Pređi na sadržaj

Karađorđe Petrović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Đorđe Petrović.
Karađorđe preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Karađorđe (višeznačna odrednica).
Karađorđe Petrović
Karađorđe, ulje na platnu, 84 x 76 cm, rad Vladimira Lukiča Borovikovskog iz 1816. godine, Narodni muzej Srbije
Lični podaci
Puno imeĐorđe Petrović
NadimakCrni
Datum rođenja14. novembar 1762. ili 1768.
Mesto rođenjaViševac, kod Rače, Osmansko carstvo
Datum smrti25. jul 1817. (55 ili 49 god.)
Mesto smrtiRadovanjski lug, kod Velike Plane, Kneževina Srbija
Religijasrpska pravoslavna
Porodica
SupružnikJelena Petrović
PotomstvoSava, Sara, Poleksija, Stamenka, Aleksa, Aleksandar
RoditeljiPetar Jovanović
Marica Jovanović
PorodicaJovanović
DinastijaKarađorđevići
Veliki vožd Srbije
Period14. februar 1804 — 7. oktobar 1813.
Prethodniktitula uspostavljena
NaslednikMiloš Obrenović
4. predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog
Period22. januar 1811 — 3. oktobar 1813.
PrethodnikJakov Nenadović
NaslednikMladen Milovanović
Potpis

Monogram vožda Karađorđa Petrovića

Grb vožda Karađorđa Petrovića
Karađorđe Petrović. Delo Paje Jovanovića, nalazi se u Crkvi Zahvalnici u Radovanjskom lugu

Đorđe Petrović Crni (Viševac, kod Rače, 3/14. novembar 1762/1768 — Radovanjski lug, kod Velike Plane, 13/25. jul 1817), poznat kao Karađorđe, nadimkom kojim su ga prozvali turci što je u prevodu bio spojen njegov nadimak Crni i ime Đorđe. Bio je vožd (vođa) Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića.

Rođen je u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskom pašaluku), kao treće dete i prvi sin Petra i Marice Jovanović. Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1787—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom. Odmetnuti upravnik Vidinskog sandžaka Osman Pazvanoglu napao je Smederevski sandžak, a Đorđe se zajedno sa Stankom Arambašićem borio u pokušaju zaustavljanja napada.

Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janjičari poznati kao dahije, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci su ustaničke snage zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora. Karađorđe i njegovi sledbenici zahtevali su dalekosežnu samoupravu, koju je sultan Selim protumačio kao prvi korak ka potpunoj nezavisnosti. Selim je odmah proglasio džihad protiv ustanika i naredio vojsci da krene na Pašaluk. Osmanlije su pretrpele niz poraza od ustaničkih snaga. Ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo, a proterali su njihove muslimanske stanovnike. Opterećen zahtevima Rusko-turskog rata (1806—1812), Selim je Srbima ponudio opsežnu samoupravu, ali je Karađorđe ponudu odbio zbog ruskog priznanja da će pomoći ustanicima ako nastave borbu.

Česti i iscrpljujući sukobi, zajedno s prekidom ruske pomoći posle Napoleonove invazije 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju u svoju korist. Karađorđe je bio primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je slomljen Prvi srpski ustanak. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Uprkos osmanskim zahtevima za njegovo izručenje, Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji. Tu se pridružio grčkom tajnom društvu Filiki heterija, koje je planiralo da pokrene panbalkanski ustanak protiv Osmanlija. Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817, ali su ga ubrzo ubili ljudi Miloša Obrenovića zbog straha da će Karađorđevo ponovno pojavljivanje dovesti do osmanskog odustajanje od ustupaka na koje su pristali posle Drugog srpskog ustanka 1815. godine.

Đorđe Petrović se oženio 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece — ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar, koji će kasnije tokom doba Ustavobranitelja biti knez Srbije. Ubrzo po zasnivanju porodice, Karađorđe je prešao u Srem gde je kao dobrovoljac učestvovao u Austrijsko-turskom ratu pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin.

Karađorđe je osnivač dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vladala Srbijom u nekoliko navrata. Njegovo ubistvo je dovelo do višedecenijskih sukoba njegovih potomaka i Obrenovića, pri čemu je vlast nad Srbijom nekoliko puta prelazila sa jednih na druge. Za razliku od rođenih braća Miloša Obrenovića, Karađorđeva braća i njihovi potomci se ne smatraju članovima dinastije.

Poreklo

[uredi | uredi izvor]
Spomenik Karađorđu u rodnom selu Viševcu.

Karađorđe potiče iz siromašne porodice, koja se ranije u Viševac doselila iz Crne Gore — „od Podgorice[1] ispod Crne Gore”. Po drugom izvoru, narodnom predanju koje je 1940. godine objavio praunuk Rame Kuča — Alil, Karađorđev otac je živeo u mestu Žabren na Pešterskoj visoravni. To su znali svi Karađorđevići, a kralj Petar je zvao u Beograd, kod sebe u goste, svog kuma Alila Kuča. U tom muslimanskom selu sa tada 40 porodica jedina hrišćanska kuća bila je Petrova, i taj deo naselja se zvao „Petrovo polje”. Petar je zbog ubistva dvojice napadača kačaka, morao da se odseli sa porodicom u Šumadiju. Preveo ga je preko Kolena na Goliji, njegov zaštitnik i kum, musliman Ramo Kuč iz Žabrena.[2] Andrija Luburić spominje Župu Nikšićku kao kraj odakle su potekli Karađorđevići, a otimanje za slavne ličnosti je karakteristika i drugih krajeva. Tako Ivan Jastrebov navodi podatak da u selu Mačitevu (Kosovo i Metohija) pričaju da je Karađorđe rodom iz tog sela. Pobegao je jer je u planini pored sela ubio četiri Turčina, a pokazivali su mu ta četiri groba.[3]

Ubrzo po selidbi roditelja iz Peštera, Đorđe je rođen u selu Viševcu, u Kragujevačkom okružju, ali je odrastao u obližnjoj Topoli. Majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, bila je sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije[1] zbog nesnalaženja i siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega[4]) često je menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod mnogo imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se vezan uz rođenje ne pominje ni jedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma. Istoričar Radoš Ljušić, pozivajući se na porodičnu tradiciju, navodi da se Karađorđe rodio 14. novembra 1762. godine.[5]

Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama.[6][7], u sovjetskoj 1752. godina[8], u američkoj 1752/1762.[9] a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina.[10] Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine. Nemac Flamenstern (1813) navodi u svom delu da je Crni-Đorđe rođen 1767. godine i to slučajno u Beogradu.[11]

Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”.[12] Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po julijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno u 18. veku po gregorijanskom 14. novembra.

Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.[13]

Podizanje ustanka u Orašcu 1804.

Fizički opis i ličnost

[uredi | uredi izvor]

Đorđe Petrović Karađorđe bio je izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki izvori navode da je bio visok oko dva metra. Bio je malo poguren i imao je povređenu levu ruku koju mu je povredio neki Turčin u boju na Jelenči. Memoari Prote Mateje Nenadovića navode drukčije, da je Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao, nešto pre ustanka.[14] Takođe je imao ožiljak na obrazu, koji mu je napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804 godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa po obrazu, na šta su Glavaš i drugi ustanici ubili Žarka plotunskom vatrom, što je uzbunilo vojsku koja je pošla u tvrđavu kod Turaka, pa su se vratili i izbegli zasedu, a Žarka su posle hvalili da ih je svojom pogibijom spasao[15] Vuk Karadžić navodi da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Vuk takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio. Sam ruski komandant u Varvarinskoj bici grof Orurk nije baš bio oduševljen Karađorđem i po voždovom odsustvu više puta ga je kod Mladena Milovanovića i drugih starešina vređao, nazivajući ga krmačom.[16]

Po prirodi je bio strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup čak i članove najbliže rodbine. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo oca Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka. Vuk Karadžić navodi da je vožd bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukama. Kada bi popio malo rakije ili vina, postajao bi pričljiviji. Neki izvori navode da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka konzumaciji alkohola, kao i kod ostalih starešina, probao Karađorđa da odvikne od pića, dajući mu čaj sa rumom, a da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj. Po karakteru bio je škrt čovek. U odevanju bio je neuredan. Čak su njegove starešine bile bogatije odevene od njega. Jednom prilikom Turci su poslali pregovarače posle boja. Kada su se našli među ustaničkim starešinama i pitali da govore sa Crnim Đorđem, Karađorđe se pojavio u prljavoj odeći, dok su ostale ustaničke vođe bile lepo odevene. Turci su pri odlasku ne verujući da su se sreli sa Karađorđem poručili ostalim vođama da pozdrave Crnog Đorđa. Izvori navode da je svoj orden svete Ane koji su mu dali Rusi iskrivio popravljajući neko bure. U poslednjim godinama ustanka, Karađorđe je tokom svađe sa Mladenom Milovanovićem doživeo nervni slom, što je značajno uticalo na njegovo prisustvo na frontu.[17]

Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen. Dane je provodio plačući. Ruski slikar Borovikovski je naslikao portret Karađorđa tokom njegovog boravka u Rusiji 1816. Na portretu se vidi po tužnom pogledu da je Karađorđe posle sloma ustanka patio od melanholije.[18] Takođe se navodi da je Borovikovski zamolio Karađorđa da oboji kosu u crno, što navodi da je vožd u kasnijim godinama bio sed.[traži se izvor] Uroš Knežević je uradio Karađorđev portret, skoro kopiju Borovikovskog, a u Muzeju kneza Pavla se nalazio još jedan portret, nepoznatog autora, koji ga je prikazivao iz poluprofila.[19]

Ženidba i odlazak u Austriju

[uredi | uredi izvor]

Devetnaestogodišnji Đorđe Petrović se 1785/1786. godine ženi Jelenom Jovanović sirotom devojkom, rodom iz sela Masloševa. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Po drugom, verovatnijem izvoru, Đorđe je devojku u koju se zagledao na silu oteo iz mesta Jagnjila, gde je ona kod sestre boravila, jer su bili u zavadi mladići Topole i Jagnjila.[1] Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Po Davidoviću, Đorđe je ubio tri Arnautina koji su mu došli u kuću i nasilje činili. Izbegao je zbog toga u Srem sa svojom porodicom, gde se nastanio 1787. godine u manastiru Krušedolu i počeo da radi kao šumar.

U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima — oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petronija dotukao momak iz pratnje — Đorđe Ostojić.[1] Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. po povratku u Srbiju, Karađorđe se navodno ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio u manastiru Blagoveštenje, u kome je starešina bio arhimandrit Gligorije Radojičić. Na manastirsku slavu, Karađorđe donosi po dvesta oka rakije, vina i hleba, kako bi razdelio narodu za dušu svog pokojnog oca. Narod je prihvatio i opravdao pokajanje, koje je blagoslovom ozvaničio i arhimandrit. Ovom duhovniku Karađorđe je darovao pet dukata, dok je manastiru poklonio vola. Pojevši hranu i popivši piće, okupljeni su pojedinačno izgovorili: "Bog da mu prosti što je oca u nuždi ubio."[20]

Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice. Kada je ustanak počeo, sredinom 1806. obesio je brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ta Karađorđeva prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.[21][22]

Austrijsko-turski rat i povratak u Srbiju

[uredi | uredi izvor]

Na početku Austrijsko-turskog rata, 1788. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka, pod komandom Radiča Petrovića. Iz Srema gde su živeli, stupio je on prvo u Mihaljevićev frajkor, i ubrzo postao stražmešter. Tu je naučio „egzircir i zapt” vojni. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.[23] Sredinom 1791. zaključuje se Svištovski mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost. Sa porodicom 1791. godine prelazi u Topolu, gde je i ranije živeo. Po povratku odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/1794. godine i Đorđe se povukao i skrasio uz porodicu, u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom.[24]

Prvi srpski ustanak

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Prvi srpski ustanak
Veliki Vožd Crni Đorđe u ikonografskoj crnoj ruskoj generalskoj dolami.
Karađorđe predvodi srpske ustanike u boju na Mišaru, drugoj velikoj pobedi srpskih revolucionara.
Karađorđeva ikonografska crna ruska generalska dolama
Zastava iz Prvog srpskog ustanka

Krajem 18. i početkom 19. veka povećala su se nasilja zulumi koje su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i naročito janjičara, doveli su do udruživanja poznatih srpskih knezova i hajduka koji su se dogovarali o pobuni.[25]

Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. Ubijanjem viđenijih Srba i njihovih knezova, vođe janjičara dahije hteli su da zaplaše i obezglave ceo srpski narod, kako bi onemogućili ustanak za koji su saznali da se sprema. Nije usaglašeno koliko je uglednih Srba ubijeno krajem januara i početkom februara 1804. godine u Šumadiji. Procenjuje se da ih je bilo između 70 i 150. U to vreme Karađorđe je bio poznati trgovac sa imanjem u Topoli, ispod uzvišenja Oplenac. Dahijske ubice su bile poslate i na njegovo imanje, ali Karađorđe je sa svojim naoružanim čobanima pobio i rasterao dahijske snage. Zatim je napustio imanje i porodicu sklonio u zbeg, a on je otišao svom poznaniku harambaši Stanoju Glavašu.[26]

Karađorđevo oružje iz
Prvog srpskog ustanka
Istorijski muzej Srbije. Karađorđeva puška se nalazila u Matici srpskoj [27]
Karađorđev filakterion Istorijski muzej Srbije.

Dahijska odluka o ubijanju svih uglednih Srba samo je ubrzala početak ustanka. Proneo se glas da dahije nameravaju da pobiju sve Srbe u Beogradskom pašaluku. Zato je u Orašcu, u Marićevića jaruzi, održan sastanak uglednih Srba, kneza Teodosija Marićevića, vojvode Milana Obrenovića, Nikole Milićevića Lunjevca itd, i njihovih pratnji i hajduka. Sastanak je najverovatnije održan na Sretenje Gospodnje, 2. februar 1804. godine, prema starom julijanskom kalendaru koji su Srbi tada koristili. Razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosila je 12 dana, pa je sastanak po gregorijanskom kalendaru bio 14. februar 1804. Danas je razlika kalendara povećana i ustanak se obeležava 15. februara 1804. Na Sastanku je bilo prisutno nekoliko stotina osoba iz Šumadije, a među njima i Đorđe (Georgije) Petrović, snažan i krupan čovek, ali vrlo nagle naravi i spreman da lako ubije. Pre ustanka ubio je nekoliko Osmanlija i od njih dobio nadimak Kara (Crni) Đorđe. Na Zboru u Orašcu je bio treći po redu kandidat za vođu Prvog srpskog ustanka. Pre njega su Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević odbili da ga predvode. To mesto je prvo bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, koji je odbio pošto je bio hajduk, a zatim knezu Teodosiju Marićeviću, koji je odbio jer nije imao vojničkog iskustva, odnosno koji je smatrao da u slučaju neuspeha ustanka treba kao knez da zaštiti narod. Kada je trebalo birati vođu ustanka Karađorđe je imao podršku Stanoja Glavaša i njegovih hajduka, ali i svih koji su želeli da vođa postane čovek čije ime će stvoriti strah kod dahija, a ohrabriti Srbe. Tako je Karađorđe izabran za vođu ustanika. Istog dana ustanici su zapalili dahijski han u Orašcu i počela je buna protiv dahija. To je bio i početak devetogodišnje Karađorđeve uprave ustaničkom Srbijom.[28]

Skoro od samog početka ustanka Karađorđev autoritet osporavali su mnogi. Karađorđe je bio poznat samo u Šumadiji. U zapadnoj Srbiji glavna ličnost ustanka bio je Jakov Nenadović, dok su u istočnoj Srbiji glavne ličnosti bile Milenko Stojković i Petar Dobrnjac.[29] Karađorđeva opozicija se suprotstavljala pokušajima da se stvori apsolutistička vlast, i u jednom okršaju, Karađorđe je smrtno ranio Teodosija Marićevića, kneza koji ga je na svom imanju, u Marićevoj jaruzi, podržao za vođu ustanka.

Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja.

U Topoli je finansirao izgradnju crkve Rođenja Presvete Bogorodice koja je započeta 1811. a okončana 1813. Na vratima crkve je, po pismima kneza Pavla Kosti St. Pavloviću, pisalo da je blagoslovena u prisustvu Karađorđa i njegovog starijeg sina Alekse.[30]

Pri dizanju ustanka, austrijski general Ženej je pozvao Turke i Srbe u Zemun na izmirenje, a tom prilikom su Srbi pročitali spisak optužbi na račun Turaka. Potom su Srbi pokazali kuće koje su Turci popalili preko Save i Karađorđe je rekao Turcima: „Još ćete vi bojeva videti.” Tokom bitke na Batočini, Karađorđe je rekao ustanicima da se „Turci bore za gospodstvo, a Srbi da danu dušom.” Pojavljivao se na svim važnijim bojištima i iza njega su ostale mnoge pobede često nad znatno brojnijom i bolje naoružanom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin.

Karađorđe je Napoleonu nudio da okupira srpske gradove, tvrdeći da su Srbi nezavisni i slobodni, kao i da Srbi iz Srbije mogu pridobiti svoje sunarodnike iz Bosne, Hercegovine i Makedonije da se bore za Francusku.[31] Srpski predstavnici uspeli su da organizuju sastanak sa francuskim ministrom spoljnih poslova Žan-Batistom de Šampanjijem, koji ih je u ime imperatora izvestio da Francuska ne može prihvatiti njihovu ponudu i da Francuska želi da nastavi održavanje dobrih odnosa sa Turskom.[32]

U Srbiju je avgusta 1807. došao agent ruske vojske Konstantin Rodofinikin. Rodofikin se odmah umešao u razdor između srpskim ustanicima, stajući na stranu Karađorđevih protivnika, koji su želeli da ograniče njegovu vlast.[33] Razočaran što očekivana ruska pomoć nije stigla do tog trenutka, Karađorđe se u pomoć obratio Francuskoj i Austriji, ali bez uspeha.[34]

Ruska vojska je jula 1810. godine po drugi put došla u Srbiju, a ovaj put je došlo i do nekakve kooperacije. Srpskim ustanicima je poslato oružje, municija i lekovi, dok je maršal Mihail Kutuzov učestvovao u planiraju zajedničkih akcija.[35] Ruska pomoć je srpskim ustanicima dala nadu u pobedu, međutim, Rusija, suočena sa mogućom Napoleonovom invazijom, je želela da sklopi definitivni mirovni sporazum sa Turcima i tako je delovala protiv srpskih interesa.[35] Ustanici nisu bili obavešteni o pregovorima, samo su saznali za konačne uslove mira sa Turcima.[35] Ovo drugo rusko povlačenje je došlo na vrhuncu Karađorđeve moći i porasta srpskih očekivanja. Pregovori koji su doveli do Bukureškog mira imali su 8. član, koji se ticao Srba. U njemu je stajalo da se srpska utvrđenja sruše ako nisu bili od važnosti za Turske, da se turska vojska vrati u svoje garnizone od pre 1804. godine, a zauzvrat je Porta obećala opštu amnestiju i izvesnu samoupravu, po kojoj bi Srbi kontrolisali upravu nad svojim poslovima i prikupljali fiksan porez.[35] Reakcije u Srbiji su bile jake, a posebno briga bila je prepuštanje tvrđava i gradova i strah od odmazdi.[35]

Slom ustanka

[uredi | uredi izvor]
Karađorđev pečat
Mesto u Radovanjskom lugu gde je Karađorđe bio sahranjen posle ubistva.
Karađorđev grob u Crkvi-mauzoleju na Oplencu

Posle nekoliko godina borbi protiv Turaka i vladavine u oslobođenoj Srbiji, 1812. godine Karađorđe se morao suočiti sa vestima da su Rusi mirom u Bukureštu odobrili povratak turske vojske u ustaničku Srbiju. Karađorđe te godine posle svađe sa Mladenom Milovanovićem oko organizovanja odbrane države 18. jula doživljava nervni napad, pa vođenje države preuzima njegov sekretar Janićije Dimitrijevića Đurić.[17] Pokušao je organizovati odbranu ustaničke srpske države 1813. godine, ali su znatno brojniji Turci odnosili pobede na svim bojištima. Karađorđe je uvideo da je dalja borba uzaludna i početkom oktobra 1813. godine prelazi u Austriju. Prešao je preko Save, sa porodicom i pratnjom 21. septembra 1813. godine u Zemunski kontumac. On je posle premeštanja u Golubince i Petrovaradinsku tvrđavu, stigao u Grac, dok je porodica ostala u Karlovcima. U nju su se sklonile i desetine hiljada izbeglih Srba; po M. Kostiću — 85.272 lica.[36] U Austriji, Karađorđe je proveo oko godinu dana, a 1814. godine prešao je u Rusiju, u Besarabiju.[37] U Rusiji, Karađorđe je čekao na prijem kod ruskog cara. Prema nekim svedočenjima, srpski vožd je posle sloma ustanka, usled nervnog sloma i bolesti patio od melanholije (depresije), što se može videti i na portretu koji je naslikan od strane Borikovskog u Rusiji, na kome se u voždovim očima vidi velika tuga zbog tragičnih događaja koji su usledili. Čak je i jedan ruski pesnik zabeležio: „Njegove oči su pune nekakve tuge…”

Smrt

[uredi | uredi izvor]
Mor Tan — Karađorđevo ubistvo 1817

Kasnije, 1816. godine Karađorđe se preko svog pisara Nauma Krnara, pridružio Heteriji, grčkom pokretu za oslobođenje u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka i iz Srbije. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju, sa Krnarom i još jednim Grkom, kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen. Ubistvo Karađorđa i Krnara se desilo u noći između 24. i 25. jula 1817. godine u selu Radovanju, kod Velike Plane. Miloš je znao da je Karađorđe u kontaktu Heterijom. Organizator ubistva je bio Vujica Vulićević, Karađorđev kum,[38] a izvršilac lično Nikola Novaković – Crnogorac, rodom Kolašinac, doseljenik iz smederevske Jasenice.[39] Miloš je naredio da se Karađorđeva glava preparira i pošalje sultanu u Istanbul.[38][40]

Prema tvrdnji Milorada Ekmečića, tragovi iza Karađorđevog ubistva upućuje na centre moći u Londonu i Beču. Nestajanjem Karađorđa sa političke scene, smanjuje se mogućnosti za urušavanje Turske i jačanje Rusije na Balkanu, što je bilo suprotno njihovim interesima.[41]

Kada je Karađorđeva glava dopremljena sultanu, prvobitna namera bila je da se glava istakne na kocu, na kapiju, kako bi svi prolaznici videli trijumf Otomanske carevine nad Balkanskim pobunjenicima, kao i opomena šta će se desiti sa svakim ko digne ruku na carsku vlast. Međutim neko u Porti se setio da je Karađorđe nosio crnu dolamu ruskog pukovnika. Iz tog razloga, Porta je donela zaključak da je bolje da Karađorđevu glavu ne ističu na kapiju kakva je bila namera, kako ne bi naljutili Rusiju.

Odlikovanja

[uredi | uredi izvor]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, prvi srpski i balkanski nemi igrani film koji je zasnovan na biografiji vođe Prvog srpskog ustanka Velikog Vožda Karađorđa snimljen je 1911. godine u produkciji Svetozara Botorića. Reditelj i scenarista pionirskog poduhvata srpske kinematografije bio je slavni srpski glumac i boem Čiča Ilija Stanojević, a u glavnoj ulozi vožda Karađorđa bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca toga vremena, Milorad Petrović.[43][44]

Petar II Petrović Njegoš je Gorski vijenac posvetio Karađorđu.

Karađorđe je osnivač srpske i jugoslovenske kneževske i kraljevske loze Karađorđevića, njegovi sinovi su bili Aleksa i Aleksandar Karađorđević.

Po njemu se zovu osnovne škole u Topoli i u Velikoj Plani i Karađorđeva crkva u Topoli.

U kulturi

[uredi | uredi izvor]
Pѣsnь o slučaйnomь vozmuщenii vъ Serbii priklюčivьšemsя i o izobraženii dѣlъ Serbiяnovъ vь dѣйstvii proizvedennыhь (1804)
Prikaz Karađorđa posle boja na Mišaru u filmu Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa iz 1911.
Prigodna poštanska marka sa likom Karađorđa iz serije (niza) koja obeležava 150-godišnjicu od Prvog srpskog ustanka u FNR Jugoslaviji.
Heroji sa Čegra br. 66, 1966, edicija Nikad robom. Tekst i crteži: Živorad Atanacković. Srpska revolucija protiv feudalnog Osmanskog carstva bila je česta tema domaćeg stripa, koji se razvio pod uticajem italijanskog vestern stripa i strip junaka kao što su Veliki Blek i Komandant Mark, u drugoj polovini 20. veka

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Bio je kum na venčanju Miloša Obrenovića i kneginje Ljubice,[59] a krstio im je i ćerku Petriju.[60] Bio je tast prvom načelniku beogradske opštine Iliji Čarapiću, pošto je on oženio njegovu ćerku Stanku.

Preko svoje ćerke Save Karađorđević je direktan predak slikarke Milene Pavlović−Barili.

Njegov mlađi brat Marko Petrović je takođe imao potomstvo. Nema puno podataka o njima u javnosti, ali je ostalo zabeleženo da je prilikom prve posete Topoli kao kralja Srbije, Petru I Karađorđeviću i njegovoj porodici prišla i predstavila se Markova ćerka ili unuka.[61]

Supružnik

[uredi | uredi izvor]
ime slika datum rođenja datum smrti
Jelena Jovanović
1765. ili 1771. 9. februar 1842.

Deca

[uredi | uredi izvor]
ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Sima Karađorđević 1788. 1788. umro u detinjstvu
Sava Karađorđević
1793. 1847. Antonije Ristić
Sara Karađorđević
1795. 1852. Nikola Kara-Marković; Teodor Bojanić
Poleksija Karađorđević 1797. 1812. Jovica Milanović
Stamenka Karađorđević
1799. 1875. Dimitrije Ristić; Ilija Čarapić
Aleksa Karađorđević 1801. 1830. Marija Trokin
Knez Aleksandar
11. oktobar 1806. 3. maj 1885. Persida Nenadović

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
Spomenik Karađorđu pored hrama Svetog Save na Vračaru

Pogledajte sliku porodičnog stabla (3722x1891, 339 Kb)

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Davidović 1848.
  2. ^ „Politika”, Beograd 3. mart 1940. godine
  3. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 154. Beograd: Službeni glasnik. 
  4. ^ Ljušić, str. 1.
  5. ^ Radoš Ljušić, Vožd Karađorđe knjiga 1, Beograd, 2000. str.19.
  6. ^ Larousse, Vol. I-M, 1930, Paris
  7. ^ Brockhaus, 9, 1932, Berlin
  8. ^ Bolьšaя Sovetskaя Эnciklopediя, Tom 20, 1955, Moskva
  9. ^ Encyclopaedia Americana, Vol. 16, 1956, Washington
  10. ^ Enciklopedija Jugoslavije, tom 5. 1962. Izdanje i naklada Leksikografskog zavoda FNRJ, Zagreb
  11. ^ Rittig von Flammenstern, Andreas: „Czerny Georg, Feldherr der Servier. Darstellung seines Lebens und Characters (Charakters), seiner merkwürdigen Thaten, abentheuerlichen Schicksale, und neuesten Verhältnisse”, Wien 1813.
  12. ^ M. Vukićević, Karađorđe, knj. 1, Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd, 1907
  13. ^ Zbornik radova konferencije „Razvoj astronomije kod Srba III”, O određivanju datuma Karađorđevog rođenja, publ. astronomsko društvo „Ruđer Bošković” br 6, 2005, pp 329—333
  14. ^ Memoari Prote Mateje Nenadovića, str. 197,198
  15. ^ Prota Mateja Nenadović, Memoari.str.196
  16. ^ Božidar Kovačević, Prvi srpski ustanak Prema kazivanjima ustanika i savremenih posmatrača, str.146
  17. ^ a b Petar Milatović, Branko Bogdanović, Zabavnikov zanimljivi vodič kroz Prvi srpski ustanak. str. 50.
  18. ^ KAKO JE STVARNO IZGLEDAO VOŽD: Obožavaju Srbi Karađorđa, ali ova dva portreta nikada do sada nisu videli (FOTO) | Telegraf — Najnovije vesti
  19. ^ „Politika”, 6. mart 1936
  20. ^ DIKLIĆ, Aleksandar (2015). Beograd večiti grad. Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 151. ISBN 978-86-6195-050-6. 
  21. ^ Logos 2016, str. 423, 425.
  22. ^ „Društvo”. Večernje novosti. Pristupljeno 29. 9. 2017. [mrtva veza]
  23. ^ ĆOROVIĆ, Vladimir (2003). Karađorđe i Prvi srpski ustanak. Beograd: Svet knjige. str. 11. ISBN 86-7396-057-6. 
  24. ^ Jelavich 1983, str. 200.
  25. ^ Logos 2016, str. 422—423.
  26. ^ Logos 2016, str. 423.
  27. ^ Tomanović 2007, str. 79.
  28. ^ Logos 2016, str. 423, 424.
  29. ^ Jelavich & Jelavich 1986, str. 30.
  30. ^ Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa Knezom Pavlom (1950—1976) (21. strana)” (PDF). 27mart.com. Pristupljeno 17. 2. 2023. „Kraj 21. strane u dokumentu” 
  31. ^ Ković 2021, str. 158.
  32. ^ Ković 2021, str. 159.
  33. ^ Jelavich 2004, str. 16.
  34. ^ Jelavich 2004, str. 17.
  35. ^ a b v g d Jelavich & Jelavich 2012, str. 34.
  36. ^ „Zbornik Matice srpske za društvene nauke”, Novi Sad 1955. godine
  37. ^ Logos 2016, str. 435—436, 441.
  38. ^ a b Singleton 1985, str. 85.
  39. ^ „Politika”, Beograd 26. jul 1927. godine
  40. ^ Ljušić, Radoš (10. 2. 2022). „FELjTON - SUROVI OBRAČUN U RADOVANjU: Knez Miloš je svoju glavu otkupio Karađorđevom”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. 
  41. ^ Ković 2021, str. 185.
  42. ^ „Najviši orden - Redakcijski komentar - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2019-01-10. Pristupljeno 2023-06-26. 
  43. ^ a b Restauriran najstariji srpski igrani film, 26. novembar 2011, RTS.
  44. ^ a b Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa na sajtu YouTube, Prvi domaći nemi igrani film.
  45. ^ „Politika”, Beograd 30. januara 1913. godine
  46. ^ Tragedija srpskog gospodara i vožda Karađorđa, Pera Todorović, Grupa izdavača, 1990.
  47. ^ Smrt Karađorđeva, Pera Todorović, Grafičar Ivanjica, 1984.
  48. ^ Nepravedno zaboravljen sokobanjac, Južne vesti, Marika Živković, 28. decembar 2015.
  49. ^ „Karađorđe, Stojan Živadinović, Talija izdavaštvo”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2016. g. Pristupljeno 03. 11. 2016. 
  50. ^ Projekcija filmova Miće Popovića , Večernje novosti, M. Kralj, 28. septembar 2011.
  51. ^ Karađorđeva smrt na IMDB
  52. ^ Karađorđeva smrt na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS Kulturno — umetnički program
  53. ^ Vuk Karadžić na sajtu IMDb (jezik: engleski)
  54. ^ Vuk Karadžić na sajtu YouTube TV serija
  55. ^ Književna dela Radomira Smiljanića Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. novembar 2016), piščeva zvanična veb stranica
  56. ^ Vostanije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. novembar 2016), Svetlana Velmar Janković, Stubovi kulture.
  57. ^ Na tragu Karađorđa na sajtu IMDb (jezik: engleski)
  58. ^ Tragom Karađorđa Dokumentarna TV serija
  59. ^ Ljiljana Čubrić (9. 4. 2013). „Na Ljubici “oči ostale“”. novosti.rs. Pristupljeno 17. 2. 2023. 
  60. ^ Dragan Stanković (23. 8. 2022). „Perka Obrenović Bajić, žena dobrog srca”. politika.rs. Pristupljeno 17. 2. 2023. 
  61. ^ „S puta njegovog veličanstva kralja”. digarhiv.nbs.rs. Srpske novine. 12. 8. 1903. Pristupljeno 8. jul 2023. „Treći pasus druge kolone” 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Karađorđe Petrović
Rođenje: 16. novembar 1768 Smrt: 24. jul 1817
Vladarske titule
titula uspostavljena
 Veliki vožd Srbije
14. februar 1804. — 21. septembar 1813.
Miloš Obrenović
kao knjaz Srbije
Političke funkcije
predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog
22. januar 1811. — 3. oktobar 1813.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карађорђе_Петровић&oldid=28814671”