Raspad Jugoslavije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Animirana serija mapa koje prikazuju raspad
Jugoslavije od 1991. do 1992. Boje predstavljaju različite strane u sukobu.
  Jugoslavija (1945—1992)
  Hrvatska (1991–)
  Slovenija (1991–)
  Republika Srpska Krajina (1991—1995), nakon operacije „Oluja” (1995) i nakon prelazne uprave OUN u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu (1996—1998), dio Hrvatske
  Republika Makedonija (1991–)
  Hrvatska Republika Herceg-Bosna (1991—1994), dio Bosne i Hercegovine (1995–)
  Republika Bosna i Hercegovina (1992—1995), dio Bosne i Hercegovine (1995–)
  Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna (1993—1995), dio Bosne i Hercegovine (1995–)
  Savezna Republika Jugoslavija (1992—2003)
  Republika Srpska (1992—1995), dio Bosne i Hercegovine (1995–)

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nastao je kao rezultat niza političkih nemira i sukoba tokom početka devedesetih godina 20. veka. Nakon smrti Josipa Broza Tita i raspada Saveza komunista Jugoslavije došlo je do perioda političkih kriza osamdesetih godina, i do pojačavanja sukoba oko nerešenih pitanja koji su prerasli u međuetničke oružane sukobe od 1991. i doveli do raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) 1992. godine. Ratni sukobi su bili manji u Sloveniji sredinom 1991, a u Hrvatskoj (1991—1995) i Bosni i Hercegovini (1992—1995) prerasli su u građanske ratove sa desetinama hiljada mrtvih.[a] Građanski rat na Kosovu 1998—1999. može se posmatrati kao nastavak građanskih ratova u Jugoslaviji i njenog nasilnog raspada koji je počeo sredinom 1991.[b]

Nakon savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, Jugoslavija je formirana kao federacija šest republika: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Pored republika, na području Srbije su formirane dvije autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo. Svaka od republika je imala svoj ogranak Komunističke partije Jugoslavije i vladajuću elitu, kao i tenzije koje su riješene na saveznom nivou. Jugoslovenski model organizacije države, kao i „srednji put” između planske i liberalne ekonomije, imao je relativan uspeh, a zemlja je prošla kroz period snažnog ekonomskog rasta i relativne političke stabilnosti do osamdesetih godina, pod čvrstom vladavinom doživotnog predsjednika Josipa Broza Tita. Nakon njegove smrti 1980, oslabljeni sistem savezne vlade nije bio u mogućnosti da se nosi sa rastućim ekonomskim i političkim razlozima.

Osamdesetih godina, pobunjeni Albanci na Kosovu su tražili da Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo dobije status konstitutivne republike sa pravom samoopredeljenja do otcepljenja, počevši sa nemirima 1981. godine. Etničke tenzije između kosovskih Albanaca i Srba trajale su tokom čitave decenije, što je dovelo do rasta protivljenja političkih vođa Saveza komunista Srbije visokoj autonomiji pokrajina i neefikasnom sistemu konsenzusa na federalnom nivou, koji su viđeni kao prepreke ostvarivanju interesa Srba i Jugoslovena da žive u jedinstvenoj državi. U takvim okolnostima kao politički vođa u SR Srbiji pojavio se Slobodan Milošević 1987. godine. Milošević na čelu Savez komunista Srbije je sa pristalicama republičkog jedinstva u Srbiji preuzeo kontrolu u autonomnim pokrajinama Kosovo i Vojvodina, a Miloševićevi partijski istomišljenici Saveza komunista Crne Gore uzeli vlast i u Crnoj Gori 1989. godine. Jačanje Miloševića u Srbiji i pristalica jake središnje vlasti u Jugoslaviji u SR Crnoj Gori, izazvalo je snažno protivljenje političkih vođa u SR Sloveniji i SR Hrvatskoj, koji su se zalagali za demokratizaciju, ali i razgradnju Jugoslavije u vremenu promena Revolucijama 1989. u srednjoj i istočnoj Evropi.[1]

Savez komunista Jugoslavije se raspao u januaru 1990. po federalnim linijama, a tokom 1990, komunisti u nekim republikama gube prve višestranačke izbore održane u zemlji od separatističkih partija, osim u Srbiji i Crnoj Gori, gde izbore dobija Milošević i njegovi saveznici. Jedna republika za drugom su 1991. proglašavale nezavisnost, ali status srpske manjine izvan Srbije i Crne Gore ostaje nerešen. Nakon niza međuetničkih incidenata, usledili su ratni sukobi, prvo u Sloveniji, pa u Hrvatskoj i zatim u Bosni i Hercegovini; ratovi su ostavili dugoročnu ekonomsku i političku štetu u regionu.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Od stvaranja Republike Jugoslavije 1945. godine na vlasti u njoj je bila Komunistička partija Jugoslavije (kasnije Savez komunista Jugoslavije) na čelu sa Josipom Brozom Titom. On je prvo bio predsednik vlade od 1945. do 1953, a 1953. izabran je za prvog predsednika Jugoslavije. Tokom vladavine Tita, sprovođena je politika suzbijanja javnog ispoljavanja nacionalizma kod Srba, Hrvata, Slovenaca, Muslimana i Albanaca. Međutim, i pored toga, bile su vidljive pojave nacionalizma pogotovo, a to se naročito pokazalo u Hrvatskoj 1971. u tzv. Maspoku.[2]

Paralelno sa tim, u vrhu državnog i partijskog rukovodstva, odvijale su se borbe između centralista — predvođenih Aleksandrom Rankovićem i federalista — predvođenih Edvardom Kardeljom. U toj političkoj borbi Tito je podržao Kardelja i ona je završena „Brionskim plenumom” CK SKJ, koji je održan u junu i julu 1966. godine. Tada je Ranković optužen da je dopustio tajno prisluškivanje Tita i smenjen. S njim su smenjene i brojne pristalice jake središnje vlasti.[3] Od tada počinje jača federalizacija zemlje koja je vrhunac dostigla donošenjem saveznog Ustava 1974. godine. Taj Ustav je dao široka ovlašćenja svim republikama, ali i pokrajinama unutar Srbije — Vojvodini i Kosovu.[4]

Srpsko republičko rukovodstvo bilo je nezadovoljno ovakvim rešenjem, ali nije imalo snage da se suprotstavi Titu i pristalicama federalizacije. Istovremeno od kraja 1970-ih, Jugoslavija je, posle privrednog napretka koji je usledio angažovanjem međunarodnih kredita, kao i povećanje životnog standarda, nakon isteka grejs perioda počela da ulazi u ekonomsku krizu koja je pojačala politička sukobljavanja i koja se tokom sledeće decenije produbila.[traži se izvor]

Politička dešavanja posle 1980.[uredi | uredi izvor]

Posle smrti Josipa Broza Tita, maja 1980, Predsedništvo SFRJ, kao vrhovni organ rukovođenja, ni izbliza nije imalo Titovu snagu održavanja jedinstva i sposobnosti da zemlju izvuče iz krize. Osim ekonomskih teškoća jačali su nacionalizmi i republički separatizmi koji su vodili u nepomirljive podele. Pobunjeni kosovski Albanci počeli su otvorenije iznositi zahteve o prerastanju Kosova u sedmu jugoslovensku republiku. Marta i aprila 1981, došlo je do velikih nemira na Kosovu, koji su primenom sile, suzbile jugoslovenske vojne i policijske snage. Međutim, napadi Albanaca na Srbe u južnoj srpskoj pokrajini su nastavljeni.[5]

Posle 1981, 103.000 Srba i Crnogoraca napušta Kosovo, uglavnom zbog pritisaka albanskih vlasti i ekstremista.[6]

Dolazak Miloševića na vlast[uredi | uredi izvor]

Slobodan Milošević 1980-ih.

Nasilno proterivanje i šikaniranje Srba sa Kosmeta dovodilo je do sve češćih protesta Srba iz te pokrajine. Srpsko republičko rukovodstvo, koje je sredinom 1980-ih predvodio Ivan Stambolić, pokušavalo je da pokaže da je problem Kosova problem cele Jugoslavije. Zato je Srbija nastojala da postepeno dođe do ustavnih promena, koje bi autonomnim pokrajinama smanjile visoki stepen autonomije koje su tada uživale. S druge strane, tenzije na Kosovu su se pojačavale (paralelno sa ekonomskim tenzijama unutar cele Jugoslavije), pa je i sam Stambolić u aprilu 1986. posetio Kosovo Polje gde je pokušao da smiri situaciju. Međutim, njegova poseta nije doprinela smirivanju situacije. Nenasilne pobune Srba protiv pokrajinskog rukovodstva u narednom periodu su se sve češće nizale.

Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević 24. aprila 1987, zajedno sa pokrajinskim partijskim funkcionerom Azemom Vlasijem, posetio je Kosovo Polje, gde se sastao sa tamošnjim Srbima koji su se žalili na teror Albanaca. Prilikom te Miloševićeve posete, došlo je do sukoba naroda i milicije, a Milošević je javno stao na stranu kosovskih Srba, izgovorivši rečenicu „Niko ne sme da vas bije!”. Oko procene šta je trebalo učiniti nastao je razdor i u srpskom republičkom rukovodstvu.[7] Ubistvo vojnika JNA u kasarni u Paraćinu 3. septembra 1987, koje je počinio Albanac Aziz Keljmendi, samo je pogoršalo stanje. U srpskim medijima počela je kampanja i tvrdilo se da je to zločin Albanca uperen protiv Jugoslavije. Zato je u Srbiji kamenovano više radnji u vlasništvu Albanaca. Na sednici Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, tadašnji lider beogradskih komunista, Dragiša Pavlović, kritikovao je nacionalističke pojave i osudio nacionalističku politiku koju je sprovodio CK SK Srbije.[traži se izvor]

Milošević se okrenuo protiv svog mentora i kuma, tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Ivana Stambolića. Osma sednica CK SK Srbije održana je 23. septembra 1987, na kojoj Milošević uklanja sa čelnih pozicija SKS Pavlovića i druge Stambolićeve najbliže saradnike, a tri meseca kasnije i sam Stambolić razrešen je dužnosti. Otada počinje da se menja srpska politika prema Kosovu, Vojvodini, ali i prema drugim republikama. Otpočelo je doba organizovanih mitinga, koji su imali za cilj obaranje „neposlušnih” nomenklatura u vlasti.[traži se izvor]

Najpre je, preko demonstracija u oktobru 1988, smenjeno pokrajinsko rukovodstvo u Vojvodini. Ubrzo potom, takođe vršenjem pritisaka pomoću demonstracija, smenjena je vlast u Crnoj Gori (11. januar 1989). Na Kosovu je 20. februara 1989. otpočeo štrajk rudara u rudniku Stari Trg, u okolini Prištine. Rudari su zahtevali obustavu najavljenih ustavnih i političkih promena, kao i najavljenu smenu pokrajinskih rukovodioca.[8]

Milošević je od jugoslovenskog rukovodstava zatražio uvođenje vanrednog stanja. Ispred Savezne skupštine okupili su se kosovski Srbi. Vodeći slovenački političar Milan Kučan napustio je 27. februara sastanak i iste večeri na skupu u Cankarjevom domu je izjavio da se u Starom Trgu „brani avnojevska Jugoslavija”. Ova izjava je u Srbiji naišla na negativnu reakciju i isto to veče, grupa studenata beogradskog Univerziteta, krenula je prema saveznom parlamentu, a uskoro se toj koloni priključio veći broj građana. Sledećeg dana, 28. februara, radnici su dobili slobodan dan i oko 300.000 ljudi,[9] po proceni TV Beograd, protestovalo ispred Savezne skupštine u Beogradu. Govornici su se smenjivali, ali niko nije mogao da umiri masu, koja je zahtevala da joj se obrati predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, koji je to i učinio. Na skandiranje mase koja je zahtevala hapšenje kosovskog funkcionera Azema Vlasija, Milošević je odgovorio da će ispuniti to obećanje.[10]

Vrlo brzo nakon Vlasijevog hapšenja i smene te postavljanja nove pokrajinske vlasti, Predsedništvo SFRJ uvelo je vanredno stanje na Kosovu, 3. marta. Akcijom snaga srpske policije u rudnike ugušena je pobuna albanskih rudara.[10]

Skupština SR Srbije 28. marta 1989. ukida visoki stepen autonomije do tada SAP Vojvodini i SAP Kosovu i vraća ih u državno-pravni okvir SR Srbije.[11]

Stanje 1989.[uredi | uredi izvor]

Uslovi za raspad SFRJ stvoreni su 1989. godine. Kraj blokovske podele i rušenje Berlinskog zida krajem 1989. istovremeno je i početak demokratizacije zemalja istočne Evrope, ali i početak nove spoljne politike SAD i Zapada prema istočnoj Evropi i prema SFRJ. Kraj istočnog komunističkog političkog sistema nije, međutim, predstavljao i kraj istog političkog sistema u SFRJ. Novonastale svetske političke prilike su iz osnova izmenile odnos snaga u svetskoj politici i odnos snaga unutar SFRJ i istovremeno dovele u pitanje opstanak komunističkog političkog sistema SFRJ. Američki i zapadni političari su zahtevali promenu komunističkog političkog sistema SFRJ i prelazak na demokratiju. Nestanak istočnog političkog sistema i zahtevi za promene i u SFRJ i želja pojedinih komunističkih lidera da ga zadrže, doveli su, u pitanje i opstanak SFRJ kao celine. Pitanje reforme političkog i ekonomskog sistema SFRJ, koje je pokrenuo Edvard Kardelj tokom 70-ih, i spoljna politika su dva faktora koja su najviše uticala na raspad.[traži se izvor]

Od 1989. godine naglo se pogoršavaju odnosi između Srbije i ostalih jugoslovenskih republika, naročito sa SR Slovenijom. Nakon održanog mitinga povodom proslave 600 godina od Kosovske bitke, u junu 1989, počinju međusobne optužbe Beograda i Ljubljane. Prvo je u septembru Slovenija proglasila amandmane na svoj Ustav, proglašavajući prioritet republičkog zakonodavstva nad saveznim, a potom je 1. decembra slovenačka policija zabranila održavanje mitinga grupi Srba u centru Ljubljane koji su se protivili ovakvim promenama. Hrvatsko rukovodstvo je pomoglo slovenačkom tako što je zabranilo prolazak kroz svoju teritoriju Srbima sa Kosova koji su želeli da prisustvuju mitingu. Rukovodstvo SR Srbije na to je odgovorilo uvođenjem ekonomskih sankcija protiv SR Slovenije.[traži se izvor]

Pitanje političkog sistema SFRJ posle 1989. postalo je predmet posebnog interesovanja SAD i Zapada. Spoljna politika Amerike i Zapada prema SFRJ postavljala je pitanje političkog sistema SFRJ kao važnije od jedinstva i očuvanja SFRJ kao države.[traži se izvor]

Srpski i crnogorski političari nisu smatrali da je potrebna promena političkog sistema. Milošević je još uvek „tražio” način da unapredi socijalistički politički sistem i izjavljivao: „Mi ćemo ući u tu Evropu, ali naravno kao ravnopravni članovi i naravno, to se samo po sebi podrazumeva, na naš jugoslovenski i socijalistički način”.[12] Prema ovome srpska vlast je za budućnost predviđala Jugoslaviju kao federalnu državu kao do tada na čelu sa Savezom komunista Jugoslavije.[traži se izvor]

Mirjana Marković, Slobodanova supruga, izjavila je „Da li ćemo živeti u socijalističkom ili u nekom drugom društvu nećemo odlučivati o tome kroz diskusiju i glasanjem. Jugoslavija (SFRJ) do socijalizma nije ni došla diskusijom, pa ga kroz diskusiju neće ni izgubiti”,[13] predstavljala je sliku o političkoj klimi koja je bila dominantna u srpskoj vlasti.[traži se izvor]

Slovenački političari su se zalagali za konfederalnu Jugoslaviju, sa mogućnošću da svaka republika ima pravo samoopredeljenja da li će ostati u Jugoslaviji ili ne.[traži se izvor]

Nestanak SKJ i rast nacionalizma 1990.[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: 14. kongres SKJ i Političke partije nastale raspadom SKJ
Franjo Tuđman

Da bi se pitanje viđenja budućnosti Jugoslavije rešilo, srpski rukovodioci su zahtevali održavanje 14. vanrednog kongresa SKJ. On je održan od 20. januara do 22. januara 1990. u Beogradu. U to vreme Jugoslavija je još bila jednopartijska država. Srpski komunisti su 1989. odbijali svaki razgovor o promenama socijalističkog političkog sistema. Na kongresu su svi srpski predlozi prihvatani ubedljivom većinom, dok su slovenački predlozi o reorganizaciji jugoslovenske partije i političkog sistema SFRJ glasanjem odbijen. Srpsko rukovodstvo je ubrzo odbilo slovenački predlog za stvaranje asimetrične federacije. Kasnije je odbijen i zajednički predlog delegacije SK Hrvatske i SK Slovenije o stvaranju konfederacije. Posle dva dana verbalnog rata, slovenačka delegacija napustila je kongres. Hrvatska delegacija nije htela da se kongres nastavi bez prisustva slovenačkih delegata, pa je i ona napustila kongres. Nakon ovoga dolazi do raspada SKJ, što je bio uvod u raspad socijalističke Jugoslavije.[traži se izvor]

U svim jugoslovenskim republikama 1990. održani su prvi višestranački izbori. Komunističke partije su izgubile vlast u četiri republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija), osim u Srbiji gde je pobedila Socijalistička partija Srbije (nastala ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije) i Crnoj Gori u kojoj je pobedila Demokratska partija socijalista (reformisani Savez komunista Crne Gore) Momira Bulatovića i Mila Đukanovića.[traži se izvor]

Novu političku sliku na prostorima Jugoslavije uglavnom su kreirali ljudi koji su se i tokom ranijeg perioda bili članovi SKJ, ali su tada većinom zastupali druge poglede:

Nova hrvatska vlast počela je sa izbacivanjem Srba iz svih državnih organa. Srbija je osudila takve događaje. Tada je nastala ozbiljna nacionalna kriza u SFRJ.

Nakon pobede HDZ na izborima, Hrvatska je otvorila vrata za povratak ljudi koji su sprovodili ustašku politiku tokom Drugog svetskog rata. U Zagreb su se vratili neki od bivših ministara Ante Pavelića, poput Vinka Nikolića, i mnogobrojni visoki službenici ustaškog režima, među kojima i Ivo Rojnica, komandant Dubrovnika u Drugom svetskom ratu.[14][15] Srpski narod u Hrvatskoj 1990. osetio se ugroženim zbog ponovne pojave ustaških simbola, koji su bili simbol straha i genocida počinjenog prema srpskom i drugim narodima u Drugom svetskom ratu, te povratka ljudi u državu koji su sprovodili takvu politiku i moguće restauracije države u kojoj bi bio ugrožen njihov opstanak.

U decembru 1990. Veće udruženog rada Skupštine Srbije donelo je dva propisa koji su nosili oznake “strogo poverljivo” i “službena tajna”, na osnovu kojih je SR Srbija upala u monetarni sistem SFRJ i iz Narodne banke Jugoslavije uzela 1,4 milijardi dolara. Kad se to pročulo, funkcioneri drugih republika su tražili da se odgovorni za ovaj ispad uhapse i procesuiraju. To je podržao i savezni premijer Ante Marković. Rukovodstvo SR Slovenije je prvo otvoreno protestovalo zbog ovog ispada, čemu su se pridružili i ostali, osim rukovodstva SR Srbije koje je ovaj ispad pravdalo potrebama isplata plata i penzija. Borisav Jović u svom dnevniku govori o ovoj operaciji: “Razgovor sa Stankom Radmilovićem (Predsednikom srpske vlade) u SPS… Malo ga kritikujem šta to sve rade sa emisijom i sa prihodima koji pripadaju federaciji. Objašnjava da bi bez toga sigurno izgubili izbore, jer više od pola republike ne bi primalo plate i penzije. Ante (Marković) se čudio i krstio kako to da nismo ‘bankrotirali’, a mi smo ga nadmudrili. To je suština.” [16]

Na referendumu o nezavisnosti Slovenije, koji je održan 23. decembra 1990, velika većina građana se opredelila za nezavisnost. Za nezavisnost je glasalo 88,5% svih glasača (94,8% posto izašlih), koja je proglašena 25. juna 1991.[traži se izvor]

Nestajanje središnje vlasti u SFRJ i put u rat u prvoj polovini 1991.[uredi | uredi izvor]

Sednica Predsedništva SFRJ 9. januara 1991.[uredi | uredi izvor]

Od druge polovine 1990. vlada Hrvatske naoružavala je i povećavala brojnost pripadnika MUP-a i spremala za građanski rat. Vođe Srba kao akademik Jovan Rašković u Hrvatskoj imali su strah da nova vlast u Hrvatskoj, koju je stvarao Franjo Tuđman, ima nameru da ponovi nasilja ustaške Nezavisne Države Hrvatske.[17] Savezna vlast SFRJ pokušala je neuspešno da zaustavi pripreme Hrvatske za građanski rat. Pod predsedništvom Borisava Jovića Predsedništvo SFRJ, u proširenom sastavu (to jest uz prisustvo predsednika vlade SFRJ Ante Markovića, 6 predsednika republika i 2 predstavnika pokrajina), razgovaralo je o nelegalnom naoružavanju lica po političkoj i nacionalnoj pripadnosti (tj. stvaranju republičkih armija) 9. januar 1991. godine. Predsedništvo je donelo naredbu da se na teritoriji SFRJ raspuste svi oružani sastavi koji nisu deo jedinstvenih oružanih snaga SFRJ i MUP-a, a čije uređenje nije u skladu sa saveznim propisima Jugoslavije. Naređeno je da se to oružje odmah preda najbližim jedinicama JNA. Kao vreme do kada se mora izvršiti naredba određeno je 10 dana, oružje je vraćano samo delimično, a Hrvatska je tražila da se vreme za razoružavanje produži do 21. januar 1991, ali vođe Hrvatske i Slovenije nisu bili voljni da slušaju naredbu Predsedništva SFRJ. Ubrzo, na sednici Predsedništva SFRJ 22. januar 1991. primećeno je da je „naredba o vraćanju oružja samo delimično izvršena”.[18]

Na TV Beograd 25. januar 1991. prikazan je video snimak tajnog sastanka koji se desio tokom 1990. između ministra odbrane Hrvatske Martina Špegelja, i njegovih sledbenika, a koji je snimila Kontraobaveštajna služba JNA. Na sastanku hrvatski ministar vojske general-pukovnik Martin Špegelj je rekao: „Organizovaćemo ubijanje vojnika i starešina [JNA]… To će biti građanski rat bez milosti…”[19] Kasnije JNA je optužila Špegelja za izdaju i ilegalni uvoz oružja, uglavnom iz Mađarske i organizovanje priprema za građanski rat, kako je to sam Špegelj rekao.[20]

Otkriće krijumčarenja oružja u Hrvatsku u kombinaciji sa krizom u Kninu, izbor vlada koje su težile nezavisnosti u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i Sloveniji, kao i rezultat slovenačkog referenduma su ubedili mnoge da je Jugoslavija pred raspadom.[traži se izvor]

Od 1. i 2. marta 1991. i sukoba u Pakracu počelo je „stanje ni rata, ni mira” u Hrvatskoj u kome je MUP Hrvatske povremeno oružano napadao JNA. Da spreči sukobe policajaca Srba i Hrvata oko policijske stanice u Pakracu, u Pakrac je ušla 2. mart 1991. oklopna jedinica JNA, ali su pripadnici MUP-a Hrvatske pucali i na JNA.[21]

U Beogradu su se 9. marta 1991. desile demonstracije protiv Slobodana Miloševića, koje su rasterane uz pomoć JNA.

Sednica Predsedništva SFRJ 12. marta 1991.[uredi | uredi izvor]

Tri dana nakon demonstracija u Beogradu 9. marta 1991, koje je organizovala srpska opozicija i gde je došlo do velikih sukoba milicije sa masom demonstranata (dve osobe su poginule), Predsedništvo SFRJ održalo je sednicu u funkciji Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ, koje su činili JNA i Teritorijalna odbrana. Sednici su prisustvovali svi članovi Predsedništva, osim Janeza Drnovšeka, slovenačkog predstavnika. Pored članova Predsedništva, sednici je prisustvovao generalski vrh JNA, predvođen generalom Veljkom Kadijevićem, tadašnjim saveznim sekretarom za narodnu odbranu.[22] Na sednici sa Predsedništvom kako bi ga ubedili da proglasi vanredno stanje što bi dozvolilo JNA da preuzme kontrolu u čitavoj SFRJ. Ministar odbrane Veljko Kadijević je izjavio da postoji zavera da se razbije država, izjavivši:

Na djelu je perfidan i do kraja razrađen koncept razbijanja Jugoslavije. Da se izazivanje građanskog rata stvore uslovi za spoljnu intervenciju i definitivnu uspostavu marionetskih režima na tlu Jugoslavije.

Ova izjava je značilo da su novoizabrane vlade secesionističkih republika viđene od Srba kao marionete Zapada. Hrvatski delegat Stjepan Mesić besno je odgovorio na predlog o uvođenju vanrednog stanja, optuživši Jovića i Kadijevića da pokušavaju da iskoriste armiju da stvore Veliku Srbiju i izjavio „to je rat”. Jović i Kadijević su onda zatražili od delegata svake republike da glasaju da li da dozvole uvođenje vanrednog stanja i upozorio ih je da će se Jugoslavija verovatno raspasti ako se ne uvede vanredno stanje.[traži se izvor]

Razvoj događaja na sednici[uredi | uredi izvor]

Kadijević je Predsedništvu predložio da se uvede vanredno stanje na teritoriji cele Jugoslavije, donese odluka o podizanju borbene gotovosti oružanih snaga, momentalno razoružavanje nelegalnih oružanih sastava, hitan nastavak političkih razgovora o budućnosti zemlje, i donošenje novog jugoslovenskog Ustava.

  • Tadašnji predsednik Predsedništva, Borisav Jović (Srbija), podržao je predlog vojnog vrha, tvrdeći da je zemlja zapala u najtežu krizu od svog osnivanja i da se nalazi pred građanskim ratom.
  • Stjepan Mesić (Hrvatska) kategorički je odbio predlog. On je optužio srpsku vlast da su na veštački način stvorena žarišta u Hrvatskoj, kao i to da se vanredno stanje predlaže da bi se srpsko rukovodstvo spasilo od pritisaka opozicije.
  • Vasil Tupurkovski (Makedonija) takođe se oštro suprotstavio predlogu. On je rekao da je za njega opcija vanrednih mera neprihvatljiva i da su politička sredstva najvažnija za rešenje krize.
  • Bogić Bogićević (Bosna i Hercegovina) kritikovao je predlog i tvrdio da je Ustav prevaziđen i preuzak za rešenje krize.
  • Riza Sapundžiju (Kosovo) saglasio se sa Kadijevićevim izveštajem, ali da vanredno stanje treba usvojiti kao upozorenje.
  • Nenad Bućin (Crna Gora) rekao je da je Predsedništvo nesposobno i nespremno da odlučuje u ovakvim situacijama.
  • Jugoslav Kostić (Vojvodina) saopštio je da je krajnje vreme da se prekine sa odugovlačenjem odluka za sudbinu zemlje, i rekao da, ako se ostane samo na upozorenjima, sutra može biti kasno.

Posle sednice, vojni vrh je preformulisao predlog i članovi Predsedništva SFRJ su se izjašnjavali za odluku o povećanju borbene gotovosti i dodatnoj mobilizaciji, ali bez vanrednih mera. Za ovaj predlog, glasali su Borisav Jović, Riza Sapundžiju, Jugoslav Kostić i Nenad Bućin. Protiv su bili Stjepan Mesić, Bogić Bogićević i Vasil Tupurkovski.[23]

Sednica sa ovim dnevnim redom prekinuta je 13. marta, a nastavljena je 14. i 15. marta, kada je Predsedništvo konačno odbilo, posle trodnevne diskusije, većinom glasova, predlog generalskog vrha JNA.[24]

Posledice sednice[uredi | uredi izvor]

Istog dana kada je Predsedništvo definitivno odbilo da podrži predlog armijskog vrha, Borisav Jović podneo je ostavku na funkciju predsednika Predsedništva, ali Narodna skupština Srbije nije prihvatila njegovu ostavku.[25] Odmah sutradan, 16. marta, predsednik Srbije Slobodan Milošević izjavio je da Srbija više neće učestvovati u radu Predsedništva. Naime, nakon Jovićeve ostavke, očekivalo se da će JNA samostalno krenuti u realizaciju svojih planova, tj. zavođenja vojne uprave u zemlji. No, pošto se to nije dogodilo, nakon par dana Srbija i njeni sateliti u Predsedništvu SFRJ povukli su ostavke i vratili se na svoje funkcije.

Referendum o nezavisnosti Hrvatske je održan 2. maja 1991. na kom je 93,24% glasalo za nezavisnost. Drugi krug referenduma je održan 19. maja 1991. o strukturi jugoslovenske federacije. Referendumsko pitanje nije jasno govorilo da li je u korist ili protiv secesije. Referendum je pitao glasače da li su za to da „Hrvatska hoće da uđe u savez suverenih država sa ostalim republikama (u skladu sa predlozima republika Hrvatske i Slovenije za rešavanje državne krize u SFRJ)?”. Na referendum je izašlo 83,56% glasača, pošto su Srbi u Hrvatskoj uglavnom bojkotovali referendum. Od toga, 94,17% (78,69% od ukupnog biračkog tela) glasalo je za predlog, dok je 1,2% bilo protiv. Konačno, nezavisnost Hrvatske je proglašena 25. juna 1991. godine.[traži se izvor]

Ratovi[uredi | uredi izvor]

Milan Kučan se obraća Slovencima 25. juna 1991. u Ljubljani.

Rat u Sloveniji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rat u Sloveniji
Vojnici JNA u Sloveniji

U Beogradu 24. januar 1991. sastale su se delegacije Srbije, koju je vodio Slobodan Milošević, i delegacija Slovenije, koju je vodio, Milan Kučan. Na tom sastanku Milošević je rekao da Srbija neće praviti teškoće Sloveniji ako ona odluči da se odvoji na miran način u skladu sa ustavom i pravom Slovenaca na samoopredeljenje do odvajanja.[26] Ipak, Kučan i ostale vođe Slovenije odabrale su da se nasilno i bez dogovora odvoje od SFRJ, a razlozi za tu odluku nisu potpuno jasni.[27]

Od marta do početka juna 1991. Slovenija je završavala pripreme za rat protiv JNA. Rušeći ustanove SFRJ, poslanici u skupštini Slovenije 6. marta 1991. proglasili su obustavu slanja regruta iz Slovenije u JNA. Ministarstvo vojske Slovenije tražilo je 23. marta 1991. od JNA da za tri meseca napusti područje Slovenije, a Teritorijalna odbrana Slovenije u martu 1991. izvela je i jednu vojnu vežbu pripremajući se za oružani sukob sa JNA.[28] Početkom juna 1991. javno je izvršeno polaganje zakletve oko 260 redovnih vojnika Slovenije u Igu (koji je pre bio zatvor) kod Ljubljane i Pekrama kod Maribora. Pred sukob, rezervni sastav milicije Slovenije pozvan je na dužnost 20. juna 1991. godine, a policija i TO Slovenije imali su oko 35.000 naoružanih ljudi na početku sukoba.[28] Nasuprot tome samo 5. vojna oblast JNA sredinom 1991. imala je oko 40.000 vojnika, oko 200 aviona i helikoptera, oko 1.160 tenkova i oko 3.000 artiljerijskih oruđa, ali ukupno JNA je imala više od 160.000 oficira i vojnika u to vreme.[29] Zbog toga, vojska koju je Slovenija stvarala bila je „smešna” u odnosu na JNA. Ozbiljan oružani sukob mogao se završiti potpunim porazom Slovenije.

Ipak, pred početak oružane pobune u Sloveniji iz SAD stigao je državni sekretar Džejms Bejker u Beograd 21. juna 1991. i upozorio vladu SFRJ da SAD neće dopustiti promenu republičkih granica u SFRJ i da ne sme nasilno (vojskom) biti sprečavano odvajanje Slovenije i Hrvatske.[30] Posle takvog upozorenja od visokog predstavnika SAD, vlada SFRJ nije smela pomisliti na potpunu upotrebu sile kojom JNA raspolaže. Nasuprot tome, vođe Slovenije su znale da mogu i oružano napadati JNA bez straha da će napadnuta JNA upotrebiti sva sredstva u odgovoru.[31]

U Zagrebu 22. juna 1991. sastali su se Tuđman, Kučan, predsednik vlade Slovenije Lojze Peterle i predsednik vlade Hrvatske Josip Manolić kako bi se dogovorili o istovremenom proglašenju samostalnosti od Jugoslavije, a posle toga, 25. juna 1991. Sabor Hrvatske i Skupština Slovenije proglasili su odvajanje tih republika od SFRJ. [32] Istog, 25. juna 1991. Savezno veće Skupštine SFRJ donelo je odluku kojom se deklaracije o odvajanju Slovenije i Hrvatske proglašavaju pravno ništavni.[32] Istovremeno (25. jun 1991) počela je i sednica savezne vlade (Savezno izvršno veće), a završena je u ranim satima 26. juna 1991. kada je usvojena naredba, koju je potpisao Ante Marković, a prema njoj savezna policija i Oružane snage SFRJ moraju sprečiti policiju i Teritorijalnu odbranu Slovenije u pokušaju da preuzmu granične prelaze SFRJ prema Italiji, Austriji i Mađarskoj, a morali su zaustaviti i postavljanje novih graničnih prelaza prema Hrvatskoj.[33]

Pred proglašenje nezavisnosti, TO Slovenije se raspoređivala oko kasarni i položaja JNA. Tako su ih opkoljavali i spremali se za sukob, a 26. juna 1991. policija Slovenije počela je da preuzima granične prelaze i carinarnice, a skidala je sa njih državne simbole SFRJ.[34]

Ministar odbrane Veljko Kadijević naredio je da se upotrebi manje od 2.000 vojnika sa oko 100 tenkova i drugih oklopnih vozila, a savezna milicija i uprava carina poslali su još oko 730 milicionera i službenika, a vojnicima JNA i saveznim milicionerima izdato je naređenje da oružje upotrebe samo u slučaju „nužne odbrane”.[35] Ta akcija je počela u popodnevnim satima 26. a nastavila se 27. juna 1991.[36] Posle postavljanja prepreka na putevima, od jutra 27. juna 1991. vojska i policija Slovenije počele su oružano napadati jedinice JNA, a tako su počeli međusobni oružani sukobi i prva ubistva u njima.[37] Slovenačkim teritorijalcima komandovali su Ministar odbrane Slovenije Janez Janša i načelnika Štaba TO Slovenije Janez Slapar, a ministar policije Slovenije bio je Igor Bavčar.[38]

Već 28. juna 1991. Evropska zajednica obustavila je svaku ekonomsku pomoć SFRJ, a to je bilo kažnjavanje vlade SFRJ koja je pokušala vojno da spreči odvajanje Slovenije. Istovremeno iz Evropske zajednice poslata su tri ministra (Žak Post, Đani de Mikelis i Hans van den Bruk) u Jugoslaviju da kao „posrednici” od Miloševića (Srbija), Jovića (Predsedništvo SFRJ), Kučana (Slovenija) i Tuđmana (Hrvatska) u Beogradu i Zagrebu 28. i 29. juna 1991. dobiju obećanje da će: 1) Mesić biti izabran za predsednika Predsedništva SFRJ, 2) da će biti obustavljeni oružani napadi i 3) da će se zaustaviti primena deklaracija o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske na 3 meseca.[39]

Prema saopštenju Štaba Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ, protiv jedinica JNA, koje su na teritoriji Slovenije izvršavale svoje ustavne obaveze u obezbeđivanju granice i teritorijalne celovitosti države vodio se rat „na prljav, surov i podmukao način”, a policija i TO Slovenije hapsili su vojnike i oficire JNA u gradskom prevozu, na ulicama i njihovim stanovima.[40] Vođe Srbije i Srba, kao i Slobodan Milošević tražile su od Veljka Kadijevića da povuče JNA iz Slovenije[41] U Sloveniji pojedinci i cele jedinice JNA predavale su se i broj zarobljenih je brzo rastao.[42] Rat je trajao desetak dana i završen je Brionskom izjavom, koju su, uz posredovanje tri ministra EZ (Hans Van de Bruk, Žak Pos i Žoao Pineiro) 7. jula 1991. prihvatili predstavnici Slovenije (koje su vodili M. Kučan i L. Peterle), predstavnici SFRJ (A. Marković i B. Jović i drugi članovi Predsedništva SFRJ) i predstavnici Hrvatske, a prema toj izjavi Predsedništvo SFRJ i A. Marković pristali su da dođe posmatračka misija iz EZ u Sloveniju i nadzire primirje, ali dogovoreno je da se primeni tromesečni „moratorijum” na deklaracije o izdvajanju Slovenije i Hrvatske iz SFRJ.[43] U kratkotrajnom sukobu ubijeno je između 60 i 70 ličnosti na obe strane, a približno dve trećine ubijenih (44 lica) bili su pripadnici JNA, ubijeno je nekoliko civila (i stranaca).[44] U nekim slučajevima izgleda da je vojska Slovenije ubijala vojnike koji se predaju, to jest izvršila je ratne zločine kao na prelazu Holmec.[45][46]

Naime, početkom jula, Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju pripadnika armije iz Slovenije. Deo armije se povukao u Hrvatsku. Prilikom opsada vojnih baza JNA u Sloveniji, dolazi do krvavih napada slovenačkih teritorijalaca na tada još uvek regularne vojske u tim bazama. Ishod ovakvih napada je bio veći broj poginulih vojnika, koji su bili na odsluživanju redovnog vojnog roka, a koji su imali od 18 do 23 godine. Poginulo je 40 momaka, koji su poslati u smrt bez municije.[traži se izvor]

U svojoj žurbi da se odvoje od Jugoslavije, jednostavno nisu obraćali pažnju na 22 miliona Jugoslovena koji nisu bili Slovenci. Oni snose značajnu odgovornost za krvoproliće koje je nastupilo posle njihovog odvajanja.

— Voren Zimerman u knjizi Poreklo jedne katastrofe.[47]

Rat u Hrvatskoj[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rat u Hrvatskoj
Uništen tenk T 55 JNA u bitkama za kasarne

Neki političari, vojnici i policajci mogli su videti da se Jugoslavija primiče građanskom ratu i pre januara 1991, ali javnost u SFRJ mogla je videti na TV Beograd 25. januar 1991. kako je ministar vojske Hrvatske, bivši general-pukovnik JNA, Martin Špegelj na sastanku sa svojim saradnicima još u drugoj polovini 1990. izgovorio: „Organizovaćemo ubijanje vojnika i starešina [JNA]… To će biti građanski rat bez milosti…”.[48] Ubrzo, JNA je optužila Špegelja za izdaju i ilegalni uvoz oružja i pripremanje građanskog rata, ali ministar vojske Hrvatske Martin Špegelj bio je zaštićen od Franje Tuđmana, vlade i policije Hrvatske, a družine koje su spremale građanski rat u Hrvatskoj nisu razoružane.[49]

Nesposobnost da se na sud odvede Martin Špegelj koji je pretio da će organizovati građanski rat dodatno je uverila neke vođe Srba u Hrvatskoj, kao što su bili akademik Jovan Rašković i policijski zapovednik u Kninu Milan Martić, da Franjo Tuđman i HDZ stvaraju novu ustašku Nezavisnu Državu Hrvatsku.[50]

Rat u Hrvatskoj počeo je kao niz malih sukoba i prelazno stanje ni mira, ni rata. Najveći sukobi 1991. vođeni su na području Vukovara u kome je MUP Hrvatske pokušao preuzeti potpunu kontrolu od početka aprila 1991, ali sukob se završio porazom Hrvatske 18. novembra 1991. kada je JNA potpuno preuzela Vukovar, a na području Vukovara 1991. ukupno je ubijeno oko 3.000 lica.[51]

Početkom 1991, počinju sukobi Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Predsedništvo SFRJ, kao vodeći rukovodeći organ u državi, a na čijem čelu je bio Borisav Jović (predstavnik Srbije) nastojalo je da uspostavi kontrolu i spreči mogući rat.[traži se izvor]

Tokom proleća te godine, međutim, rat se sve više razbuktavao. Nastali su žestoki okršaji u Borovu selu 2. maja 1991, kod Vukovara. U Hrvatskoj se tokom avgusta i septembra 1991, razbuktao rat između Srba i JNA protiv novoformirane hrvatske vojske. Najpre samoproglašena Hrvatska oduzela je Srbima u Hrvatskoj Ustavom zagarantovan status državotvornog naroda. Srbi u Hrvatskoj samoorganizovali su se kako bi zaštitili svoja legitimna prava i živote. To je dovelo do formiranja Republike Srpske Krajine 1991, kao političkog izraza volje Srba da ostanu na svome, u svojoj matičnoj državi Jugoslaviji.[traži se izvor]

Najteža stradanja dogodila su se u Vukovaru, gde su borbe trajale sve do novembra. Tada su srpske paravojne jedinice i pripadnici JNA slomili hrvatski otpor i ušli u ovaj grad.[traži se izvor]

Hrvatska dobija međunarodno priznanje 15. januara 1992. godine.[traži se izvor][v]

U januaru 1992. godine potpisan je dogovor između predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i predsednika Srbije Slobodana Miloševića za prekid vatre između Hrvatske armije i Srba u Hrvatskoj, koje je podržavala JNA. Sukob se odvijao u Krajini na istoku Hrvatske u kojoj su većinu populacije činili Srbi. Prekid vatre je dao Hrvatskoj vojsci vremena da se bolje pripremi za sledeću bitku.[traži se izvor]

Operacija „Bljesak” počela je 1. maja 1995, kojom su hrvatske snage napale Srbe u Zapadnoj Slavoniji, koja je bila pod zaštitom snaga UN. Ubili su oko 300 ljudi, a proterali preko 15.000 Srba sa područja Zapadne Slavonije u roku od 3 dana.[traži se izvor]

Operacija hrvatskih vojnih snaga „Oluja” počela je 4. avgusta 1995, tokom koje su hrvatske snage zauzele Knin — prestonicu RSK i izazvale beg više od trista hiljada Srba koji su potražili utočište u Srbiji.[traži se izvor]

Rat u Bosni i Hercegovini[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rat u Bosni i Hercegovini
Alija Izetbegović
Radovan Karadžić

Skupština SR BiH je preglasavanjem srpskih predstavnika, reagujući na događaje u SFRJ, 15. oktobra 1991. godine donela „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine”. Tim činom odlučeno je da se povuku predstavnici SR BiH iz rada organa SFRJ dok se ne postigne dogovor između svih republika koje sačinjavaju Jugoslaviju. Na to su pristali predstavnici SDA i HDZ, dok su predstavnici SDS odbili djelovati po donesenom aktu. Ovaj akt je doprineo stvaranju međunacionalne napetosti u SR BiH i bio uvod u predstojeće ratne sukobe.[traži se izvor] Rat u Bosni i Hercegovini je trajao od 1. marta 1992. do 14. decembra 1995. i najveći je vojni sukob na prostoru Evrope od Drugog svetskog rata. Rat je uzrokovan zbog porasta nacionalizma i kompleksnom kombinacijom političke, društvene i sigurnosne krize koja je usledila nakon završetka Hladnog rata i raspada SFRJ.[traži se izvor]

Završen je zvaničnim potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma.[traži se izvor]

Sukobi u područjima naseljenim Albancima[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Rat na Kosovu i Metohiji, Sukobi na jugu Srbije (1999—2001) i Sukobi u Republici Makedoniji (2001)

Sukobi na Kosovu i Metohiji, jugu Srbije (u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa) i u Makedoniji odlikovali su se etničkim i političkim tenzijama između srpske i makedonske vlade sa albanskom nacionalnom manjinom, koja je tražila autonomiju, što je bilo slučaj u Makedoniji, ili nezavisnost u slučaju Kosova i Metohije.[traži se izvor]

Sukobi na Kosovu i Metohiji (1996—1999) pretvorili su se u pravi rat u proleće 1998, dok su sukobi u na jugu Srbije (1999—2001) i u Makedoniji (2001) bili karakterisani manjim oružanim sukobima između organa bezbednosti i albanskih terorista.[traži se izvor] Sukobi u Makedoniji završili su se Ohridskim sporazumom kada su dogovoreni prekid vatre i razoružanje albanskih terorista koga su obavile snage NATO-a.

Rat na Kosovu i Metohiji obeležio je učešće NATO i to bombardovanjem vojnih i civilnih ciljeva u celoj SR Jugoslaviji (24. mart—10. jun 1999). Kraj rata nastupio je nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu i usvajanja rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN, čime je područje Kosova i Metohije predato pod kontrolu misije Ujedinjenih nacija (UNMIK).[52]

Protiv vazdušna odbrana pokušava da obori NATO bombardere

Uticaj međunarodne zajednice[uredi | uredi izvor]

Prema nekim mišljenjima traženja brzog priznavanja nezavisnosti Hrvatske i BiH od 1991. iz Nemačke, a iz SAD od 1992. samo su doprinela građanskim ratovima na području SFRJ 1991. i 1992.[53]

Kao glavne faktore, koji su doprineli raspadu, neki autori navode zahteve MMF-a za plaćanjem kredita tokom osamdesetih godina kao i interesne politike Austrije i Vatikana, a kasnije Nemačke, Mađarske i Italije prema severozapadnim republikama u cilju njihovog otcepljenja.[54][nepouzdan izvor?]

Po mišljenju Jelene Guskove Vatikan je igrao važnu ulogu u raspadu SFRJ. Odluku o konačnom razbijanju SFRJ, kaže ona, Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991,[55] a onda je navodno lobirao za međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske i bio jedna od prvih država koje su ih priznale 13. januara 1992. godine.[56] Prema stanovištu drugih autora Vatikan je to činio sa ciljem da se olakša prozelitizam katoličke crkve na Istok.[57]

Američki novinar Piter Bruk je analizirao 1500 članaka objavljenih tokom 1992. od strane raznih zapadnih medija i agencija. Odnos objavljenih članak protiv Srba naspram onih za Srbe je bio 40:1.[58]

Postoje mišljenja da priznavanje Slovenije i Hrvatske od strane Vatikana nije imalo nikakve legalne, političke ili moralne motive već samo činjenicu da su ovo bile katoličke republike unutar SFRJ i da je pojam hrvatske nezavisnosti bio povezan sa istorijskim ratnim režimom u kome su nekatolici bili ugnjetavani.[59]

Tokom sukoba UN uvele su embargo na uvoz oružja na prostoru SFRJ. Međutim, države poput Čilea[60], Argentine[61], Francuske,[62] Mađarske, Nemačke izvozile su oružje Hrvatskoj.

Iran, Turska i još neke zemlje naoružavale su snage bosanskih muslimana u BiH, što međunarodna zajednica nije sprečavala.[63]

Vojne intervencije[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: NATO bombardovanje Republike Srpske, NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine i NATO bombardovanje SRJ

Vojne intervencije NATO pakta izvršene su protiv Republike Srpske Krajine, Republike Srpske (1994—1995) i SR Jugoslavije (1999). Određeni autori smatraju da je NATO time prekršio norme međunarodnog prava, kao i odredbe svog statuta, a bombardovanjem osiromašenim uranijumom i drugim nedozvoljenim sredstvima prekršio norme ratnog i humanitarnog prava.[64]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Tokom ratova na prostoru bivše SFRJ, ukupno je poginulo preko 130.000 ljudi, od toga najviše u Bosni i Hercegovini (oko 95.000), a zatim u Hrvatskoj (oko 21.000) i na Kosovu i Metohiji (oko 13.000).[65] Tokom ratova na prostoru SFRJ ukupan broj izbeglica i interno raseljenih lica je 3.725.300 ili 15,83% ukupne populacije SFRJ 1991. godine.[66]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raspad Jugoslavije nije dovršen u maju 1992. kada su UN priznale nezavisnost Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pristalice Jugoslavije u Hrvatskoj i BiH nastavile su da se bore za države koje su proglasili u vreme postojanja SFRJ. Od druge polovine 1992. u Hrvatskoj središnja državna vlast nastavila je da vodi građanski rat protiv Republike Srpske Krajine (RSK), koju su branili stanovnici Hrvatske (prvenstveno Srbi, manje Jugosloveni i drugi) do njihovog poraza 1995. godine. Tek osvajanjem RSK i proterivanjem stanovnika Hrvatske koji nisu priznali njenu nezavisnost stvarno je završen raspad Jugoslavije i građanski rat u toj republici. Slično je bilo u BiH u kojoj su pristalice Jugoslavije stvorile Republiku Srpsku 9. januar 1992. i oružano je branili od središnje vlasti BiH do novembra 1995. kada su pristali da priznaju da više nisu ostatak Jugoslavije, ili samostalna država, nego da su deo BiH.
  2. ^ Milošević i nosioci vlasti u Beogradu nisu priznali nestanak SFRJ 1992. Zadržali su i ime države Savezna Republika Jugoslavija, to jest iz imena je izbačena samo reč socijalistička. Reč „Savezna” u imenu SRJ je samo sinonim za ranije upotrebljenu reč „Federativna” u imenu SFRJ. Zbog toga, i građanski rat na Kosovu 1998—1999. predstavlja građanski rat vođen u Jugoslaviji i rat koji je trebalo da dovrši raspad Jugoslavije.
  3. ^ Ovo za 15. januar 1992. je proizvoljno tumačenje činjenice da su članice Evropske zajednice odlučile da prate Nemačku i priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske, ali to nije datum kada je Hrvatska postala međunarodno priznata država. Međunarodno priznate su države koje su priznate u Ujedinjenim nacijama, a Generalna skupština UN priznala je nezavisnost Slovenije, Hrvatske i ViH sa tri rezolucije 22. maj 1992. Hrvatska je međunarodno priznata država od 22. 5. 1992.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Logos 2019, str. 53—54.
  2. ^ Andrić 2015, str. 125, 153, 154.
  3. ^ Andrić 2015, str. 149, 150.
  4. ^ Andrić 2015, str. 156, 157.
  5. ^ Andrić 2015, str. 176—180.
  6. ^ Petrovic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija.  Nepoznati parametar |colast= ignorisan (pomoć)
  7. ^ Andrić 2015, str. 176—181.
  8. ^ Andrić 2015, str. 182,183.
  9. ^ „www.beograd.rs”. Beograd.org.rs. Pristupljeno 10. 02. 2013. 
  10. ^ a b Andrić 2015, str. 183.
  11. ^ Andrić 2015, str. 184.
  12. ^ Izjava Slobodana Miloševića „Politika”, 24. maj 1989
  13. ^ „Izjava Mirjane Marković NIN”, 8. oktobar 1989
  14. ^ Hockenos 2003, str. 80.
  15. ^ Parenti 2002, str. 45.
  16. ^ Marković, Tomislav. „Milošević, Jović i Kadijević: Crna trojka koja je rasturila Jugoslaviju”. balkans.aljazeera.net (na jeziku: bošnjački). Pristupljeno 2022-02-23. 
  17. ^ Logos 2019, str. 65 sa napomenom 54. U Kometniku, kod Podravske Slatine, sredinom januara 1991. na skupu Srba koji su odavali poštu za 320 Srba koje su ubile ustaše 14. januar 1942. akademik Jovan Rašković je rekao: „Prigovaraju vam da vi ovde stvarate novi Knin. Ako ga i stvarate neka vam bude na čast i slavu, Knin neće napasti nikakva policija, ili nekakve nove SS trupe, koje se formiraju u Hrvatskoj … Mi smo za mir i zajedništvo, [ali] niko i nikada nas više neće voditi na klanicu.”.
  18. ^ Logos 2019, str. 66—67.
  19. ^ Logos 2019, str. 68 sa napomenom 69.
  20. ^ Logos 2019, str. 68, 70-71 i napomena 1791.
  21. ^ Logos 2019, str. 75 sa napomenom 104.
  22. ^ Logos 2019, str. 77 sa napomenama 111. i 143. Kadijević je tražio da se provede odluka o razoružavanju doneta 9. januar 1991. godine i „onemogućiti građanski rat”.
  23. ^ Logos 2019, str. 75.
  24. ^ Logos 2019, str. 77.
  25. ^ Logos 2019, str. 77—78 u napomeni 113.
  26. ^ Logos 2019, str. 67—68.
  27. ^ Logos 2019, str. 86 napomena 161. Posle, na sednici Predsedništva 7. jul 1991. godine, u razgovoru sa Hansom van den Brukom Borisav Jović je rekao: „Nama nije jasno zašto je Slovenija odabrala neustavni način, kada je postojalo potpuno raspoloženje da joj se to na ustavan način dopusti”..
  28. ^ a b Logos 2019, str. 87.
  29. ^ Logos 2019, str. 72 i napomena 85.
  30. ^ Logos 2019, str. 87—88.
  31. ^ Logos 2019, str. 88, 90-91, 96-97.
  32. ^ a b Logos 2019, str. 88.
  33. ^ Logos 2019, str. 88—89 sa napomenom 174. “Ante Marković (1924—2011) po nacionalnosti Hrvat bio je predsednik savezne vlade (SIV) od 16. mart 1989. do 20. decembar 1991. godine, a postojali su pokušaji da se prikrije da je on dao naredbu o upotrebi JNA u Sloveniji 27. 6. 1991.” u kojoj se javlja se kao zapovednik oružanih snaga SFRJ (i JNA).
  34. ^ Logos 2019, str. 89.
  35. ^ Logos 2019, str. 89—90.
  36. ^ Logos 2019, str. 90.
  37. ^ Logos 2019, str. 90—91.
  38. ^ Logos 2019, str. 71,86 i napomenama 166 i 420.
  39. ^ Logos 2019, str. 91—92.
  40. ^ Logos 2019, str. 92.
  41. ^ Logos 2019, str. 91, 94 sa napomenom 191.
  42. ^ Logos 2019, str. 93.
  43. ^ Logos 2019, str. 95—96. Brionskom deklaracijom dogovoreno je i da se vrati granični pojas SFRJ pod kontrolu JNA, a jedinice i kasarne JNA deblokiraju, a objavljena je i saglasnost da se oslobode zarobljenici.
  44. ^ Logos 2019, str. 94.
  45. ^ Logos 2019, str. 94 u napomeni 206. „Na graničnom prelazu Holmec iz Austrije jedan kamerman napravio je video zapis na kome se vidi ubistvo vojnika JNA dok su se predavali policiji i TO Slovenije i mahali belom zastavom 28. jun 1991. Sumnja se da su tada ubijeni Goran Maletić iz Novog Sada, Zoran Ješić iz Sakula kod Opova i Antonijo Šimunović iz Jablanice u BiH. Pred MKSJ UN Slobodan Milošević je pitao Milana Kučana o tom ubistvu. Kučan je prvo rekao da se to ubistvo nije dogodilo, ali je posle potvrdio da su vojnici JNA ubijeni”.
  46. ^ Miša Ristović, Novosti, Pristupljeno 12. mart 2013.
  47. ^ Zimmermann, Warren (2003). Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni rušitelji (na jeziku: engleski). Dan Graf. str. 46. ISBN 978-86-83517-07-7. Pristupljeno 12. 3. 2021. 
  48. ^ Logos 2019, str. 68 i napomena 1791.
  49. ^ Logos 2019, str. 66—69, 70 i napomena 77. U prvoj polovini februara 1991. Tuđman je poslao pismo, predsedniku Predsedništva SFRJ Borisavu Joviću, u kome piše: „ministar odbrane u vladi Republike Hrvatske general-pukovnik Martin Špegelj u rješavanju pitanja naoružavanja policije, i njezina rezervnog sastava, izvršavao je odluke hrvatske vlade, pa… može odgovarati samo vladi, predsjedniku Republike i Saboru Republike Hrvatske.”.
  50. ^ Logos 2019, str. 65, 103 sa napomenama 54 i 253. Početkom juna 1991. Milan Martić je rekao: „Nećemo dozvoliti ni u jednom mjestu SAO Krajine vaše [hrvatske] policijske postaje – nastavljače i čuvare ustaško–fašističke politike.”.
  51. ^ Logos 2019, str. 80, 106, 107-108, 112-114 sa napomenom 284. “Na području opštine Vukovar oni koji su se na popisu 1991. izjasnili kao Srbi i Jugosloveni zajedno bili su brojniji od Hrvata. Zbog toga, komandanti JNA verovatno su mislili da u Vukovaru brane želje njegovog stanovništva da ostane u Jugoslaviji. Za JNA borba za Vukovar postala je poslednja veća bitka za Jugoslaviju”.
  52. ^ „Godišnjica Kumanovskog sporazuma”, RTRS, 9. jun 2012.
  53. ^ Logos 2019, str. 120, 160 sa napomena 361. Tadašnji ministar inostranih dela Grčke Andonis Samaras rekao je kako je ucena iz Nemačke (to jest traženje da se priznaju Slovenija i Hrvatska) pomogla razbijanje Jugoslavije. Slično tome, Ž. Kutiljero je govorio da je preuranjeno priznanje BiH, kao i ranije preuranjeno priznanje Hrvatske samo pojačalo nepopustljivost sukobljenih strana.
  54. ^ Woodward 1995, str. 176.
  55. ^ Laban, Dragan (19. 9. 2006). „APIS: Vatikan i Srbija”. guskova.info (na jeziku: srpski). 
  56. ^ „MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save”. 
  57. ^ Vuković, Slobodan V. (2004). „The role of Vatican in disintegrating of Yugoslavia”. Sociološki pregled (na jeziku: engleski). 38 (3): 423—443. ISSN 0085-6320. doi:10.5937/socpreg0403423V. Pristupljeno 12. 3. 2021. 
  58. ^ Merlino, Jacques (1993-01-01). Les vérités yougoslaves ne sont pas toutes bonnes à dire (na jeziku: francuski). Albin Michel (réédition numérique FeniXX). ISBN 978-2-226-34614-8. 
  59. ^ Byrnes 2001, str. 106.
  60. ^ „Kazne za prodaju oružja Hrvatskoj, 21. jan 2012.” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 21. 01. 2012. Pristupljeno 10. 02. 2013. 
  61. ^ Hajdinjak 2002, str. 9.
  62. ^ Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 (26. 10. 2008). „Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26. oktobar 2008.”. Index.hr. Pristupljeno 10. 02. 2013. 
  63. ^ Hadinjak 2002, str. 10–11.
  64. ^ Subotić, Momčilo, „NATO-izacija Srba”, Politička revija 03/2010, IPS, Beograd, 2010.
  65. ^ „Koliko je ubijenih i prognanih u jugo-ratovima”, Radio Slobodna Evropa, 6. januar 2013.
  66. ^ „IAN Međunarodna mreža pomoći: Život u posleratnim zajednicama.” (PDF). str. 13. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 10. 02. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Raspad Jugoslavije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Распад_Југославије&oldid=27552244”