Ustanak u Srbiji 1941.
| Ustanak u Srbiji 1941. | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Drugog svetskog rata u Jugoslaviji | |||||||||
 Teritorija Užičke republike 1941. godine | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Partizani Četnici (od 31. avgusta do 1. novembra) |
Jugoslovenska vojska u otadžbini (od 1. novembra) | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Josip Broz Tito Aleksandar Ranković Koča Popović Dragoljub Mihailović Dragutin Keserović Dragoslav Račić |
 Paul Bader Franc Beme Milan Nedić Kosta Pećanac | ||||||||
.svg)
Ustanak u Srbiji je jula 1941. godine podigla Komunistička partija Jugoslavije protiv osovinskih okupatora.
U početku su vršene diverzije i sabotaže po gradovima i na komunikacijama. Pristupanjem četnika ustanku, krajem avgusta, dolazi do bitke za Loznicu i oslobođenja prvog grada. Tek septembra 1941, kada je ustalo selo, Srbija se našla u požaru ustanka. Partizani i četnici zaposedali su gradove koje su posadne nemačke jedinice napuštale. Oružani ustanak ubrzo zahvata veći deo okupirane Srbije. Oslobođene su velike teritorije u zapadnoj i istočnoj Srbiji. Na tlu zapadne Srbije stvorena je najveća slobodna teritorija u okupiranoj Evropi poznata kao „Užička republika“. Vlast u njoj je bila dualna; partizanski centar ove slobodne teritorije nalazio se u Užicu, a četnički na Ravnoj gori.[1]
Razvojem ustanka, među ustanicima postaje veći očitiji ideološki raskol između dve frakcije. Na jednoj strani su pripadnici Četničkih odreda Jugoslovenske vojske ili četnici koji su lojalni izbegličkoj kraljevskoj vladi. Na drugoj strani su pripadnici Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije ili partizani koji se zalažu za revolucionarno uvođenje socijalizma i ukidanje monarhije. Četnički vođa Mihailović krajem oktobra napušta ustanak, i pokušava da stupi u pregovore sa kvislinškom vladom i sa Nemcima radi uništenja partizana, ali ne uspeva.
Okupator je ubrzo okupio veće snage i strašnim terorom ugušio ustanak u Srbiji, ali je ostatak partizanskih snaga prešao u Bosnu, gde su formirali Prvu proletersku brigadu. Nakon sloma ustanka, Srbija je uglavnom bila pacifikovana teritorija, sve do dolaska Crvene armije i povratka partizana u presudnoj bici za Srbiju 1944. U međuvremenu, četnici pokazuju sve manje sklonosti za borbu protiv nemačkih okupatora, a sve više za borbu protiv partizana. Uprkos tome, Mihailović je uspeo da se nametne kao jedini legalni predstavnik izbegličke vlade, koja je naložila da se sve snage otpora stave pod njegovu komandu.[2]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Nemci su smatrali da je uspostavom okupacije Jugoslavija likvidirana kao država. Kraljevina Jugoslavija je podeljena nakon Aprilskog rata između Nemačke, Kraljevine Italija, Mađarske i Bugarske, dok je na teritoriji današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine proglašena Nezavisna Država Hrvatska. Okupator je pljačkao materijalna dobra i odveo oko 350.000 vojnika u zarobljeništvo. Jevreji i druge nepodobni stanovnici i politički protivnici su hapšeni i odvođeni u logore. Najveći deo Srbije je organizovan u teritoriju Vojne uprave.[3] Nemci su za postavili Milana Aćimovića na čelo kvislinške Komesarske vlade.
Priprema za ustanak[uredi | uredi izvor]
Pripreme komunista za ustanak[uredi | uredi izvor]
Pripreme KPJ za ustanak počele su odmah posle Majskog savetovanja CK KPJ u Zagrebu, a Vojni komitet pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju formiran je sredinom maja. Tito je u depeši Kominterni 13. maja u kojoj stoji da se priprema ustanak koji će početi kada Nemačka napadne Sovjetski Savez. Ilegalni prelazak Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, iz Zagreba u Beograd, krajem maja, bio je od velikog značaja za razvoj Narodnooslobodilačke borbe u Srbiji. Nakon toga su održavane Okružne i Mesne konferencije KPJ.
Nemački napad je otpočeo 22. juna 1941. Kada su Nemci napali SSSR, iz Srbije su povukli svoje jedinice, a u gradovima su ostavili posadne trupe 704. pešadijske divizije, 714. pešadijske divizije i 717. pešadijske divizije. Ove divizije su sačinjavali uglavnom stariji vojnici poreklom iz Austrije. Komunistička partija Jugoslavije je procenila da su se stekli svi uslovi da se počne sa borbom. Ulazak Sovjetskog Saveza u rat razgoreo je nadu kod srpskog naroda, kao i optimizam da će se rat ubrzo završiti. Dragi Jovanović je beležio da je 22. juna na beogradskim ulicama vladala atmosfera kao 27. marta.[4] U Mačvi su seljaci vadili kolje iz taraba da se sovjetski padobranci ne bi nabili pri padu. U Beogradu su postavljani osmatrači na višespratnice da jave dolazak sovjetskih aviona. U Banatu su se obrazovale sanitetske grupe za pomoć padobrancima.[5]
Pristalice komunista oko Srđana Budisavljevića u Ministarstvu unutrašnjih poslova Simovićeve vlade uništili komunističku kartoteku predratne policije. Tako da, kada počinju masovna hapšenja komunista posle napada na SSSR, komunisti u Srbiji nisu bili tako vidljivi za Gestapo.[6]
Odluka o pripremama za oružanu borbu u Srbiji doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju kome su prisustvovali: Aleksandar Ranković, Spasenija Babović, Đuro Strugar, Moma Marković, Ivo Lola Ribar, Blagoje Nešković, Vukica Mitrović, Mirko Tomić, Miloš Matijević, Ljubinka Milosavljević, Vasilije Buha i Milovan Đilas. Na sastanku je došlo do rasporeda partijskih instruktora za pojedine krajeve Srbije. S obzirom na predstojeće zadatke rešeno je da se bez odlaganja pristupi obrazovanju naoružanih grupa, ubrza prikupljanje oružja i sanitetskog materijala.[7]
Instruktori su posle sastanka krenuli u unutrašnjost Srbije. Moma Marković je do kraja juna 1941. održao sastanke sa okružnim komitetima u Jagodini, Nišu i Zaječaru; Mirko Tomić je bio zadužen za Kruševac, Vasilije Buha je otišao u Niš, Milan Mijalković u Užice i Čačak, Miodrag Ivković u Šabac; Miloš Minić je već bio u Valjevu, a Petar Stambolić u Pomoravlju. Formiran je veliki broj mesnih desetina i nekoliko partizanskih odreda. Prikupljene su znatne količine oružja i municije.
Dana 27. juna je obrazovan Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije. Na čelu se nalazio Josip Broz, a članovi su bili: Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranković, Rade Končar, Franc Leskošek, Sreten Žujović, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović.
U Beogradu, u kući Vladislava Ribnikara, je 4. jula održana sednica CK KPJ na kojoj su prisustvovali Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović i Sreten Žujović. Na sastanku je doneta odluka o otpočinjanju diverzija i manjih oružanih napada, dok je konstatovano da za opštenarodni ustanak nije vreme pošto je ustanicima nedostajalo oružje. Komunisti su verovali da će SSSR do kraja godine slomiti nemačku ofanzivu. Tada je formiran Štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Srbije u sastavu: Sreten Žujović, Filip Kljajić, Branko Krsmanović, Nikola Grulović i Rodoljub Čolaković. Komandant Glavnog štaba Josip Broz Tito je rešio da ustanak treba započeti u zapadnoj Srbiji i tamo stvoriti oslobođenu teritoriju koja će poslužiti kao baza razvijanju ustanka u drugim krajevima. Ovaj datum se u SFRJ obeležavao kao Dan borca.
Od 5. jula 1941. pojavio se proglas Komunističke partije u kome se srpski narod poziva na borbu protiv okupatora, jer je pitanje „biti ili ne biti“. Nije se smelo oklevati, srpski narod se morao setiti slavne prošlosti i ne slušati „kukavice i malodušnike" koji su pozivali na čekanje. Komunisti su pozivali da se stane na stranu „nepobedive slovenske Rusije", na čijem je čelu „veliki sin ruskog naroda - Staljin". U okružnici PK KPJ za Srbiju početkom jula 1941. isticalo se da je kucnuo čas da komunisti povedu otvorenu borbu protiv okupatora, da organizuju partizanske odrede, u zaleđu neprijatelja raspiruju partizanske borbe, pale ratne fabrike i skladišta, ruše železnice i telefonsko-telegrafske veze, uništavaju aerodrome, organizuje skrivanje žita i slično.[8] Izlaskom udarnih grupa iz gradova počelo je formiranje prvih partizanskih jedinica.
Pripreme Draže Mihailovića za ustanak[uredi | uredi izvor]
Odlazak u zarobljeništvo nakon Aprilskog rata izbegao je pukovnik Dragoljub Mihailović, koji se sa svojim pratiocima sklonio na Ravnoj gori 13. maja 1941. U Aprilskom ratu, Mihailović je bio načelnik štaba Druge armije u severoistočnoj Bosni. Ravna gora je zabačena visoravan, u kojoj je prisustvo Nemaca bilo slabo, dok su lokalna uprava i žandarmerija ostale netaknute. Prvih nekoliko meseci, Mihailović je sa Ravne gore pokušavao da stupi u vezu sa nezarobljenim oficirima koji su sakrili ili osnovali svoje odrede, razvije obaveštajnu mrežu, stupi u kontakt sa vladom u izbeglištvu i vrbuje pod svoju komandu činovnike i žandarme. Uz pomoć činovnika sastavljao je spiskove rezervista i regruta. Jedini civili u njegovoj organizaciji bili su članovi Srpskog kulturnog kluba Dragiša Vasić i Stevan Moljević.[9]
Mihailović je bio stava da će rat dugo trajati. Svoju prvu javnu pojavu imao je u Tometinom Polju 28. juna, gde je narodu okupljenom na vašaru održao govor u kom je izjavio da su pripreme za ustanak završene, ali da još uvek nije kucnuo trenutak.
Ustanak[uredi | uredi izvor]
U valjevskom kraju su formirane prve partizanske i četničke jedinice.
Za početak ustanka u Srbiji uzima se oružana akcija Rađevačke partizanske čete 7. jula 1941. u Beloj Crkvi kod Krupnja, gde se na Ivanjdan održavao se tradicionalan seoski vašar. Tu je došla grupa od petnaestak partizana iz Rađevske partizanske čete, predvođenih komandantom Mišom Pantićem i političkim komesarom Žikicom Jovanovićem Špancem. Partizani su okupljeni narod pozvali u borbu protiv okupatora. Govorili su lekar Miša Pantić iz Valjeva, student prava Vladan Bojanić iz Bele Crkve i Žikica Jovanović Španac, novinar iz Valjeva i španski borac. Žandari Bogdan Lončar i Milenko Braković su pokušali da rasture skup, zabranjen u uslovima okupacije. Partizani su otvorili vatru i ubili oba žandarma.[10]
Razvoj ustanka[uredi | uredi izvor]
Ustanak se proširio prvo na zapadnu, a zatim i na druge krajeve Srbije. Tokom jula i avgusta 1941. štampani su mnogobrojni proglasi rukovodstva Partije i SKOJ-a, s pozivom na oružanu borbu protiv okupatora. Komunističke grupe su početkom jula 1941. presekle telegrafsko-telefonske veze na pruzi Niš - Leskovac; u Beogradu je 4. jula presečen glavni vod Beogradske radio-stanice; udarne grupe u Beogradu izvršile su „mnoštvo demonstrativnih i sabotažnih akcija" (paljenje štampe, zapaljena je garaža „Prišić", presecane PTT veze, paljeni nemački kamioni, izazvan požar u garaži „Ford" u Grobljanskoj ulici, paljeni vagoni sa senom na železničkoj stanici itd.).
Komesarijat unutrašnjih poslova Milana Aćimovića registrovao je u julu 220 sabotaža. Napadane su policijske i žandarmerijske patrole, seoske opštine i sreska načelstva, železničke pruge, a 22. jula 1941. oslobođeno je mesto Valjevska Kamenica. Nemački predstavnik Feliks Bender izvestio je 22. jula 1941. Ministarstvo inostranih poslova da razne grupe „odlučnih komunista u jačini od oko 60-100 ljudi koji, delom dobro naoružani ... preduzimaju teroristička dela prema srpskom stanovništvu, odvode ili ubijaju srpske činovnike, vrše sabotaže" itd. Bender pominje i ubistva nemačkih vojnika (ubistvo jednog nemačkog natporučnika kod Topole; i 8 nemačkih vojnika-pionira); napadani su vozovi i kamioni, izvršeno nekoliko sabotaža na vojnim objektima. Nemački predstavnik saopštava da je srpska žandarmerija nanela gubitke komunistima, ali da ih je i sama pretrpela.[11]
Bender je 28. jula javio da se komunistički napadi nastavljaju, a par dana kasnije čak govori o opasnosti od opšteg ustanka. Za srbijanske kvislinge opasnost se uvećavala i zato što je, uporedo sa komunističkom akcijom u Srbiji, otpočela i aktivnost u Banatu. Žandarmeriji je to nametalo razvlačenje snaga, sve do ugroženih područja od Zrenjanina do Kikinde.
Za bazu ustanka odabrana je zapadna Srbija, zbog topografije tla (brdoviti i šumom obrasli tereni), i borbenog življa koje je pružilo jak otpor okupatoru u prošlom ratu. Radilo se o slivu Zapadne Morave, do pojasa Drine.[12]
Komunističko rukovodstvo je na prvo mesto stavljalo stvaranje i jačanje partizanskih odreda koji bi se naoružavali razoružavanjem žandarma i nemačkih vojnika, napadima na neprijateljske transporte i skladišta. Stvaranje pokretnih partizanskih odreda upućivalo je na oružani ustanak kao glavni cilj. Glavni štab NOPO Srbije je 8. avgusta je tendencije stvaranja seoskih desetina koje bi čuvale sela i ostajale kod kuća nazivao „oportunističkim“.[13] Do sredine avgusta u Srbiji je obrazovan 21 partizanski odred. Prvi partizani bili su isključivo komunisti, članovi SKOJ-a, simpatizeri KPJ, uglavnom radnici, studenti i đaci. Do kraja avgusta formirani su: Valjevski, Posavski, Kosmajski, Prvi šumadijski, Drugi šumadijski, Užički, Boljevački, Čačanski, Mačvanski, Kopaonički, Rasinski, Pomoravski, Kraljevački, Posavski, Ozrenski, Požarevački, Toplički, Kragujevački, Kukavički (Leskovački), Krajinski i Vranjski partizanski odred.[3]
Dana 13. avgusta je objavljen Apel srpskom narodu protiv ustanka, a par dana potom i novčane nagrade za ubistvo ustanika. Nemci su u toku avgusta registrovali 242 diverzije na urede, žandarmerijske stanice, železnice, telefonske vodove, rudarska i privredna preduzeća. Dotadašnji gubici u ljudstvu iznosili su 22 ubijena vojnika i 17 ranjenih. Prvih dana septembra nemački gubici višestruko su se uvećali.[14] Okupatori su streljali i vešali u Beogradu (na Terazijama), u Užicu, Prnjavoru u Mačvi, Aranđelovcu, Kragujevcu, Šapcu i drugim mestima. Ni pooštravanje represije u avgustu 1941 nije moglo zaustaviti rastući otpor: "do kraja avgusta streljano je oko 1.000 komunista i Jevreja ili je obešeno ispred kuća bandita, čak je jedno celo selo spaljeno, nisu mogle zaustaviti stalno jačanje naoružanih ustanika."[15]
Razvojem ustanka u Srbiji, oreol nepobedivosti Vermahta je uzdrman. Nemci su se suočili sa razvojem ustanka, koji je ugrožavao saobraćaj i eksploataciju sirovina. Nemci su čak pomišljali i na prevođenje saobraćaja za Grčku zaobilaznim putem.[16] Njihove slabe posadne snage (704, 714. i 717. pešadijska divizija) nisu bile u stanju da izađu na kraj s ustanicima. Moral trupa bio je usled brojnih neuspeha uzdrman, i Vermaht javno ismejan. Septembra 1941. godine izgledalo je kao da nemačke trupe ne mogu još dugo izdržati.[17]
U noći između 29. i 30. avgusta partizani su napali Ub, i skoro ga zauzeli, osim osnovne škole u koju su se utvrdili Nemci.
Četničko pristupanje ustanku[uredi | uredi izvor]
Kada je počela organizovana partizanska borba, nekoliko četničkih vođa, prvobitno bez saglasnosti svog vođe Mihailovića[17], poneto talasom ustanka, uključilo se u borbu. Mihailović nije nameravao da još krene sa borbom, već da se priprema i naoružava, čekajući povoljan trenutak. On je cenio da je okupator jači u svakom pogledu, da bi borba protiv njega bila kontraproduktivna. Učestvovanje četničkih snaga u borbama protiv okupatora u Srbiji je bilo dobrim delom iznuđeno strahom da partizanske snage ne preotmu uticaj u narodu.[3] Oficiri nisu mogli dozvoliti da borbom rukovode golobradi mladići i laici iz redova učitelja, studenata, radnika i seljaka. To pogotovu nisu mogli dozvoliti oficiri koji su bili kompromitovani Aprilskim ratom i koje je narod već nazivao „svilenim“.[3]
U drugoj polovini avgusta 1941. Mihailović je izdao naredbu o formiranju četničkih odreda, sastavljenih od četa obveznika od 20-30 godina. Njihov zadatak je bio preuzimanje vlasti u momentu opšteg ustanka. Mihailović se proglasio legitimnim predstavnikom Jugoslovenske vojske i na osnovu ratnih zakona tražio odazivanje vojnih obveznika. Ove jedinice imale su ulogu da onemogućavaju pljačku i nasilje, sprečavajući istovremeno delovanje „razornih elemenata“.
Od kraja avgusta 1941. uspostavljali su se prvi dodiri između partizana i četnika. Već 25. avgusta 1941. bio je sačinjen sporazum komandanta Podrinjskog partizanskog odreda i komandanta Cerskog četničkog odreda kapetana Dragoslava Račića o zajedničkim borbama. Partizansko-četničko vojno sadejstvo došlo je do izražaja u zauzimanju Gornjeg Milanovca (800 partizana i 50 četnika Mihailovića), u napadima na Šabac (17 četa sa jedne i druge strane), prilikom blokade Valjeva, u borbama kod Kraljeva, u kojima je sudelovalo 23 partizanske i 19 četničkih četa, sa ukupno oko 4.000 boraca.[3]
Borbe za Loznicu[uredi | uredi izvor]
Bitka za Loznicu se odigrala 31. avgusta 1941. godine kada su ustanici napali Nemce u Loznici, nakon što su odbili da se predaju. Tokom ovih borbi poginuo je četnički komandant potpukovnik Veselin Misita, koji je predvodio napad na Nemce u Loznici.
Borba za Loznicu je bila najveći oružani sukob sa Nemcima do tada u okupiranoj Jugoslaviji.
Borbe za Krupanj[uredi | uredi izvor]
Posle trodnevnih borbi Krupanj su 3. septembra 1941. oslobodili delovi Valjevskog partizanskog odreda i četnički odredi popa Vlade Zečevića i poručnika Ratka Martinovića, koji su kasnije pristupili NOP-u.[18]
Oslobođenje Užica[uredi | uredi izvor]
Nakon što je ustanak uzeo maha, novopostavljeni komandujući general u Srbiji Franc Beme doneo je odluku da Nemci 21. septembra napuste Užice. Kolona je bila duga 6 kilometara i u njoj se kretalo 1.217 vojnika.[19]
Znajući za odlazak Nemaca, Radomir Đekić sa 100 četnika isti dan ulazi u Užice, gde se pridružuje Nedićevim ljudima. Kako je Kosjerić oslobođen 24. septembra izjutra, u užičkom okrugu ostalo je još neoslobođeno Užice u kome su se nalazili Pećančevi četnici i Nedićeva žandarmerija. Sa njima su povedeni razgovori da se Užice preda. Kad sporazum nije postignut, odlučeno je da se izvrši napad na grad. Uveče, 23. septembra sve tri partizanske čete bile su spremne za napad. Ranije toga dana, osećajući da se steže obruč oko grada, žandarmi su počeli da beže iz Užica. Sledećeg dana Nemci su bombardovali skladište municije u Krčagovu i druge objekte, pa je najveći deo četnika i žandarma napustio grad.[19]
Dok su Pećančevi četnici napuštali Užice, komandant partizanske grupacije Slobodan Sekulić poslao je u grad patrolu sa porukom načelniku Branku Barbuloviću da preda grad. Kako nije raspolagao nikakvim snagama za borbu protiv partizana, on je predao grad. Pored Zlatiborske, Račanske i Užičke partizanske čete uskoro su s vozom, kamionima i motociklima stigle i čete istočne grupe Užičkog NOP odreda, a sa severa preko Crnokose partizani Crnogorske čete.
U toku istog dana na okupu se našao ceo Užički NOP odred, tako da su sve njegove čete uveče promarširale kroz grad, a na žitnoj pijaci održan je veliki narodni miting na kome su govorili Želimir Đurić i Slobodan Sekulić. Na mestu gde su pre nekoliko dana visili obešeni borci Zlatiborske partizanske čete, stanovništvo Užica je pozdravljalo defile partizanskih jedinica.[19]
Borbe za Šabac[uredi | uredi izvor]
Nebojša Jerković, komandant Mačvanskog partizanskog odreda, došao je kod kapetana Dragoslava Račića, komandanta Cerskog korpusa, radi dogovora o napadu na Šabac.[20]
Borbe za Šabac vođene su od 22. septembra do 24. septembra 1941. godine. 24. septembra po podne opkoljenim Nemcima je došla u pomoć 342. nemačka pešadijska divizija, koja razbija ustanički obruč. Nemci su posle bitke za Šabac u znak odmazde izvršili ratni zločin prema civilnom stanovništvom, streljavši oko 2.100 građana Šapca i Mačve.[21] Mačvanski partizanski odred je posle neuspele opsade Šapca spao na polovinu boraca.[3]
Nastup 342. divizije u borbama za Šabac označio je početak velike nemačke ofanzive na ustaničku teritoriju.
Borbe za Kruševac[uredi | uredi izvor]
Bitka za Kruševac se odigrala 23. septembra 1941. godine između četnika i Nemaca tokom Drugog svetskog rata. Nemci su pružili žestok otpor iz gimnazije, koja je bila njihovo najjače utvrđene u gradu i očekujući da im stigne pojačanje. Iz pravca Stalaća stigao je nemački oklopni voz, posle čega Nemci razbijaju opsadu.
Nemci su ubrzo streljali u znak odmazde oko 80 srpskih civila. Nemci u Kruševcu nisu izvršili odmazdu „stotinu za jednog“, kao u drugim mestima u Srbiji.
Borbe za Gornji Milanovac[uredi | uredi izvor]
Dogovor o napadu na Nemce u Gornjem Milanovcu postignut je na sastanku između četnika i partizana u selu Lunjevici. Na sastanku je Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, postavljen za komandanta zajedničke četničko-partizanske akcije protiv Nemaca, a partizanski vođa, učitelj Milan Rakić za njegovog zamenika. Vučković je hteo da odgovori partizane od napada na Milanovac, ali je znao da će izostajanje četnika iz borbe biti štetno po njih.[22]
Početak napada na Gornji Milanovac određen je 28. septembra 1941. za tri sata ujutru. Posle par časova borbe, poručnik Vučković je ponudio opkoljenim Nemcima da se predaju, što su oni i prihvatili. Zarobljeni Nemci su kasnije sprovedeni na Ravnu goru.
Oslobođenje Čačka[uredi | uredi izvor]
General Franc Beme, komandant Srbije, naredio je 28. septembra napuštanje Čačka. U samom Čačku nije bilo bitke sa Nemcima. Partizansko-četničke snage su 1. oktobra 1941. ušle u Čačak, a potom je formirana zajednička komanda grada. Partizanski predstavnik je bio Milenko Nikšić, komandant Ljubićkog NOP odreda, a četnički — kapetan Bogdan Marjanović.[23]
U Čačku je ubrzo došlo do borbi između partizana i četnika, nakon što je Draža Mihailović 1/2. novembra izdao naređenje za napad majoru Radoslavu Đuriću.
Borbe za Kraljevo[uredi | uredi izvor]
Plan napada na Kraljevo donet je 4. oktobra 1941. godine, kada je formiran i zajednički štab. Partizansko-četnički operativni štab za napad na Kraljevo sačinjavali su sa partizanske strane Ratko Mitrović i Momčilo Radosavljević, a sa četničke Radoslav Đurić i Jovan Deroko.[3]
Prvih dana opsade Nemci su uhapsili nekoliko hiljada Kraljevčana, koje su držali kao taoce. U znak odmazde za četnički napad na Kraljevo. 14. oktobra Nemci su izvršili ratni zločin, streljali su 1.738 muškaraca i 19 žena.
Pregovori partizana i četnika[uredi | uredi izvor]
Za borbe u Jugoslaviji ubrzo se čulo u savezničkom svetu. U zemlju je stigla saveznička misija na čelu sa Bilom Hadsonom, a zapadna štampa je počela da gradi mit o herojskom borcu, pukovniku Mihailoviću. Saveznici su formirali zajednički stav, koji mu je prenet: biće priznat za lidera pokreta u celoj zemlji, ali pod jednim uslovom - da održi jedinstvo sa partizanima. Na početku ustanka partizani i četnici su uglavnom sarađivali, uprkos povremenim trzavicama. Do septembra 1941. godine formirana su 24 partizanska odreda sa oko 14.000 boraca. Na vrhuncu ustanka, partizanski odredi imali su oko 25.000 boraca.[3] Odredi od nekoliko desetina ljudi narasli su u velike vojne formacije: Užički NOP odred na 2.500, Čačanski na 3.000, Kragujevački na 1.500 boraca. Partizanski i četnički odredi, naglo narasli, jednako su se brzo osipali prilikom vojnih neuspeha, znajući preko noći da se prepolove ili čak svedu sa 1.000 na 150 boraca.[3]
Tito i Mihailović su se sastali u Struganiku 19. septembra 1941. su pokušali da dođu do dogovora o zajedničkoj borbi protiv okupatora. Na ovom sastanku, kao ni na sledećem sastanku u Brajićima 26. oktobra 1941. godine dogovor nije u potpunosti postignut. Obe strane su imali potpuno različita gledišta o strategiji i ratnim ciljevima.
Dana 24. oktobra 1941. je potpisan sporazum između četničkog odreda na sektoru G. Milanovac — Kragujevac, i Kragujevačkog NOP odreda o saradnji u borbi protiv okupatora i kvislinga. Komesar Kragujevačkog NOPO Vladimir Dedijer je oko sklapanja sporazuma najpre pregovarao sa majorom Miodragom Paloševićem, a zatim sa kapetanom Radovanom Stojanovićem.[24] Sporazum potpisan u manastiru Vraćevšnici (planina Rudnik) kaže sledeće:
1 Radi borbe protiv okupatora i njegovih slugu: Nedića, Pećanca, Ljotića i drugih, Komandanti obeju odreda izradili su zajednički plan i podelili sektore na pravcu Milanovac — Kragujevac.
2 U duhu sporazuma Glavnog štaba narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda i vrhovne komande četničkih odreda jugoslovenske vojske, taj se sporazum ostvaruje i na pravcu Milanovca—Kragujevca:
a) Svi raniji nesporazumi i slučajevi ispitaće se s tim da se krivci najstrože kazne.
b) Proglašuje se sloboda zbora i dogovora. Nijedna ni druga strana ne sme na zborovima napadati jedna drugu.
v) Dosadašnja mobilizacija se oglašuje nevažećom i za jednu i za drugu stranu. Mobilizacija se ponovo vrši na zajedničkim zborovima na kojima će prisustvovati [predstavnici] i jednog i drugog štaba. Dosadašnji sistemi objava se ukidaju, jer se pokazao kao štetan. Ljudi su se izvlačili iz narodno-oslobodilačke borbe i ostajali kod kuća. Svi ljudi koji ostaju kod kuća smatraju se za nemobilisane, sem ako im se ne dodele specijalne funkcije: članovi odbora za ishranu, organizatori odreda u tom selu.
g) Dosadašnje rezerve hrane ostaju lično vlasništvo i jednog i drugog odreda, a da se zajednički šalje apel svom narodu u pravcu Milanovac—Kragujevac da da priloge u hrani, stoci, konja, odelu, namirnicama. Skupljena hrana posle ovog skupljanja se deli na dva dela. Posle toga svaki odred se ishranjuje nezavisno jedan od drugog. Pozajmice jedni — drugim mogu se vršiti.
d) Jedna i druga strana zajednički određuju upravne vlasti u pravcu Milanovac—Kragujevac s tim da se po mogućstvu zadrže dosadašnji predsednici, ako su pomagali narodno-oslobodilačku borbu i nisu bili petokolonaši i narodni neprijatelji.
đ) Uspostavlja se zajednički sud protiv petokolonaša. Sud čine oba štaba.
e) Ove sporove u vezi s prekršenjem sporazuma rešavaće oba štaba zajednički.[25]
Sporazum nije dugo živeo. Partizani navode da se ni tog sporazuma četnička strana nije pridržavala[26], a četnici obratno.[27]
Propali višenedeljni pregovori između Mihailovića (vođa četničkog pokreta, koji su verni kralju) i Tita (vođa komunističkih partizana u Jugoslaviji) u vezi mogućnosti zajedničke borbe protiv okupatora i to zato što su postavljeni takvi uslovi, koje Mihailović nije mogao da prihvati.[28]
— Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 26. oktobra 1941.
Nije prošlo ni nedelju dana od prvog susreta sa savezničkom misijom, a Mihailović je poveo koncentričan napad na Užičku republiku, i zatražio sastanak sa nemačkom komandom.[29] Bil Hadson je u novembru javljao: "Partizani bi bili za kompromis, no Mihailović veruje da drži sve adute."
Slobodna teritorija[uredi | uredi izvor]
Stvorena je povezana velika slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pomoravlju, kao i prvi organi „narodne vlasti“. Savetovanje u Stolicama, septembra 1941. godine, bilo je značajan događaj za dalji razvoj Narodnooslobodilačkog pokreta, a posebno prisustvo Vrhovnog štaba NOPOJ i Centralnog komiteta KPJ na slobodnoj teritoriji Srbije. Užice je skoro dva i po meseca bilo centar rukovodstva Narodnooslobodilačke borbe Srbije i Jugoslavije i najveće slobodne teritorije u Jugoslaviji, poznate kao Užička republika. Stvoreni su mesni, sreski i Glavni Narodnooslobodilački odbor Srbije.
Nemačke mere protiv ustanka[uredi | uredi izvor]
Prvi pokušaji okupatora da uguše ustanak u Srbiji ostali su bez uspeha, zbog čega su Nemci bili prisiljeni da dovuku pojačanja sa drugih frontova da bi likvidirali ustaničke snage.
Izričit zahtev za ugušenje ustanka dao je Hitler 16. septembra kada je imenovao generala Franca Bemea za komandujućeg generala u Srbiji.[30] Zajedno sa Bemeom u Srbiji su poslate dve borbene jedinice za pojačanje: 125. divizija iz Grčke i 342. divizija iz Francuske. Beme je primio zadatak, „da na području Srbije osigura puteve i za nemačku ratnu privredu važne objekte i potom na celokupnoj ustaničkoj teritoriji najoštrijim sredstvima ponovo uspostavi red“.[17]
Na granici prema Drini postavljena je jedna nemačka posadna divizija iz NDH i ustaše, a na Savi mađarska ratna rečna flotila.
Formiranje Nedićeve vlade[uredi | uredi izvor]
Nemački okupatori su strahovali od učvršćenja jedinstvenog ustaničkog fronta komunističkih i nacionalističkih snaga, jer bi onda protiv sebe imali čitav srpski narod. Nemci su računali da će Nedićeva vlada uspeti da razdvoji ustanički front koji je nastao ujedinjavanjem komunističkih i nacionalističkih snaga pod Mihailovićem.
Aćimovićev Savet komesara svojom neefikasnošću nije zadovoljavao. Nemci su bili rešeni da stvore novu, autoritativniju vladu, ne bi li odvojili Mihailovića od komunista. Izbor saradnika okupatora u Srbiji je bio veoma sužen, jer su osnovne društveno-političke snage već bile svrstane na stranu komunista i četničkog pokreta Draže Mihailovića.
Ljotićevi predstavnici su zahtevali da vlast preuzme ličnost koja ima autoritet u srpskom narodu. Vojni zapovednik Srbije general Dankelman 29. avgusta razrešio je Savet komesara i postavio Nedićevu vladu „narodnog spasa“. General Milan Nedić je Nemcima odgovarao kao vojnik, jer je ustanicima trebalo pokazati čvrstu ruku, zatim jer je verovao u nemačku pobedu i bio je protivnik jugoslovenske države. Davanjem vlasti uticajnom srpskom nacionalisti, Nemci su udarili klin partizansko-četničkoj saradnji, a pritom suprotstavili Mihailovićevom pokretu Nedićev nacionalistički projekt, pod svojim nadzorom.[3]
Vlada je obrazovana 29. avgusta 1941. godine. Nedić i ministri su dobili mandat iz ruku okupatora. Nedić je dobio pravo na upotrebu srpskih državnih znamenja - grba i zastave. Stvaranjem vlade, po nazivu, jer nije imala bitnija ovlašćenja u odnosu na Savet komesara, Nemci su praktično podrivali kraljevsku vladu u emigraciji. Nedićeva "vlada" je imala znatno veći uticaj od Aćimovićevog komesarskog saveta.[3]
Nemački masakri civila[uredi | uredi izvor]
Oktobra 1941. je kao odgovor na sve veći partizanski otpor, novopostavljeni komandant nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme uveo "mere pokajanja", obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom naređenju je naglašeno da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: "sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i određen broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika."[31] Shodno tome, žrtve "mera pokajanja", bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolnih naselja. Srpsko civilno stanovništvo stradalo je najviše u gradovima u unutrašnjosti, gde je broj lokalnih Jevreja i zatvorenika komunista bio nedovoljan da ispuni predviđenu kvotu talaca.[32] Nemačka armija je, takođe, širom Srbije preduzimala "kaznene ekspedicije" na oblasti ili mesta za koja se sumnjalo da skrivaju partizane. Tokom dva meseca Bemeovog mandata na čelu vojne komande (oktobar-decembar 1941.), ubijeno je približno 30.000 civila - uključujući gotovo svo muško jevrejsko stanovništvo Srbije.[33][34] Civili su ubijani toliko bezobzirno da su prilikom masakra u Kragujevcu deca izvedena iz škole i streljana.
Nemci su naglim upadom u Gornji Milanovac varoš pretvorili u zgarište, vrativši se s taocima u garnizone pod svojom kontrolom. Varoš je zapaljena a svi odrasli muškarci koji se nisu sklonili na vreme pohapšeni. Paljena su čitava mesta: „Veliki oganj koji je gutao i poslednju kuću na Rudniku mogla je osmotriti cela Šumadija".[35]
U svesti nacista, postojalo je poistovećenje komunističkih pobunjenika sa Jevrejima, što je činilo Jevreje adekvatnom metom za odmazde. Krajem oktobra 1941., kada je ustanak u Srbiji dostigao vrhunac, Harald Turner je u pisao da taoce treba tražiti među zatvorenim Jevrejima i Romima, smatrajući to "pitanjem principa, budući da ove dve grupe predstavljaju elemenat nesigurnosti i stoga opasnost po javni red i sigurnost."[36] Represalije su bile efikasan način za rešavanje "jevrejskog pitanja", naročito posle Ajhmanovog naređenja. Kako je Harald Turner istakao u prepisci sa Berlinom, sprovođenje kaznenih mera bio je "neprijatan posao", ali se "jevrejsko pitanje, samo po sebi, najbrže rešava na ovaj način".[37] Turner se pritom osvrnuo na nelogičnost politike streljanja jevrejskih taoca, budući da je odmazda trebalo da ide "na račun Srba" koji su činili okosnicu pobune. Međutim, ovo je opravdavao pozivajući se na praktične razloge ("oni [Jevreji] su ti koje već imamo u logoru") i "konačno rešenje": "Sem toga, oni su takođe građani Srbije i moraju da nestanu".[38] Jedan nemački vojnik je nakon rata konstatovao: "Ubijanje Jevreja nije imalo nikakve veze sa napadima partizana". Odmazda je zapravo bila "alibi za istrebljenje Jevreja".[39]
Partizansko-četnički razlaz[uredi | uredi izvor]
Nemci su za gušenje ustanka u Srbiji 1941. angažovali dodatne trupe i sproveli drastične represalije nad stanovništvom, što je Mihailovića navelo da se povuče iz ustanka, napadne partizane i zatraži kontakt sa nemačkom upravom radi prekida neprijateljstva. Neposredno nakon što se ponudio Nemcima kao saradnik, Mihailović je preduzeo opšti napad na partizansku Užičku republiku. Istoričar Branko Petranović smatra da je napadom četnika na Užice, Ivanjicu, Čačak, Gornji Milanovac i druga mesta slobodne teritorije u noći između 31. oktobra i 1. novembra 1941. godine započeo građanski rat u Srbiji. Glavni štab NOPO Srbije je 6. novembra 1941. izdao Proglas srpskom narodu o „izdajstvu Draže Mihailovića" koji je napao partizane i nastoji da obmane „poštene srpske seljake i četnike“.[40]
Tokom sukoba između Mihailovićevih četnika i partizana u zapadnoj Srbiji početkom novembra 1941, četnici su zarobili više stotina partizana. Jednu veću grupu od oko 500 zarobljenika, među kojima su bili partizani na prevaru zarobljeni u Gornjem Milanovcu,[41] te zarobljeni u Kosjeriću,[42] Karanu i Planinici, četnici su prikupili na Ravnoj gori. 13. novembra 1941. četnici su grupu od 365 zarobljenika odveli u Mionicu, i zatim u Slovac. Tu su prihvaćeni od Nedićevih i nemačkih snaga i prebačeni kamionima u Valjevo. Nemačko-nedićevski transport zarobljenika do Valjeva je otpratio četnički vođa Jovan Škavović Škava, koji je prethodno bio Pećančev četovođa, dok je u tom periodu priznavao Mihailovićevu komandu.
Uprkos Mihailovićevom istupanju iz ustanka, Nemci su mu odgovorili da upravo stižu njihove oklopne trupe koje će se efikasno obračunati sa banditima, i da "nemački Vermaht ne može da se optereti takvim saveznicima koji mu se privremeno priključuju iz razloga oportuniteta“.[29] Mihailović se pravdao da je morao uzeti neke gradove od Nemaca da ih komunisti ne bi uzeli[43] i da nije hteo da ratuje protiv Nemaca.[29]
Mihailović je izjavljivao okupatorima bezrezervnu lojalnost i tražio municiju za borbu protiv ustanika.[44] Molio je da njegovo "delovanje na nacionalnoj osnovi" ostane potajno da ne bi prošao kao Kosta Pećanac, koji je sklopio otvoreni sporazum sa okupatorom, čime je izgubio uticaj u narodu i stekao oznaku izdajnika.[29]
Uprkos svim njegovim predlozima, Nemci mu nisu ostavili drugu mogućnost do da položi oružje. Od tada pa nadalje, Mihailović je vodio bespoštedni rat protiv partizana.
Četničko-partizanski sukob je kulminirao potiskivanjem i opkoljavanjem četnika na Ravnoj gori, ali do njihovog uništavanja nije došlo iz međunarodnih obzira. Vrhovni štab je ponudio četnicima da stupe u borbu protiv Nemaca, da se odreknu zahteva da se partizani potčine Mihailoviću i da se pitanje jedinstvenog operativnog vođstva rešava sporazumno. Primirje je zaključeno 20. novembra 1941. u Čačku, ali želja da se ono poštuje nije postojala, iako su se Nemci pripremali za završni udar. Dogovoreno je da se pruži otpor okupatoru, puste zarobljenici obe strane i da jedna mešovita komisija ispita uzroke sukoba i krivice za „zločina dela“. Mihailović je odmah izvestio kraljevsku vladu da je uspeo da zaustavi „bratoubilačku borbu" i da nastoji da udruži sve snage za borbu protiv Nemaca.[45] On je, međutim, odlučio da ne pruži otpor nemačkoj ofanzivi.
Bivši četnički starešina Zvonko Vučković opisuje međusobne borbe četnika i partizana tokom ustanka (obračun u Ovčaru) na sledeći način:
„U mešavini koja se tako stvorila bilo je nemoguće razlikovati jedne od drugih. Ista odela, iste psovke i komanda. U takvoj gužvi je uvek mnogo žrtava. Najgore je što ne znaš koga gađaš, a kad pucnjava počne, ne prestaje do mraka. Njihova petokraka zvezda i naša trobojna kokarda, i kad su bile na šajkačama, mogle su se osmotriti samo iz neposredne blizine. Ako se sukobimo u selu, onda se tek stvori krkljanac. Jurimo se oko kuća i štala kao deca koja se igraju žmurke. Čas mi jurimo njih, a čas oni nas. U takvoj igri gine sve odreda: i mi i oni, i žene i deca, i stoka i kokoške. i sve što je živo“.[46]
Mihailovića je 15. novembra Dušan Simović preko Radio-Londona promovisao za komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji“. Mihailović je 16. novembra izdao "Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima" kojim obaveštava da ga je kralj, na predlog „slobodne jugoslovenske vlade u Londonu", imenovao za Komandanta celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, čime se svi naoružani pokreti stavljaju pod njegovu komandu.[47]
Četničko-partizanski sukob iznurio je ustanike i njihovu otpornu moć pre nego što su Nemci krenuli u završnu ofanzivu.
Slom ustanka[uredi | uredi izvor]
Nemačka ofanziva protiv partizana[uredi | uredi izvor]
Krajem septembra Nemci su sa oko 80.000 vojnika otpočeli prvu veću ofanzivu na slobodnu teritoriju Užičke republike (poznatu kao Prva neprijateljska ofanziva), sprovodeći istovremeno najgrublji masakr nad stanovništvom, naročito u Kragujevcu, Kraljevu i Šapcu. U ovim akcijama Nemcima su sadejstvovale kvislinške formacije - Srpske državne straže i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.
Uporedo sa nemačkom ofanzivom, došlo je i do opšteg napada četnika na partizane. Pukovnik Mihailović je pomaganjem Nemcima u slamanju ustanka, pokušao sebi da obezbedi privilegovan položaj kod okupatora.[2]
Pod udarom daleko nadmoćnijih snaga, Vrhovni štab NOPO Jugoslavije i Glavni štab NOPO Srbije, bili su prinuđeni da napuste Srbiju i da se sa delom snaga povuku u Sandžak i istočnu Bosnu. Od ovih i crnogorskih bataljona formirana je u Rudom 21. decembra Prva proleterska udarna brigada. Jedan deo partizanskih snaga ostao je u Srbiji, a Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju u Beogradu, gde se vratio iz Sandžaka.
Nemačka ofanziva protiv četnika[uredi | uredi izvor]
Nemci nisu prihvatili Mihailovićevu ponudu da pređe na njihovu stranu. I pored toga, on im je izjavio da mu nije namera da ratuje protiv okupatora i da im neće pružati otpor.[29] Mihailović je uoči nemačkog napada sklonio trupe sa Ravne Gore.[2] On je 1. decembra naložio svojim komandantima da se legalizuju u okviru Nedićevih formacija. Mihailović je 6. decembra opkoljen u kući majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića u Struganiku, s grupom svojih ljudi. Mihailoviću je uspeo pobeći, ali dva njegova bliska saradnika, majori Mišić i Fregl, su uhvaćeni i kasnije streljani.
Mihailović se najprije skrivao na području Ravne Gore, a kasnije produžio prema Sandžaku i Crnoj Gori koji su bili pod italijanskom okupacijom.
Za njim je raspisana poternica i narednih meseci je bio u bekstvu.
Nemački prodor na Istočnom frontu[uredi | uredi izvor]
Uporedo sa slomom ustanka u Srbiji, dešavao se duboki nemački prodor u SSSR. Nemačko napredovanje u početku je objašnjavano kao nemačka propaganda, čista laž. Kasnije je prihvatano da Nemci napreduju, ali isticanjem da se Sovjetski Savez ne raspada i da SSSR neće doživeti sudbinu Francuske. Bilo je i onih koji su smatrali da Rusi namerno puštaju Nemce, pa će „kada ih namame daleko, onda ošinuti“. Narod jednostavno nije želeo da veruje da Nemci napreduju, jer je to ljude pogađalo. Fašističke radio-stanice javljale su o uništavanjima celih ruskih armija, „kodovima", padu grada za gradom, pokrajine za pokrajinom.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Ubrzo nakon sloma ustanka, Srbija je postala prilično pacifikovana teritorija. Na njenoj teritoriji je ostala samo jedna nemačka divizija, a težište otpora je pomereno na zapad, u NDH.
Mnogi četnički komandanti su tokom 1942. legalizovani kod okupatora. U decembru 1941. godine Mihailovićevi četnici streljali su zajedno sa Nemcima u Čačku samo u jedan mah 80 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta.[2] U toku decembra 1941. godine i tokom cele 1942. Mihailovićevi „legalizovani" četnici pohapsili su i predali Nemcima u raznim krajevima Srbije hiljade pristalica partizana koje su Nemci držali i streljali u logorima na Banjici, Nišu, Užicu, Čačku i drugim mestima, a pored toga sami četnici su poubijali hiljade pristalica partizana, batinali hiljade ljudi, a veliki broj žena i devojaka iz partizanskih porodica silovali.[2]
Malobrojni preostali partizani u zapadnoj Srbiji su brzo uništeni.
Unutarustanički partizansko-četnički sukob, jednom započet u Srbiji, imao je lančane posledice na celu okupiranu Jugoslaviju. KPJ ubrzo zabranjuje na istoj teritoriji uporedno postojanje dve vojske, a četnici zabranjuju sve razgovore sa komunistima, sem preko nišana.[35]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Petranović 1992, str. 230.
- ^ a b v g d Zečević, Miodrag (2001). DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU. Beograd.
- ^ a b v g d đ e ž z i j Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu. Beograd.
- ^ Petranović 1992, str. 157.
- ^ Petranović 1992, str. 158.
- ^ Petranović 1992, str. 156.
- ^ Petranović 1992, str. 179.
- ^ Zbornik NOR, I, dok. 1, 30.
- ^ Pavlowitch 2008.
- ^ Petranović 1992, str. 182–181.
- ^ Petranović 1992, str. 183.
- ^ Petranović 1992, str. 185.
- ^ Arhiv VII , NOR, K-1641, Reg. br. 9-1.
- ^ Zbornik NOR, tom XII, knj. 2, 999.
- ^ BA-MA, RW 40/187, 5. logorski izveštaj Upravnog štaba pri komandantu Srbije, 6. 10. 1941.
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XII, KNJIGA 1, Pristupljeno 5. 4. 2013.
- ^ a b v Manošek, Valter. Vermaht i ubistva jevrejskih muškaraca u Srbiji.
- ^ Zbornik NOR-a, tom II, kni. 1. pp. 74 i 75
- ^ a b v Glišić, Venceslav. Stvaranje slobodne teritorije 1941.
- ^ Trbojević, Dušan. Cersko-majevička grupa korpusa.
- ^ Nemački masakri u Srbiji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. април 2014), Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Вучковић, Звонимир. Сећања из рата.
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Опширније о томе, види- Владимир Дедијер, Дневник, књига I, III издање, Београд 1970 (даље: В. Дедијер, Дневник, I). pp. 46 и 47.
- ^ 12. Sporazum između četničkog odreda na sektoru G. Milanovac — Kraigujevac i Kragujevačkog NOPO od 24. oktobra 1941. o saradnji u borbi protiv okupatora i kvislinga
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Живковић, Никола. Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта.
- ^ а б в г д Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11.11.1941., Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Firerovo uputstvo br. 31a, 16. 9. (1941). pp. 149f (cit. po: Hitlerova uputstva za vođenje rata 1939-1945. pp. 1490.
- ^ Browning 1991, стр. 48.
- ^ Holokaust u okupiranoj Srbiji, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Manoschek 2000, стр. 176.
- ^ Browning 1995, стр. 343.
- ^ а б Petranović 1992.
- ^ Browning 1991, стр. 54.
- ^ Manoschek 2000, стр. 177.
- ^ Browning 1995, стр. 135.
- ^ Citirano prema Ženi Lebl, Do 'konačnog rešenja': Jevreji u Beogradu, 1521-1942, Beograd: Čigoja. (2001). pp. 332.
- ^ Зборник НОР, том I, књ. 2, док. 60.
- ^ Релација Таковског четничког одреда од 17. јуна 1942, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV (четнички документи), књига 3, документ 110 Архивирано на сајту Wayback Machine (7. mart 2012), Pristupljeno 9. 4. 2013.
- ^ Užička republika, Zapisi i sećanja, Narodni muzej, Užice 1981, Pristupljeno 9. 4. 2013.
- ^ "Moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu."
- ^ "Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo."
- ^ Telegram je upućen 22. novembra 1941. - AVII, VK, K-348, Reg. br. 5/1-3. Đeneral Mihailović i SSSR, sa službenim memorandumom i dokumentima.
- ^ Zvonko Vučković, n.d., 164.
- ^ Zbornik NOR, tom XIV, 1, 76-78.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Glišić, Venceslav. Stvaranje slobodne teritorije 1941.
- Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Mitrović, Dojčilo. Zapadna Srbija 1941.
- Martinović, Ratko (1979). Od Ravne gore do Vrhovnog štaba. Beograd: Rad.
- Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
- Pavlović, Stevan K. (2009). Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Beograd: Clio.
- Browning, Christopher R. (1991). Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, 1941-1942. Holmes & Meier Publishers, Incorporated. ISBN 978-0-8419-1266-3.
- Browning, Christopher R. (1995). The Path to Genocide: Essays on Launching the Final Solution. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55878-5.
- Manoschek, Walter (2000). „The Extermination of the Jews in Serbia”. Ur.: Herbert, Ulrich. National Socialist Extermination Policies: Contemporary German Perspectives and Controversies. Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-751-8.
