Медах
| Медах | |
|---|---|
 Минијатура из Отоманског царства која приказује медах приповедање | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Медах |
| Место | Турска |
| Критеријум | Нематеријално културно наслеђе: |
| Референца | 37 |
| Упис | 2008. (32. седница) |
| Веб-сајт | https://ich.unesco.org/en/RL/arts-of-the-meddah-public-storytellers-00037 |
Медах представља уметност приповедања на драмски начин и често је заступљен у исламским земљама. Медах изводи турски традиционални приповедач. Он приказује све ликове пред мањом групом људи, најчешће у кафеима. Медах уписан је 2008. године на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Историјат[уреди | уреди извор]
Медах у турској култури уједињује традицију народних песника озана из преисламског периода и богату културу после прихватања исламске религије.[1] Медах је нарочито био заступљен у Отоманском царству. Један приповедач пред мањом скупином људи је изводио перформанс приповедања и игре различитих ликова. Медах може да користи и реквизите као што су кишобран, марамица или неко покривало за главу (капа, шешир) да би јасно сигнализирао промену карактера. Медах је био вешт у опонашању различитих гласова и имитације различитих дијалеката. Временски није био ограничен и прилагођавао се причи и интеракцији са публиком. Квалитет саме изведбе зависио је од атмосфере између приповедача и гледалаца, способности медаха да имитира, импровизује, приповеда вицеве који се односе на савремене догађаје. Друштвена и политичка критика је често била и предмет цензуре.[2] Највећи процват Медах постиже у другој половини 16. века у Истанбулу у коме се тада нагло повећао број кафеџиница где су медах приповедачи наступали.[1] Почетак и крај представе је био увек са укалупљеним фразама и клишеима. Затим су причане приче из старије турске традиције, некад нерелигиозне теме и теме из свакодневног живота. Нарочито су биле популарне љубавне народне приче блискоисточних народа.[1]
Где су учествовали[уреди | уреди извор]
Медаси су учествовали у кафанама где се служила кафа, каравансарајима, базарима, црквама. Углавном су наступали пред неписменим становништвом.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Aykut, Ksenija (2017). Турски фолклор. Лапово: Колор прес. стр. 84—86.
- ^ „Arts of the Meddah, public storytellers”. Унеско. Приступљено 1. 7. 2022.
- ^ „MEDDAHLIK VE MEDDAH HİKAYELERİ İLE İLGİLİ ÖNEMLİ BİR ESER"” (PDF). turkiyatjournal. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 08. 2021. г. Приступљено 1. 7. 2022.
