski). 51 (5): 105—126. ISSN 0032-3241. Pristupljeno 16. 9. 2023.
Odak, Stipe; Benčić, Andriana (novembar 2016). „Jasenovac—A Past That Does Not Pass: The Presence of Jasenovac in Croatian and Serbian Collective Memory of Conflict”. East European Politics and Societies: and Cultures (na jeziku: engleski). 30 (4): 805—829. ISSN 0888-3254. doi:10.1177/0888325416653657. Pristupljeno 17. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Biondich, Mark (2005). „Religion and Nation in Wartime Croatia: Reflections on the Ustaša Policy of Forced Religious Conversions, 1941-1942”. Slavonic and East European Review. 83 (1): 71—116. ISSN 2222-4327. doi:10.1353/see.2005.0063. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Kataria, Shyamal (1. 6. 2015). „Serbian Ustashe Memory and Its Role in the Yugoslav Wars, 1991–1995”. Mediterranean Quarterly. 26 (2): 115—127. doi:10.1215/10474552-2914550. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Mirkovic, Damir (novembar 2000). „The historical link between the Ustasha genocide and the Croato-Serb civil war: 1991‐1995”. Journal of Genocide Research (na jeziku: engleski). 2 (3): 363—373. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/713677614. Pristupljeno 17. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Kisić-Kolanović, Nada (3. 12. 1996). „Drama vojskovođe Slavka Kvaternika”. Časopis za suvremenu povijest (na jeziku: hrvatski). 28 (3): 379—397. ISSN 0590-9597. Pristupljeno 17. 9. 2023.
Radonic, Ljiljana (april 2013). „Croatia's Politics of the Past during the Tuđman Era (1990–1999)—Old Wine in New Bottles?”. Austrian History Yearbook (na jeziku: engleski). 44: 234—254. ISSN 0067-2378. doi:10.1017/S0067237813000143. Pristupljeno 17. 9. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Klasić, Hrvoje (2016). „Suočavanje ili obračun s prošlošću?”. Europski glasnik - Le Messager européen (na jeziku: hrvatski) (21): 229—232. ISSN 1331-0232. Pristupljeno 17. 9. 2023.

Spoljašnje veze

[249] Tokom rata, nemački vojni zapovednici davali su različite brojke o broju Srba, Jevreja i drugih koje su ubile ustaše unutar NDH. Aleksandar Lohr tvrdi da je ubijeno 400.000 Srba, a Masenbah oko 700.000. Herman Nojbaher je naveo da su ustaške tvrdnje o milion poklanih Srba „hvalisavo preterivanje”, i smatra da je broj „zaklanih bezbranih žrtava tri četvrtine miliona”. Vatikan je naveo 350.000 Srba poklanih do kraja 1942. (Ežen Tiserant).^[244] Jugoslavija je na Pariskim mirovnim ugovorima (1947) predstavila 1.700.000 kao svoje ratne žrtve, koje je proizveo matematičar Vladeta Vučković.^[245] Tajni spisak vlade iz 1964. godine brojao je 597.323 žrtve (od toga 346.740 Srba).^[246] Osamdesetih godina 20. veka hrvatski ekonomista Vladimir Žerjavić je zaključio da je broj žrtava oko milion.^[247] Nadalje, tvrdio je da je broj srpskih žrtava u NDH bio između 300.000 i 350.000, sa 80.000 žrtava svih nacionalnosti u Jasenovcu.^[248] Od raspada Jugoslavije, hrvatska strana je počela da predlaže znatno manje brojeve, dok srpska strana zadržava preuveličane brojke koje su promovisane u Jugoslaviji do 1990-ih.

[251] Memorijalni muzej Holokausta Sjedinjenih Država navodi (od 2012.) ukupno 320.000–340.000 ubijenih etničkih Srba u Hrvatskoj i Bosni i 45–52.000 ubijenih u Jasenovcu.^[240] Centar Jad Vašem tvrdi da je u Hrvatskoj ubijeno više od 500.000 Srba, 250.000 proterano, a još 200.000 primorano da se pokatoliči.^[249]

[FOOTNOTEGoldstein1999-1] Goldstein 1999.

[FOOTNOTERamet2006114Baker2015-2] Ramet 2006, str. 114; Baker 2015.

[FOOTNOTEYeomans201318-3] v ^g ^d Yeomans 2013, str. 18.

[FOOTNOTEYeomans2005Pavlowitch2008[httpsarchiveorgdetailshitlersnewdisord0000pavlpage34_34]-4] Yeomans 2005; Pavlowitch 2008, str. 34.

[FOOTNOTEBartulin20145-5] Bartulin 2014, str. 5.

[FOOTNOTEМала_енциклопедија_Просвета1968-6] Mala enciklopedija Prosveta 1968.

[7] „Starčević, Ante”. www.enciklopedija.hr. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 13. 9. 2023.

[FOOTNOTEJonassohnBjörnson1998281Tomasevich2002347CarmichaelMaguire2015151-8] Jonassohn & Björnson 1998, str. 281; Tomasevich 2002, str. 347; Carmichael & Maguire 2015, str. 151.

[FOOTNOTETomasevich2002347-9] Tomasevich 2002, str. 347.

[FOOTNOTEJonassohnBjörnson1998281Fischer2007207-10] Jonassohn & Björnson 1998, str. 281; Fischer 2007, str. 207.

[FOOTNOTEFischer2007207-11] Fischer 2007, str. 207.

[FOOTNOTESüdland1990-12] Südland 1990.

[FOOTNOTECarmichael200397Bartulin201437Yeomans2015265-13] Carmichael 2003, str. 97; Bartulin 2014, str. 37; Yeomans 2015, str. 265.

[FOOTNOTEKenrick200692Bartulin2014123-14] Kenrick 2006, str. 92; Bartulin 2014, str. 123.

[FOOTNOTEKallis2008130–132Yeomans2015167-15] Kallis 2008, str. 130–132; Yeomans 2015, str. 167.

[FOOTNOTEKallis2008130Yeomans2015265-16] Kallis 2008, str. 130; Yeomans 2015, str. 265.

[FOOTNOTENewman2014Newman2017-17] Newman 2014; Newman 2017.

[FOOTNOTENewman2017-18] Newman 2017.

[FOOTNOTENewman2014Suppan2019310,_314-19] Newman 2014; Suppan 2019, str. 310, 314.

[FOOTNOTENewman2014-20] Newman 2014.

[FOOTNOTEOgnyanova20003-21] Ognyanova 2000, str. 3.

[FOOTNOTEKallis2008130—131Yeomans20137-22] Kallis 2008, str. 130—131; Yeomans 2013, str. 7.

[FOOTNOTEBartulin201456—60-23] Bartulin 2014, str. 56—60.

[FOOTNOTEBartulin201452–53-24] Bartulin 2014, str. 52–53.

[FOOTNOTERamet2006118-25] v ^g Ramet 2006, str. 118.

[FOOTNOTEMcCormick2008-26] v ^g McCormick 2008.

[FOOTNOTESuppan2019-27] Suppan 2019.

[FOOTNOTESuppan2019591-28] Suppan 2019, str. 591.

[FOOTNOTEYeomans20136-29] Yeomans 2013, str. 6.

[FOOTNOTEYeomans2015300Suppan2019586-30] Yeomans 2015, str. 300; Suppan 2019, str. 586.

[FOOTNOTEYeomans2015300-31] Yeomans 2015, str. 300.

[FOOTNOTEYeomans2015150,_300-32] Yeomans 2015, str. 150, 300.

[FOOTNOTEOgnyanova20003Suppan2019590-33] Ognyanova 2000, str. 3; Suppan 2019, str. 590.

[FOOTNOTERogel20048-34] Rogel 2004, str. 8.

[FOOTNOTEYeomans2015150-35] Yeomans 2015, str. 150.

[FOOTNOTEMojzes2011[httpsarchiveorgdetailsbalkangenocidesh0000mojzpage52_52]-53-36] Mojzes 2011, str. 52-53.

[FOOTNOTEFischer2007208Levy2009-37] Fischer 2007, str. 208; Levy 2009.

[FOOTNOTETomasevich2002402—404-38] Tomasevich 2002, str. 402—404.

[FOOTNOTETomasevich2002403-39] Tomasevich 2002, str. 403.

[FOOTNOTETomasevich2002404-40] v Tomasevich 2002, str. 404.

[FOOTNOTEYeomans2013-41] Yeomans 2013.

[FOOTNOTEPavasović_Trošt2018-42] v Pavasović Trošt 2018.

[FOOTNOTEKallis2008130-43] Kallis 2008, str. 130.

[FOOTNOTETomasevich200232-44] Tomasevich 2002, str. 32.

[FOOTNOTESuppan2019592-45] Suppan 2019, str. 592.

[FOOTNOTEYeomans2015301-46] Yeomans 2015, str. 301.

[FOOTNOTEDomenicoHanley2006435Kallis2008130Adeli20099Levy2009Yeomans2015263Suppan2019591-47] Domenico & Hanley 2006, str. 435; Kallis 2008, str. 130; Adeli 2009, str. 9; Levy 2009; Yeomans 2015, str. 263; Suppan 2019, str. 591.

[FOOTNOTEPayne2006Kallis2008134Yeomans2015150-48] Payne 2006; Kallis 2008, str. 134; Yeomans 2015, str. 150.

[FOOTNOTETomasevich2002272-49] Tomasevich 2002, str. 272.

[FOOTNOTEKallis2008239-50] Kallis 2008, str. 239.

[FOOTNOTEPayne2006-51] Payne 2006.

[FOOTNOTETomasevich2002466-52] Tomasevich 2002, str. 466.

[FOOTNOTEJohnsen1995-53] Johnsen 1995.

[FOOTNOTEMojzes201154-54] Mojzes 2011, str. 54.

[FOOTNOTEJacobs2009RobinsJones2009-55] Jacobs 2009; Robins & Jones 2009.

[FOOTNOTEРуднева201497-56] Rudneva 2014, str. 97.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018190-57] Adriano & Cingolani 2018, str. 190.

[FOOTNOTEShepherd201278Israeli201345-58] Shepherd 2012, str. 78; Israeli 2013, str. 45.

[FOOTNOTEGoldstein1999[httpsarchiveorgdetailscroatiahistory0000goldpagen147_134]Weiss-Wendt2010148-59] Goldstein 1999, str. 134; Weiss-Wendt 2010, str. 148.

[FOOTNOTESuppan201932,_1065-60] Suppan 2019, str. 32, 1065.

[FOOTNOTETomasevich2002425-61] Tomasevich 2002, str. 425.

[FOOTNOTEOgnyanova200022-62] Ognyanova 2000, str. 22.

[FOOTNOTEYeomans201317-63] Yeomans 2013, str. 17.

[FOOTNOTEFischer2007207–208,_210,_226-64] Fischer 2007, str. 207–208, 210, 226.

[FOOTNOTEFischer2007212-65] Fischer 2007, str. 212.

[FOOTNOTEPhayer200031-66] Phayer 2000, str. 31.

[FOOTNOTEBarbier2017169-67] Barbier 2017, str. 169.

[FOOTNOTEKenrick200692-68] Kenrick 2006, str. 92.

[FOOTNOTEBloxhamGerwarth2011111-69] Bloxham & Gerwarth 2011, str. 111.

[FOOTNOTELevy2009-70] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Levy 2009.

[FOOTNOTEMcCormick201472-71] McCormick 2014, str. 72.

[FOOTNOTEYeomans2015132-72] Yeomans 2015, str. 132.

[FOOTNOTERamet2006312-73] Ramet 2006, str. 312.

[FOOTNOTELevy201161-74] Levy 2011, str. 61.

[FOOTNOTEFischer2007228-75] Fischer 2007, str. 228.

[FOOTNOTEByford202010-76] v Byford 2020, str. 10.

[FOOTNOTEYeomans201316-77] Yeomans 2013, str. 16.

[FOOTNOTEYeomans20132-78] Yeomans 2013, str. 2.

[FOOTNOTELevy201169-79] Levy 2011, str. 69.

[FOOTNOTETomasevich2002726-80] Tomasevich 2002, str. 726.

[FOOTNOTEPavlowitch200834Yeomans201521-81] Pavlowitch 2008, str. 34; Yeomans 2015, str. 21.

[FOOTNOTEPavlowitch200834Yeomans20153-82] Pavlowitch 2008, str. 34; Yeomans 2015, str. 3.

[FOOTNOTEParis1961-83] Paris 1961.

[FOOTNOTELevy201170-84] Levy 2011, str. 70.

[FOOTNOTELevy201170–71-85] v Levy 2011, str. 70–71.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010-86] Weiss-Wendt 2010.

[87] Đurić Mišina, Veljko (29. 10. 2020). „Nemački oficiri o broju žrtava u Jasenovcu”. Muzej žrtava genocida Beograd (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEHorstenau2007-88] Horstenau 2007.

[FOOTNOTELituchy2006-89] Lituchy 2006.

[FOOTNOTEBulajić2002231-90] Bulajić 2002, str. 231.

[FOOTNOTELevy201172-91] v ^g Levy 2011, str. 72.

[FOOTNOTEFriedlander1987SchindleyMakara2005149Lituchy2006220-92] Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, str. 149; Lituchy 2006, str. 220.

[FOOTNOTEFriedlander1987SchindleyMakara200542,_393Антонић2007Byford202010-93] Friedlander 1987; Schindley & Makara 2005, str. 42, 393; Antonić 2007; Byford 2020, str. 10.

[94] Oschlies, Wolf (20. 12. 2009). „Kinder-KZs der kroatischen Ustasa-Terroristen im Zweiten Weltkrieg | ZbE”. www.zukunft-braucht-erinnerung.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 15. 9. 2023.

[FOOTNOTELukić1980Fumić2011-95] Lukić 1980; Fumić 2011.

[FOOTNOTEVuselica2009321–323Grünfelder2010101—106-96] Vuselica 2009, str. 321–323; Grünfelder 2010, str. 101—106.

[FOOTNOTEBulajić2002-97] Bulajić 2002.

[FOOTNOTEHilberg2003[httpsarchiveorgdetailsdestructionofeur00hilb_0page760_760]-98] Hilberg 2003, str. 760.

[FOOTNOTEMiletic1986766,_921-99] Miletic 1986, str. 766, 921.

[FOOTNOTESavez_jevrejskih_opština_Jugoslavije2003144—145-100] Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, str. 144—145.

[FOOTNOTESavez_jevrejskih_opština_Jugoslavije198540—41,_58,_76,_151Peršen1990105Savez_jevrejskih_opština_Jugoslavije2003144—145Shelach1990196-101] Savez jevrejskih opština Jugoslavije 1985, str. 40—41, 58, 76, 151; Peršen 1990, str. 105; Savez jevrejskih opština Jugoslavije 2003, str. 144—145; Shelach 1990, str. 196.

[FOOTNOTEShelach1990196–197-102] Shelach 1990, str. 196–197.

[103] Milekic, Sven (6. 10. 2014). „Odata počast žrtvama dečjeg logora u Sisku”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.

[РТС-104] Zarić, Slađana (26. 2. 2021). „„Dijanina deca“ – istinita svedočenja dece iz Jasenovca”. www.rts.rs (na jeziku: srpski). RTS :: Film i TV. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEЛомовић,_Магазин_Политика2013-105] Lomović, Magazin Politika 2013.

[FOOTNOTEЛомовић2013-106] Lomović 2013.

[FOOTNOTEBudisavljević2003284–85Lomović201428-107] Budisavljević 2003, str. 284–85; Lomović 2014, str. 28.

[FOOTNOTEКољанин2007197-108] Koljanin 2007, str. 197.

[FOOTNOTEМилекић2021125,_127—128,_132—134-109] Milekić 2021, str. 125, 127—128, 132—134.

[110] Mijatović, Vuk (16. 10. 2013). „„Novosti“ ugostile praunuka Diane Budisavljević”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEBudisavljević200320,_54Кољанин2007200-111] Budisavljević 2003, str. 20, 54; Koljanin 2007, str. 200.

[FOOTNOTEКољанин2007203-112] Koljanin 2007, str. 203.

[FOOTNOTEКољанин2007-113] Koljanin 2007.

[114] „Orden Diani Budisavljević”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). 7. 4. 2011. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[115] „Tadić odlikovao Đokovića”. www.rts.rs. RTS :: Društvo. 14. 2. 2012. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[116] „Poimenični popis žrtava”. www.jusp-jasenovac.hr. JUSP Jasenovac. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[117] Smreka, Jelka (17. 07. 2011). „Stara Gradiška”. Arhivirano iz originala 17. 07. 2011. g. Pristupljeno 2022-01-30. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)

[FOOTNOTEIsraeli2013-118] Israeli 2013.

[FOOTNOTETomasevich2002404Israeli2013-119] Tomasevich 2002, str. 404; Israeli 2013.

[FOOTNOTEGoldstein1999[httpsarchiveorgdetailscroatiahistory0000goldpagen147_134]-120] Goldstein 1999, str. 134.

[121] „Komemoracija za decu žrtve ustaškog logora u Sisku”. JMU Radio-televizija Vojvodine. 6. 10. 2012. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[122] „Osnovan prvi ustaški sabirni logor Danica 15.04.1941”. Antifašistički VJESNIK. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEHimkaMichlic2013-123] Himka & Michlic 2013.

[FOOTNOTEBasta1986176-124] Basta 1986, str. 176, "Posebno ističem da je u početku ljeta izvršena u Jasenovcu likvidacija logorg Đakovo. Tom je likvidacijom rukovodio Joso Matković, ustaški poručnik. Kod te likvidacije logora Đakovo računam da je pobijeno oko 2-3 hiljade Židovki i njihove …".

[FOOTNOTESkolnik2007-125] Skolnik 2007.

[FOOTNOTEGoldstein115—116-126] Goldstein, str. 115—116.

[127] „kerestinec – zagrebsebori”. sites.google.com. Arhivirano iz originala 28. 01. 2012. g. Pristupljeno 2022-01-30.

[128] „Nemački logor na Starom sajmištu”. Ester (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 07. 06. 2023. g. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[129] „POSETA STAROM SAJMIŠTU”. www.starosajmiste.info. Logor na Sajmištu Istorija logora. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[130] Dokumenat u Istorijskom arhivu PK SK Vojvodine, k-472, elaborat o domaćim Nemcima za srez rumski, str. 33.

[FOOTNOTEBiondich2011-131] v Biondich 2011.

[FOOTNOTEMcCormick2014-132] McCormick 2014.

[FOOTNOTEPyle2001132-133] Pyle 2001, str. 132.

[FOOTNOTELukajić2005-134] Lukajić 2005.

[135] „Svedočenje Borislava Ševa iz Piskavice o pravljenju sapuna u Jasenovcu”. jadovno.com (na jeziku: srpski).

[136] State-commission, str. 14, 27, 31, 42-43, 70

[FOOTNOTEParis1961132-137] Paris 1961, str. 132.

[FOOTNOTEGoñi2002202-138] Goñi 2002, str. 202.

[FOOTNOTEKing2012-139] King 2012.

[FOOTNOTERamet2006119-140] v Ramet 2006, str. 119.

[FOOTNOTETomasevich2002536-141] Tomasevich 2002, str. 536.

[FOOTNOTEParis1953104-142] Paris 1953, str. 104.

[FOOTNOTEParis195382-143] Paris 1953, str. 82.

[FOOTNOTEParis195360-144] Paris 1953, str. 60.

[FOOTNOTERamet2006120-145] Ramet 2006, str. 120.

[FOOTNOTEParis195359-146] Paris 1953, str. 59.

[FOOTNOTECopley1992-147] Copley 1992.

[FOOTNOTECornwell2000252-148] Cornwell 2000, str. 252.

[FOOTNOTEZatezalo2005228-149] Zatezalo 2005, str. 228.

[FOOTNOTEZatezalo2005132–136-150] Zatezalo 2005, str. 132–136.

[FOOTNOTEZatezalo200579-151] Zatezalo 2005, str. 79.

[FOOTNOTEBulajić1989254-152] Bulajić 1989, str. 254.

[FOOTNOTEZatezalo2005186-153] Zatezalo 2005, str. 186.

[FOOTNOTEZatezalo2005186–187-154] Zatezalo 2005, str. 186–187.

[FOOTNOTEGoldstein2013-155] Goldstein 2013.

[FOOTNOTEGoldstein2013128-156] Goldstein 2013, str. 128.

[FOOTNOTEGoldstein2013129-157] Goldstein 2013, str. 129.

[FOOTNOTERivelli199892-158] Rivelli 1998, str. 92.

[FOOTNOTESingleton1985-159] Singleton 1985.

[FOOTNOTEGoldstein2013131-160] Goldstein 2013, str. 131.

[FOOTNOTEGoldstein2013131–132-161] Goldstein 2013, str. 131–132.

[FOOTNOTEYeomans201911-162] Yeomans 2019, str. 11.

[FOOTNOTEYeomans201911–12-163] Yeomans 2019, str. 11–12.

[FOOTNOTEGoldstein2013135-164] Goldstein 2013, str. 135.

[tportal.hr-165] Pilsel, Drago (16. 7. 2011). „Zašto HSS-u smeta Spomen-dom žrtvama ustaškog terora u Glini?”. tportal.hr. Pristupljeno 15. 9. 2023.

[FOOTNOTELockeLittell1996-166] Locke & Littell 1996.

[FOOTNOTEFalkFalk1990-167] Falk & Falk 1990.

[FOOTNOTEFalkFalk199067-168] Falk & Falk 1990, str. 67.

[FOOTNOTEZatezalo2005286-169] Zatezalo 2005, str. 286.

[FOOTNOTEZatezalo2005304-170] Zatezalo 2005, str. 304.

[FOOTNOTEZatezalo1989180-171] Zatezalo 1989, str. 180.

[172] Perrone, Fiorella (2017). „The Horror in the Balkans. Civilian Victims in the Second World War in the Former Yugoslavia - L'Osservatorio: research centre on civilian victims of conflicts”. www.losservatorio.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEБосанско_Грахово_у_народноослободилачком_рату197160-173] Bosansko Grahovo u narodnooslobodilačkom ratu 1971, str. 60.

[FOOTNOTEZatezalo2005126-174] Zatezalo 2005, str. 126.

[FOOTNOTEŠkiljan2010-175] Škiljan 2010.

[176] „Sedamdeset i devet godina od ustaškog masakra nad Srbima u Slavoniji”. REGION - RTRS (na jeziku: srpski). 12. 1. 2021. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[FOOTNOTEKorb2010-177] Korb 2010.

[FOOTNOTEGraif2018437-178] Graif 2018, str. 437.

[FOOTNOTECvetković2009-179] Cvetković 2009.

[FOOTNOTEHistoriae_patriaeque_cultor2019-180] Historiae patriaeque cultor 2019.

[FOOTNOTESchindleyMakara2005362-181] Schindley & Makara 2005, str. 362.

[FOOTNOTEBergholz2012-182] Bergholz 2012.

[FOOTNOTEGoldstein2013120-183] Goldstein 2013, str. 120.

[FOOTNOTEGreerMoberg2001142-184] Greer & Moberg 2001, str. 142.

[185] Dulic, Tomislav (22. 11. 2011). „Gacko massacre, June 1941”. sciencespo.fr (na jeziku: engleski). Sciences Po Mass Violence and Resistance – Research Network. Pristupljeno 14. 9. 2023.

[FOOTNOTEBergholz2016-186] Bergholz 2016.

[FOOTNOTEBulajić199256-187] Bulajić 1992, str. 56.

[FOOTNOTEBulajić1989-188] Bulajić 1989.

[FOOTNOTEHoare2006202–203-189] Hoare 2006, str. 202–203.

[FOOTNOTEYeomans2011194-190] Yeomans 2011, str. 194.

[FOOTNOTESokol2014-191] Sokol 2014.

[FOOTNOTESarajevo_u_revoluciji1977-192] Sarajevo u revoluciji 1977.

[FOOTNOTEBalić2009-193] Balić 2009.

[FOOTNOTEYeomans201524-194] Yeomans 2015, str. 24.

[FOOTNOTELevy2009Škiljan2012-195] Levy 2009; Škiljan 2012.

[FOOTNOTETomasevich2002394-196] Tomasevich 2002, str. 394.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010148-197] Weiss-Wendt 2010, str. 148.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010157-198] Weiss-Wendt 2010, str. 157.

[FOOTNOTEWeiss-Wendt2010150-199] Weiss-Wendt 2010, str. 150.

[FOOTNOTERamet2006114-200] Ramet 2006, str. 114.

[FOOTNOTEŠkiljan2012-201] Škiljan 2012.

[FOOTNOTEYeomans2015178-202] v Yeomans 2015, str. 178.

[FOOTNOTEVuković2004-203] Vuković 2004.

[FOOTNOTEVuković2004431-204] Vuković 2004, str. 431.

[FOOTNOTEMcCormick201480-205] McCormick 2014, str. 80.

[FOOTNOTEParis1961100-206] Paris 1961, str. 100.

[FOOTNOTETomasevich2002398-207] Tomasevich 2002, str. 398.

[FOOTNOTERamet2006126Yeomans2015178–179-208] Ramet 2006, str. 126; Yeomans 2015, str. 178–179.

[FOOTNOTEMcCormick201481-209] McCormick 2014, str. 81.

[FOOTNOTEVuković2004430-210] Vuković 2004, str. 430.

[FOOTNOTERivelli1999171Vuković2004430-211] Rivelli 1999, str. 171; Vuković 2004, str. 430.

[FOOTNOTESimić1958139Dakina1994209Vuković2004431-212] Simić 1958, str. 139; Dakina 1994, str. 209; Vuković 2004, str. 431.

[FOOTNOTEMojzes201164-213] Mojzes 2011, str. 64.

[FOOTNOTEDjilas1991211-214] Djilas 1991, str. 211.

[FOOTNOTEMojzes201163-215] Mojzes 2011, str. 63.

[FOOTNOTEDjilas1991211Đurić1991127Paris1988197Vuković2004431-216] Djilas 1991, str. 211; Đurić 1991, str. 127; Paris 1988, str. 197; Vuković 2004, str. 431.

[FOOTNOTETomasevich2002542-217] Tomasevich 2002, str. 542.

[FOOTNOTETomasevich2002529-218] Tomasevich 2002, str. 529.

[FOOTNOTEGutman1990-219] Gutman 1990.

[FOOTNOTETomasevich2002531-220] Tomasevich 2002, str. 531.

[FOOTNOTETomasevich2002537-221] Tomasevich 2002, str. 537.

[FOOTNOTETomasevich2002565-222] Tomasevich 2002, str. 565.

[FOOTNOTETomasevich2002546-223] Tomasevich 2002, str. 546.

[FOOTNOTELemkin2008617-224] Lemkin 2008, str. 617.

[FOOTNOTEBurgess2005229-225] Burgess 2005, str. 229.

[FOOTNOTETomasevich2002547-226] Tomasevich 2002, str. 547.

[FOOTNOTEVelikonja2003170-227] Velikonja 2003, str. 170.

[FOOTNOTEБећировић2010-228] Bećirović 2010.

[FOOTNOTEBiondich2007-229] Biondich 2007.

[FOOTNOTEGoldsteinGoldstein2001559Levy2009-230] Goldstein & Goldstein 2001, str. 559; Levy 2009.

[FOOTNOTETomasevich2002566-231] Tomasevich 2002, str. 566.

[FOOTNOTETomasevich2002563–564-232] Tomasevich 2002, str. 563–564.

[FOOTNOTEBiondich200742—43-233] Biondich 2007, str. 42—43.

[FOOTNOTETomasevich2002555-234] Tomasevich 2002, str. 555.

[FOOTNOTETomasevich2002564-235] Tomasevich 2002, str. 564.

[FOOTNOTEVuković2004432-236] Vuković 2004, str. 432.

[FOOTNOTEGoldsteinGoldstein2001559,_578-237] Goldstein & Goldstein 2001, str. 559, 578.

[FOOTNOTEBudisavljević200320,_54-238] Budisavljević 2003, str. 20, 54.

[239] „Hrvatska zatrpava jame u koje su ustaše zakopavale Srbe”. Predsednik Republike Srbije (na jeziku: srpski). 22. 7. 2016. Pristupljeno 16. 9. 2023.

[encyclopedia.ushmm.org-240] v „Jasenovac”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 15. 9. 2023.

[FOOTNOTETomasevich2002736–737-241] Tomasevich 2002, str. 736–737.

[FOOTNOTEKočović2005113-242] Kočović 2005, str. 113.

[FOOTNOTEŽerjavić199310-243] Žerjavić 1993, str. 10.

[FOOTNOTEFalconi19703308-244] Falconi 1970, str. 3308.

[FOOTNOTETomasevich2002723-245] Tomasevich 2002, str. 723.

[FOOTNOTEŽerjavić199319-246] Žerjavić 1993, str. 19.

[FOOTNOTEBaker201532-247] Baker 2015, str. 32.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018-248] Adriano & Cingolani 2018.

[250] „Croatia”. yadvashem.org. Yad Vashem. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTETomasevich2002719-252] Tomasevich 2002, str. 719.

[FOOTNOTEJelavich1983-253] Jelavich 1983.

[FOOTNOTERamet19928-254] Ramet 1992, str. 8, Pavelić and his Ustaše henchmen alone were responsible for the liquidation of some 350,000 Serbs.

[FOOTNOTERamet20074-255] Ramet 2007, str. 4.

[FOOTNOTEHoare2014-256] Hoare 2014.

[FOOTNOTECharny1999-257] Charny 1999.

[FOOTNOTECharny199918–23-258] Charny 1999, str. 18–23.

[FOOTNOTEPayne200618–23-259] Payne 2006, str. 18–23.

[FOOTNOTEIsraeli201345-260] Israeli 2013, str. 45.

[FOOTNOTERapaić1999Krestić1998SANU1995Kurdulija1993Bulajić1992Kljakić1991-261] Rapaić 1999; Krestić 1998; SANU 1995; Kurdulija 1993; Bulajić 1992; Kljakić 1991.

[FOOTNOTELees1992TottenParsons2004Pollard2014-262] Lees 1992; Totten & Parsons 2004; Pollard 2014.

[FOOTNOTEKasapović2018-263] Kasapović 2018.

[264] „Ustasa”. .yadvashem.org (na jeziku: engleski). Yad Vashem. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[265] „Croatian President Mesic Apologizes for Croatian Crimes Against the Jews during the Holocaust”. www.yadvashem.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-30.

[266] „Wiesenthal Center Condemns Whitewash of Ustasha Crimes by MEP Ruža Tomašić”. www.wiesenthal.com. Pristupljeno 2022-01-30.

[267] „Mesić: Jasenovac je bio poprište genocida, holokausta i ratnih zločina”. www.index.hr (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2022-01-30.

[268] „Jutarnji list – 'HRVATSKA NIJEČE GENOCID POČINJEN U VRIJEME NDH' Željko Komšić pred dužnosnikom UN-a Hrvatsku usporedio s Republikom Srpskom”. www.jutarnji.hr (na jeziku: hrvatski). 2019-09-28. Pristupljeno 2022-01-30.

[269] „Hrvatska odala poštu žrtvama Jasenovca”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). 2014-05-05. Pristupljeno 2022-01-30.

[FOOTNOTEMojzes201147-270] Mojzes 2011, str. 47.

[FOOTNOTEBulajić200267-271] Bulajić 2002, str. 67.

[FOOTNOTEOdakBenčić2016-272] Odak & Benčić 2016.

[FOOTNOTEBiondich2005Levy2009Kasapović2018-273] Biondich 2005; Levy 2009; Kasapović 2018.

[FOOTNOTEMirkovic2000Kataria2015-274] Mirkovic 2000; Kataria 2015.

[275] „U slavu i čast Novomučenika jasenovačkih”. arhiva.spc.rs (na jeziku: srpski). Srpska Pravoslavna Crkva [Zvanični sajt]. 10. 9. 2016. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[276] „Novomučenik Vukašin”. arhiva.spc.rs (na jeziku: srpski). Srpska Pravoslavna Crkva [Zvanični sajt]. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEManhattan198648-277] Manhattan 1986, str. 48.

[FOOTNOTERamet200796-278] Ramet 2007, str. 96.

[FOOTNOTEKisić-Kolanović1996-279] Kisić-Kolanović 1996.

[280] „Ivica Matković”. jusp-jasenovac.hr (na jeziku: hrvatski). JUSP Jasenovac. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[281] „Dominik Hinko Piccilli”. jusp-jasenovac.hr (na jeziku: hrvatski). JUSP Jasenovac. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEAdrianoCingolani2018342–348-282] Adriano & Cingolani 2018, str. 342–348.

[FOOTNOTEFischer2007-283] Fischer 2007.

[FOOTNOTEDeutschland_Military_Tribunal1950604-284] Deutschland Military Tribunal 1950, str. 604.

[FOOTNOTEDeutschland_Military_Tribunal19501302–03-285] Deutschland Military Tribunal 1950, str. 1302–03.

[FOOTNOTETrial_of_the_Major_War_Criminals1947433-286] Trial of the Major War Criminals 1947, str. 433.

[287] „Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide”. Resolution 260 (III) A of the United Nations General Assembly (na jeziku: engleski). 9. 12. 1948 — preko Vikizvornika.

[FOOTNOTEAbtahiBoas2005267-288] Abtahi & Boas 2005, str. 267.

[FOOTNOTERavlić199712-289] Ravlić 1997, str. 12.

[FOOTNOTEStoverPeskinKoenig2016135-290] Stover, Peskin & Koenig 2016, str. 135.

[291] Kostić, Stevan (31. 1. 2020). „Blagoje Jovović, čovek koji je upucao Antu Pavelića”. www.rts.rs. RTS :: Društvo. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEHockenos2003-292] Hockenos 2003.

[293] Milekic, Sven (25. 7. 2018). „Novi zakon Španije može dovesti do izmeštanja posmrtnih ostataka ustaških lidera”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTERadonic2013Ramet2007273Walasek201684-294] Radonic 2013; Ramet 2007, str. 273; Walasek 2016, str. 84.

[FOOTNOTERamet2007273-295] Ramet 2007, str. 273.

[FOOTNOTEWalasek201683–84-296] Walasek 2016, str. 83–84.

[FOOTNOTEWalasek201684-297] Walasek 2016, str. 84.

[298] Glišić, Lidija (15. 12. 2006). „Razgovor sa dr.Srboljubom Živanovićem, članom Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu”. www.jasenovac-info.com (na jeziku: srpski). Jasenovac-info. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[FOOTNOTEKlasić2016-299] Klasić 2016.

[Yeomans-300] Yeomans, Rory (6. 6. 2018). „Kako se boriti protiv kulture laži hrvatskih revizionista”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.

[dailydot-301] Sampson, Tim (1. 10. 2013). „How pro-fascist ideologues are rewriting Croatia’s history”. The Daily Dot. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[302] Penić, Goran (10. 9. 2013). „'NDH NIJE BILA TOTALITARNA, A ŽRTVE U JASENOVCU POBILI SU PARTIZANI' Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije”. www.jutarnji.hr (na jeziku: hrvatski). Jutarnji list. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[303] Vladisavljevic, Anja (12. 4. 2019). „Održana odvojena komemoracija za žrtve logora u Jasenovcu”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.

[304] „Obeležen Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu”. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (na jeziku: srpski). 22. 4. 2020. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[влада-305] „Odata pošta žrtvama koncentracionog logora "Jadovno"”. srbija.gov.rs (na jeziku: srpski). Vlada Republike Srbije. 29. 6. 2014. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[306] Kljakić, Slobodan (26. 1. 2018). „Izložbu o Jasenovcu u UN odobrio Antonio Guteres”. Politika Online. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[307] Šegrt, Rade (26. 8. 2010). „Prvi put obilježeno stradanje djece”. Nezavisne novine (na jeziku: srpski). Pristupljeno 17. 9. 2023.

[308] Pančić, Teofil (10. 10. 2012). „Kraška jama usred Novog Sada - Kultura sećanja – Golubnjača, 30 godina posle”. www.vreme.com (na jeziku: srpski). Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[309] „Kvadratura kruga: Kako je nastala pesma Đurđevdan”. www.rts.rs (na jeziku: srpski). RTS :: RTS 1. 30. 4. 2016. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[310] „Wiesenthal Center Expresses Outrage At Massive Outburst of Nostalgia for Croatian Fascism at Zagreb Rock Concert; Urges President Mesic to Take Immediate Action”. www.wiesenthal.com (na jeziku: engleski). 18. 6. 2007. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[311] „Wiesenthal Center Slams Inclusion Of Fascist Singer Thompson In Croatian Football Team Celebration/ Reception In Zagreb”. www.wiesenthal.com (na jeziku: engleski). 18. 7. 2018. Pristupljeno 17. 9. 2023.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

p r u Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
Srbofobija Srpsko pitanje u Hrvatskoj Ustaše Rasno zakonodavstvo NDH Holokaust u NDH Velika Hrvatska Hrvatizacija Desrbizacija
Koncentracioni logori	Jasenovac I Bročice II Krapje III Ciglana IV Kožara V Mlaka VI Stara Gradiška Donja Gradina Gospićka grupa Gospić Jadovno Pag I Metajna Stupačinovo Kraške jame Velebita Danica Livno Hrvatska Dubica Đakovo Gornja Rijeka Jastrebarsko Jablanac Kerestinec Kruščica Lepoglava Lobor Sisak Tenja Caprag Vila Luburić Srem Sajmište Hrvatska Mitrovica
Masakri	Garavice Glina Gudovac Blagaj Prebilovci (Golubinka) Korita Ivanci Čelebić Grabovac Banski Sanski Most Voćin Čavaš Livanjsko polje Drakulić Pridvorica Draksenić Smiljan Piskavica i Ivanjska Cetingrad Stari Brod i Miloševići Rašića Gaj Prkos Vrginmost Korenica i Udbina Operacija Kozara Bosanska Gradiška Bosanska Dubica Palančište Donji Lapac Nova Gradiška Sarajevo Kravica
Religijski progon	Pokatoličavanje Srba Katolička crkva i ustaše Hrvatska pravoslavna crkva Germogen Maksimov Savić Marković Štedimlija Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu
Počinioci genocida	Ante Pavelić Mile Budak Mladen Lorković Andrija Artuković Mijo Babić Nikola Mandić Slavko Kvaternik Miroslav Filipović Vjekoslav Luburić Ljubo Miloš Dinko Šakić Jure Francetić Rafael Boban Mirko Puk Alija Šuljak Ademaga Mešić Viktor Gutić Tomislav Sertić Džafer Kulenović Antun Najžer Petar Brzica Juraj Rukavina Ivica Matković Dominik Pićili Julije Makanec Dido Kvaternik Đuro Gruić Božidar Kavran Josip Tomljenović Ante Vrban Božidar Kavran Barta Pulherija Krunoslav Draganović
Poznate žrtve	Sava Šumanović Rafailo Momčilović Špiro Bocarić Platon Jovanović Petar Zimonjić Slavko Zjalić Sava Trlajić Damjan Štrbac Dositej Vasić Georgije Bogić Mateja Stijačić Dušan Subotić Branko Dobrosavljević Jovo Bećir Mirko Lalatović Milo Bošković Miloš Mandić Nada Dimić Muhamed Mehmedbašić Milan Bakić Branko Jungić Sveti srpski novomučenici jasenovački Vukašin Mandrapa Sveti mučenici prebilovački Stana Arnaut Sveta deca mučenici, jastrebarski i sisački
Otpor	Ustanak u NDH 1941. Sanski Most Hercegovina Bosanska krajina Srb Banija Kordun Istočna Bosna Slavonija Napadi na garnizone NDH Proboj logoraša iz Kerestinca Proboj logoraša iz Jasenovca Nikola Vidović
Suđenja	Suđenje Milu Budaku Operacija Gvardijan Suđenje Alojziju Stepincu Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača
Memorijali	Muzej žrtava genocida Spomen-područje Jasenovac Kameni cvet Manastir Jasenovac Spomen područje Donja Gradina Topola užasa Spomen-područje Danica Spomen-područje Jadovno Muzej Nacionalnog parka Kozara Spomenik Revoluciji Spomen-park Garavice Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici Spomen-park Vraca Spomen-park Borik Spomen-park Dudik Spomen-područje Šušnjar Parcela 142 na groblju Mirogoj Spomenik Topola užasa Muzej Republike Srpske Obala jasenovačkih žrtava
Istraživači genocida	Viktor Novak Magnum Crimen Jozo Tomašević Vladimir Dedijer Smilja Avramov Milan Bulajić Antun Miletić Đuro Zatezalo Vasilije Krestić Jovan Mirković Miloš Hamović Gideon Grajf Veljko Đurić Mišina Rori Jeomans Dragan Cvetković Jasmina Tutunović-Trifunov Tomislav Dulić Nevenko Bratulin
U kulturi	Stojanka majka Knežopoljka Jama Na Kordunu grob do groba Šolaja Orlovi rano lete (knjiga, film) Kozara Nož Crne ptice Nepokoreni grad Krv i pepeo Jasenovca Zamke Kraj rata Braća po materi Jugoslavija u ratu 1941—1945. Zalazak stoleća / Testament L. Z. Dnevnik Diane Budisavljević Dara iz Jasenovca Zlatni rez 42
Poricanje	Jasenovac i pokušaj revizije istorije Josip Jurčević Igor Vukić Jakov Sedlar Jasenovac – istina Roman Leljak Mit o Jasenovcu Zlatko Hasanbegović Vikipedija na hrvatskom jeziku
Povezano	Dan sećanja u Srbiji Diana Budisavljević Milica Tepić Ljuban Jednak Srbomlat Srbosjek Slogani i pesme Za dom spremni Srbe na vrbe Sve do Drine! Evo zore, evo dana Jasenovac i Gradiška Stara Marko Perković Tompson Muslimanske rezolucije Slučaj Blajburg Terorizam u Jugoslaviji Međunarodna komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu Deklaracija o genocidu u Jasenovcu