Пређи на садржај

Лесковац

Координате: 42° 59′ 53″ С; 21° 56′ 46″ И / 42.998056° С; 21.946111° И / 42.998056; 21.946111
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте страницу Лесковац (вишезначна одредница).
Лесковац
Датотека:Leskovacbynight1.jpg
Панорама Лесковца
Застава
Застава Лесковца
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаЈужна и источна Србија
Управни округЈабланички округ
Стара именаДубочица, Глубочица
Становништво
Становништво‍
 — Пад 60.288
Агломерација144.206
Географске карактеристике
Координате42° 59′ 53″ С; 21° 56′ 46″ И / 42.998056° С; 21.946111° И / 42.998056; 21.946111
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина228 m
Површина1.025 km2
Лесковац на карти Србије
Лесковац
Лесковац
Лесковац на карти Србије
Остали подаци
ГрадоначелникГоран Цветановић (СНС)
Поштански број16000
Позивни број016
Регистарска ознакаLE
Веб-сајт
www.gradleskovac.org

Лесковац је административни центар Јабланичког округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је у општини живело 144.206 становника.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. glọbokъ — „дубок”),[1][2] па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěska)[1][2] тј. лешника.

Етимологија

Булевар ослобођења, главна градска „артерија”
Градски парк Леcковца

Име града потиче од дрвета леске (стсл. lěska). Ранији назив је старосрпски Glьbočica (Глубочица) од прасловенског glọbokъ, што значи „дубок”.[1][2]

Легенда каже да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, те да је дошло до његовог исушивања и да је ту изникла биљка леска (лешник), по којој је град пре више од 700 година добио име. Садашње име града као име насељеног места први пут се помиње 1308. године у Повељи Краља Милутина.[2] У време турске владавине, име је промењено у Хисар, од истоимене турске речи која значи „тврђава”.

Лесковац данас

Лесковац је данас центар Јабланичког округа у чијем су саставу општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Иако економски озбиљно посустао, Лесковац је и даље привредни и културни центар Јабланичког округа у коме, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више (Економска и Текстилна) и један факултет — Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета. Према Закону о теритолијалној организацији Републике Србије од 28. децембра 2007, Лесковац је добио статус града.

Географија

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km), на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m).

Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 km², која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1.409 m),Гољак планина и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1.638 m) на југу и Бабичка гора (1.098 m), Селичевица (903 m) и Сува планина на истоку. На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.

Недалеко од града протиче Јужна Морава, која прихвата веће притоке: Ветерница, Јабланица, Власина, Пуста Река, Рупска река. У близини Лесковца налазе се и три вештачка језера: Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац — у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године — највећи је на југу Србије. Годишња просечна температура је 11,3 °C.

Историја

Главни чланак: Историја Лесковца
Панорама Лесковца након ослобођења 1878
Лесковац — централни парк, споменик Томи Здравковићу

Најстарији трагови живота у овом крају потичу око 6.200. године п. н. е. Овај крај су настањивали Дарданци, Трибали, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од 6. и 7. век насељавају се Словени. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 km јужно од Лесковца, у близини Вучја, налази се вишеслојни археолошки локалитет Скобаљић Град.

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од XII века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби”, тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област (види Битка на Морави (1190)). Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. Војвода Никола Скобаљић је 1454. године са војском из Дубочице, до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо. Неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

Крајем 18. века, Лесковац је центар великог лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи—Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Боуе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника. Лесковац је 1858,према подацима професора Хана,био други по величини град у Србији : Београд 22000;Лесковац 15000; Ниш 10500; Крушевац 7000;Крагујевац 4000.[3]

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић-Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.

Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877-1878. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Николу Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака.[4] Залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по Санстефанском споразуму (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на Берлинском конгресу (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и Мали Зворник. Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.

Почетком Првог светског рата у Лесковцу и околини одиграо се један од пресудних момената у току Битке на Морави (1915), познат као Лесковачки маневар (противнапад). Овај противнапад омогућио је повлачење главници српске војске правцем Прокупље-Лебане-Медвеђа-Приштина.

Током 1917. у селу Обилић (Бојник) подигнут је Јабланичко-Топлички устанак. Лесковац је у Првом светском рату ослобођен 7. октобра 1918.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка — ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији). Лесковац је пред почетак рата имао:

Важни догађаји током Другог светског рата у Лесковцу и околини
Прослава ослобођења Лесковца

Лесковац током НАТО бомбардовања СРЈ 1999.

Види још: Хронологија НАТО бомбардовања СРЈ

Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999, Лесковац и околина су скоро свакодневно бомбардовани. У току једног налета, 12. априла 1999, погођен је железнички мост у Грделичкој клисури и путнички воз, који је у том тренутку прелазио преко моста. У овом нападу страдало је неколико десетина цивила.

Привреда

Период пре Другог светског рата

Металопрерађивачка индустрија

  • Предузеће металне галантерије „Монтафан” власника „Глигорије Петровић и комп”, располагало је најновијом технологијом и опремом из Чехословачаке. Конфикацијом комплетна опрема пресељена је у Београд, металско предузеће „Пролетер".
  • Металско предузеће „Христодор Тасић” је априлским бомбардовањем 1944. године онеспособљено за рад, а део опреме однешен.
  • Фабрика Браће Ђорђевић „Кукар” је у току рата порушена, а после рата конфискована и однешена.
  • Ливница „Сава” власника Радуле Дедића је 1941. године немачким бомбардовањем оштећена, а после Другог светског рата прешла је у државну својину и опрема однешена.

Текстилна индустрија

Лесковачки индустријалац Лазар Теокаровић је 1933. године у Вучју подигао фабрику вунених тканина „Вучје”. То је у том времену била технолошки најсавременија фабрика вунених тканина у Србији. Из фабрике су однете најбоље текстилне и друге машине и опрема:

  • 1947/10/08. године у „Вартекс” из Вараждина (Хрватска); „Војвођанској индустрији свиле”; „Вунарској индустрији” у Параћину 48 машина за производњу гајтана;
  • 1948/04/19. године „Творници Вила”, Ченгов Вила (Босна и Херцеговина); Белишћу (Хрватска) електрогенергатор за електричну централу, дизел машина за електричну централу и два висока котла на упојни гас.
  • Тигл — Најстарија штампарска машина

Јуна месеца 1945. године конфискована је фабрика „Глигорије Петровић и комп”, и послује у друштвеној својини под називом ТИ „Коста Стаменковић”. У периоду од 1945—1952. године из ове фабрике у друге градове (Пирот, Титоград, Ужице, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Београд, Тетово, Земун) однето је 176 текстилних машина.

Фабрика кудељних и памучних производа основана 1904. године припадала је концерну „Косте Илића и синова”(види Влада Илић), после конфискације пословало је као предузеће „Зеле Вељковић”. Из ове фабрике однето је у Бачку Паланку: чешљачица — аутоматска гребенара; у Оџаке „сисал предилице”; фабрици џакова у Младеновцу дате су машине за кројење и сечење хартије, као и машине за ушивање џакова.

Штампарије

Лесковац је у предратном периоду имао 4 штампарска предузећа и то:

  • Штампарско предузеће „Покрет” — власништво Николе Петровића;
  • Графички завод „Соко” — власништво Николчића и Илића;
  • Графичко предузеће „Младост” — власништво Благоја Петровића
  • Штампарија Жике Обреновића

Демонтажа и сеоба графичких машина из ових предузећа одвојила се од 1948 до 1951. године и однето је 86 машина за Врање, Владичин Хан и Београд.[6]

Хемијска индустрија

  • Прву Југословенску фабрику гуме „Рекорд” у Лесковцу основао је Јосиф Чуљковић, а његов син Миле Чуљковић још више развио. Према подацима до 1953. године пресељено је 40—45 мањих и већих производних машина, алата и хемијска лабораторија у Београд.
  • Индустријалац Никола Стаменковић формирао је фабрику за производњу гумене робе „Морава”. По ослобођењу фабрика је конфискована и 1948. године пресељено 13 већих и мањих производних машина, алата и прибора у „Вулкан” у Нишу.
  • Фабрика сапуна и козметике „Јабланица” Јован Влајчић и синови је одмах по ослобођењу конфискована и убрзо је пресељена у Крушевац и уступљена „Мерими”.
  • Фабрика сапуна и козметике „Кукар” је одлуком државних органа пресељена када и Влајчић сапунара, мада нема прецизних података о месту пресељења. По некима пресељена је у Крушевац, а по другима у Нови Сад или Осијек.
  • Стара сапунара налазила се у згради где је данас смештен Лесковачки културни центар.

Прехрамбена индустрија

У Лесковцу је 1928. године изграђена фабрика зејтина „Свети Никола”. Касније 1931. године дошло је до промене власника и имена фирме. Власник ове фирме је био Никола Стојиљковић, а пословала је под формом фабрика стоног уља „Дубочица”. По овлашћењу фабрика је конфискована и убрзо је комплетан машински парк (21 машина) пресељена у Урошевац (Косово и Метохија), а 30 радника остало без посла.[7]

Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града.

Саобраћај

Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године (док је пругу градио инжењер Светозар Машин у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића Александра), пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Врању, Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан ауто-пут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда.

Лесковац је удаљен од најближег Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161 km, Скопља 166 km, Атина 804 km.

Демографија

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и осталих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника по квадратном километру.

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 km, од Власотинца 16 km, Медвеђе 45 km и Црне Траве 58 km. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 20.913
1953. 24.553
1961. 34.396
1971. 45.478
1981. 56.110
1991. 62.053 61.544
2002. 63.185 64.563
2011. 60.288
Етнички састав према попису из 2002.‍[9]
Срби
  
 57.661 91,25%
Роми
  
 4.327 6,84%
Црногорци
  
 223 0,35%
Македонци
  
 168 0,26%
Југословени
  
 108 0,17%
Бугари
  
 57 0,09%
Хрвати
  
 56 0,08%
Албанци
  
 20 0,03%
Словенци
  
 15 0,02%
Муслимани
  
 12 0,01%
Руси
  
 8 0,01%
Мађари
  
 8 0,01%
Словаци
  
 4 0,00%
Немци
  
 3 0,00%
Чеси
  
 2 0,00%
Украјинци
  
 2 0,00%
Румуни
  
 2 0,00%
Русини
  
 1 0,00%
Горанци
  
 1 0,00%
Бошњаци
  
 1 0,00%
непознато
  
 244 0,38%


Становништво према полу и старости[10]
м
ж
? 160
  
  
 192
80+ 282
  
  
 430
75—79 583
  
  
 852
70—74 944
  
  
 1.308
65—69 1.568
  
  
 1.757
60—64 1.596
  
  
 1.824
55—59 1.518
  
  
 1.609
50—54 2.498
  
  
 2.616
45—49 2.629
  
  
 2.707
40—44 2.234
  
  
 2.512
35—39 2.115
  
  
 2.293
30—34 2.038
  
  
 2.148
25—29 2.222
  
  
 2.389
20—24 2.346
  
  
 2.387
15—19 2.392
  
  
 2.313
10—14 2.083
  
  
 2.007
5—9 1.889
  
  
 1.597
0—4 1.660
  
  
 1.487
Просек : 36,8 38,8
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 5.688 6.662 9.484 13.048 16.527 18.497 20.639
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 3.123 4.903 4.325 5.586 1.688 757 182 42 21 12 3,06
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 25.125 7.128 16.395 992 580 30
Женски 27.337 5.899 16.561 3.558 1.286 33
УКУПНО 52.462 13.027 32.956 4.550 1.866 63
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 11.555 229 0 3 3.123
Женски 8.970 116 0 6 2.560
УКУПНО 20.525 345 0 9 5.683
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 376 742 2.110 299 886
Женски 129 173 1.553 227 462
УКУПНО 505 915 3.663 526 1.348
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 132 155 1.054 550 631
Женски 179 122 491 773 1.537
УКУПНО 311 277 1.545 1.323 2.168
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 446 1 1 817
Женски 228 3 1 410
УКУПНО 674 4 2 1.227

Култура

У Лесковцу је од 1920. до 1948. постојао биоскоп „Славуј”.[11]

Позориште

Године 1896. основано је прва позоришна трупа, названа Грађанско позориште Југ Богдан. Прво професионално позориште основано је 1926. године (касније Народно позориште Лесковац).

Библиотека

Године 1869. у Лесковцу је основана Градска читаоница (касније Народна библиотека Радоје Домановић).

Лесковачки говор

Лесковац је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном лесковачком говору, иначе тај говор је део призренско-тимочког дијалекта.

Одломак, текст на дијалекту од Добривоја Каписазовића:


Музеји

Изложба, фебруар 2008.
Музеј текстила, село Стројковце
Сељак из лесковачке околине

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј. Народни музеј у Лесковцу је имао три одељења, и то етнографско-археолошко, налазило се у згради Боре Димитријевића Пиксле, у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеј текстилне индустрије Лесковца у оближњем селу Стројковцу.

Музеј се затим сели у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности. Музеј данас има у свом саставу више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налази се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова.

Данас у састав музеја улазе и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесет километара западно од Лесковца, близу Лебана.[12]

Археолошки локалитети

Образовање

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега наслеђује поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога замењује најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака, основала прву женску школу у овом крају. А 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије. Зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака. А пет година касније, 1909. године основане су још две школе занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

Постоји и Центар за стручно усавршавање у образовању у Лесковцу.

Данас у Лесковцу постоје следеће одгојно-образовне установе:

Туризам

Градски кеј, Лесковац
Спомен парк
Спомен парк
Спомен парк

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави у најкраћим цртама, организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац.

Лесковачки интернационални филмски фестивал — LIFFE

Овај интернационални фестивал организује се од 2007 године.

Установљене награде фестивала су:

Лесковачки специјалитети

  • Лесковачко роштиљ месо ,бренд Србије
  • Лесковачки ајвар , бренд Србије
  • Лесковачки воз
  • Спржа

Роштиљијада

Главни чланак: Роштиљијада

У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционалну концепцију.

Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја — изложбе, концерти, наменске тематске вечери...

Током роштиљијаде 2010 године постављен је Гинисов рекорд у величини пљескавице. Припремљена је пљескавица од 51 кг.

Лесковачки карневал

Први карневал у Лесковцу је организован 1929. године, на тему Женидба Краљевића Марка.[15]

Лесковачки карневал одржава се од 2006. године и једна је од најпосећенијих манифестација у Србији. Иако без дуге традиције, Лесковац је уврштен у Федерацију европских карневалских градова што говори о доброј организацији и квалитету програма. Од стране Удружења карневалских градова Србије изабран је за најбољи карневал у Србији. Током трајања карневала грађани и посетиоци Лесковца имају прилике да виде разне карневалске групе из више земаља. Одржавају се многе изложбе, маскембали, дефилеи променадних оркестара, мажореткиња, карневал кућних љубимаца, фестивал ватре, концерти, позоришне представе, спортска дешавања и много другог садржаја. Цео град постаје велика позорница која окупља скоро 3000 учесника.[16][17][18]

Пашина чесма

Омиљено излетиште Лесковчана, најпосећеније и најперспективније, налази се на 9 km од Лесковца, погодно за спорт, рекреацију и ловни туризам.

Религија

Црквена општина Лесковац је у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града, тако да је заштитник града Света Тројица тачније дан духовски понедељак, тако се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Нишким Иринејем.

Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице 1931. године њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава, у оквиру црквене порте налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Трећи храм је посвећен Светом Пророку Илији завршен и освећен 1889. године. Изградња четвртог храма отпочела је 2005, а он је посвећен Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица.

На пар километара од Лесковца у селу Рударе налази се црква Свете Петке, Византијска базилика из V века и самим тим најстарији је храм у лесковачком крају. Такође је важна и црква Св. Николе у приградском селу Доњем Стопању. У ове две приградске цркве сахрањивани су стари Лесковчани до 1878, када је након ослобађања од турака направљено гробље Шпитаљ у самом граду. На планини Бабичка гора, између села Голема Њива и Јашуња, налазе се Јашуњски манастири. Црква Рођења Светог Јована Крститеља (Вучје) саграђена је 1938 год.

Обичаји Лесковчана

Коледарски обичаји — За време Божића, спроводе се од 2. до 6. јануара. Поворка обучена у коледарске маске ишла је од куће до куће. Циљ је био да се благосиља напредак и благостање свакој кући. Овај обичај спроводи се у селу Рудару, где не иду одрасли већ само деца.

Градски обичај чешљанка — То је део свадбеног обичај који се изводи четвртком, непосредно пре свадбеног весеља. Радња се дешава у кући младе (девојке). Овој свечаности присуствују само жене (од мушкараца само музичари). Тада се доноси сва спрема за младу за свадбу. Зову се пријатељице, или оне жене које неће бити позване на свадби. Служи се слано и слатко пециво и пиће.

Градске месне заједнице

Међународна сарадња

Галерија слика

Референце

  1. ^ а б в Даничић, Ђура: Рјечник из књижевних старина српских, 1—3, фототипско издање „Вук Караџић”, Београд 1975.
  2. ^ а б в г „Епски градови — Лесковац”. mirjanadetelic.com. Приступљено 25. 1. 2016.
  3. ^ Лесковац и околина ; Драгослав Танић 1972; Скупштина општине и Туристички савезЛесковца; pp. 14.
  4. ^ Србско царство: Војвода Никола Коле Рашић
  5. ^ Industrija koju su komunisti oteli od Leskovčana (3. deo) — Leskovačke vesti
  6. ^ Industrija koju su komunisti oteli od Leskovčana (1. deo) — Leskovačke vesti
  7. ^ Industrija koju su komunisti oteli od Leskovčana (2. deo) — Leskovačke vesti
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  11. ^ Момчиловић, Милан. „Славујево доба и Ита Рина у Лесковцу (Политика, 2. март 2015)”. Politika.rs. Приступљено 24. 4. 2015. 
  12. ^ Званични сајт музеја у Лесковцу. Приступљено 10. 4. 2013.
  13. ^ Filmski Centar Srbije
  14. ^ Završen LIFFE #6 – Dobitnici nagrada « Radio 016 – Leskovac 101.5MHz
  15. ^ „Znate li kad je organizovan prvi karneval u Leskovcu? — Leskovačke vesti”. Leskovackevesti.rs. Приступљено 24. 4. 2015. 
  16. ^ Blic Online | Na karnevalu u Leskovcu 2.000 plesača
  17. ^ Leskovački karneval Leskovac, Manifestacije i zabava Leskovac
  18. ^ Završen „Leskovački karneval” | juGmedia Zabava Vesti Leskovac Niš Vranje Preševo Pirot Prokuplje Medveđa Lebane Bojnik Prokuplje

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лесковац&oldid=15537996”