Келтска харфа

С Википедије, слободне енциклопедије
Келтска харфа
Једна од три сачуване келтске харфе натале пре 16. века чува се на Тринити колеџу у Даблину
Други називикелтска харфа, ирска харфа, мала харфа
КласификацијаЖичани инструменти
Сродни инструменти
Педална харфа, лира

Келтска харфа, позната и као ирска харфа[1] је музички инструмент традиционалан код народа северозападне Европе код којих су опстали келтски језици и културно наслеђе. Аутохтона је у Ирској, Велсу, Шкотској и Британији.[1] Као и велика или педална харфа и келтска харфа је инструмент са жицама који захтева велику вештину и дуго вежбање. Некада је био повезан са галском владајућом класом. Појављује се на ирским и британским кованицама, грбу Републике Ирске, Монсерата, Уједињеног Краљевства и Канаде, као и на застави Монсерата.

Данас постоји неколико типова харфе, али се у класичној музици користе само педална или велика харфа и келтска или мала харфа.[2]

Године 2019. уметност и вештина свирања харфе у Ирској уврштена је на Унескову листу ематеријалног културног наслеђа човечанства.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Приказ харфисте из 11. века на ирској реликвији
Ирски пени из 1805. који приказује ирску харфу, дуго коришћену као национални симбол.

Рана историја харфе троугластог облика у Европи је спорна. Први инструмент повезан са традицијом харфе у галском свету био је познат као круит (енг. cruit). Ова реч је можда првобитно описивала другачији жичани инструмент, који личио на велшки крат (енг. crwth), стари инструмент налик лири.[4]

На острву Скај пронађен је зарезан комад дрвета за који неки научници верују да је део моста лире из гвозденог доба и да датира око 300. године пре нове ере. Ако се ово испостави као тачно, онда ће то бити најстарији преживели фрагмент неког музичког инструмента пронађен на тлу Европе вестерна,[5][6] иако су слике грчких лира много старије.

Најранији описи европске троугласте харфе, односно харфе са предњим стубом налазе се на цртежима уклесаим на пиктским каменовима из 8. века.[7][8][9][10][11][12] Познато је да су жице на пиктским харфама биле од коњске длаке. Од Пикта је инструмент стигао на југ, до Англосаксонаца који су обично користили жице израђене од животињских црева, а затим на запад до Келта са Шкотског горја и до Ирске.[13][14][15][16] До данас постоји укупно тринаест приказа било ког троугластог кордофонског инструмента из Европе старијих од 11. века, а дванаест их долази из Шкотске.[17]

Најраније ирски подаци о жичаним инструментима потичу из 6. века. Племство тог времена веома је ценило свираче таквих инструмената. Рани ирски закон из 700. године нове ере прописује да бардови (песници) и свирачи на харфи на банкетима требала да седе са племством, а не са обичним забављачима. Још један жичани инструмент из овог доба био је <i>тиомпан</i> (енг. tiompán), највероватније нека врста лире. Упркос многим доказима о постојању жичаних инструмената у Ирској, ниједан запис не описује како су ти инструменти изгледали, или како су се круит и тиомпан разликовали један од другог.[18]

На западној обали Шкотске у ирском контексту јављају се само два четвороугаона жичана инструмента, а обе резбарије датирају две стотине година после пиктских.[16] Први прави прикази ирске троугласте харфе појављују се тек крајем 11. века у реликвијару, а у 12. веку на камену.[11][16][19]

Ране слике келтске харфе нису уобичајене у шкотској иконографији, али на једном надгробном споменику у Шкотском горју, који датира око 1500. године, приказана је једна са типично великом звучном кутијом, украшеном келтским мотивима.[20] Ирска реликвија која датира око 1100. године и јасно приказује краља Давида са троугластом харфом.[21]

До данас су сачуване четири аутентичне харфе настале пре 16. века, а три од њих су келтског порекла. Једна се чува на Тринити колеџу у Даблину, док се друге две, а једна од њих је харфа краљице Мери чувају у Националном музеју Шкотске, у Единбургу.[22] Обе су примери мале харфе ниске главе и дуго се веровало да су направљене од граба, дрвета које није пореклом из Шкотске или Ирске.[23] Ова теорија је оповргнута 2015. године.[24] Све три харфе датирају из 15. века и верује се да су можда у Аргилу у западној Шкотској.[25][26]

Једна од највећих и најкомплетнијих колекција музике за харфу потиче из 17–18. века и дело је Турлока О’Каролана, слепог ирског путујућег харфисте и композитора. До данас је сачувано најмање 220 његових композиција.

Карактеристике и функција[уреди | уреди извор]

Калотипска фотографија ирског харфисте из 1845. године

Што се тиче израде, ирска и шкотска харфа могу се генерално сматрати истима. Главна карактеристика су металне жице. Историјски извори помињу различите врсте жица,[27] укључујући месингане и гвоздене, а неки научници такође заговарају употребу сребра и злата.[28] Жице су биле причвршћене за масивну звучну кутију која је исклесана од једног комада дрвета, обично од врбе, иако су у постојећим харфама идентификоване и друге врсте дрвета, између осталих јова и топола. Ове харфе имају ојачани закривљени стуб и масивни врат, бочно ојачан дебелим месинганим тракама. Жице, које се обично свирају ноктима, производиле су јасан звонак звук.[29] Ова врста харфе је такође јединствена међу једноредним троугластим харфама по томе што су прве две жице подешене на средини скале биле постављене на исту висину.[30]

Техника свирања[уреди | уреди извор]

Сматра се да је свирање келтске харфе некада било изузетно тешко. Због дуготрајне резонанције извођач је морао да пригуши жице које су управо одсвиране, истовремено док окида следеће, и то при брзом свирању. За разлику од уобичајене савремене праксе, лева рука је свирала високе тонове, а десна ниске. Некада се сматрало да са учењем свирања на харфи треба почети најкасније са седам година, међутим најбољи савремени харфисти су доказали да се ово умеће и вештина може постићи и у каснијим годинама.

Друштвена улога и опадање популарности[уреди | уреди извор]

Током средњовековног периода жичана харфа била је популарна широм келтских територија, од северног горја и западних острва Шкотске до југа Ирске. Међутим, келтски народи Шкотске и Ирске, иако су задржали блиске везе, већ су у 16. веку показивали извесне разлике у језику, музици и друштвеној структури.

У Ирској је харфа била аристократски инструмент, а харфисти су уживали висок друштвени статус који је био и озакоњен.[31] Покровитељство харфиста усвојили су Нормани и британски насељеници у Ирској до касног 18. века, иако је њихов положај у друштву увелико смањен увођењем енглеског класног система.[32]

Модерна келтска харфа у Канади

Забележена су имена неколико последњих чувених харфиста од средине 17. до средине 18. века.[33]

Средином осамнаестог века виолери (гуслачи) су заменили харфисте, што је можда последица све већег утицаја шкотске културе у келтском свету.[33]

Оживљавање[уреди | уреди извор]

Почетком 19. века, још док је стара келтска традиција изумирала, у Ирској је развијена нова харфа.[34] Направио ју је Џон Еган, произвођач педалних харфи из Даблина.

Нова харфа је била мала и закривљена као њене претходнице, али је имала жице од животињских црева и полутонски механизам попут педалне харфе, а њена звучна кутија је била лакша.[35] Крајем 19. века слична нова харфа постала је популарна у Шкотској као део келтског културног препорода.[36]

Данас је обновљено интересовање за харфу са металним жицама. Израђују се реплике и истражују древне технике свирања и терминологије.[37] Значајан догађај у оживљавању келтске харфе је Међународни фестивал харфе у Единбургу, који се одржава сваке године од 1982. године и укључује уметничке наступе и наставне радионице.[38]

Келтска харфа данас[уреди | уреди извор]

Данас се у класичној музици користе се келтска и педална харфа. Разлика између келтске и педалне харфе је у величини (келтска харфа је мања), броју жица и начину мењања тоналитета: педална харфа има 7 педала које се управљају ногама док келтска има такозване прештимаче који се подижу и спуштају руком.[39] Учење свирања на харфи обично се започиње управо на келтској харфи. Уместо некадашње харфе исклесане од једног комада врбе и са металним жицама, већина савремених харфи се прави од разних врста тврдог дрвета, са жицама од животињских црева или пластике, а уместо ноктима свирају се врховима прстију.[3]

Келтска харфа
Светска баштина Унеска
Званично имеСвирање харфе у Ирској
КритеријумМузика: Ирска
Референца1461
Упис2019. (14. седница)
Веб-сајтhttps://ich.unesco.org/en/RL/irish-harping-01461

Келтстка харфа, или популарно мала харфа, висине је од 80 до 140 cm. Зависно од модела има између 22 и 38 жица. Тежине је од 5,5 до 15 кг. Жице су обојене су у три различите боје: црвену, плаву и жуту. На црвеним жицама добија се тон Ц, на плавим Ф, док се остали тонови добијају на жицама жуте боје. Како би се повисила или снизила висину појединог тона уграђени су прештимачи[39] (називају се још и кукице или квачице), чијим померањем се жица скраћује, а тон повисује за пола степена. Кукице се налазе на врату харфе и могу се дохватити левом руком. Након вибрације жице звук се производи у резонантној кутији. Задња страна резонантне кутије има неколико правилно распоређених отвора који омогућавају уметање жица кроз резонантну плочу која се налази с горње стране резонантне кутије.[2]

Уметност и вештина свирања харфе у Ирској[уреди | уреди извор]

Келтска харфа је уско повезана са келтском културом, како средњовековном тако и модерном. Кроз историју је играо важну улогу у друштву, култури, политици и религији Келта и наставља да то чини и данас.[1] Свирање на харфи је један од централних елемената идентитета народа Ирске. Национални је симбол Ирске, где се свира више од 1000 година и слави се у ирској митологији, фолклору и књижевности. Харфу најчешће свирају жене деца, док су мушкарци харфисти нешто ређи. Свирање се учи једнако по слуху и по нотама.

Савремени харфисти сачували су стари репертоар и обезбедили његов континуитет, не запостављајући модерне стилове, а савремени харфисти који свирају на раним харфама са металним жицама су носиоци драгоценог музичког наслеђа. У другој половини 20. века дошло је до великог оживљавања интересовања за свирање харфе, захваљујући све већем уважавању улоге харфе у ирском идентитету, језику и култури. Данас у Ирској има око 1.500 харфиста и тај број стално расте. Године 2019. ирска уметност и вештина свирања харфе уврштена је на Унескову листу ематеријалног културног наслеђа човечанства[3]

Осим на грбу, ирска влада одлучила се за јединствен национални дизајн свих апоена ирских кованица евра. На њима је, на реверсу, приказана келтска харфа, традиционални симбол Ирске, украшена годином издања и натписом „Éire” - називом за Ирску на ирском језику.[40]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Celtic Harp Instrument Page: The Heavenly Instrument of the Ages”. Celtic Music Instruments. 6. 10. 2015. Приступљено 24. 6. 2022. 
  2. ^ а б Rački 2021, стр. 8
  3. ^ а б в „Irish harping”. UNESCO (на језику: енглески). Приступљено 24. 6. 2022. 
  4. ^ John Bannerman, 'The Clàrsach and the Clàsair' in Scottish Studies 30, 1991, pp. 3–4.
  5. ^ „'Europe's oldest stringed instrument' discovered on Scots island | Highlands & Islands”. News. 2012-03-28. Архивирано из оригинала 14. 7. 2012. г. Приступљено 2015-08-01. 
  6. ^ „Skye cave find western Europe's 'earliest string instrument'”. BBC News. 28. 3. 2012. 
  7. ^ Montagu, Jeremy (2002). „Harp”. The Oxford Companion to Music. London: Oxford University Press. стр. 564. ISBN 978-0-19-866212-9. OCLC 59376677. 
  8. ^ „The Anglo Saxon Harp”. Spectrum. 71 (2): 290—320. Apr. 1996.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  9. ^ „The Origins of the Clairsach or Irish Harp”. Musical Times. 53 (828): 89—92. фебруар 1912. JSTOR 907586. doi:10.2307/907586. 
  10. ^ Scotland, Insight Guides. Josephine Buchanan 2003, pp. 94 Published 2003 Langenscheidt Publishing Group.
  11. ^ а б John T. Koch Celtic Culture: A Historical Encyclopedia 2006. Published ABC-CLIO, pp. 1276.
  12. ^ Scotland's Music: A History of the Traditional and Classical Music of Scotland from Early Times to the Present Day. John Purser (2007) Mainstream Publishing Group.
  13. ^ A New History of Ireland, prehistoric and early history. Daibhi OCoinin (2005). Oxford University Press.
  14. ^ J. Keay & Julia Keay. (2000): Collins Encyclopaedia of Scotland, Clarsach, p. 171. Harper Collins publishers.
  15. ^ History Literature and music in Scotland 1700-1560 Russell Andrew McDonald 2002 University of Toronto Press, Arts Medieval Recent introduction from Scotland to Ireland of the triangular harp.
  16. ^ а б в Celtic Music History and Criticism Kenneth Mathieson 2001 Backbeat books p. 192
  17. ^ Alasdair Ross, "Pictish Chordophone Depictions", in Cambrian Medieval Celtic Studies, 36, 1998, esp. p. 41; Joan Rimmer, The Irish Harp, (Cork, 1969) p. 17.
    Also: Alasdair Ross discusses that all the Scottish harp figures were copied from foreign drawings and not from life, in 'Harps of Their Owne Sorte'? A Reassessment of Pictish Chordophone Depictions "Cambrian Medieval Celtic Studies" 36, Winter 1998
  18. ^ „Early Gaelic Harp”. earlygaelicharp.info. Приступљено 21. 9. 2021. 
  19. ^ The Story of the Irish Harp its History and Influences Norah Joan Clark (2003) North Creek Press
  20. ^ Rimmer 1969, стр. 35–37
  21. ^ Murray, Griffin (децембар 2014). „The Breac Maodhóg: A unique medieval Irish reliquary”. Cavan: History and Society (Edited by J. Cherry & B. Scott). 
  22. ^ „Early Gaelic Harp Info: old harps in museums”. www.earlygaelicharp.info. 
  23. ^ Rimmer 1969, стр. 35
  24. ^ Loomis, Karen A., Organology of the Queen Mary and Lamont Harps, PhD thesis, under the supervision of Edwin van Beek and Darryl Martin, University of Edinburgh, 2015.
  25. ^ See Sanger & Kinnaird 1992
  26. ^ See Caldwell 1982.
  27. ^ „Early Gaelic Harp Info: stringing”. www.earlygaelicharp.info. 
  28. ^ See Heymann 2003.
  29. ^ Rimmer 1969, стр. 34
  30. ^ Rimmer 1969, стр. 54
  31. ^ „Early Gaelic Harp”. earlygaelicharp.info. Приступљено 21. 9. 2021. 
  32. ^ Wall, Maureen (септембар 1959). „Carolan: the life, times and music of an Irish harper. 2 vols. i: pp. xv, 285; ii: pp. xiii, 200. London: Routledge and Kegan Paul. 1958. 84s.”. Donal O'Sullivan. 11 (44): 341—343. S2CID 164169833. doi:10.1017/S0021121400007847. Приступљено 24. 9. 2021. 
  33. ^ а б Sanger, Keith (ур.). „The final chords”. WireStrungHarp. Last Scottish harpers. 
  34. ^ „History (19th century)”. Early Gaelic Harp — преко www.earlygaelicharp.info. 
  35. ^ Rimmer 1969, стр. 67
  36. ^ see Collinson (1983)
  37. ^ „Ann Heymann”. Portland Clarsach. Приступљено 2013-10-09 — преко Pdxclarsach.wordpress.com. 
  38. ^ „About EIHF”. Edinburgh International Harp Festival. Приступљено 3. 2. 2022. 
  39. ^ а б Pejović, M. „Iscjeljujući zvuci harfe”. Monna Magazin. Архивирано из оригинала 26. 06. 2022. г. Приступљено 24. 6. 2022. 
  40. ^ „Irska”. Evropska centralna banka. 19. 4. 2021. Приступљено 24. 6. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Rački, Nives (2021). Početnica za harfu. Zagreb: Diplomski rad. Приступљено 19. 6. 2022. 


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Келтска_харфа&oldid=26898230”