Kina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja, pogledajte Kina (višeznačna odrednica).


Koordinate: 18°—54° SGŠ, 74°—135° IGD

Narodna Republika Kina
中华人民共和国
(Džunghua Ženmin Gungheguo)
Zastava Narodne Republike Kine Grb Narodne Republike Kine
Zastava Grb
Krilatica: nema
Himna
Marš dobrovoljaca
Položaj Narodne Republike Kine
Glavni grad Peking
Službeni jezik mandarinski kineski
Predsednik: Si Đinping
Premijer: Li Kećang
Nezavisnost: Proglašenje Narodne Republike
1. oktobar 1949.
Površina  
 — ukupno 9.671.018 km² (3)
 — voda (%) 2,80
Stanovništvo  
 — 2014. 1.364.680.000[1](1)
 — gustina 140/km²
Valuta ženminbi (juan)
Vremenska zona UTC +8
Internet domen .cn
.中國
.中国
Pozivni broj +86
¹ bez Hongkonga, Makaoa i Tajvana

Kina, ili zvanično Narodna Republika Kina (mand. 中华人民共和国, pin. Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), poznata i kao kontinentalna Kina, država je u istočnoj Aziji.[2] NR Kina ima obalu od 14.500 km i graniči se sa (smer kazaljke sata, od istoka ka severu) Vijetnamom, Laosom, Mjanmarom, Indijom, Butanom, Nepalom, Pakistanom, Avganistanom, Tadžikistanom, Kirgizijom, Kazahstanom, Rusijom, Mongolijom i Severnom Korejom. Glavni grad je Peking.

Kina je četvrta po veličini zemlja u svetu sa površinom preko 9,6 miliona km², kao i najmnogoljudnija zemlja sveta sa preko 1,35 milijardi stanovnika, što je oko 20 % od ukupnog broja stanovnika na svetu. NR Kina je jednopartijska država sa vladajućom Komunističkom partijom Kine i glavnim gradom Pekingom.[3][4] Administrativno je podeljena na 22 provincije, pet autonomnih regiona, četiri opština sa direktnom kontrolom (Peking, Tjencin, Šangaj i Čungking) i dva regiona sa specijalnim statusom (Hongkong i Makao).[5] Kina tvrdi da je Tajvan 23 provincija Kine.

Istorija Kine je istorija jedne od najstarijih civilizacija koja je bila bazirana na Huanghe reci u severnokineskoj niziji.[6] Tokom više od jednog milenijuma, Kineski politički sistem je bio zasnovan na naslednim monarhijama, poznatim kao dinastije, koje počinju od polumitološke Sja dinastije oko 2000. p. n. e. Od 221. p. n. e., kada je dinastija Ćin prva pokorila više državica i oformila Kinesko carstvo, država se širila, raspadala i reformisala više puta. Dinastina Ćing je sklonjena sa vlasti 1911. godine kada je proglašena republika koja je razbijena 1949. Nakon poraza Japana u Drugom svetskom ratu, Komunistička partija porazila je nacionaliste na kontinentalnoj Kini i proglasila Narodnu republiku Kinu u Pekingu 1. oktobra 1949, dok su se nacionalisti povukli na Tajvan.

Od početka sprovođenja ekonomskih reformi 1978, Kina je postala ekonomija sa najvećim rastom u svetu.[7] Do 2013. godine postala je druga ekonomija po veličini po nominalnom BDP-u,[8] a takođe i najveći izvoznik roba i usluga.[9] Kina je priznata nuklerna sila i ima najveću aktivnu vojsku te drugi po veličini vojni budžet. Kina je član Ujedinjenih nacija od 1971, kada je zamenila Tajvan kao stalni član u Savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija. Član je i većeg broja formalnih i neformalnih multilateralnih organizacija, uključujući Svetsku trgovinsku organizaciju, Azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju, BRIKS, Šangajske organizacije za saradnju, BKIM i G20. Prema velikom broju naučnika i akademika,[10] vojnih analitičara,[11][12] i ekonomskih analitičara,[13][14] Kina se smatra za potencijalnu super silu.

Etimologija[uredi]

Postoje različite teorije o poreklu reči Kina. Tradicionalna teorija, koju je u 17. veku predstavio Martino Martini je da reč Kina potiče od reči Ćin (秦), najzapadnijeg kineskog kraljevstva tokom dinastije Džou.[15] Druga teorija je da reč Kina potiče od persijske reči Cin (چین), koji potiče od sanskritskog Cina (चीन).[16] Prvi put ju je zabeležio 1516. portugalski istraživač Duarte Barboza.[17][18] U engleskoj literaturi naziv se pojavio 1555.[19]

U ruskom jeziku, kao i jezicima koji su bili pod uticajem ruskog jezika, naziv za Kinu je Kitaй.

U Kini se najčešće koristi Džunghua i Džungguo, a država je više puta menjala zvanično ime.

Geografija[uredi]

Narodna Republika Kina je druga najveća država u Aziji posle Rusije, a smatra se trećom najvećom na svetu po površini kopna i mora. Kina se graniči sa 14 država: Vijetnamom, Laosom, Mjanmarom, Indijom, Nepalom, Pakistanom, Avganistanom, Tadžikistanom, Kirgistanom, Rusijom, Mongolijom i Severnom Korejom. Kina je morem odvojena od Tajvana, koji smatra svojim delom.

Reljef[uredi]

Fizička karta Kine

Teritorija Kine obuhvata raznovrsne tipove reljefa. Više od 2/3 zemlje zauzimaju planinski venci, brda i visoravni, pustinje i polupustinje. Na istoku, uz obale Žutog i Istočnokineskog mora, nalazi se prostrana i gusto naseljena aluvijalna ravan u kojoj živi oko 90 % stanovništva. Ove oblasti su u ozbiljnim ekološkim uslovima, što je rezultat duge i intenzivne poljoprivredne i zagađenja životne sredine.

Na severu se nalazi Mongolska visoravan. Južnom Kinom dominiraju brda i niski planinski venci. Na zapadu se prostiru visoki planinski lanci, od kojih su najvažniji Himalaji, sa najvišom tačke Kine na istočnoj strani Mont Everesta, dok se visoke visoravni pojavljuju između sušnijih predela kao što su pustinje Takla Makan i Gobi.

Vode[uredi]

U Kini postoji mnoge reke čija je ukupna dužina 220.000 km. Reke Kine čine unutrašnje i spoljašnje sisteme. Spoljašnje reke, među kojima su Jangcekjang, Huanghe, Amur, Biserna reka, Mekong, Nujiang i Jalutsangpo se ulivaju u Tihi i Indijski, a njihov sliv pokriva oko 64 % države. Unutrašnje reke pokrivaju oko 36 % zemlje, njihov broj je mali i nalaze se daleko jedna od druge. One se ulivaju u jezera u unutrašnjim oblastima ili se gube u pustinjama i slanim močvarama.

U Kini ima mnogo jezera, ukupne površine oko 80.000 km². Postoji i oko hiljadu veštačkih jezera. Jezera u Kini se takođe mogu podeliti na spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja su uglavnom slatkovodna jezera kao što su: Pojang, Dungting i Tajhu. Unutrašnja uključuju slana jezera, od kojih je najveće jezero Ćinghaj. Mnoga jezera u unutrašnjosti su suva, kao što je jezero Lob Nor.

Klima[uredi]

Klima Kine je veoma raznolika — od suptropske na jugu, do umerene na severu. Na obali vreme određuju monsuni, koji se javljaju zbog različitih apsorpcione moći zemljišta i okeana. Sezonsko kretanje vazduha i prateći vetar donose velike količine vlage leti i relativno suve zime. Dolazak i trajanje monsuna u velikoj meri određuju broj i raspodelu padavina u zemlji. Ogromna razlika u širini, dužini i visini Kine za posledicu ima različite temperature i vremenske režime, uprkos činjenici da najveći deo zemlje leži u oblasti umerene klime.

Najsevernija kineska pokrajina Hejlungđang nalazi se u oblasti umerene klime, a južno ostrvo Hajnan u tropima. Temperatura razlike između ove dve regije tokom zimskih meseci je velika, ali je u leto razlika se smanjuje. U severnom delu Heilungđanga temperatura u januaru može pasti i do −30 °C, prosečna temperatura — oko 0 °C. Prosečna temperatura u julu ove oblasti je 20 °C. U južnim delovima pokrajine Guangdung prosečna temperatura se kreće od 10 °C u januaru do 28 °C u julu.

Padavine variraju čak i više od temperature. Na južnim padinama Kinling padaju velike količine kiše, najviše za vreme letnjih monsuna. Severno i zapadno od planine verovatnoća padavina se smanjuje. Severozapadna oblast zemlje je veoma suva, sa pustinjama (Takla Makan, Gobi, Ordos) i gotovo bez padavina.

Južne i istočne oblasti Kine često (oko 5 puta godišnje) stradaju od razornih tajfuna i poplava, monsuna, cunamija i suše. Veliki problem predstavljanja širenje pustinja, posebno pustinje Gobi. Iako su zaštitni pojasevi šuma sađeni još od 1970-ih smanjili učestanost peščanih oluja, duže suše i loše poljoprivredne navike izazivaju peščane oluje koje muče severnu Kinu svakog proleća, a odatle se šire prema Koreji i Japanu. Kina gubi godišnje oko 4.000 km² zemlje zbog dezertifikacije. Vode, erozija i kontrola zagađenja su postale važna pitanja u odnosima Kine sa drugim zemljama.

Flora i fauna[uredi]

Južna Kina pretežno je prekrivena vlažnim suptropskim zimzelenim šumama, srednje listopadnim, a sjeverna četinarskim šumama. Sečuanski kraj se odlikuje velikim brojem endemičnih vrsta, a Mandžurija endemičnim vrstama četinjača. U Mandžuriji su raširene livade i pašnjaci, a na krajnjem istoku i stepe. Flora visokoga planinskog pojasa ubraja se u vrstama najbogatije flore na svetu. Šuma je jače razvijena na pristrancima koji su izloženi vlažnim vjetrovima. Na šumsko područje otpada oko 13,9 % površine Kine. Najveći su šumski kompleksi u Mandžuriji i na planinama Sečuana. U Kini raste oko 3000 vrsta biljaka koje se koriste u medicinske svrhe. Suve zavale u unutrašnjosti Kine i na sjeveru obrasle su travom i grmljem ili su polupustinje. Za vegetaciju, osobito za poljoprivredu, vrlo je značajno područje prapora oko središnjeg toka reke Hoangjo, koje je nastalo u pleistocensko ledeno doba eolskim nanosima prašine iz pustinjskih krajeva srednje Azije.

Istorija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Istorija Kine.
Istorija Kine
Istorija Kine
DREVNA
3 suverena i 5 careva
Dinastija Sja 2100–1600. pne.
Dinastija Šang 1600–1046 pne.
Dinastija Džou 1122–256 pne.
  Dinastija Zapadni Džou
  Dinastija Istočni Džou
    Period proljeća i jeseni
    Period zaraćenih država
IMPERIJSKO
Dinastija Ćin 221. pne.–206. pne.
Dinastija Han 206 pne.–220 ne.
  Dinastija Zapadni Han
  Dinastija Sjin
  Dinastija Istočni Han
Period triju država 220–280
  Vej, Šu & Vu
Dinastija Đin 265–420
  Zapadni Đin 16 država 304–439
  Istočni Đin
Južne i Sjeverne dinastije 420–589
Dinastija Sui 581–618
Dinastija Tang 618–907
  ( Dinastija Severni Džou 690–705 )
5 dinastija i
10 kraljevstava

907–960
Dinastija Lijao
907–1125
Dinastija Song
960–1279
  Dinastija Severni Sung Z. Sja
  Dinastija Južni Sung Đin 1115–1234
Dinastija Juan 1271–1368
Dinastija Ming 1368–1644
Dinastija Ćing 1644–1911
Savremena
Republika Kina 1912—1949
Narodna Republika
Kina

1949–
Republika
Kina
1949–

Praistorija[uredi]

Arheološki dokazi pokazuju da su rani hominidi naseljavali Kinu pre između 250.000 i 2,24 miliona godina.[20] U pećini u Džoukoudijenu (kod današnjeg Pekinga) nađeni su fosili datirani između 300.000 i 780.000 godina pre nove ere.[21][22] Fosili pripadaju pekinškom čoveku, vrsti homo erektusa koji je koristio vatru. Ostaci homo sapiensa pronađenih na istom lokalitetu su datirani u period između 18.000 i 11.000 godina pre nove ere.[23]

Rani dinastički period[uredi]

Drevna Kina je jedna od najstarijih civilizacija čovečanstva. Istorija Kine prema tradicionalnim kineskim zapisima se proteže do vremena Tri suverena i pet imperatora pre oko 5000 godina. Zapisana istorija podržana arheološkim dokazima potiče iz 16. veka p. n. e..[24] Kina je jedna od najstarijih kontinualnih civilizacija na svetu. Za kornjačin oklop koji se koristio za proricanje sa oznakama koje podsećaju na drevno kinesko pismo iz dinastije Šang je ustanovljeno da potiču iz vremena oko 1500. p. n. e. Kineska država potiče od gradova-država u dolini Hoanghoa. Zapisi na oklopima kornjača (oko 1200. p. n. e.) predstavlja do sada najstariji pronađeni oblik kineskog pisma,[25] i diretkni je prethodnik današnjeg kineskog pisma.[26] Dinastiju Šang je pokorila dinastija Džou, koja je vladala između 11. i 5. veka p. n. e., mada su centralni autoritet polako potkopavali feudalni gospodari. Mnogo nezavisnih država je na kraju nastalo od oslabljene države Džou i stalno su međusobno ratovale u 300-godišnjem Period proleća i jeseni, tek povremeno se suprostavljajući caru iz dinastiju Džou. Do Perioda zaraćenih država od 5. do 3. veka p. n. e. u današnjoj Kinije je postojalo sedam moćnih suverenih država, svaka sa svojim carem, vladom i vojskom.

Carska Kina[uredi]

Veliki kineski zid

Godina 221. p. n. e. se često uzima za godinu u kojoj je Kina ujedinjena u veliko kraljevstvo ili carstvo. Te godine Ćin Ši Huang je prvi ujedinio Kinu. Sukcesivne kineske dinastije su razvile birokratski sistem koji je omogućio kineskom caru da kontroliše ogromnu teritoriju.

Konvencionalno gledište na istoriju Kine je da je država prolazile kroz periode političkog jedinstva i nejedinstva, a povremeno su njom dominirali tuđinski narodi, od kojih se većina stopila sa Kinezima. Kulturni i politički uticaji iz mnogih delova Azije, prenošeni sukcesivnim imigracijama, širenjima i kulturnim asimilacijama spojili su se u kinesku kulturu.

Kasni dinastički period[uredi]

Slika iz 19. veka koja prikazuje Tajpinški ustanak od 1850. do 1864.

Dinastija Ćing, koja je trajala od 1644. do 1912. godine je bila poslednja kineska carska dinastija. U 19. veku ova dinastija se suočila sa zapadnjačkim imperijalizmom nakon Prvog opijumskog rata (1839–42) i Drugog opijumskog rata sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom. Kina je primorana da potpiše nepovoljne mirovne sporazume, isplati odštetu, dozvoli ekteritorijalnost za strane državljane i prepusti Hongkong Britancima[27] po sporazumu iz Nankinga iz 1842. Prvi kinesko-japanski rat (1894–95) je za posledicu imao gubitak uticaja Kine na Korejskom poluostrvu, kao i ustupanje Tajvana Japanu.

Dinastija Ćing se takođe suočavala sa unutrašnjim nemirima u kojima je život izgubilo na milione ljudi. Neuspešni Tajpinški ustanak iz 1850-ih i 1860-ih je opustošio južnu Kinu. Druge važne pobune su bile Punti-Haka klanski ratovi (1855–67), pobuna najanaca (1851–68), Mijaoska buna (1854–73), Pantajska pobuna (1856–73) i Dunganški ustanak (1862–77). Početni uspeh Pokreta samoojačanja iz 1860-ih je unazađen nizom vojnih poraza tokom 1880-ih i 1890-ih.

U 19. veku počelo je veliko iseljavanje Kineza. Gubitke zbog emigracije pojačali su gubici u sukobima i katastrofama kao što su Severnokineska glad 1876–79, u kojoj je umrlo između 9 i 13 miliona ljudi.[28] Car Guang-sji je 1898. predložio plan reformi da se uspostavi moderna ustavna monarhija, ali je njegove planove sprečila carica Cisi. Neuspešni antizapadnjački Bokserski ustanak (1899–1901) je dalje oslabio dinastiju. Iako je Cisi podržavala ambiciozni program reformi, Sinhajska revolucija iz 1911–12 je dovela do kraja dinastije Ćing i uspostavljanja Republike Kine.

Republika Kina (1912—1949)[uredi]

Sun Jat Sen (sedi) i Čang Kaj Šek

Dana Republika Kina je osnovana 1. januara 1912, označivši kraj carske Kine. Sun Jat Sen, vođa stranke Kuomintang, je proglašen za privremenog predsednika Republike Kine. Međutim, mesto predsednika je kasnije dato Juan Šikaju, bivšem generalu dinastije Ćing, koji je obezbedio prebeg na stranu revolucije čitave pekinške vojske. Juan se proglasio 1915. proglasio carem Kine, ali je bio primoran da abdicira i uspostavi republiku zbog nepopularnosti, ne samo među stanovništvom, već i iz redovu sopstvene pekinške vojske i njenih komandanata.

Posle smrti Juan Šikaja 1916, Kina je politički izdeljena, sa međunarodno priznatom ali praktično nemoćnom nacionalnom vladom sa sedištem u Pekingu. Oblasni gospodara su imali stvarnu kontrolu nad svojim teritorijama. Krajem 1920-ih, nacionalistički Kuomintang, pod Čang Kaj Šekom, uspeo je da ponovo ujedinjeni zemlju pod svojom kontrolom nizom veštih vojnih i političkih manevara, poznatih pod imenom Severna ekspedicija. Kuomintang je premestio glavni grad države u Nanking i sprovodio „političko tutorstvo“, međufaza političkog programa Sun Jat Sena Tri narodna načela za preobražaj Kine u modernu demokratsku država. U praksi, političko tutorstvo je značilo jednopartijsku vladavinu Kuomintanga, ali je stranka je politički podeljena na rivalske frakcije. Ova politička podela je otežala Čangu borbu protiv komunista, sa kojima je Kuomintang ratovao od 1927. u Kineskom građanskom ratu. Kuomintang je u početku uspešno vodio rat, posebno nakon što su se komunisti povukli u Dugom maršu, ali je japanska agresija i Sijanski incident iz 1936. primorali Čanga da se suprotstavi Japanu. Japan je, koristeći haos u kome se našla Kina, već 1931. zauzeo Mandžuriju i uspostavio marionetsku državu Mandžukuo, a potom postepeno širio svoj uticaj preko pro-japanskih oblasnih gospodara.

Drugi kinesko-japanski rat (1937—1945), deo Drugog svetskog rata, iznedrio je nelagodan savez Kuomintanga i komunista. Japanska okupacija u severnoj Kini je dovela do brojnih ratnih zločina počinjenih nad civilnim stanovništvom; ukupno je poginulo čak 20 miliona kineskih civila. Procenjeno je da je samo u Nankingu tokom japanske okupacije masakrirano 200.000 Kineza. Japan se bezuslovno predao 1945. Tajvan i Penhu su stvljeni pod administrativnu upravu Republike Kine, koja je odmah proglasila suverenitet nad ovim ostrvima. Kina je izašla iz rata kao pobednik, ali opustošena i finansijski slomljenai. Nastavak nepoverenja između Kuomintanga i komunista doveo je do nastavka građanskog rata. Godine 1947, stupio je na snagu novi ustav, ali zbog stalnih sukoba mnoge odredbe ustava Republike Kine nisu nikada sprovodene u kontinentalnom delu Kine.

Narodna Republika Kina (1949—danas)[uredi]

Kineski građanski rat završio je 1949. KP Kine je preuzela vlast nad glavninom Kine, sem Tajvana. Kuomintang se povukao na Tajvan i neka mala ostrva Fudžijana. Mao Cedung je 1. oktobra 1949. proglasio Narodnu Republiku Kinu. Mao Cedung se povukao sa pozicije predsednika Kine 1959. posle nekoliko velikih ekonomskih neuspeha, kao što je bio Veliki skok napred. Li Šaođi ga je zamenio, ali Mao je i dalje imao ogroman uticaj na partiju i ostao je generalni sekretar KP Kine. Jedno vreme Kinom je upravljalo umereno vođstvo: Li Šaođi, Deng Sjaoping i drugi, koji su započeli ekonomske reforme. Mao Cedung i njegovi saveznici su 1966. lansirali Kulturnu revoluciju. Prema mišljenju mnogih istoričara to je bio pokušaj da se očisti vođstvo od umerenih elemenata. Maovi sledbenici su to smatrali eksperimentom direktne demokratije i prvi pokušaj borbe protiv korupcije i drugih negativnih uticaja na kinesko društvo. Razvio se Maov kult, a privreda zemlje je tokom toga perioda nazadovala. Došlo je do velikog nereda tokom Kulturne revolucije, pa je predsednik vlade Džou Enlaj posredovao u smanjivanju destruktivnosti i pomagao je umerene elemente. Džou Enlaj je inicirao normalizaciju odnosa sa SAD, pa je Kina 1971. postala član Saveta bezbednosti OUN umesto Tajvana, koji je dotad predstavljao Kinu. Poslednjih godina života otvoreno je kritikovao ženu Mao Cedunga i preostale pripadnike bande četvoro. Bio je najbliži saradnik Deng Sjaopinga i pomogao je da se Kina nakon kulturne revolucije oslobodi radikalnih elemenata.

Posle Maove smrti 1976. uhapšena je Četvoročlana banda, a Deng Sjaoping je uspeo da preuzme vlast od Maovog naslednika Hua Guofenga. Deng nije nikad postao šef partije ili države, ali je svojim uticajem na partiju vodio zemlju putem ekonomskih reformi. Pragmatizam kojim je vodio Kinu ocrtan je njegovim rečima: „Nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“. Komunistička partija je smanjila svoju sveobuhvatnu kontrolu. Raspuštene su i zadruge, a seljaci su počeli dobijati zemlju u zakup. Zbog toga je došlo do povećanja poljoprivredne proizvodnje.

Privreda[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Privreda Narodne Republike Kine.
BDP meren paritetom kupovne moći Kine najvećih zemalja u razvoju od 1990. do 2013. godine. Uočljiv je brz privredni rast Kine.[29]
Zgrada Šangajske berze u Luđacueju, poslovnom delu Šangaja. BDP Šangaja je 2011. iznosio 304 milijarde dolara, po čemu je svrstan na 25. mesto među gradovima u svetu.[30]

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda nominalni BDP Kine je 2014. iznosio 10.355.350.000.000 američkih dolara.[31] Bruto društveni proizvod meren paritetom kupovne moći iste godine je iznosio 17.632.014.000.000 američkih dolara.[31] Po oba kriterijuma Kina je na drugom mestu u svetu iza Sjedinjenih Američkih Država. Nominalni BDP po stanovniku 2014. godine je iznosio 7.572 US$, dok je BDP meren paritetom kupovne moći po stanovniku iznosio 12,893 US$.[31]

Ekonomska istorija NR Kine[uredi]

Od osnivanja 1949. do kraja 1978. godine, Narodna Republika Kina je imala plansku privredu sovjetskog tipa. Nakon smrti Mao Cedunga 1976. godine i kraja Kulturne revolucije, Deng Sjaoping i novo kinesko rukovodstvo počinje sa reformama ka stvaranju tržišne privrede uz određenu ulogu države. Kolektivizacija poljoprivrede je napuštena, zemljišni posedi su privatizovani a trgovina sa inostranstvom je postala glavna orijentacija države, zbog čega su stvorene Posebne privredne zone. Neefikasna državna preduzeća su restrukturisana a neprofitabilna su odmah zatvorena što je dovelo do velikih otpuštanja radnika. Za današnju Kinu je karakteristično postojanje tržišne privrede zasnovane na privatnom vlasništvu,[32] i ona je jedan od najboljih primera državnog kapitalizma.[33][34] Država i dalje ima glavnu ulogu u strateškim privrednim granama kao što su energetika i teška industrija ali se broj privatnih preduzeća povećava ogromnom brzinom pa je 2008. registrovano trideset miliona privatnih firmi u Kini.[35][36][37]

Nankinški put, jedna od glavnih trgovinskih ulica u Šangaju


Od početka ekonomske liberalizacije 1978. godine, Kina ima jednu od najbrže rastućih privreda sveta.[38] Rast njene privrede uglavnom se zasniva na investicijama i izvozu.[39] Prema podacima MMF-a, prosečan godišnji rast BDP-a Kine između 2001. i 2010. iznosio je 10,5 %, dok je između 2007. i 2011. bio jednak ukupnom rastu svih zemalja članica grupe G7.[40] Visoka produktivnost, niski troškovi rada i relativno dobra infrastruktura omogućili su joj da postane svetski lider u proizvodnji. Međutim, problem kineske privrede je neefikasno korišćenje velike količine energije;[41] što je doprinelo da 2010. godine Kina postane najveći potrošač energenata na svetu.[42] Septembra 2013. Kina je postala najveći uvoznik nafte na svetu, dok za podmirenje više od 70 % potreba za energijom i dalje koristi ugalj.[43][44] Početkom druge decenije 21. veka, stopa rasta kineske privrede počela je da se smanjuje, čemu su doprineli problemi na domaćem tržištu kredita, smanjena tražnja za kineskom robom u svetu i svetska ekonomska kriza.[45][46][47]

Kineska privreda u svetu[uredi]

Kina je članica Svetske trgovinske organizacije i zemlja je sa najvećim obimom spoljne trgovine, koja je 2012. godine iznosila 3,87 biliona dolara.[48] Krajem 2010. Kina je raspolagala daleko najvećim deviznim rezervama na svetu u vrednosti od 2,85 biliona dolara, što je predstavljalo povećanje od 18,7 % u odnosu na prethodnu godinu.[49][50] Tokom 2012, Kina je privukla najviše stranih direktnih investicija u iznosu od 253 milijarde dolara,[51] dok su kineske investicije u inostranstvu iste godine iznosile 62,4 milijarde dolara.[51] Procenjuje se da je 2009. Kina imala 1,6 biliona dolara u hartijama od vrednosti američke vlade,[52] i da je među stranim državama bila najveći vlasnik javnog duga SAD sa 1,16 biliona dolara obveznica ministarstva finansija SAD.[53][54] Zbog podcenjenog kursa svoje valute Kina je izložena kritikama predstavnika vodećih svetskih privreda,[55][56] kao i zbog proizvodnje velikih količina krivotvorene robe.[57][58] Konsultantska firma Makinsi procenjuje da su ukupna nenaplativa potraživanja narasla sa 7,4 biliona dolara u 2007. na 28,2 biliona dolara u 2014. godini, što predstavlja 228 % BDP-a Kine.[59]

Poređenje nominalnih BDP-a najvećih svetskih privreda
u milijardama američkih dolara, prema podacima MMF-a.[60]

Po konkurentnosti privrede Kina je 2009. godine bila na 29. mestu u svetu,[61] dok je prema uslovima poslovanja 2011. godine svrstana na 136. mesto od 179 zemalja.[62] Na spisku 500 najvećih preduzeća na svetu za 2014. godinu časopisa Forčen (eng. Fortune) našlo se i 95 iz Kine, sa ukupnim prihodima od 5,8 biliona dolara.[63] Iste godine, Forbs je objavio da je pet od deset najvećih preduzeća, čijim se akcijama može slobodno trgovati, iz Kine. Među njima je i banka sa najvećim štednim ulozima, Industrijska i trgovačka banka Kine.[64]

Nauka i tehnologija[uredi]

Istorija[uredi]

Vrednost u dolarima izvoza roba visoke tehnologije 2009.

Kina je bila svetski lider u nauci i tehnologiji do Ming dinastije. Četri velika otkrića Kine: pravljenja papira, kompasa, baruta i štamparstvo su se proširile širom Azije i Evrope. Međutim, kineske naučne aktivnosti su se smanjile u 14. veku. Za razliku od naučnika u Evropi koji su prošli kroz naučnu revoluciju, srednjovekovni kineski mislioci nisu pokušali da redukuju observacije prirode na matematičke zakone, i nisu formirali školovanu zajednicu koja bi mogla da ima kritičko mišljenje i mogla da preispituje naučni doprinos drugih. Kinesko društvo se koncentrisalo na literaturu, umetnost, javnu administraciju, dok se nauka i tehnologija smatrala trivijalnim i manje bitnim.[65]

Nakon više vojnih poraza u sukobima sa zapadnim nacijama u 19. veku, kineski reformisti su počeli da promovišu modernu nauku i tehnologiju kao deo politike jačanja države. Građanski rat u Kini se završio 1949. pobedom Komunističke partije, a napori da se organizuje nauka u tehnologija bili su zasnovani na modelu Sovjetskog Saveza. Kulturna revolucija (1966-76) imala je katastrofalan uticaj na kinesku nauku istraživanja, jer su naučnici bili proganjani a ulaganje u istraživanja i obrazovanje je bilo redukovano. Nakon smrti Mao Cedunga 1976, ulaganje u nauku i tehnologiju je drastično povećano jer je preovladalo mišljenje da je to stub modernizacije, a započela je i reforma obrazovnog sistema.[65]

Moderna era[uredi]

Posle kulturne revolucije, Kina je brzo postala jedna od svetskih vodećih tehnoloških sila,[66] ulagajući preko 100 milijarde dolara u naučna istraživanja i razvoj u 2011.[67] Na nauku i tehnologiju se gleda kao bitnu stvar za postizanje ekonomskih i političkih ciljeva, a smatra se da je to i izvor nacionalnog ponosa do nivoa da se to opisuje kao „tehno-nacionalizam“.

Kina je brzo razvila obrazovani sistem u kome je naglašen značaj nauke, matematike i inženjeringa; samo u 2009. preko 10.000 inženjera je doktorirali, a 500.000 diplomiralo, što je više od bilo koje druge države.[68] Kina je takođe druga u svetu po broju objavljenih naučnih radova, samo u 2010. objavljeno je 121.500, uključujući 5.200 u vodećim međunarodnim časopisima.[69] Kineske kompanije poput Huawei i Lenovo su svetski lideri u telekomunikacijama i računarstvu,[70][71][72] a kineski superračunari se redovno rangiraju među najjačima.[73] Kina je takođe i najveći investitor u tehnologije obnovljive energije.[74]

Kineski kosmički program je jedan od najaktivnijih u svetu i važan izvor nacionalnog ponosa.[75][76] Prvi satelit iz Kine je lansiran 1970, a 2003. Kina je postala treća država koja je samostalno posala ljudsku posadu u svemir. 2008. godine Kina je izvela prvu misiju u kojoj je izvedena prva aktivnost van rakete u Šengdžou 7 misiji. 2011. je lansirana prva kineska svemirska stanica Tiangong-1, kao prvi deo izgradnje velike svemirske stanice sa ljudskom posadom do 2020.[77] Kineski lunarni program ima za plan da se 2013. lansira i na mesec sleti bespilotna letelica, a misija sa lunarnim sletanjem se planira za 2025.[78][79]

Infrastruktura[uredi]

Telekomunikacije[uredi]

Broj korisnika mobilne telefonije u Kini veći je od jedne milijarde po čemu je prva na svetu.[80] Takođe je i zemlja sa najviše korisnika interneta,[81] kojih je 2013 bilo više od 591 miliona, ili 44 % stanovništva.[82] Prosečna brzina interneta je 2013. iznosila 3,14 megabita u sekundi.[83]

Čajna telekom i Čajna junikom sa 20 % svetskog tržišta širokopojasnog interneta zauzimaju prve dve pozicije u globalnim okvirima. Čajna telekom ima 50 miliona pretplatnika, dok Čajna junikom ima više od 40 miliona korisnika.[84]

Kina trenutno razvija sopstveni sistem satelitske navigacije pod imenom COMPASS, koji je 2012. počeo sa radom u Aziji,[85] a ostatak sveta bi trebao da pokrije do 2020. godine.[86]

Saobraćaj[uredi]

Maglev u Šangaju 2006.

Od kraja devedesetih godina dvadesetog veka, mreža puteva Kine je značajno uvećana putem kreiranja mreže autoputeva. Krajem 2012. dužina autoputeva u Kini je dosegla 96.000 km, pri čemu je samo u 2012. napravljeno 11.000 km. Broj vlasnika privatnih automobila je značajno raste, tako da su 2009. godine pretetekli broj prodatih vozila u SAD, sa ukupnim brojem prodatih vozila od preko 13,6 miliona.[87] Analitičari su predvideli da se godišnja prodaja vozila u Kini može da poraste na čak 40 miliona godišnje do 2020.[88] Sporedni efekat rapidnog rasta mreže puteva i vozila je značajan rast saobraćajnih nesreća, uglavnom zbog loše sprovedenih saobraćajnih zakona, tako da je samo u 2011. stradalo 62.000 ljudi u saobraćajnim nesrećama.[89][90]

Kina poseduje najdužu mrežu pruga visokih brzina sa preko 9.767 km.[91] Od toga 3.515 km su pruge sa brzinama od preko 300 km.[92] U 2011. je u Kini napravljen prvi voz za visoke brzine bez strane pomoći.[93] Kina namerava da izgradi do 2020. mrežu od 16.000 km pruga visokih brzina.[94] Sistemi brzog transporta ljudi se naširoko grade u kineskim gradovima u formi mreža podzemnih sistema. Kina takođe razvija satelitsi navigacioni sistem, koji je započeo sa pružanjem komercijalnih navigacionih usluga širom Azije 2012. godine,[95] a u planu je da se do 2020. postigne pokrivanje cele planete.[96]

Kina je trenutno (2013) najveći graditelj novih aerodroma, a kineska vlada sprovodi petogodišnji plan ulaganja od 250 milijardi dolara da razvije i modernizuje domaći putnički transport.[97] U urbanim sredinama, i pored rasta broja automobila, bicikle ostaju veoma značajan vid transporta, tako da je 2012. godine u Kini postoji oko 470 miliona bicikla.[98]

Administrativna podela[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Kine.

Narodna Republika Kina ima suverenitet nad dvadeset i dve provincije (sa Tajvanom - dvadeset tri), pet autonomnih regiona, četiri autonomna gradska okruga i dva specijalna administrativna regiona koje uživaju veliku autonomiju. Tajvan je pod kontrolom nepriznate države Republike Kina, ali ga Narodna Republika Kina smatra svojom dvadeset i trećom provincijom. Deo Kine bez Tajvana i specijalnih administrativnih regiona se naziva Kontinentalna ili Kopnena Kina. A deo Kine bez ovih teritorija, kao i bez autonomnih regiona se naziva još i Unutrašnja Kina.

Broj stanovnika kineskih provincija u milionima.

Stanovništvo[uredi]

Mapa iz 2009. koja prikazuje gustinu naseljenosti po provincijama. Provincije na istočnoj obali imaju znatno veću gustinu naseljenosti od onih na zapadu i u unutrašnjosti zemlje.

U Kini je 2013. živelo 1.360.720.000 ljudi.[99] Muškarci čine 51,24 a žene 48,76 % stanovništva.[99] U gradovima živi 53,73 a u selima 46,27 % stanovnika Kine.[99] Osobe mlađe od 15 godina čine 16,4 %, osobe između 15 i 65 godina čine 73,9 % a osobe starije od 65 godina čine 9,7 % stanovništva.[100] Prirodni priraštaj 2013. godine je iznosio 4,92‰, stopa fertiliteta je 12,08‰ dok je stopa mortaliteta 7,16‰.[101]

Od početka ekonomskih reformi 1978. godine u Kini je znatno smanjeno siromaštvo pa je broj ljudi koji žive sa manje od jednog dolara dnevno pao sa 64 % na današnjih 10 %. Nezaposlenost u gradskim sredinama 2007. godine je iznosila 4 %[102] a danas se kreće oko 4,1 %.[103][104]

Usled izuzetno velikog broja stanovnika i smanjenja prirodnih resursa kineska vlada od 1979. sprovodi politiku kojom želi da ograniči rast populacije poznate kao politika jednog deteta.[105] Pre 2013. godine, ovom politikom su porodice bile ograničene na jedno dete, uz izuzetke za nacionalne manjine i porodice u seoskim sredinama. Decembra 2013. ublažena je politika jednog deteta time što je porodicama dozvoljeno da imaju dvoje dece ukoliko je jedan od roditelja jedinac.[106] Kineski ministar za planiranje porodice 2008. godine je obznanio da će se politika jednog deteta sprovoditi barem do 2020. godine.[107] Otpor politici jednog deteta naročito je izražen u seoskim sredinama, prvenstveno zbog potrebe radnom snagom i tradicionalnim preferiranjem dečaka. Porodice koje prekrše ovu politiku često se lažno izjašnjavaju prilikom popisa stanovništva.[108]

Promena broja stanovnika Kine od 1949. do 2008.

Politika rađanja, uz tradicionalno preferiranje dečaka, doprinela je nesrazmeri polova kod novorođenčadi.[109][110] Na osnovu rezultata popisa iz 2010. godine, na svakih 100 devojčica rođeno je 118,06 dečaka,[111] što je daleko više nego u ostatku sveta gde se na 100 devojčica rađa 105 dečaka.[112] Međutim, odnos polova danas je uravnoteženiji nego početkom pedesetih godina 20. veka kada su muškarci činili 51,82 % stanovništva.[111]

Etničke grupe[uredi]

U Kini je zvanično priznato 56 etničkih grupa, od kojih su najveća Han Kinezi, koji čine 91,51 % stanovništva.[113] Han Kinezi – najveća etnička grupa na svetu[114] – čine većinu u svim provincijama i autonomnim pokrajinama izuzev Tibeta i Sinkjanga.[115] Prema rezultatima popisa iz 2010. nacionalne manjine čine 8,49 % stanovnika Kine.[113] U poređenju sa popisom iz 2000. broj pripadnika naroda Han je povećan za 66.537.177 ljudi, ili 5,74 %, dok je ukupno broj pripadnika 55 nacionalnih manjina povećan za 7.362.627 osoba, ili 6,92 %.[113] Popisom iz 2010. evidentirana su i 593.832 strana državljana koja žive u Kini. Najviše stranaca je iz Južne Koreje (120.750), Sjedinjenih Američkih Država (71.493) i Japana (66.159).[116]

Jezici[uredi]

Etnolingvistička mapa Kine za1990. godinu

U Kini je u upotrebi 297 živih jezika.[117] Preovlađuju jezici sintičke grane sino-tibetanskih jezika, među kojima su mandarinski (maternji jezik 70 % stanovnika Kine),[118] i drugi kineski jezici: vu (uključujući šangajski), jue (uključujući kantonski i tajšanski), min (uključujući hokijen i čaošan), sjang, gan, haka. Tibetansko-burmanski jezici koji se govore u Kini su: tibetanski, ćang, nasji, ji. Govornici ovih jezika žive uglavnom na tibetskoj i na visoravni Junan-Guejdžou. Među manjinske jezike u jugozapadnoj Kini spadaju taj-kadajski jezici džuang, taj, dung i suej, zatim hmnog-mjen jezici mjao i jao, i austroazijski jezik va. U severoistočnoj i severozapadnoj Kini manjinski narodi govore altajskim jezicima uključujući mandžu, mongolski i nekoliko turkijskih jezika: ujgurski, kazaški, kirgiski, salarski i zapadnoujgurski. Korejski se govori uglavnom duž granice sa Severnom Korejom. Jedini indo-evropski jezik u Kini je sarikoli, kojim govore Tadžici u zapadnom Sinkjangu.

Standardni mandarinski, varijanta mandarinskog zasnovana na pekinškom dijalektu, službeni je jezik države. Takođe, njega za sporazumevanje koriste osobe kojima je maternji neki od manjinskih jezika.[119]

Hiljadama godina za pisanje sintičkih jezika koriste se kineski karakteri. Pomoću njih moguća je pisana komunikacija među govornicima uzajamno nerazumljivih kineskih jezika i dijalekata. Kineska vlada je 1956. uvela u upotrebu pojednostavljeno kinesko pismo koje je vremenom potisnulo starije tradicionalno pismo na prostoru NR Kine. Latiničko pismo namenjeno transkripciji kineskih karaktera je pinjin. Tibetanci koriste alfabet zasnovan na indijskom pismu. Ujgurski se uglavnom piše persijsko-arapskim pismom. Mandžu i mongolsko pismo u Kini je nastalo iz staroujgurskog alfabeta. Moderni džuang koristi latiničko pismo.

Gradovi[uredi]

Tokom poslednjih decenija kineski gradovi su se veoma razvili. Procenat stanovništva koje živi u gradskim sredinama porastao je sa 20 % 1990. na više od 50 % u 2014. godini.[120][121] Procenjuje se da će do 2030. u kineskim gradovima živeti milijardu ljudi, što će predstavljati jednu osminu čovečanstva.[120][121] Godine 2012. bilo je više od 262 miliona migranata u Kini, uglavnom ljudi sa sela koji su u gradove došli u potrazi za poslom.[122]

U Kini postoji više od 160 gradova sa preko milion stanovnika,[123] među kojima je i sedam megalopolisa (gradova sa više od deset miliona stanovnika) Čungking, Šangaj, Peking, Guangdžou, Tjencin, Šendžen, i Vuhan.[124][125][126] Procenjuje se da će do 2025. u Kini postojati više od 221 grada sa preko milion stanovnika.[120] Usled velikog broja ljudi koji fluktuiraju tj. migranata teško je precizno sprovesti popis stanovništva u gradovima;[127] podaci ispod obuhvataju samo stalne stanovnike.


Šangaj
Šangaj

Peking
Peking

Tjencin
Tjencin
Guangdžou
Guangdžou
Poredak Grad Provincija Broj stanovnika Šendžen
Šendžen
Dunguan
Dunguan

Čengdu
Hongkong
Hongkong
1 Šangaj Šangaj 22.315.426
2 Peking Peking 18.827.000
3 Tjencin Tjencin 11.090.314
4 Guangdžou Guangdung 11.070.654
5 Šendžen Guangdung 10.357.938
6 Dunguan Guangdung 8.220.937
7 Čengdu Sičuan 7.123.697
8 Hongkong Hongkong 7.055.071
9 Nanking Đangsu 6.852.984
10 Vuhan Hubej 6.434.373
11 Šenjang Ljaoning 5.743.718
12 Hangdžou Džeđang 5.695.313
13 Čungking Čungking 5.402.721
14 Harbin Hejlungđang 4.517.549
15 Sudžou Đangsu 4.074.000
16 Đinan Šandung 3.922.180
17 Si'an Šensi 3.890.098
18 Vusi Đangsu 3.542.319
19 Hefej Anhuej 3.352.076
20 Čangčuen Đilin 3.341.700
Popis stanovništva 2010.



Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. National Bureau of Statistic of China [1]
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Walton (2001), str. 5.
  4. „Constitution of the People's Republic of China”. People's Daily Online. Приступљено 23 November 2009. »Article 138. The capital of the People's Republic of China is Beijing.« 
  5. „Sino-British Joint Declaration”. Wikisource. 1984. Приступљено 8. 9. 2008.. 
  6. „Rivers and Lakes”. China.org.cn. Приступљено 15. 6. 2009.. 
  7. „Output, prices and jobs”. The Economist. 28. 1. 2012.. Приступљено 28. 1. 2012.. 
  8. Altucher, James (8. 1. 2010.). „There's no stopping China”. New York Post. Приступљено 2. 8. 2010.. 
  9. „China trade now bigger than US”. Daily Telegraph. 10. 2. 2013.. Приступљено 15. 2. 2013.. 
  10. Muldavin, Joshua (9. 2. 2006.). „From Rural Transformation to Global Integration: The Environmental and Social Impacts of China's Rise to Superpower”. Carnegie Endowment for International Peace. Приступљено 17. 1. 2010.. 
  11. (Lt Colonel, USAF) Uckert, Merri B. (April 1995). China as an Economic and Military Superpower: A Dangerous Combination?. Maxwell Air Force Base, Alabama: Air War College, Air University. pp. 33-. 
  12. „China: a military giant in the making?”. BBC. 9. 3. 2012.. Приступљено 6. 6. 2012.. 
  13. Bergsten, C. Fred; Gill, Bates; Lardy, Nicholas R.; Mitchell, Derek (17. 4. 2006.). China: The Balance Sheet: What the World Needs to Know about the Emerging Superpower (Illustrated Hardcover ed.). PublicAffairs. pp. 224. ISBN 978-1-58648-464-4. 
  14. „A Point Of View: What kind of superpower could China be?”. BBC. 19. 10. 2012.. Приступљено 21. 10. 2012.. 
  15. Martino, Martin, Novus Atlas Sinensis, Vienna 1655, Preface, pp. 2.
  16. "China". The American Heritage Dictionary of the English Language (2000). Boston and New York: Houghton-Mifflin.
  17. "China". Oxford English Dictionary. 1989. ISBN 978-0-19-957315-8.
  18. Barbosa 1989, strane 211
  19. Eden, Richard (1555). Decades of the New World: "The great China whose kyng is thought the greatest prince in the world."
  20. "Early Homo erectus Tools in China". Archaeological Institute of America. 2000. Retrieved 30 November 2012.
  21. Ian Tattersall (1997). „Out of Africa again...and again?”. Scientific American 276 (4): 60-68. DOI:10.1038/scientificamerican0497-60. 
  22. Shen, G; Gao, X; Gao, B; Granger, De (Mar 2009). „Age of Zhoukoudian Homo erectus determined with (26)Al/(10)Be burial dating”. Nature 458 (7235): 198-200. Bibcode 2009Natur.458..198S. DOI:10.1038/nature07741. ISSN 0028-0836. PMID 19279636. 
  23. „Peking Man Site at Zhoukoudian”. UNESCO. Приступљено 4. 10. 2012.. 
  24. Cleere, Henry (12 November 2012). Archaeological Heritage Management in the Modern World. Taylor & Francis. pp. 318-. ISBN 978-0-415-21448-3. 
  25. Hollister, Pam (1996). „Zhengzhou”. In Schellinger, Paul E.; Salkin, Robert M.. International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania. Fitzroy Dearborn Publishers. pp. 904. ISBN 9781884964046. 
  26. Allan (2013), str. 4.
  27. Embree & Gluck 1997, strane 597
  28. "Dimensions of need – People and populations at risk". 1995. Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO). Retrieved 3 July 2013.
  29. „World Bank World Development Indicators”. World Bank. Приступљено 29. 4. 2015.. 
  30. „Shanghai's GDP grows 8.2 % in 2011”. Xinhua. China Daily. Приступљено 29. 4. 2015. 
  31. 31,0 31,1 31,2 „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF. IMF. Приступљено 29. 4. 2015. 
  32. „China is already a market economy—Long Yongtu, Secretary General of Boao Forum for Asia”. EastDay.com. 2008. Приступљено 29. 4. 2015.. 
  33. „Communism Is Dead, But State Capitalism Thrives”. Vahan Janjigian. Forbes. 22. 3. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  34. „The Winners And Losers In Chinese Capitalism”. Gady Epstein. Forbes. 31. 8. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  35. John Lee. "Putting Democracy in China on Hold". The Center for Independent Studies. 26 July 2008. Retrieved 16 July 2013.
  36. English@peopledaily.com.cn (13. 7. 2005.). „People.com”. People. Приступљено 27. 4. 2010.. 
  37. „Businessweek.com”. BusinessWeek. 22. 8. 2005.. Приступљено 27. 4. 2010.. 
  38. „China's Economic Rise: History, Trends, Challenges, and Implications for the United States”. Congressional Research Service. 5. 9. 2013.. 
  39. „China must be cautious in raising consumption”. China Daily. Приступљено 30. 4. 2015. 
  40. Walker, Andrew (16. 6. 2011.). „Will China's Economy Stumble?”. BBC. Приступљено 30. 4. 2015. 
  41. „China Quick Facts”. Светска банка. Приступљено 30. 4. 2015. 
  42. Swartz, Spencer; Oster, Shai (19. 7. 2010.). „China Becomes World's Biggest Energy Consumer”. Wall Street Journal. Приступљено 30. 4. 2015. 
  43. „The Ultimate Guide To China's Voracious Energy Use”. Business Insider. 17. 8. 2012.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  44. „China overtakes US as the biggest importer of oil”. BBC. 10. 10. 2013.. Приступљено 11. 10. 2013.. 
  45. „China's economy slows but data hints at rebound”. BBC. 18. 10. 2012.. 
  46. „China Loses Control of Its Frankenstein Economy”. Bloomberg L.P.. 24. 6. 2013.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  47. „The lowdown on China's slowdown: It's not all bad”. CNN Money. 15. 7. 2013.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  48. „China trade now bigger than US”. Garry White. Daily Telegraph. 10. 2. 2013.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  49. „China's Foreign-Exchange Reserves Surge, Exceeding $2 Trillion”. Bloomberg L.P.. 15. 7. 2009. Приступљено 2. 5. 2015. 
  50. „China's forex reserves reach USD 2.85 trillion”. Smetimes.tradeindia.com. Приступљено 2. 5. 2015.. 
  51. 51,0 51,1 „FDI in Figures”. OECD. Приступљено 2. 5. 2015. 
  52. „China must keep buying US Treasuries for now-paper”. Reuters. 20. 8. 2009. Приступљено 2. 5. 2015. 
  53. „Washington learns to treat China with care”. Nina Easton. Fortune Magazine. 29. 7. 2009.. Архивирано из оригинала. Грешка: If you specify |archiveurl=, you must also specify |archivedate=. Приступљено 2. 5. 2015. 
  54. Hornby, Lucy (23. 9. 2009.). „Factbox: US-China Interdependence Outweighs Trade Spat”. Reuters. Приступљено 2. 5. 2015. 
  55. „2007 trade surplus hits new record – $262.2B”. China Daily. 11. 1. 2008.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  56. „China widens yuan, non-dollar trading range to 3 %”. 23. 9. 2005. Приступљено 2. 5. 2015. 
  57. „Intellectual Property Rights”. Asia Business Council. Приступљено 2. 5. 2015. 
  58. „MIT CIS: Publications: Foreign Policy Index”. Приступљено 2.5.2015. 
  59. Scutt, David (16.4.2015.). „Germany's finance minister is worried about China's debt and shadow banking”. Business Insider. 
  60. „Nominal GDP comparison of China, Germany, France, Japan and USA”. World Economic Outlook. Међународни монетарни фонд. октобар 2014.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  61. „The Global Competitiveness Report 2009–2010”. Klaus Schwab. World Economic Forum. Приступљено 2. 5. 2015. 
  62. „2011 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Приступљено 2. 5. 2015. 
  63. „Global 500”. Fortune. 2014. Приступљено 2. 5. 2015. 
  64. „The World's Largest Companies: China Takes Over The Top Three Spots”. Forbes. 7. 5. 2014.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  65. 65,0 65,1 Donald D. DeGlopper (1987). A Country Study: China. Chapter 9 – Science and Technology. Library of Congress. Retrieved 9 April 2012.
  66. "7 Technologies Where China Has the U.S. Beat". GreenBiz.com. 7 December 2010. Retrieved 30 August 2012.
  67. "China 'to overtake US on science' in two years". BBC News, 28 March 2011. Retrieved 26 April 2012.
  68. "Desperately seeking math and science majors". CNN, 29 July 2009. Retrieved 9 April 2012.
  69. "China publishes the second most scientific papers in international journals in 2010: report". Xinhua, 2 December 2011. Retrieved 25 April 2012.
  70. „Who's afraid of Huawei?”. The Economist. 4. 8. 2012.. Приступљено 11. 8. 2012.. 
  71. „Shares in China's Lenovo rise on profit surge”. New Straits Times. 17. 8. 2012.. 
  72. „Lenovo ousts HP as world's top PC maker, says Gartner”. BBC. 11. 10. 2012.. 
  73. „'Titan' supercomputer is world's most powerful”. The Daily Telegraph. 12 November 2012. Приступљено 13 November 2012. 
  74. „China have set a Renewable Energy Target of 10 % of Electric Power Capacity by 2010”. Reuters. 11. 3. 2008.. Приступљено 19. 7. 2010.. 
  75. „China Now Tops U.S. in Space Launches”. Wired. 16. 4. 2012.. Приступљено 24. 10. 2012.. 
  76. David Eimer, "China's huge leap forward into space threatens US ascendancy over heavens". The Telegraph. 5 November 2011.
  77. „Rocket launches Chinese space lab”. BBC. 29. 9. 2011.. Приступљено 20. 5. 2012.. 
  78. „China to launch lunar rover in 2013”. Sen.com. 3. 8. 2012.. Приступљено 1. 9. 2012.. 
  79. "China could make moon landing in 2025". The Guardian, 20 September 2010. Retrieved 17 October 2011.
  80. Flannery, Russell (30. 3. 2012.). „China Mobile Phone Users Now Top One Billion”. Forbes. 
  81. Barboza, David (26. 7. 2008.). „China Surpasses US in Number of Internet Users”. New York Times. Приступљено 5. 5. 2015. 
  82. „Chinese internet use surges ahead”. BBC. 17. 7. 2013.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  83. „China's Internet speed averages 3.14 MBps: survey - Xinhua”. English.news.cn. News.xinhuanet.com. 18. 4. 2013.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  84. „Broadband provider rankings: The Rise and Rise of China”. Telegeography.com. 28. 7. 2010.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  85. „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  86. „China Begins Broadcasts on Latest Compass GNSS GEO Satellite”. Gibbons Media & Research LLC. јун 2010.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  87. „China auto sales officially surpass US in 2009, 13.6 million vehicles sold”. Industry News. 8. 1. 2010.. Приступљено 14. 5. 2010.. 
  88. „China premium car sector remains bright spot”. Reuters. 23. 4. 2012.. Приступљено 24. 4. 2012.. 
  89. „Chinese bus collides with tanker, killing 36”. BBC. 26. 8. 2012.. Приступљено 28. 8. 2012.. 
  90. „China suspends tough new traffic penalties”. BBC. 6. 1. 2013.. Приступљено 6. 1. 2013.. 
  91. „China opens world's longest high-speed rail route”. BBC. 26. 12. 2012.. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  92. „Japan's bullet train will have a top speed of 310 mph”. Daily Mail (London). 16. 2. 2011.. Приступљено 1 November 2011. 
  93. "China pushes ahead with high-speed rail". Financial Times, 27 December 2011. Retrieved 3 January 2012.
  94. "China boasts biggest high-speed rail network". Agence France-Presse via The Raw Story, 24 July 2011. Retrieved 24 April 2012.
  95. „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012.. Приступљено 27. 12. 2012.. 
  96. "The final frontier". China Daily. 27 April 2012. Retrieved 16 February 2013.
  97. „China's New Plan: A Great Leap Into The Air”. NPR. 19. 5. 2012.. 
  98. „Bike-Maker Giant Says Fitness Lifestyle Boosting China Sales”. Bloomberg.com. 17. 8. 2012.. Приступљено 8. 9. 2012.. 
  99. 99,0 99,1 99,2 „Population and Its Composition” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  100. „Age Composition and Dependency Ratio of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  101. „Birth Rate, Death Rate and Natural Growth Rate of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  102. Urban unemployment declines to 4 % in China „Urban unemployment declines to 4 % in China”. Xinhua. People’s Daily Online. 22. 1. 2008.. Приступљено 25. 4. 2015. 
  103. „China´s 2013 urban unemployment rate at 4.1 pct CCTV News - CNTV English”. 27. 12. 2013.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  104. „China's 2013 urban unemployment rate at 4.1 %”. Business Standard. 24. 1. 2014.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  105. „The New England Journal of Medicine, September 2005”. Content.nejm.org. DOI:10.1056/NEJMhpr051833. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  106. „China formalizes easing of one-child policy”. USA Today. 28. 12. 2013.. 
  107. „China to keep one-child policy”. CNN. 10. 3. 2008.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  108. „China's population growth 'slowing'”. BBC. 28. 3. 2001.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  109. Parry, Simon (9. 1. 2005.). „Shortage of girls forces China to criminalize selective abortion”. The Daily Telegraph (London). Приступљено 25. 4. 2015.. 
  110. „Chinese facing shortage of wives”. BBC News. 12. 1. 2007.. Приступљено 23. 3. 2009.. 
  111. 111,0 111,1 „Chinese mainland gender ratios most balanced since 1950s: census data”. Xinhua. Xinhua. 28. 4. 2011.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  112. „The odds that you will give birth to a boy or girl depend on where in the world you live”. Pew Research Center. 24. 9. 2013.. 
  113. 113,0 113,1 113,2 „Communiqué of the National Bureau of Statistics of People's Republic of China on Major Figures of the 2010 Population Census (No. 1)”. National Bureau of Statistics of China. 28. 4. 2011.. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2013.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  114. Lilly, Amanda (7. 7. 2009.). „A Guide to China's Ethnic Groups”. Washington Post. 
  115. Veeck et al. 2011, str. 102.
  116. „Major Figures on Residents from Hong Kong, Macao and Taiwan and Foreigners Covered by 2010 Population Census”. National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. 29. 4. 2011.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  117. „Languages of China”. Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition.. SIL International. 2009. Приступљено 26. 4. 2015. 
  118. Kaplan & Baldauf (2008), str. 42.
  119. Rough Guide Phrasebook: Mandarin Chinese. Rough Guides. 2011. pp. 19. ISBN 9781405388849. 
  120. 120,0 120,1 120,2 „Preparing for China's urban billion”. McKinsey Global Institute. February 2009. pp. 6,52. Приступљено 26. 4. 2015.. 
  121. 121,0 121,1 „Urbanisation: Where China’s future will happen”. The Economist. 19. 4. 2014.. Приступљено 26. 4. 2015.. 
  122. „China Now Has More Than 260 Million Migrant Workers Whose Average Monthly Salary Is 2,290 Yuan ($374.09)”. International Business Times. 28. 5. 2013.. Приступљено 18. 2. 2015.. 
  123. „China's urban explosion: A 21st century challenge”. CNN. 20. 1. 2012.. Приступљено 26. 4. 2015. 
  124. „China's mega city: the country's existing mega cities”. The Telegraph (London). 24. 1. 2011.. 
  125. „Overview”. Shenzhen Municipal E-government Resources Center. Приступљено 26. 4. 2015. 
  126. „Wu-Where? Opportunity Now In China's Inland Cities”. NPR. 7. 8. 2012.. 
  127. Francesco Sisci. "China's floating population a headache for census". The Straits Times. 22 September 2000.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata: