Рог (инструмент)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Хорна)
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Рог (вишезначна одредница).
Рог или хорна
Рог или хорна
ит.: corno
нем.: Horn
фр.: cor
ен.: horn
ру.: рог
Скраћеница
cor
Породица инструмената
лимени дувачки инструменти

Рог или хорна (енгл. horn, фр. cor, нем. Horn, рус. рог, итал. corno) је лимени дувачки музички инструмент од конусне, кружно вишеструко увијене цијеви са преградним вентилима, која започиње малим уским лијевком (наусник), а завршава већим, звоноликим проширењем. Звук се производи дувањем, а тонови дозирањем дувања и притиском пристима по вентилима. Овај рог је неформално познат као Француски рог.[1][1][2]

Шема рога или хорне
Тонски обим рога
Ловачки рог

Историјат[уреди]

Претеча рога или хорне је животињски рог. То је издубљен животињски рог или слонова кљова. Користио је у лову, касније у ратовима, религиозним церемонијама и као музика за играње.[2][3][1]

Израда рога[уреди]

Рог се прво се израђивао од животињског рога или слоноваче. Послије од жутог лименог лима, а данас и од металне легуре зване ново сребро.[3]

Принцип функционисања[уреди]

Осциловање ваздуха производи звук. Количина, континуитет, интензитет и дужина ваздушног стуба дају разнолике тонске елементе који уређени по одређеним правилима јесу музика. Свирач удувава ваздух, правећи ваздушну струју - стуб ваздуха . Дужина тог ваздушног стуба смањује или повећава излазни тон звука. Ову дужину одређују три уграђена преградна вентила који за дужину допунске цијеви коју они активирају, продужавају ваздушни стуб. Притиском на први вентил тон се снижава за цио степен, на други за поластепен, а на трећи за степен и по. Истовременим притиском на два вентила, или чак и на сва три, могу се остварити снижења све до интервала Умањене квинте. При овоме дужина ваздушног сутба варира од 3,36 до 5,50 метара. Предувавање на рогу или хорни иде чак до 16. аликвота, па и више. Зато је тонски распон врло велики: од ₁H до f² (изузетно чак и до b² ) у звуку, а у нотацији – пошто је хорна транспонујући интрумент in F – за чисту квинту више: од Fis до c³(f³), у виолинском или басовом кључу . Најбољи је средње високи регистар- приближно од f до c² (звучно) у којем рог или хорна располаже потпуном динамичком скалом у најбољем, тонски пуном и заобљеном, а изражајно распеваном или моћном звуку. Хорна је изразито невиртуозни инструмент поготово ако се пореди са гудачким или дрвеним дувачким инструментима.[3][2]

Начин свирања[уреди]

У најпримитивнијем рогу, ловчаком рогу, свирач приљубљеним уснама уз љевкасту уску наусницу рога удувани ваздушни стуб прекида титрањем својих усана и тако производи тонове. Послије проналаска вентила око 1813.г. рог коначно постаје музички инструмент у данашњем смислу ријечи.[3]

Свирач рог или хорну држи удесно, наниже од уста. Вентилима манипулише искључиво лијевом руком са три средња прста, док десном придржава инструмент, са шаком делимично завученом у сам излазни лијевак. Такав положај десне руке омогућава по потреби да свирач стиснутом песницом у лијевку, произведе пригушен звук инструмента. Наизмјенично отворен и затворен лијевак шаком десне руке, тзв. штоп, производи „ехо-ефекат“ којим ствара утисак да звук долази из даљине. Ова пригушења могу да изведу и посебно израђене „сордине“, (зарубљена купа од дрвета, картона, пластичне материје или , ријеђе, метала) које се стављају мјесто руке у излазни лијевак. Посебан ефекат који може да се изведе рогом или хорном јесте глисандо. Изводи се наглим форсирањем ваздушног млаза. Његово дејство је драстично и даје утисак урлика. Налази примјену само у посебном музичком контексту. Ради нарочитог истицања свучне снаге, у кулминацијама музичког тока, понекад се прописује подизање лијевка у вис. У омиљене динамичке ефекте спада и нагла промјена јачине – fp, као упечатљив акценат. Хорна је заузела редовно мјесто у оркестру и остала је њигов драгоцјен члан. Рог или хорну у својим музичким композицијама често користе: Моцарт, Бах, Хендл, Густав Малер, Камиј Сен-Санс, Пуленк, Рихард Штраус и други. Постоји обиман репертоар камерне музике писан за рог. Ту је и Брамсов композиција за рог, клавир и виолину.[3][1]

Врсте рога[уреди]

  • Ловачки, војнички, витешки и церемонијални
  • Музички
    • Једноструки рог . Користи јединствен систем цијеви повезаних вентилима.
    • Двоструки рог
      • Компензациони дупли рог
  • Рог са одвојивим звоном (лијевак)

Регистарске варијанте[уреди]

Познати хорнисти[уреди]

  • Херман Бауман – 1964. победник АРД Међународном музичком такмичењу . бивши први рог у различитим оркестрима, укључујући Штудгарстски симфонијски оркестар.
  • Радек Баборак - познати чешки свирач рога, бивши први рог у Берлинској филхармонији . Носилац Греми награде (1995).
  • Денис Мозак - бивши први рог Краљевске филхармоније .
  • Дале Цлевенгер - садашњи први рог Симфонијског оркестра у Чикагу .
  • Винсент Де Роса - бивши први рог у неколико холивудских оркестара .
  • Ричард Данбар - био је свирач француског рога.
  • Даглас Хил - бивши први рог Мадисон Симфонијског оркестра . Значајан композитор и наставник свирања.
  • Филип Мајерс - први рог Њујоршке филхармоније од 1980.г.
  • Џеф Нелсен - Канадски хорнист од 2000.г.
  • Шовани Пунто - рог виртуоз. Награда по њему носи име. Био је виолиниста, концертмајстор и композитор.
  • Давид Пиат - побједник ББЦ за младог музичара године у такмичењу 1988.г.и садашњи први рог Лондонског симфонијског оркестра .
  • Гинтхер Сцхилер - бивши први рог у Синсинатијском Симфонијском оркестру и оркестру Метрополитен опера .
  • Бари Туцквел - бивши први рог Лондонског симфонијског оркестра и аутор више књига о свирању хорни.
  • Радован Влатковић - 1983 победник АРД Међународног музичког такмичења , бившег први рог и солиста Симфонијског оркестра Радио Берлина, и професор на Универзитету Моцартеум у Салцбургу .
  • Вилијам ВЕРМЕУЛЕН - Међународно познати рог солиста и бивши први рог Симфонијског оркестра –Хонолулу. Садашњи први рог Симфонијског оркестра у Хјустону, професор на Универзитету Рајс. Ужива репутацију и највиши рејтинг код својих ученика у америчким оркестрима.[2][3] [1]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.
  2. ^ а б в г Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.г.
  3. ^ а б в г д ђ Деспић Д, Музички инструменти, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.г.

Спољашње везе[уреди]