Израел

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Израиљ)
За друге употребе погледајте страницу Израел (вишезначна одредница).
Држава Израел
מדינת ישראל (хебрејски)
دولة إسرائيل (арапски)
Крилатица: нема
Химна: Нада
(хебр. התקווה)
(арап. العربية)
Положај Израела
Главни градЈерусалим
Службени језикхебрејски, арапски
Владавина
 — ПредседникИсак Херцог
 — ПремијерБенјамин Нетанјаху
 — Председник КнесетаНафтали Бенет
 — Председник Уставног судаЕстер Хајут
Историја
Независностод Друштва народа
14. мај 1948.
Географија
Површина‍
 — укупно20.770/22.072 km2 (150)
 — вода (%)2.1
Становништво‍
 — 2022.[1]9,505,820 (96)
 — густина0,02 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2022
 — укупно$478,01 милијарди
 — по становнику$33.658 (50)
ИХР (2019)0,919 (19) — веома висок
ВалутаНови шекел
 — стоти део валуте‍100 агорота‍
Остале информације
Временска зонаUTC +2 до +3
Интернет домен‍.il‍
Позивни број++972

Израел (хебр. ישראל — Јисраел; арап. إسرائيل — Исраил), званично Држава Израел (хебр. מדינת ישראל; арап. دولة إسرائيل), је блискоисточна и парламентарна република на источној обали Средоземног мора. Граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Израел је једина држава у свету у којој већину становника чине Јевреји[2] и као таква у својим законима дефинисана је као јеврејска и демократска држава.[3]

Израел је прогласио своју независност 14. маја 1948. године.[4] Само дан касније напале су га суседне арапске државе. Од тада, Израел је неколико пута ратовао са суседима,[5] окупиравши притом неколико територија, укључујући Западну обалу, Синајско полуострво, појас Газе и Голанску висораван. Израелска влада је потписала мировне споразуме са Египтом и Јорданом али напори да се проблеми реше дипломатским путем имали су само ограничен успех. Израел није званично дефинисао границу са Западном обалом,[6][7][8] а као разлог томе наводе се сложеност и нерешеност политичке ситуације.

Према подацима Државног завода за статистику из фебруара 2011. у Израелу живи 7.718.600 људи[9] од чега су 5.818.200 Јевреји.[9][10][11] Арапско становништво је друга највећа етничка група која укључује и муслимане и хришћане. Остале мањине су Друзи, Адигејци и Самарићани. Према попису из маја 2010. укључујући и око 300.000 Арапа који живе у источном Јерусалиму и на Голанској висоравни, ове нејеврејске мањине има 1.579.700.[9]

Израел је развијена држава са демократским уређењем и парламентарним системом.[12] Једнодомни Кнесет је највиши законодавни орган са 120 чланова. Државом управља председник владе, често називан и као премијер Израела. На основу номиналног друштвеног производа израелска Привреда је била 41. Привреда света у 2008. години,[13] док је индекс хуманог развоја једна од највећих у региону.[14] Главни град државе је Јерусалим, иако није међународно прихваћен као такав. Израел је 2010. године постао чланица Организације за економску сарадњу и развој.[15]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Након стицања независности 1948, нова јеврејска држава формално је названа Мединат Израел (מְדִינַת יִשְׂרָאֵל), односно држава Израел. Предлагана су неколико верских и историјских имена, међу којима су Ерец Израел (Земља Израел), Сион и Јудеја, али су она након разматрања одбијена.[16] У првим недељама независности, Влада је изабрала термин Израелци за називање држављана Израела.[17]

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историја Израела

Стари век[уреди | уреди извор]

Израел се први пут спомиње у историјским списима у каменорезу фараона Мернептаха из 1230. п. н. е.[18] У 10. веку пре нове ере долази до формирања уједињеног краљевства Израела, које за време владавине Давида поставља Јерусалим као своју престолницу. Археолошка открића последњих година из дела Јерусалима, познатијег као Давидов град, потврђују постојање импозантне палате из тог доба, за коју њен проналазач Ејлат Мазар сматра да представља део Давидове резиденције.[19] Након смрти краља Соломона, за кога се везује изградња првог јерусалимског храма, познатијег као Соломонов храм долази до распада уједињеног краљевства Израела и формирања две државе: Јудеје са Јерусалимом као главним градом, и Израела са Самаријом као престоницом. Израел је током овог историјског периода имао доминантну позицију и по асиријским записима, попут Монолита из Каркара, био је један од главних савезника Асирије.[20] Моавски или Мешин Монолит је древни каменорез из 9. века пре нове ере који је представља најстарији запис о Богу Израела, Јахви, као и о борбама које је Израел водио са суседним народима.[21] Израел је 722. п. н. е. уништила Асирија, а 10 од 12 племена Израела одведено је у ропство где нестају у историјском контексту.

Јудејска држава која је обухватала два јужна племена, формирала се као значајан фактор у региону у 9 веку пре нове ере.[22] За разлику од северног Израела, где је поред Јахвизма, постојало и политеистичко веровање, Јахвизам је посебно након уништења Израела, постао доминантно обележје Јудеје.[23] Свој Врхунац Јудеја достиже за време владавине Езекије, што се манифестује кроз импозантне градитељске подухвате попут Езекијиног тунела-акведукта, широког одбрамбеног јерусалимског зида, или из Асиријских записа какав је Портал о Лакишу. Јудејску државу уништава Вавилон 586. п. н. е., њено становништво бива расељено и тада почиње прва јеврејска дијаспора.[24]

Након напада Персије на Вавилон и његовог слома, под вођством Езре и Нехемије, расељено јудејско становништво враћа се назад. Територија Јудеје потпада под македонску власт 333. п. н. е., али се јеврејска државност успоставља поново након устанка Макебајаца 165. п. н. е. Тада долази до формирања Хашмонејске краљевине, са Јерусалимом као главним градом. Краљевину Хашмонејаца уништавају Римљани 66. п. н. е., а израелски устанци 70. године после нове ере и 135 године после нове ере, осим физичког пустошења доводе и до присилног претеривања јеврејског становништва и почетка друге дијаспоре, која ће се завршити тек у 20. веку.[25]

Средњи век[уреди | уреди извор]

Исламски халифат је освојио ову територију од Источног римског царства (Византије) у седмом веку, и привукао арапске досељенике. Локални језик, арамејски (језик којим је говорио Исус Христ), је постепено нестао. Током векова је количина јеврејског становништва у земљи флуктуирала. Пре рођења модерног ционизма, до раног 19. века, више од 10000 Јевреја је живело на територији данашњег Израела. (Дан Бахат, Двадесет векова јеврејског живота у светој земљи, 1976)

20. век[уреди | уреди извор]

Голда Меир, премијерка Израела

Након векова живота у дијаспори, деветнаести век је донео узлет ционизма, Јеврејског националистичког покрета, жеље да се формира јеврејска држава у Палестини и значајну имиграцију. Ционизам је остао мањински покрет све до успона нацизма 1933. године и покушаја истребљења Јевреја у холокаусту. У касном 19. веку велики број Јевреја се доселио у овај регион који су прво контролисали Турци, а затим Британци. 1917. Британци су гарантовали Јеврејима домовину у Палестини, усвајањем Балфорове декларације. Јеврејско становништво је повећало свој удео у региону са почетних 11% 1922. године на 30% 1940. године.[26]

Године 1937, после Великог арапског устанка, план за поделу који је предложила Пилова комисија, је одбацило и палестинско арапско руководство и двадесети ционистички конгрес. Као резултат, 1939, Британци су подлегли арапском притиску, због подршке која им је била потребна у Другом светском рату, и напустили идеју о јеврејској националној домовини, и поделу и преговоре у корист једнострано наметнутог Белог документа из 1939. У овом документу је стајало да треба успоставити систем у коме ће Јевреји и Арапи имати заједничку владу. Овај документ је био виђен као значајан пораз јеврејске стране, јер је донео оштре рестрикције за јеврејску имиграцију, док за арапску имиграцију није било никаквих забрана. Како је арапско становништво бројчано превазишло јеврејско у годинама неконтролисаних миграција, очекивало се да ће овој заједничкој влади доминирати Арапи. Због надолазећег Другог светског рата, план није у потпуности спроведен.

Стварање модерног Израела[уреди | уреди извор]

Године 1947, након пораста насиља, тероризма и неуспешних напора да се помири јеврејско и арапско становништво, британска влада се повукла из Палестине. Испуњавање УН плана за поделу из 1947. би довело до поделе спорне територије на две државе, јеврејску и арапску, дајући око половине територије свакој држави. По овом плану, Јерусалим је требало да буде међународна регија, да би се избегли сукоби око његовог статуса. Одмах након што је Генерална скупштина УН усвојила план за поделу, палестинско арапско руководство је одбацило план да се формира још неименована јеврејска држава, и започело герилски рат.

Зид плача и Ал Акса у позадини

Држава Израел је проглашена 14. маја 1948. У нади да ће уништити нову јеврејску државу, армије пет арапских држава су се умешале у рат између јеврејских и арапских снага у бившој Палестини (види: Декларација о проглашењу Државе Израел, Арапско-израелски рат, 1948.). Израел је освојио додатних 26% територије Палестине западно од реке Јордан и придружио је новој држави. Јордан је освојио Западну обалу (укључујући Источни Јерусалим), и анектирао је 1948. године, али су ову анексију признали само Уједињено Краљевство и Пакистан. Појас Газе и Синајску пустињу је освојио Египат.

После рата, само 14-25% (зависно од процена) арапског становништва је остало у Израелу, док су избегли пре и за време рата. Кад је Израел одбио повратак већине, и када су потоње понуде о делимичној репатријацији одбијене, они су постали избеглице; види Палестинске избеглице и Палестински егзодус за расправу о околностима. У наредној деценији, 600.000 сефардских Јевреја који су избачени из околних арапских земаља, су дошли у Израел, удвостручивши број становника ове земље само годину дана од стицања независности. Касније су Јевреји почели да пристижу и из Ирана и Европе. Јеврејска популација у Израелу је наставила да расте врло високом стопом још неколико година, услед таласа јеврејске имиграције из целог света, од којих је најзначајнији скорашњи, по распаду Совјетског Савеза.

Израелска скупштина - Кнесет

Дана 23. маја 1967, Египат је затворио Тирански мореуз (главну израелску поморску руту ка Азији и осталим трговинским дестинацијама) за израелске бродове, а такође је блокирао и луку Еилат. Египат је наредио мировним снагама УН-а да напусте Синај, а уместо њих, су на граници са Израелом концентрисани египатски тенкови и трупе. У складу са међународним правом, Израел је сматрао блокаду својих лука актом рата, и извршио напад на Египат, а посебно египатску авијацију. У непријатељства је укључен и Јордан (пошто је уз устезање одлучио да одбаци израелске апеле за неутралност, и започео гранатирање Тел Авива у складу са одбрамбеним савезом који је имао склопљен са Египтом), Сирија, и ирачка авијација. Ово је био Шестодневни рат (5. јун - 10. јун 1967), за време кога је Израел заузео Источни Јерусалим, Западну обалу, Појас Газе, Голанску висораван, и Полуострво Синај. Израел је 1978. вратио Синај Египту у складу са споразуму из Кемп Дејвида, а 1981, Израел је анектирао Источни Јерусалим. Статус Западне обале и Појаса Газе, који су насељени махом Палестинцима уз нешто израелског становништва, је још неодређен, и био је тема више неуспешних мировних конференција (види Географију испод за више детаља).

Статус Голанске висоравни је тренутно субјект територијалног спора између Израела и Сирије, који су технички још увек у рату. Висораван, која је прво била у саставу британске Палестине, а потом уступљена француској Сирији у раним двадесетим годинама XX века, Израел је званично анектирао 1981, мада је Савет Безбедности УН-а резолуцијом 497 прогласио овај акт Израела „ништавним и испразним и без међународног правног ефекта."

Меморијална установа за жртве и хероје холокауста, Јад Вашем у Јерусалиму

У годинама након 1948, Израел и УН су често имали супротстављене односе. Резолуција 194 (донесена у децембру 1948) (Резолуције Генералне Скупштине нису правно обавезујуће), која дозвољава условно „право на повратак“ палестинским избеглицама; резолуција 242 (новембар 1967), позива на „повлачење израелских оружаних снага са територија окупираних у недавном сукобу“ (Шестодневни рат); и резолуција 446 (март 1979), која проглашава Израелска насеља на Западној обали и у Појасу Газе „илегалним“. Мада је већина од 65 резолуција Савета безбедности и Генералне Скупштине УН које осуђују израелске акције, и 41 резолуција Савета безбедности на коју су САД ставиле вето, имале готово универзалну подршку у УН-у (често су гласови САД и Израела били готово усамљени), присталице Израела тврде да ове резолуције често погрешно тумаче међународно право, да их њихове присталице селективно примењују, и да су саме седнице пристрасне.

Израел није члан ни једне од пет географских групација које би га квалификовале за чланство у Савету Безбедности по прихваћеној пракси. Има временски неодређено привремено чланство у групи „Западна Европа и Други“ али се сложио да не тражи чланство у УНСБ по тој основи. Више од половине хитних седница УН-а су биле одговор на регионалне кризе.

Комплекс за трговину дијамантима, Рамат Ган

Данас, Израел за своју највећу егзистенцијалну претњу сматра Иран, који се са своје стране залаже за брисање јеврејске државе, коју никад није признао, са мапе света. 10. јула 2008. године, обе земље су индиректно најавиле своју спремност за оружани сукоб: Израел прети уништењем иранских нуклеарних постројења, а Иран рушењем Тел Авива.

Ратови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Израелско-арапски конфликт

Успостављање државе Израел, 1948. године, и његово постојање је било узрок честим ратовима и другим сукобима са арапским земљама попут Сирије, Либана, Јордана, Египта, Ирака и Саудијске Арабије. Ратно стање између Египта и Израела је окончано потписивањем Израелско-египатског мировног споразума 26. марта, 1979. Ратно стање са Јорданом је званично окончано потписивањем Израелско-јорданског мировног споразума 26. октобра, 1994. Спорадични преговори са Либаном и Сиријом, преосталим суседима са којима Израел није потписао мировне споразуме, су још без резултата. Израел је тренутно умешан и у текући сукоб са Палестинцима у територијама које контролише од Шестодневног рата, 1967, упркос потписивању Споразума из Осла 13. септембра, 1993, и напорима Израела, Палестинаца и светских миротвораца. 12. јула, 2006. Хезболах је упао у северни део Израела, убио осам војника и киднаповао двојицу да их користи за замену заробљених палестинских затвореника. Израел је умарширао неколико сати касније у Либан, а Ехуд Олмерт је рекао да сматра да таква акција "покреће рат са Либаном" која би имала "озбиљне последице". Неки стручњаци верују да је Хезболах извео отмицу на северу Израела како би скинуо притисак с Газе, која је била жестоко бомбардована на југу Израела скоро две недеље раније.

Географија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Географија Израела
Шума у близини Јерусалима

Положај[уреди | уреди извор]

Израел се налази на источној обали Средоземња. Граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Смештен је између 29. и34. степена сгш и 34. и 36. степена игд.

Површина Израела, не рачунајући територије које је окупирао током 1967. године након Шестодневног рата, је око 20.770 km² (2% чини море).[27] Под израелском влашћу је и Источни Јерусалим и Голанска висораван, што чини укупно 22.072 km²,[28] а ако се томе придода и окупирани регион са све Палестинском територијом и Западном обалом, укупна површина је 27.779 km².[29]

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Упркос малој површини, Израел се одликује разноврсном физичко-географском структуром. Пустиња Негев је на југу, а затим следе Галилеја и Кармел, све до Голанске висоравни на северу. У оквиру Израелског обалног појаса живи 70% становништва. Источно од централне висоравни лежи долина реке Јордан која је део 6.500 km дуге Велике разводне долине. Река Јордан тече од планине Хермон кроз језеро Хула и Галилејско језеро све до ушћа у Мртво море.[30] Јужно је Вади Араба који се улива у Акабски залив, део Црвеног мора. Јединствено за Израел и Синајско полуострво су ерозивни циркови, од којих је Рамон највећи, у пустињи Негев.[31] Израел има највише врста биљака по метру квадратном од свих држава медитеранског појаса.

Воде[уреди | уреди извор]

[32] Клима[уреди | уреди извор]

Акација у пустињи Негев.

Температурна колебања су у Израелу честа, нарочито током зиме. У вишим планинским пределима дувају јаки ветрови, температуре су ниже, а честе су и снежне падавине. Снега има и у Јерусалиму,[33] док у приморским градовима Тел Авиву и Хаифи преовлађује медитеранска клима са дугим и топлим летом и кратком, хладном и кишовитом зимом. У околини града Биршебе и севера пустиње Негев доминира семиаридна клима са врућим летима и хладним зимама, али са мањом количином падавина него на Медитерану. Јужни делови Негева и регион око Араве су под утицајем пустињске климе са изузетно топлим и сувим летима и прохладним зимама са мало талога. Највиша температура у Азији измерена је 1942. године када је жива на Целзијусовој скали достигла 53,7 °C у кибуцу Тират Цви у северном делу долине реке Јордан.[34] Увидевши значај великог броја сунчаних дана, Израелци користе сунчеву енергију као вид уштеде традиционалних извора енергије. Употреба соларне енергије по глави становника је на високом нивоу. Практично свака кућа загрева воду помоћу соларних плоча.[тражи се извор] Од маја до септембра кише готово да нема.[35][36][37]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Лисица на северу Израела

Сходно чињеници да се Израел простире у умереној и тропској зони, од Средоземног мора на западу до пустиња на истоку, могу се издвојити четири биографске зоне. Флора и фауна ове азијске земље је изузетно разнолика. Регистровано је 2.867 познатих врста биљака. Од тог броја најмање је 253 алохтоних врста.[38] У Израелу је 190 места проглашено за природне резервате.[39]

Политика[уреди | уреди извор]

Кнесет током обележавања 61. годину постојања

Политичко уређење Израела дефинише се парламентарним системом а држава је декларисана као демократска република са изборним правом гласа.[27] Председник Израела је шеф државе, али његова права су ограничена и углавном церемонијална.[40] Посланици парламента већински бирају премијера која најчешће долази из највеће парламентарне странке. Премијер има улогу шеф владе и шефа кабинета.[40][41] Израелски парламент познат као Кнесет има 120 чланова. Свака странка добија одређен број места за своје посланике у односу на пропорционалну сразмерност.[42] Да би нека политичка странка постала парламентарна, неопходно је да на изборима пређе праг од 2% гласова. Овакав низак проценат неопходности за улазак у Кнесет неминовно доводи до коалиционе владе.

Парламентарни избори дешавају се сваке четири године. Међутим, услед нестабилности владајуће коалиције или изгласавања неповерења влади, Кнесет може да распусти владу и распише нове изборе. Основни закон Израела функционише као некодификовани устав, те је због тога 2003. године парламент почео да ради на нацрту званичног устава који би се базирао на основу ових закона.[27][43]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Окрузи Израела
Мапа Израела са окрузима

Израел је подељен на 6 округа:

  1. Северни (3.490 km², 1.130.000 становника) са седиштем у Назарету,
  2. Хаифа (округ) (854 km², 990.000 становника) са седиштем у Хаифи,
  3. Централни (1.242 km², 1.430.000 становника) са седиштем у Рамли,
  4. Тел Авив (округ) (170 km², 1.730.000 становника) са седиштем у Тел Авиву,
  5. Јерусалим (округ) (557 km², 820.000 становника) са седиштем у Јерусалиму и
  6. Јужни (14.387 km², 800.000 становника) са седиштем у Биршеби.
  7. Јудеја и Самарија (није под директном управом из Јерусалима - окупирана територија)

Међународни односи[уреди | уреди извор]

Израел је успоставио дипломатске односе са 161 земљом и има 94 дипломатске мисије широм света.[44] Само су три државе чланице Арапске лиге нормализовали односе с Израелом; Египат и Јордан потписали су мировни споразум 1979. и 1994. док се Мауританија 1999. године одлучила за потпуну дипломатску сарадњу. Упркос мировном и дипломатском споразуму између Египта и Израела, многи Египћани и даље сматрају Израел за непријатељску државу.[45]

Током 2009. године Мауританија, Катар, Боливија и Венецуела суспендовале су економску и дипломатску сарадњу са Израелом као резултат незадовољства сукобима у Појасу Газе.[46] Према израелском закону, Либан, Сирија, Саудијска Арабија, Ирак и Јемен су непријатељске земље и израелски грађани не могу да их посећују без дозволе Министарства унутрашњих послова.[тражи се извор]

Совјетски Савез и САД су биле прва две земље које су признале државу Израел. Њихово признање уследило је готово истовремено. Сједињене Државе декларисали су Израел за свог примарног савезника на Блиском истоку, на основу „заједничких демократских вредности, религиозног афинитете и безбедносних интереса“.[47] Сједињене Државе обезбедиле су 68 милијарди долара војне и 33 милијарди долара економске помоћи.[48] Америчким Законом о Међународној помоћи, Израелу је донирано више новца него било којој другој држави.[48] САД је један од водећих заговорника арапско-израелских мировних процеса, иако се њени ставови о Голанској висоравни, Јерусалим и насељима разликују од ставова Израела.[49]

Република Индија је 1992. године успоставила пуне дипломатске односе са Израелом, са којим негује јаку војну, технолошку и културну сарадњу.[50] Према међународном истраживању јавног мњења спроведеног током 2009, у име израелског министарства иностраних послова., Индија је највише произраелски земља на свету.[51][52] Индија је највећи купац израелске војне опреме и Израел је, након Руске Федерације, други по величини војни партнер Индије.[53] Индија је такође други по величини азијски економски партнер Израел и ове државе имају високо развијену сарадњу на пољу свемирске технологије.[54]

Сарадња са Немачком најразвијенија је на пољима образовања и науке; у настојањима да две земље ојачају своје војне и економске односе.[55] Немачка је на име одштета израелским држављанима и преживелим жртвама холокауста исплатила 25 милијарди евра.[56] Уједињено Краљевство задржало је пуне дипломатске односе са Израелом од његовог оснивања. У време владавине бившег премијера Тонија Блера, Краљевство је покушало да унапреди односе са државом за коју сматра да има „природне“ односе након Британског мандата у Палестини.[тражи се извор] За време владавине династије Пахлава, Иран је имао дипломатске односе за Израелом[57] али је признање прекинуто током Иранске револуције.[58]

На афричком континенту највећи Израелски савезник је Етиопија.[59]

Војска[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Израелске одбрамбене снаге, Израелске безбедносне снаге и Војне операције Израелских одбрамбених снага
Види још: Израел и оружје за масовно уништење

Израелске одбрамбене снаге састоје се од израелске копнене војске, израелских ваздушних снага и израелске ратне морнарице. Основале су је током Арапско-израелског рата 1948. године консолидоване паравојне организације (углавном Хагана), што је претходило израелској независности.[60] Одбрамбене снаге се ослањају и на ресурсе Војне обавештајне дирекције (Аман), која сарађује са Мосадом и Шин бетом (Шабаком).[61] Израелски војници учествовали су у неколико ратова и сукоба током краткотрајне израелске историје, што их сврстава у ред оружаних снага са највећим борбеним искуством.[62][63]

Већина Израелаца се регрутује у осамнаестој години живота. Мушкарци служе војску три године док жене у војсци проведу између две и три године.[64] После обавезне службе, становници Израела се сваке године до своје четрдесете године старости, придружују резервним снагама где остају на дужности неколико недеља годишње. Већина жена је изузета од резервне службе. Арапски грађани Израела (осим Друза), и они који целокупно време посвећују религијским студијама изузети су од служења војне обавезе. Изузеће студената јашиве је било предмет многобројних јавних дебата.[65][66] Алтернатива за оне који су ослобођени по разним основама је Шерут Леуми, алтернативна служба која обухвата програм рада у болницама, школама и другим социјалним установама. Оваквим војним уређењем Израел има око 168.000 активних војника и додатних 408.000 резервиста.[тражи се извор]

Одбрамбене снаге користе високотехнолошки оружани систем који у највећој мери потиче из домаће производње. Један од најважнијих војних партнера су Сједињене Америчке Државе које сваке године улажу милионе долара у израелску војску. Према плану, та улагања би у периоду 2013—2018. требало да износе 3,15 милијарде долара годишње.

Привреда[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Привреда Израела

Израел се сматра једним од најнапреднијих земаља у југозападној Азији у економском и индустријском развоју. Од 2010. године постала је 33. чланица Организације за економску сарадњу и развој.[15] У извештају Светске банке о индексу пословања држава је рангирана на трећем месту, Након Сједињених Америчких Држава, највећи број нових предузећа отвара се у Израелу.[67]

Туризам[уреди | уреди извор]

Туризам, нарочито верски, важна је привредна грана Израела. Због свог географског положаја, израелске плаже, археолошка и историјска места привлаче милионе туриста годишње. Нерешена политичка и безбедносна питања у држави узела су свој данак, али и поред тога број посетилаца је сваке године све већи.[68] Израел је 2010. посетило око 3,45 милиона туриста.[69] Већину туриста привлаче многобројни музеји који посматрано у односу на број становника има више него у било којој другој држави света.[70]

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Израел има 18.096 km асфалтираног пута,[71] и 2,4 милиона моторних возила.[72] На 1.000 становника долази 324 возила што је релативно низак број узимајући у обзир да се Израел сврстава у ред развијених земаља.[72] Путнике превози 5.715 аутобуса,[73] којима управља више превозника. Највећи од њих је Егед, који опслужује готово у читавој земљи. Железница се протеже на преко 949 km и налази се у државном власништву Железница Израела[74] (Све цифре су за 2008). После велике инвестиције од почетка 1990-их, број путника који користи железницу порастао је са 2,5 милиона у 1990, на 35 милиона у 2008. Железнички превоз се такође користе за транспорт 6,8 милиона тона робе годишње.[74]

Израел има два међународна аеродрома. Највећа ваздушна лука Бен Гурион налази се у близини Тел Авива, док је аеродром Овда смештен на југу земље. Постоји и неколико мањих аеродрома које претежно користе летелице мањег капацитета.[75] Ваздушна лука Бен Гурион је током 2010. године користило 12,1 милиона путника.[76]

Дуж медитеранске обале налази се неколико лука од којих је највећа и најстарија она у Хаифи.

Становништво[уреди | уреди извор]

Током 2010. израелску популацију чинило је 7,6 милиона становника,[9] од којих је 5.776.500 Јевреја.[9][10][11][77] Према подацима Државног завода за статистику из 2008. године процењује се да арапски грађани чине 20% укупне популације.[78]

Током последњих деценија велики број миграната из Румуније, Тајланда, Кине, Африке и Северне Америке населили су Израел. Тачан податак колико њих у земљи живе илегално није познат али се процењује на око 200.000 особа.[79] Последњих година 16.000 афричких азиланата ушло је у Израел.[80]

Задржавање израелског становништва након Другог светског рата је у поређењу са придошлицама на великом нивоу.[81] Емигранти из Израела најчешће одлазе у САД и Канаду. У демографском смислу број емиграната описан је као скроман,[82] али га често државни званичници наводе као главну претњу за будућност Израела.[83][84]

Језици[уреди | уреди извор]

У Израелу постоје два званична језика - хебрејски и арапски.[27] Хебрејски је примаран државни језик и говори га већина становништва, док се арапским служи арапска мањина и Јевреји који су пореклом из арапских земаља. Значајан број израелских медија служи се и енглеским језиком, као и сами Израелци, а тај језик се у школама учи од најранијих разреда. Због масовних имиграција из Совјетског Савеза и Етиопије (око 120.000 етиопских Јевреја живи овде),[85] руски и амхарски су значајно заступљени.[86] Између 1990. и 1994. године руска имиграција повећала је број становника Израела за 20 процената.[87] У земљи живи око милион становника који се служе руским језиком, међутим 300 хиљада њих сматра се нејеврејима према Ортодоксном рабинату, јер према ортодоксној интерпретацији, само деца јеврејских мајки се сматрају правим Јеврејима. Са друге стране, Закон о Повратку (1950), прихвата и оне мигранте којима су очеви Јевреји, или баба и деда, па чак и супружник.[88][89]

Највећи градови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Списак градова у Израелу
 
Највећи градови у Израелу
Извор: Завод за статистику Државе Израел[90]
№ Град Округ Популација № Град Округ Популација
Јерусалим
Јерусалим
Тел Авив
Тел Авив 		1. Јерусалим Јерусалим 966.210 11. Рамат Ган Тел Авив 169.706 Хаифа
Хаифа
[[Ришон Лецион]]
Ришон Лецион
2. Тел Авив Тел Авив 467.875 12. Ашкелон Јужни 149.160
3. Хаифа Хаифа 282.832 13. Реховот Централни 147.878
4. Ришон Лецион Централни 257.128 14. Бет Шемеш Јерусалим 141.764
5. Петах Тиква Централни 252.270 15. Бат Јам Тел Авив 126.290
6. Ашдод Јужни 225.975 16. Херцлија Тел Авив 103.318
7. Нетанја Централни 224,066 17. Кфар Сава Централни 101.801
8. Бнеј Брак Тел Авив 212.395 18. Хадера Хаифа 100.631
9. Биршеба Јужни 211.251 19. Модин Централни 97.097
10. Холон Тел Авив 197.464 20. Лод Централни 82.629

Култура[уреди | уреди извор]

Шаренило израелске културе потиче из разноликости становништва. Јевреји су из целог света са собом донели своје културне и версе традиције, стварајући мешавину јеврејских обичаја и веровања.[91] Израел је једина земља у свету у којој се дешавања прилагођавају хебрејском календару. Годишњи одмори и школски распусти одређени су јеврејским празницима, а званични дан за одмор је субота, позната као јеврејски Сабат. Израелска арапска мањина је такође оставила траг у израелској култури, у областима музике, архитектуре и кухиње.[92]

Књижевност[уреди | уреди извор]

Дела Амоса Оза су преведена на 36 језика што је више од било ког другог израелског писца.[93]
Главни чланак: Израелска књижевност

Израелска књижевност се углавном састоји од поезије и прозе на хебрејском језику, насталу у периоду ренесансе од средине 19. века. Мали број дела преведен је и објављен на друге језике. Према израелском закону сва штампана дела имају два примерка депонована у Националној библиотеци и Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Године 2001, закон је измењен и проширен на аудио и видео-снимке и друге не штампане медије.[94] У 2006. години око 85% књига пренесених у библиотеци било је на хебрејском језику.[95]

Хебрејска недеља књиге се одржава сваког јуна широм земље. Читава држава постаје сајам књига на којем учествују многи познати аутори; организују се јавна читања ... Током те недеље додељује се и књижевна награда Сапир.

Нобелова награда за књижевност 1966, припала је Израелцу Шмуел Јосифу Агнону и Немици јеврејског порекла Нели Закс.[96] Неки од најпознатијих песника су Yehuda Amichai, Nathan Alterman и Rachel Bluwstein. Међународну препознатљивост стекли су Амос Оз и Давид Гросман.

Израел је такође био дом познатих палестинских књижевника. Emile Habibi је са романом The Secret Life of Saeed the Pessoptimist освојио Израелску награду за арапску књижевност. Mahmoud Darwish кога још називају и палестинским националним песником,[97] рођен је на северу Израела, али је живео и изгнанству након приступа Палестинској ослободилачкој организацији.

Позориште и филм[уреди | уреди извор]

Девет израелских филмова номиновано је за награду Оскар у категорији Најбољи страни филм. Највећи успех имао је филм Ајми, који се пласирао на треће место.[98]

Негујући позоришну традицију [јидиш] театра широм источне Европе, Израел је наставио развој јеврејске позоришне сцене. Позориште Хабима у Тел Авиву основано је 1918. године и сматра се за најстарију позоришну трупу у земљи.[99]

Поред јеврејских аутора, значајне успехе имало су и муслимански ствараоци. Многобројна дела контроверзне тематике који се баве израелским сукобима и статусом Палестине изазвала су пажњу публике. Филм Џенин, Џенин (Jenin, Jenin) из 2002. аутора Мухамеда Бакриа који је заснован на израелској војној акцији у граду Џенин (Западна обала), добио је награду за најбољи филм на Картагинском међународном фестивалу,[100] и поред чињенице да су га израелски критичари прозвали због искривљеног представљања догађаја. Филмска прича из 2009. године, о насиљу и дискриминацији у мешовитом јеврејско-арапском насељу надомак Тел Авиве, испричана у филму Ајми била је врло запажена на Канском филмском фестивалу. Жири је доделио посебну похвалу режисерском палестинско-јеврејском пару. Сиријска невеста која прати причу Друза у Голанској висоравни добила је неколико значајних филмских награда.[тражи се извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомена[уреди | уреди извор]

a. ^ Јерусалимски закон наводи да је „Јерусалим као потпун и уједињен, главни град Израела“, и седиште је влада и институција, владиних канцеларија, врховног суда и парламента. Савет безбедности Уједињених нација је резолуцијом 478 (донета 1980. са 14 да и 0 не; САД је био уздржан) прогласио Јерусалимски закон ништавним и позвала државе чланице да повуку своја дипломатска представништва из Јерусалима. Уједињене нације и све земље чланице одбијају да прихвате Јерусалимски закон, и своје амбасаде и представништва отварају и одржавају у другим градовима, као што су Тел Авив, Рамат Ган и Херцлија. Конгрес САД је касније усвојио акт о амбасади у Јерусалиму, којим се препоручује премештање дипломатског представништва у Јерусалим који треба да буде признат као главни град Израела. Међутим, Министарство правде је оценило овај поступак као неуставним. Од доношења закона, сви председници су делили став да би премештање амбасаде могло нарушити националну безбедност САД, и све акције око селидбе су суспендоване. Србија је потписом на изјави о намерама у Вашингтону 4. септембра 2020. године најавила да ће признати Јерусалим за главни град премештањем амбасаде из Тел Авива. Палестинска самоуправа сматра Источни Јерусалим за главни град будуће палестинске државе. Коначан статус града зависиће од преговора Израела и Палестинске управе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала на датум 15. 09. 2018. Приступљено 29. 05. 2014. 
  2. ^ „Израел”, Извештај о држави, Фридом хаус, 2007, Приступљено 5. 6. 2011 
  3. ^ „Израелски председник: У Израелу нема грађана другог реда”. 
  4. ^ „Свечаност поводом 70 година независности Израела у Старом двору”. 
  5. ^ Гилберт, Мартин (2005), The Routledge Atlas of the Arab–Israeli conflict, Routledge, ISBN 978-0-415-35900-9 
  6. ^ Би-Би-Си њуз (29. 3. 2006). „Analysis: Kadima's big plans”. Приступљено 5. 6. 2011. 
  7. ^ The Institute for National Security Studies. „The Legacy of Undefined Borders, Tel Aviv Notes No. 40, 5. јун 2002.”. Приступљено 5. 6. 2011. 
  8. ^ The Epoch Times. „Israel Journal: A Land Without Borders”. Приступљено 5. 6. 2011. 
  9. ^ а б в г д „Популација”. Приступљено 5. 6. 2011. 
  10. ^ а б „Israel closes decade with population of 7.5 million”, Haaretz, 31. 12. 2009, Приступљено 5. 6. 2011 
  11. ^ а б Time Series-DataBank, Central Bureau of Statistics, Приступљено 5. 6. 2011 
  12. ^ Global Survey 2006: Middle East Progress Amid Global Gains in Freedom, Freedom House, 19. 12. 2005, Приступљено 5. 6. 2011 
  13. ^ Gross domestic product 2008 (PDF), The World Bank, 7. 10. 2009, Приступљено 5. 6. 2011  Note: this links to the most up-to-date table of GDP and will therefore eventually cease to connect to the table for the year mentioned.
  14. ^ Human Development Report 2007/2008 (PDF), United Nations Development Programme, Приступљено 5. 6. 2011 
  15. ^ а б „Israel's accession to the OECD”. Oecd.org. Приступљено 5. 6. 2011. 
  16. ^ Popular Opinion, Палестина пост, 7. 12. 1947, стр. 1, Архивирано из оригинала на датум 15. 8. 2012, Приступљено 29. 8. 2018 
  17. ^ „On the Move”, Тајм, 31. 5. 1948, Архивирано из оригинала на датум 06. 04. 2008, Приступљено 13. 8. 2011 
  18. ^ „Merneptah Stele”. Allaboutarchaeology.org. Приступљено 20. 1. 2013. 
  19. ^ King David's Palace IsFound, Archaeologist Says - The New York Times
  20. ^ Harvey & Leuchter 2006, стр. 273.
  21. ^ „III. - The Basalt of the Moabite Stone”. Datasync.com. 16. 12. 2010. Приступљено 20. 1. 2013. 
  22. ^ Grabbe 2008, стр. 225–226.
  23. ^ Van der Toorn 1999, стр. 911–913.
  24. ^ Thompson 1992, стр. 410–411.
  25. ^ „Brief History of Israel and the Jewish People”. Science.co.il. Приступљено 20. 1. 2013. 
  26. ^ „Middle East | The birth of Israel”. Би-Би-Си њуз. 27. 4. 1998. Архивирано из оригинала на датум 19. 02. 2003. Приступљено 24. 6. 2010. 
  27. ^ а б в г „Israel”, The World Factbook, Central Intelligence Agency, 19. 6. 2007, Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2018, Приступљено 8. 6. 2011 
  28. ^ „Area of Districts, Sub-Districts, Natural Regions and Lakes” (PDF), Statistical Abstract of Israel, Israel Central Bureau of Statistics, 2006, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2013, Приступљено 08. 06. 2011 
  29. ^ „Israel (Geography)”, Country Studies, The Library of Congress, 7. 5. 2009, Приступљено 8. 6. 2011 
  30. ^ The Living Dead Sea, Israel Ministry of Foreign Affairs, 1. 4. 1999, ISBN 978-0-8264-0406-0, Приступљено 8. 6. 2011 
  31. ^ Makhteshim Country, UNESCO, ISBN 978-954-642-135-7, Приступљено 19. 9. 2007 
  32. ^ symbolic. „Stanovnici Izraela problem isušivanja jezera rešavaju upumpavanjem desalinizovane vode” (на језику: српски). Приступљено 2021-02-03. 
  33. ^ Goldreich 2003, стр. 85.
  34. ^ Watzman, Haim (8. 2. 1997), Left for dead, Приступљено 8. 6. 2011 
  35. ^ Average Weather for Tel Aviv-Yafo, The Weather Channel, Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2013, Приступљено 8. 6. 2011 
  36. ^ Average Weather for Jerusalem, The Weather Channel, Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2013, Приступљено 8. 6. 2011 
  37. ^ „Klima Тел Авив”. meteoblue (на језику: српски). Приступљено 2021-02-03. 
  38. ^ „Flora of Israel Online”. Flora.huji.ac.il. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2012. Приступљено 8. 6. 2011. 
  39. ^ „Priroda i Geografija”. www.svetazemlja.info. Приступљено 2021-02-03. 
  40. ^ а б „Field Listing — Executive Branch”, The World Factbook, Central Intelligence Agency, 19. 6. 2007, Архивирано из оригинала на датум 22. 04. 2008, Приступљено 23. 6. 2011 
  41. ^ Током 1990-ит, директан избор премијера је успостављен али систем избора је проглашен неважећим и враћен је стари. Погледај Israel's election process explained, Би-Би-Си њуз, 23. 1. 2003, Приступљено 23. 6. 2011 
  42. ^ The Electoral System in Israel, The Knesset, Приступљено 8. 8. 2007 
  43. ^ Mazie 2006, стр. 34.
  44. ^ Israel's Diplomatic Missions Abroad: Status of Relations, Израелско министарство спољних послова, 12. 7. 2006, Приступљено 13. 8. 2011 
  45. ^ "Massive Israel protests hit universities" (Egyptian Mail, March 16, 2010) "According to most Egyptians, almost 31 years after a peace treaty was signed between Egypt and Israel, having normal ties between the two countries is still a potent accusation and Israel is largely considered to be an enemy country"
  46. ^ Qatar, Mauritania cut Israel ties, Ал Џазира енглески, 17. 1. 2009, Приступљено 13. 8. 2011 
  47. ^ Israel: Background and Relations with the United States Updated (PDF), Defense Technical Information Center, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 05. 02. 2011, Приступљено 13. 8. 2011 
  48. ^ а б http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PNADR900.pdf
  49. ^ Migdalovitz, Carol (6. 7. 2007), Israel: Background and Relations with the United States (PDF), Congressional Research Service (via the U.S. Mission to Italy), стр. 23, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 9. 2007, Приступљено 13. 8. 2011 
  50. ^ Kumar, Dinesh, India and Israel: Dawn of a New Era, Jerusalem Institute for Western Defense, Архивирано из оригинала на датум 22. 9. 2007, Приступљено 13. 8. 2011 
  51. ^ Eichner, Itamar (4. 3. 2009), „From India with love”, Ynetnews, Приступљено 4. 5. 2010 
  52. ^ „World Snap - Today's News of India”. News.worldsnap.com. 13. 12. 2010. Приступљено 20. 1. 2013. 
  53. ^ TNN, 19. јануар 2010, 01.45am IST (19. 1. 2010). „India to hold wide-ranging strategic talks with US, Israel - India - The Times of India”. Timesofindia.indiatimes.com. Приступљено 13. 8. 2011. 
  54. ^ „India to launch Israel-backed satellite”. Edition.cnn.com. 21. 3. 2009. Приступљено 13. 8. 2011. 
  55. ^ Boyes, Roger (17. 3. 2008), Israel welcomes new Germany to a celebration of its 60th birthday, Лондон: Тајмс онлајн, Приступљено 13. 8. 2011 
  56. ^ „Congressional Research Service: Germany’s Relations with Israel: Background and Implications for German Middle East Policy, Jan 19, 2007. (страна CRS-2)” (PDF). Приступљено 13. 8. 2011. 
  57. ^ Abadi 2004, стр. 37–39, 47.
  58. ^ Abadi 2004, стр. 47–49.
  59. ^ „A search for allies in a hostile world”, Economist, 4. 2. 2010, Приступљено 13. 8. 2011 
  60. ^ History: 1948, Israel Defense Forces, 2007, Архивирано из оригинала на датум 12. 4. 2008, Приступљено 7. 7. 2011 
  61. ^ Henderson 2003, стр. 97.
  62. ^ The State: Israel Defense Forces (IDF), Israel Ministry of Foreign Affairs, 13. 3. 2009, Приступљено 7. 7. 2011 
  63. ^ Israel Defense Forces, GlobalSecurity.org, Приступљено 7. 7. 2011 
  64. ^ The Israel Defense Forces, Israel Ministry of Foreign Affairs, Приступљено 8. 7. 2011 
  65. ^ Stendel 1997, стр. 191–192.
  66. ^ Shtrasler, Nehemia (16. 5. 2007), „Cool law, for wrong population”, Haaretz, Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2007, Приступљено 8. 7. 2011 
  67. ^ Bounfour, Ahmed; Edvinsson, Leif (2005), Intellectual Capital for Communities: Nations, Regions, and Cities, Butterworth-Heinemann, стр. 47, ISBN 978-0-7506-7773-8 
  68. ^ Burstein, Nathan (14. 8. 2007), „Tourist visits above pre-war level”, The Jerusalem Post, Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2007, Приступљено 8. 6. 2011 
  69. ^ "Israel experiencing tourist boom." Herald Sun. 28. децембар 2010. приступљено дана 8. јун 2011.
  70. ^ „Interesting Facts about Israel”. Jewishnorthshore.org. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2016. Приступљено 8. 6. 2011. 
  71. ^ Roads(1)(2), By Length and Area (PDF), Israeli Central Bureau of Statistics, 2008, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 6. 2011, Приступљено 8. 6. 2011 
  72. ^ а б 2008 – 2.4 Million motor vehicles in Israel, Israeli Central Bureau of Statistics, 29. 6. 2009, Приступљено 8. 6. 2011 
  73. ^ Bus Services on Scheduled Routes (PDF), Israeli Central Bureau of Statistics, 2009, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 6. 2011, Приступљено 8. 6. 2011 
  74. ^ а б Israeli Railway Services (PDF), Israeli Central Bureau of Statistics, 2009, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 6. 2011, Приступљено 8. 6. 2011 
  75. ^ Transportation in Israel, Jewish Virtual Library, 1. 11. 2001, ISBN 978-0-08-043448-3, Приступљено 8. 6. 2011 
  76. ^ „Official airport statistics for Ben Gurion Airport”. IAA. Приступљено 20. 1. 2013. 
  77. ^ Israel at 62: Population of 7,587,000, Ynet, 18. 4. 2010 
  78. ^ Marcus, Johnathan (2. 5. 2005), „Israeli Arabs: 'Unequal citizens'”, Би-Би-Си њуз, Приступљено 22. 6. 2011 
  79. ^ Adriana Kemp, "Labour migration and racialisation: labour market mechanisms and labour migration control policies in Israel", Social Identities 10:2, 267–292, 2004
  80. ^ Israel Struggles With African Refugee Dilemma Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јун 2011), ABC News, 12 August 2009
  81. ^ DellaPergola, Sergio (2000) [2000], Still Moving: Recent Jewish Migration in Comparative Perspective, Daniel J. Elazar and Morton Weinfeld eds., ур., ‘The Global Context of Migration to Israel’, New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers, стр. 13—60, ISBN 978-1-56000-428-8 
  82. ^ Herman, Pini (1. 9. 1983), „The Myth of the Israeli Expatriate”, Moment Magazine, 8 (8): 62—63 
  83. ^ Gould, Eric; Moav, Omer (јул 2006). „Brain Drain From Israel (Brichat Mochot M'Yisrael)” (PDF) (на језику: хебрејском). Jerusalem: Mercaz Shalem — The Shalem Center, The Social-Economic Institute. стр. 26. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 8. 2008. Приступљено 22. 6. 2011. 
  84. ^ Rettig, Haviv (6. 4. 2008), „Officials to US to bring Israelis home”, Jerusalem Post, Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2008, Приступљено 22. 6. 2011 
  85. ^ Israel may admit 3,000 Ethiopia migrants if Jews. Reuters. 16 July 2009
  86. ^ Aug 16-1816635503_x.htm Israel's Welcome for Ethiopian Jews Wears Thin. USA Today 8. јун 2011.
  87. ^ Friedberg, Rachel M. (2001), „The Impact of Mass Migration on the Israeli Labor Market”, The Quarterly Journal of Economics, 116 (4): 1373, doi:10.1162/003355301753265606 
  88. ^ "Israel's disputatious Avigdor Lieberman: Can the coalition hold together?", The Economist, 11 March 2010
  89. ^ Q&A Lily Galili on 'The Russians in Israel'. Haaretz
  90. ^ „Regional Statistics”. Israel Central Bureau of Statistics. Приступљено 22. 2. 2023. 
  91. ^ Immigration and Social and Cultural Diversity Among the Jewish Population, International Youth Foundation, Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2007, Приступљено 22. 6. 2011 
  92. ^ The International Israeli Table, Israel Ministry of Foreign Affairs, Приступљено 22. 6. 2011 
  93. ^ Amos Oz is most translated Israeli author Ynet, Published: 02.10.09, 07:50
  94. ^ Depositing Books to The Jewish National & University Library, Jewish National and University Library, Архивирано из оригинала на датум 29. 5. 2012, Приступљено 22. 6. 2011 
  95. ^ Israeli Book Statistics for 2006, Jewish National and University Library, Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2007, Приступљено 22. 6. 2011 
  96. ^ The Nobel Prize in Literature 1966, Nobel Foundation, Приступљено 22. 6. 2011 
  97. ^ Би-Би-Си њуз 9 August 2008 Palestinian 'national poet' dies
  98. ^ Brown, Hannah (2. 2. 2010), „‘Ajami’ nominated for Oscar”, Јерусалим пост 
  99. ^ התיאטרון הלאומי הבימה, Национални театар Хабима, Приступљено 15. 7. 2011  (језик: хебрејски)
  100. ^ „Jenin, Jenin”. Amazon.com. Приступљено 20. 1. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Израел&oldid=25560150”