Flamenko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Belen Maja — poznata plesačica

Flamenko je vrsta španske muzike i plesa nastala u Andaluziji u južnoj Španiji. Smatra se da flamenko u obliku kakav nam je poznat danas datira iz 18. veka, a sastoji se od pevanja (cante), sviranja na gitari (toque), plesa (baile) i pljeskanja dlanovima (palmas).[1][2] Postoje razna oprečna mišljenja o samom poreklu flamenka, a rečnik Španske kraljevske akademije povezuje ga s etničkom grupom Cigana (Gitanos) s obzirom na to da su upravo oni prvobitno izvršili veliki uticaj na ovaj žanr.[3]

Flamenko se mnogo promenio tokom 19. veka, a u poslednjih nekoliko godina postao je popularan širom sveta i zanimljivo je da u Japanu postoji više akademija na kojima se uči nego u samoj Španiji. Novembra 2010. godine UNESKO je proglasio flamenko za nematerijalnu svetsku baštinu.

Etimologija reči flamenko[uredi | uredi izvor]

Termin flamenko odnosi se na umetnički rod koji se ustalio sredinom 19. veka. Ne postoje pouzdani podaci o etimologiji tog termina, već nekoliko hipoteza o poreklu samog naziva:[4]

  • Zbog moguće sličnosti sa flamingosima: Prva grupa hipoteza smatra da je reč flamenko potekla od sličnosti dugonogih ptica i samih igrača koji svojim pokretima podsećaju na flamingose. Marius Šnajder smatra da termin može imati neku vezu sa pticama, ali ne zato što podsećaju na igrače već zbog frigijskog modusa karakterističnog za flamenko, koji se u okviru srednjovekovne simbologije povezuje sa flamingosima, ali i sa mnogim drugim životinjama.
  • Zbog toga što potiče od moriskosa: Moriskosi su bili pokršteni muslimani koji nisu imali sopstvenu zemlju koju bi obrađivali. Prema mišljenju Blasa Infantea, reč flamenko nastala je od andaluzijskog izraza fellah gueir ard koji znači seljak bez zemlje. On smatra da su se mnogi moriskosi stopili sa ciganskim zajednicama sa kojima su delili zajedničku sudbinu etničke manjine koja se nalazila potisnuta na periferiji dominantne kulture. Infante pretpostavlja da se u takvoj situaciji morala stvoriti muzika flamenka, kao manifestacija bola koji su osećali zbog nipodaštavanja njihove kulture. On, međutim, ne navodi nikakvu pouzdanu istorijsku činjenicu koja bi tu hipotezu potvrdila. Imajući u vidu njegovo zalaganje za agrarnu reformu u Andaluziji kojom bi se olakšao mizeran položaj andaluzijskih radnika tog vremena, njegovu pretpostavku možemo shvatiti kao ideološku ili političku, pre nego kao istorijsku ili muzikološku.[5][6]
  • Zbog toga što potiče iz Flandrije: Prema mišljenju Felipea Pedrelja, flamenko je stigao u Španiju iz udaljenog dela države, tačnije Flandrije, za vreme monarha Karlosa V, koji je tamo rođen. Neki dodaju da se, za vreme igara priređivanih u znak dobrodošlice pomenutom kralju, aplaudiralo uz uzvike Igraj za Flamanca.
  • Zbog toga što su Cigani nazivani Flamancima: Godine 1881, Demofilo u svojoj prvoj studiji o flamenku argumentuje da se ovaj umetnički rod naziva flamenko, zbog toga što su njegovi primarni stvaraoci, Cigani, bili poznati kao Flamanci u tadašnjoj Andaluziji. Taj stav je preuzeo od Džordža Beroua koji je četrdeset godine ranije u svojoj knjizi Cigani Španije pomenuo istu činjenicu:

Cigani je naziv dat u Španiji kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, onima koje na engleskom zovemo gypsies, mada se isto nazivaju i novim Kastiljancima, Germanima i Flamancima.

Ne zna se sa tačnošću zbog čega su Cigani nazivani Flamancima, ali postoje brojni dokazi koji ukazuju na žargonsko poreklo tog izraza u germanskom rečniku. Ova teorija podrazumeva isto tako da je termin flamenko nastao od reči Flandrija, koja je opet nastala od reči plamen. U germanskom govornom području se flamenko odnosi na vatren i plahovit temperament Cigana, a Španska kraljevska akademija preuzima vrlo slično značenje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Flamenko je nastao u 16. veku u Andaluziji između Sevilje, Kadisa i Heresa, a za njegov nastanak su bili presudni Arapi, Jevreji, Cigani i Andalužani. Nastao je mešavinom ciganske muzike i narodne andaluzijske muzike, koja je i tada iza sebe imala dugu tradiciju pevanja uz gitaru.[7] S obzirom da je u vreme njegovog nastanka u Andaluziji vladalo veliko siromaštvo, smatra se da je on pre svega nastao iz potrebe za izražavanjem osećanja, tačnije kao neka vrsta jadikovke. Istorija flamenka deli se na dva perioda: preistoriju flamenka, koja traje od njegove pojave tj. do pojave prvog diska sa nasnimljenim glasom jednog pevača, i istoriju flamenka koja traje od pojave prvog diska do danas.[8][2]

Početna etapa, traje od druge polovine 18. do prve polovine 19. veka.[9] Iz ove etape potiče prvi poznati pevač flamenka Tío Luis el de la Juliana. Zatim sledi Zlatno doba flamenka koje traje od 1840. do 1860. godine. U ovoj etapi, najvažnije je spomenuti jednog od najpoznatijih pevača flamenka Еl Planeta i njegovog učenika El Fillо-a. El Fillo je u flamenko uveo novi glas nazvan la voz afillá, reč izvedena od reči afillada (oštar, oštra). To je veoma dubok glas, kasnije često imitiran od strane novih generacija pevača.

Najvažniji period je period Los café cantantes, i traje od 1860. do 1920. Poznat je po brojnim malim noćnim lokalima gde su gledaoci mogli da uživaju u flamenko nastupima. Prvi ovakav lokal otvoren je 1842. u Sevilji. Obično su nastupali jedan ili dva pevača, tri ili četiri plesačice i dva plesača, koje prati muzika dvojice gitarista. Ovakvi lokali su spojili ciganske i andaluzijske pevače. Pevač je imao glavnu ulogu, ali su i gitaristi bili veoma bitni i bili su obavezni da znaju što više pesama. Jedan od najpoznatijih gitarista je Ramon Montoja, koji je kasnije postao osnivač moderne flamenko gitare.

Huan Breva je prvi uveo flamenko u pozorište. Ovaj period traje od 1920. do 1940. godine. Mišljenje je da flamenko gubi kvalitet njegovim prebacivanjem na scenu. Godine 1936, izbija Građanski rat, tokom kog nije bilo puno prilika za dobro plaćen nastup i flamenko gubi popularnost.

Godine 1922, organizovano je takmičenje u izvođenju pesama uz koje se igra flamenko, Concurso Nacional de Jondo de Granadа. Ono je organizovano ne da bi poboljšalo flamenko u umetničkom smislu, već da bi ga ponovo učinilo popularnim. Prvo mesto su osvojili dvanaestogodišnjaci El Tenazas i Manolo Caracol. Ubrzo sledi uvođenje Flamenka u operu, od 1929. do 1936. godine, što predstavlja još jedan korak ka većoj popularnosti flamenka. Teme izvedbi su uglavnom bile tragičnog karaktera; nesrećne ljubavi, napuštanje dece, morbidne dramatizacije... Los fandangos ili fandanguillos su bili najpopularniji stilovi. U ovo doba se razvijaju Canción por bulería, kao i novi žanr nazvan Copla Andaluza ili španska pesma Canción española, vrsta balade, izvođena tokom sarsuele. U ovom periodu mnogo je svirana i andaluzijska narodna muzika, pa mnogo ljudi često mešaju ova dva pojma.

Pedesetih godina 20. veka, Anselmo Gonsales Kliment izdaje knjigu Flamenkologija, nakon čega je usledio niz događaja koji su bili veoma bitni za flamenko i za ono što on danas jeste. Poslednja etapa traje od osamdesetih godina 20. veka do danas. Odlikuju je dva fenomena: el tablao i еl disco (diskom). Tablao je noćni klub u kom se mogu videti izvedbe flamenka, i predstavljaju moderni oblik café cantante, dok nam je disk omogućio ne samo da čujemo današnje izvedbe flamenka, već i one iz prošlosti.

Danas je vreme tzv. Novog pozorišta, i festivala pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu autonomne pokrajine, koji se tokom leta održavaju širom Andaluzije.

Palos (oblici)[uredi | uredi izvor]

Postoji dosta vrsta (oblika) flamenka, između ostalih: Alboreá, Alegrías, Bambera, Bandolá, Bulerías, Cabales, Campanilleros, Caracoles, Carcelera, Cartagenera, Colombiana, Copla andaluza, Debla, Fantasía, Farruca, Galeras, Garrotín, Guajira, Jabegote, Jabera, Jota flamenca, Liviana, Malagueña, Media Granaína, Mineras, Mirabrás, Nana, Petenera, Polo, Romance, Romeras, Saeta, Soleá, Taranta, Tientos, Verdiales, Vidalita, Zorongo...[10][11]

El fandango i Las sevillanas[uredi | uredi izvor]

El fandango je popularan španski, tradicionalni ples. Najrasprostranjeniji je bio tokom 17. veka u Španiji. Ova dva oblika flamenka najverovatnije vode poreklo iz Andaluzije; iz vremena pre Mavara. Skoro svako selo ima svoju verziju ovog plesa. U severnoj Andaluziji, fandango je bio propraćen zvucima mandoline. Mandolina se na španski prevodi kao la bandola, a ceo stil je po mandolini dobio ime abandolao. Početkom 19. veka, flamenko je poprimio neke odlike fandanga iz Andaluzije.[12]

Muzika i ples, tipični za Sevilju, nose zajednički naziv - Las sevillanas. Prema određenim izvorima, smatra se da vode poreklo još iz vremena Katoličkih kraljeva. Ovaj ples je najpopularniji flamenko ples u Španiji; može se plesati sporo, ali i brzo. Pleše se i peva na raznim zabavama širom Andaluzije. Može se plesati i u paru. Razlikuju se četiri osnovna pokreta, a to su: paseíllos, pasadas, careos i remate. Instrument koji prati ovaj ples je gitara. Prve muzičke ploče su se pojavile 1950. godine, a izvođači su bili braća Toronho.

Geografska rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

  • Cantes de Málaga - U ovu grupu oblika, spadaju oblici flamenka koji vode poreklo iz Malage i okoline. La malagueña je vrsta flamenka poreklom iz sela Alore. Potiče od starog stila el fandango malagueño kao i većina oblika koji spadaju u ovu grupu. Postala je flamenko stil u prvoj polovini 19. veka. U ovu porodicu spadaju i: la rondeña, la jabera, los jabegotes, las verdiales, las cualaqueñas, las serranas, la caña i el polo. Stručnjaci za flamenko ponekad u ovu grupaciju svrstavaju i stil la bandolá.
  • Cantes de Cádiz i Los Puertos - Ovo su nazivi za grupu oblika flamenka koji vode poreklo iz Kadisa, Los puertas i Heresa. U ovu grupaciju svrstavamo oblike flamenka kao što su: las alegrías, el mirabrás , las cantiñas, las romeras, los caracoles i las rosas. La Bulería je nastala u 19. veku u Heresu. To je brz stil koji dopušta improvizaciju. Naziv la bulería potiče od španskog glagola burlar (smejati se, ismevati).
  • Los cantes minero-levantinos - U ovu grupu, spadaju la taranta, la minera, la cartagenera, el fandango minero, la levantica i la murciana. Ovi oblici su se razvili u 19. veku u mestu La Sierra de Cartagena. Od 1961, svakog avgusta se održava festival pod nazivom Festival Internacional del Cante de las Minas (u čast rudara).
  • Cantes de ida y vuelta - U grupu Cantes de ida y vuelta, spadaju oblici koji potiču iz kulturne razmene između Španije i Južne Amerike a to su: la rumba, la milonga, la lavidalita, la colombiana i la guajira. Prema starom verovanju ovi stilovi su stigli u Južnu Ameriku preko španskih emigranata, tamo su doživeli neke promene, a potom su se vratili u Španiju i opet prilagodili španskom stilu.

Pojedini stručnjaci smatraju da je većina ovih stilova, takođe, afričkog porekla.

Cante, toque, baile (pesma, gitara, ples)[uredi | uredi izvor]

Cante (pesma) - Jedna je od tri glavne komponente flamenka, zajedno sa toque i baile. Stranci obično smatraju da je ples najvažniji deo umetničke forme flamenka, jer se plesač nalazi u centru flamenko performansa, ali zapravo je pesma srce i duša ovog žanra. Pevač u flamenku se naziva cantaor. Mnoge od najranijih flamenko pesama su bile tamne i duboke po prirodi, govorile su o događajima poput nasilne smrti, ljubavi, izdaje, zatvoru, bolesti i gubitku. Ovo se često tumači kao izraz emocija naroda Andaluzije, koji su bili pod Mavarskom okupacijom. Postoje mnoge varijante pesama, sve izražavajući, pritom, jedinstvenu emociju. Flamenko pesme se danas mogu svrstati u tri kategorije: cante grande, cante intermedio ili cante chico. Poznati izvođači pevači flamenka su: Antonio Fernandez, Francisko Ortega Vargas, Silverio Franconetti Aguilar, Pastora Maria Pavon Cruz, Manuel Ortega Juarez, Jose Monje Cruz i drugi.

Toque (gitara) - Držanje i tehnika flamenko gitariste, koji se naziva „tocaor”, razlikuje se od onih koje ima izvođač klasične gitare. Dok klasični gitarista oslanja svoju gitaru, u kosom položaju, više na levu nogu, gitarista flamenka ima običaj da nasloni gitaru na prekrštene noge, tako da se nađe u skoro horizontalnom položaju u odnosu na pod. Moderni flamenko gitaristi imaju običaj da koriste klasične gitare, iako postoji poseban instrument za ovaj žanr, koji se naziva flamenko gitara. Ona je manje teška, a njena kutija je uža nego kod klasične gitare, pa je njen zvuk niži i ne zasenjuje pevača. Uglavnom se pravi od čempresa, sa drškom od kedra i smrče. Čempres joj daje vrlo svetao zvuk, pogodan za karakteristike flamenka. Glavni gitaristi su bili Manuel Ramires de Galareta (Madrid, 1864—1920) i njegovi učenik Santos Ernandes (Madrid, 1873—1943). Upotreba palca je karakteristična za flamenko gitariste, kojom postižu veću moć i zvučnost nego klasični gitaristi. Falseta je melodična fraza koja je smeštena između smenjivanja akorda, namenjenih da prate pesmu. Pratnja, kao i solo izvođenje flamenko gitarista, zasniva se koliko na modalnom harmonijskom sistemu, toliko i na tonskom, iako je najčešća kombinacija oba. Neke flamenko pesme se izvode a palo seco (bez pratnje gitare).

U zavisnosti od tipa izvedbe, razlikujemo: Toque airoso, Toque gitano o flamenco, Toque pastueño, Toque sobrio, Toque virtuo, Toque corto, Toque frío.

Baile (ples) - Poznat po svom emocionalnom intenzitetu, ponosnom držanju; po svojoj ekspresivnoj upotrebi ruku i ritmičkom udaranju stopalima. Dosta različitih stilova flamenka se razvilo: Flamenco puro, Classical flamenco, Flamenco nuevo... U tradicionalnom flamenku, mladi ljudi se smatraju nedovoljno emotivno zrelima da bi preneli dušu žanra. Za razliku od drugih plesnih formi, gde se plesači kao jako mladi profesionalno bave plesom, u flamenku igrači svoje vrhunce ne dostižu do tridesetih godina, nastavljajući da se bave njime i u svojim kasnijim godinama.

Termini u flamenku[uredi | uredi izvor]

Ole je uzvik koji se koristi da izrazi oduševljenje u flamenko performansu. Služi da se istakne važna uloga koju igra publika dok se izvodi flamenko. Ole je duboki izraz saučesništva među samim umetnicima. Takođe je naziv andaluzijskog plesa iz 8. veka, izvođen uz pratnju kastanjeta. Adolfo Salazar smatra da uzvik Ole, sa kojim se animiraju pevači i plesači u Andaluziji, može biti izveden od hebrejskog glagola oleh što znači popeti se. Najveći dokaz o postojanju ove reči može biti sleng: Olá, što znači „dođi“ (na španskom venga). Bez obzira na poreklo i značenje Ole, postoji vrsta andaluzijske narodne pesme nazvane po ponavljanju navedene reči. Manuel de Falja je bio inspirisan ovom vrstom pesme u nekim odlomcima iz drugog čina opere La vida breve (Kratak život).

Duende je vrlo specifičan osećaj u flamenku. Postoje neki magični i prolazni trenuci u flamenku kada izvođač oseća duboku duhovnu vezu sa muzikom i publikom. Takvi trenuci mogu da se osete samo kroz osećaj ljubavi prema muzici. Čovek mora da bude oslobođen iz svog tela i sredine da bi se osetilo takvo zadovoljstvo. I to je duende. Ono iznenada dolazi i prolazi veoma brzo. Odgovor na doživljaj takvog trenutka mogu biti uzvici Ole!

Tener duende („imati duende“) znači imati dušu, povišeno stanje emocija, termin često povezan sa flamenkom. Umetnički i muzički izraz posebno je izveden iz duende što znači vila, goblin, mistično stvorenje španske mitologije.

Prema rečniku Španske kraljevske akademije el duende u Andaluziji je misteriozno i neopisivo biće. Federiko Garsija Lorka, na svom predavanju Teoría y juego del duende, potvrđuje tu neopisivost definišući sledećim rečima Getea: Misteriozna moć koju svako oseća, a koju nijedan filozof ne može da objasni. U flamenku, el duende prevazilazi tehniku i inspiraciju, u rečima Lorke: Da biste ga pronašli, ne postoji ni mapa ni vežba. Kada neki umetnik flamenka doživljava dolazak ovog misterioznog bića, koriste se termin imati, pevati, igrati ili plesati duende.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ In the book Cartas Marruecas by José Cadalso
  2. ^ a b Ríos Ruiz, Manuel: Ayer y hoy del cante flamenco, Ediciones ISTMO, Tres Cantos (Madrid). 1997. ISBN 978-84-7090-311-3.
  3. ^ Landborn 2015, str. 107–108.
  4. ^ Ruiz, Ana (2007). Vibrant Andalusia: The Spice of Life in Southern Spain. Algora. str. 165ff. ISBN 978-0-87586-540-9. 
  5. ^ Infante, Blas (2010). Orígenes de lo Flamenco y Secreto del Cante Jondo (1929–1933) (PDF). Consejería de Cultura de la Junta de Andalucía. str. 166. 
  6. ^ Herrera, Muhammad Ali (2006). „Breve biografía de Blas Infante”. Alif Nûn (36). Arhivirano iz originala 11. 4. 2013. g. Pristupljeno 11. 6. 2017. 
  7. ^ See the third definition for "flamenco" in the Dictionary of Real Academia Española.
  8. ^ Hayes, Michelle Heffner (2009). Flamenco: Conflicting Histories of the Dance. McFarland Books. str. 31—37. ISBN 978-0-7864-3923-2. 
  9. ^ Akombo, David (2016). The Unity of Music and Dance in World Cultures. McFarland Books. str. 240—241. ISBN 978-0-7864-9715-7. 
  10. ^ Pohren, Donn E. (2005). The Art of Flamenco. Westport, Connecticut: Bold Strummer. str. 68. ISBN 978-0-933224-02-5. 
  11. ^ „Palos del flamenco”. 
  12. ^ Rodgers, Eamonn; Rodgers, Valerie (1999). Encyclopedia of Contemporary Spanish Culture. London: Routledge. str. 191. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Akombo, David (2016). The Unity of Music and Dance in World Cultures. McFarland Books. str. 240—241. ISBN 978-0-7864-9715-7. 
  • Hayes, Michelle Heffner (2009). Flamenco: Conflicting Histories of the Dance. McFarland Books. str. 31—37. ISBN 978-0-7864-3923-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Flamenko na Vikimedijinoj ostavi.

Video snimci[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фламенко&oldid=27556267”