Часовничарски занат

С Википедије, слободне енциклопедије
Часовничарски занат
Израда сатова, радионица фабрике Lecoultre, 1903. Швајцарска
Нематеријално културно наслеђе
РегионШвајцарска, Француска
Светска баштина Унеска
Унеско ознака01560
Датум уписа2020
Сат, Пјер Морел, (око 1780–око 1835), Швајцарска
Сат, Пјер Морел, Швајцарска
Часовник, Жилијен Ле Рој (1686-1759), Француска

Часовничарски занат је делатност на раскршћу науке, уметности и технологије. То је вештина механичког рада и уметничке механике, а користи се за стварање часовничарских предмета дизајнираних за мерење и показивање времена (сатови, сатови са клатном, часовници и хронометри), уметничких аутомата и механичких андроида, скулптура и анимираних слика, музичких кутија и механичких птица певачица. Ови технички и уметнички објекти садрже механички уређај који генерише покрете или емитује звукове. Иако су углавном скривени, механизми такође могу бити видљиви, што доприноси естетици и поетској димензији објеката. Часовничарским занатом баве се часовничари.

Од 16. децембра 2020. године часовничарски занат и израда уметничке механике препознати су као Унесково нематеријално културно наслеђе Швајцарске и Француске.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Швајцарско-француски Лук Јура, који се протеже од Женеве до Базела, сматра се колевком европске индустрије мерења времена, са занатом који се ту вековима практиковао. Француски теолог Жан Kалвин, утицајни реформатор у Женеви током протестантске реформације, заправо је одиграо улогу у уграђивању часовничарства у регион. Забраном ношења украсних предмета 1541. године, "он је у ствари приморао златаре и друге драгуљаре да се окрену другачијој уметности: уметности сатова", наводи Федерација швајцарске индустрије сатова. Уградњу заната у град помогла је и чињеница да су бројни протестанти који су бежали од тужилаштва у Француској такође побегли у град, доносећи са собом вештину часовничарства.[2]

Историјски гледано, целе породице су биле укључене у праксу, развијајући праксе обуке и професионалне и породичне савезе. Вештине су се у почетку училе у школама за обуку. Данас часовничари такође деле своје знање путем онлајн блогова, форума, водича и заједничких пројеката.

Традиција данас[уреди | уреди извор]

Данас регија Јура и даље врви од произвођача сатова, великих и малих, са високо квалификованим занатлијама и мноштвом могућности обуке. Само у Швајцарској, 57.500 људи је запослено у овом сектору, који броји широк спектар занимања која су потребна за састављање кућишта и унутрашње механике прецизног сата. Часовничарство је трећи највећи извозни сектор у овој алпској земљи, са извозом од скоро 22 милијарде швајцарских франака (25 милијарди долара, 20 милијарди евра) 2019. године.[2]

Часовничарство комбинује индивидуалне и колективне, теоријске и практичне вештине у области механике и микромеханике. На овом француско-швајцарском подручју, дуж Лука Јура од Женеве до Шафхаузена и од Била до Безансона, велики број занатлија, компанија, школа, музеја и удружења промовише и преноси ове технике, које су и традиционалне и иновативне. Иако ово занатство служи првенствено економској функцији, такође је обликовало дневну друштвену стварност дотичних регија, као и њихову архитектуру и урбано планирање.[3]

Посетиоци имају прилику да открију креације и тајне ових занатлија на врху уметничке механике у Међународном центру за уметничку механику у Санте-Кроу, који излаже историјску збирку музичких кутија и аутомата, као и механичку радионицу како је изгледала почетком 20. века, укључујући и приказ неколико аутентичних машина.

УНЕСКО-в регистар[уреди | уреди извор]

Занатство механичког часовничарства и уметничке механике уписано је 2020. на листу нематеријалног културног наслеђа, за Француску и Швајцарску, с обзиром да обухвата прекогранична подручја. Ово означава признање традиције која је дубоко укорењена у регији Јура и коју њени становници високо цене.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Craftsmanship of mechanical watchmaking and art mechanics”. ich.unesco.org. Приступљено 13. 10. 2021. 
  2. ^ а б „Art of watchmaking gets UNESCO heritage status”. france24.com. Приступљено 13. 10. 2021. 
  3. ^ „Inclusion in UNESCO's heritage list”. fhs.swiss. Приступљено 13. 10. 2021. 
  4. ^ „CRAFTSMANSHIP OF MECHANICAL WATCHMAKING AND ART MECHANICS RECOGNISED BY UNESCO”. region-du-leman.ch. Приступљено 13. 10. 2021.