Adrenalin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Za druge upotrebe, pogledajte Adrenalin (višeznačna odrednica).
Adrenalin
Epinephrine structure with descriptor.svg
Epinephrine-3d-CPK.png
IUPAC ime
(R)-4-(1-hydroxy-
2-(methylamino)ethyl)benzene-1,2-diol
Klinički podaci
Kategorija trudnoće
  • AU: A
  • US: C (Mogući rizik)
Način primeneIV, IM, endotrahealno, IC
Pravni status
Pravni status
  • AU: S4 (Prescription only)
  • UK: POM (Samo na recepat)
  • US: samo na recepat
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživostnije bioraspoloživ (oralno)
Metabolizamadrenergična sinapsa (MAO i COMT)
Poluvreme eliminacije2 ninuta
IzlučivanjeUrin
Identifikatori
CAS broj51-43-4 DaY
ATC kodA01AD01 (WHO) B02BC09 C01CA24 R01AA14 R03AA01 S01EA01
PubChemCID 838
IUPHAR/BPS509
DrugBankDB00668
ChemSpider5611
Hemijski podaci
FormulaC9H13NO3
Molarna masa183.204 g/mol

Adrenalin ili epinefrin je hemijska supstanca koja se proizvodi u organizmu. Najveći deo adrenalina se sintetiše i oslobađa iz srži nadbubrežnih žlezda kao hormon.[1][2] Samo ime adrenalin (lat. ad+renes=na bubregu) ili epinefrin (grč. epi-+nephros=na bubregu) ukazuje na poreklo ovog hormona. U centralnom nervnom sistemu neki neuroni oslobađaju adrenalin kao neurotransmiter.

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

  • Najveći deo adrenalina potiče iz srži nadbubrežnih žlezda. One sekretuju adrenalin u krv i putem krvi adrenalin dospeva do gotovo svih organa gde se vezuje za receptore i ostvaruje svoju funkciju.
  • Neke nervne ćelije smeštene u produženoj moždini u oblasti rostralne-ventro-lateralne produžene moždine (RVLPM) (prednje-trbušno-bočnog dela produžene moždine) sekretuju adrenalin na svojim nervni završecima. Ovi neuroni učestvuju u baroreceptorkom refleksu. Baroreceptori su specijalne senzorne ćelije koje se nalaze u zidu velikih arterija: aorte u aortnom luku (lat. arcus aortae) i karotidanim arterijama (lat. arteria carotis comunis). Imaju ulogu u regulaciji krvnog pritiska.
  • Adrenalin zajedno sa noradrenalinom pripada simpatičkom nervnom sistemu.
Glavni članak: Baroreceptorski refleks

Uloga[uredi | uredi izvor]

Adrenalin je jedan od hormona stresa. Usled stresne reakcije dolazi do lučenja adrenalina iz nadbubrežne žlezde.[3][4] Putem krvi dolazi do gotovo svih organa gde izaziva sledeće promene (u zagradi su navedeni glavni receptori preko kojih se postiže dejstvo):

Adrenalin priprema organizam za borbu ili beg.

Glavni članak: Neurotransmiteri

Metabolizam i dejstvo adrenalina[uredi | uredi izvor]

Sinteza[uredi | uredi izvor]

Adrenalin zajedno sa dopaminom i noradrenalinom pripada grupi kateholamina. Svi katehoamini se sintetišu iz aminokiseline tirozin. Sinteza se vrši direktno u nervnim završecima adrenergičkih neurona, odnosno ćelija srži nadbubrežnih žlezdi, koji poseduju enzime neophodne za ovu sintezu. Tirozin se transportuje iz spoljašnje sredine, mada se može proizvesti iz aminokiseline fenilalanin u ćelijama. Najpre se tirozin hidroksiliše uz pomoć tirozinhidroksilaze do dihidroksifenilalanina (DOPA). Zatim se DOPA procesom dekarboksilacije uz dejstvo enzima dekarboksilaza aromatičnih aminikiselina prevede u dopamin. Dopamin se hidroksiliše preko enzima dopaminhidroksilaza i nastaje noradrenalin, još jedan od neurotransmitera. Na kraju se dodaje metil grupa preko enzima feniletanolamin-N-metiltransferaza i iz noradrenalina nastaje adrenalin.


Biosintetički putevi za kateholamine i trag amine u ljudskom mozgu[5][6][7]
The image above contains clickable links
Kod ljudi, kateholamini i fenetilaminergički trag amini su izvedeni iz aminokiseline L-fenilalanin.

Adrenalin se skladišti u sinaptičkim vezikulama, odnosno vezikulama ćelija srži nadbubrežnih žlezda, odakle se i oslobađa procesom egzocitoze.

Dejstvo[uredi | uredi izvor]

Adrenalin ispoljava dejstvo vezujući se za odgovarajuće receptore. Postoje α i β receptori. α receptori se dele na α1 i α2, a β na β1, β2 receptore. Adrenalin se vezije i za α i za β receptore podjednakim afinitetom (možda ipak za β receptore nešto jače), dok se neurotransmiter noradrenalin vezuje nešto jače za α receptore. Odatle potiče i mala razlika u dejstvu ovih veoma sličnih supstanci, tako da npr. adrenalin preko β2 receptora može delovati vazodilatatorno, a preko α1 vazokonstriktorno, dok noradrenalin deluje više preko α1 receptora vazokonstriktorno.

Svi receptori su povezani sa G proteinom.

α1-receptori aktiviraju preko proteina-G fosfolipazu C, koja dovodi do daljih promena.

α2-receptori inhibiraju preko proteina-G adenilciklazu-smanjuje se koncentracija cAMP-a, otvaraju se kalijumski kanali, a zatvaraju kalcijumski. Ovi receptori imaju inhibitorno dejstvo.

ß1, ß2-receptori aktiviraju preko proteina-G adenilciklazu, što dovodi do daljih promena kao npr. razgradnja glikogena, razgranja masti...

Glavni članak: G protein spregnuti receptori
Glavni članak: Sinapse

Inaktivacija adrenalina[uredi | uredi izvor]

Adrenalin je vrlo kratko aktivan, a zatim se inaktivira reapsorpcijom u nervne završetke. U njihovoj citoplazmi se razgrađuje putem enzima monoaminooksidaza (MAO) i kateholamin-O-metiltransferaza (COMT) ili ponovo skladišti u vezikule. Proizvodi inaktivacije su metanefrin, hemovanilinska kiselina i vanilin mandelična kiselina. Koncentracija vanilin mandelične kiseline se može meriti u mokraći, što igra ulogu u dijagnozi nakih bolesti.

Poremećaji[uredi | uredi izvor]

Feohromocitom je tumor koji proizvodi i oslobađa kateholamin i serotonin. Karakteriše se naglim napadima visokog krvnog pritiska (hipertenzija), crvenila (engl. flush) i povraćanja.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Koraćević, Darinka; Bjelaković, Gordana; Đorđević, Vidosava. Biohemija. savremena administracija. ISBN 978-86-387-0622-8. 
  2. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  3. ^ Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2. 
  4. ^ Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija. savremena administracija Beograd. 
  5. ^ Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. PMID 19948186. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005. 
  6. ^ Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. PMID 15860375. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007. 
  7. ^ Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. PMID 24374199. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija. savremena administracija Beograd. 
  • Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2. 
  • Koraćević, Darinka; Bjelaković, Gordana; Đorđević, Vidosava. Biohemija. savremena administracija. ISBN 978-86-387-0622-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адреналин&oldid=22815037”