Pređi na sadržaj

Branko Pešić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
branko pešić
Branko Pešić, januara 1985.
Lični podaci
Datum rođenja(1922-10-01)1. oktobar 1922.
Mesto rođenjaZemun, Kraljevina SHS
Datum smrti4. februar 1986.(1986-02-04) (63 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesijadruštveno-politički radnik
Porodica
SupružnikZagorka Golubović;
Desanka Pešić
Delovanje
Član KPJ od25. maja 1942.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
Jugoslovenska armija
19411946.
Činkapetan u rezervi
Predsednik Gradskog odbora
Socijalističkog saveza Beograda
Period1. jul 1961 — 20. novembar 1964.
PrethodnikMilijan Neoričić
NaslednikVoja Vucelić
Predsednik Gradskog komiteta
Saveza komunista Beograda
Period11. novembar 1964 — 27. maj 1965.
PrethodnikDragi Stamenković
NaslednikStevan Doronjski
Predsednik Skupštine
grada Beograda
Period15. april 1965 — 29. april 1974.
PrethodnikMilijan Neoričić
NaslednikŽivorad Kovačević
Predsednik Skupštine SR Srbije
Period5. maj 1982 — 5. maj 1984.
PrethodnikDušan Čkrebić
NaslednikSlobodan Gligorijević

Odlikovanja
Orden junaka socijalističkog rada
Orden jugoslovenske zastave s lentom Orden Republike sa zlatnim vencem Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem
Orden rada sa crvenom zastavom Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem
Orden za hrabrost Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima Orden za vojne zasluge sa srebrnim mačevima
Partizanska spomenica 1941.

Branko Pešić (Zemun, 1. oktobar 1922Beograd, 4. februar 1986) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik Socijalističke Republike Srbije i junak socijalističkog rada. U periodu od 1965. do 1974. obavljao je funkciju predsednika Skupštine grada Beograda, a od 1982. do 1984. nalazio se na mestu predsednika Skupštine SR Srbije.

Kao učenik gimnazije u Zemunu, 1938. postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), zbog čega je naredne godine bio isključen iz gimnazije. Nakon okupacije, učestvovao je u organizovanju akcija i sabotaža protiv okupatora u Zemunu, a u leto 1942. otišao je u partizane. Delovao je najpre u Sremu, a potom je prešao u Bosnu, gde je učestvovao u bici na Sutjesci. Avgusta 1943. bio je ranjen, prilikom oslobođenja Bijeljine, a nakon toga je prešao na politički rad u Srem, gde je ostao do oslobođenja.

Nakon rata, posvetio se političkom radu, najpre u omladinskim, a potom i partijskim organizacijama Zemuna i Beograda. Bio je sekretar Mesnog komiteta KPS u Zemunu (1951—1954) i predsednik Skupštine opštine Zemun (1955—1957), potom sekretar Gradskog komiteta SK Beograda i Gradskog odbora SSRN Beograda, Republički sekretar za robni promet u Izvršnom veću Skupštine SR Srbije i predsednik Skupštine grada Beograda (1965—1974). Nakon toga, bio je potpredsednik Skupštine SFRJ (1974—1978), potpredsednik Predsedništva SR Srbije (1978—1982. i 1984—1986) i predsednik Skupštine SR Srbije (1982—1984).

Biran je za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i Saveza komunista Jugoslavije, kao i republičkog i saveznog poslanika. Bio je aktivan u sportskim organizacijama, a posebno u Fudbalskom savezu Jugoslavije (FSJ). Završio je Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. Ostao je upamćen kao jedan od najpopularnijih gradonačelnika Beograda, u čije vreme je grad znatno proširen i modernizovan izgradnjom novih stambenih naselja, kulturnih i sportskih centara, kapitalnih objekata poput Mostarske petlje, mosta „Gazela“, Terazijskog tunela, Palate Beograđanke i dr, kao i pokretanjem mnogih značajnih kulturnih manifestacija od BITEF-a do FEST-a i osnivanjem gradske radio stanice Studio B. U njegovom mandatu usvojen je tada veoma ambiciozan plan spuštanja Beograda na reke, izgradnje Beogradskog železničkog čvora i Beogradskog metroa. Njegovoj popularnosti doprineo je i specifičan, gotovo komšijski odnos sa građanima.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 24. januara 1986. godine.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1. oktobra 1922. godine u Zemunu.[1] Poticao je iz stare i ugledne zemunske porodice. Prema porodičnom predanju, njegov predak Jovan Đorđević, siroče iz Niša, bežeći od Turaka nakon sloma Prvog srpskog ustanka, oko 1813. došao je u Zemun. Udomio ga je bračni par Pešić, koji je bio bez dece, pa je on uzeo njihovo prezime. Brankovi roditelji, otac Dimitrije (1900—1978) i majka Anka (1897—1983), bavili su se zemljoradnjom, a u međuratnom periodu su držali kafanu. Imao je starijeg brata Lazara (1921—1944), koji je poginuo u borbama na Sremskom frontu, decembra 1944. godine.[2][3][4]

Državnu osnovnu školu „Kraljević Andrej” završio je 1933. u Gornjoj varoši.[a] Potom se školovao u Zemunskoj gimnaziji, gde je pristupio omladinskom revolucionarnom pokretu i u petom razredu 1938. postao član tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Tokom školskih dana dosta je čitao, a posebno su ga zanimala dela Maksima Gorkog. Takođe, aktivno se bavio sportom. Zbog ilegalnog političkog delovanja, septembra 1939. bio je isključen iz Zemunske gimnazije, sa zabranom upisa svih srednjih škola na teritoriji Uprave grada Beograda (Beograd, Zemun i Pančevo). Povod za isključenje iz gimnazije bilo je hapšenje njegovih drugova Mirka Tepavca i Branka Abafija,[b] kod kojih je nađen letak KPJ i pismo njihovog političkog mentora, studenta Poljoprivredno-šumarskog fakulteta Rajka Kajganića, u kome je pozdravljao Tepavca, Abafija, Pešića, Zalića i Šuvakovića. Iako nisu bili uhapšeni, niti pod policijskom istragom, Milenko Šuvaković,[v] Dušan Zalić,[g] Ljuba Ljubinković i Branko su zajedno sa Tepavcem i Abafijem isključeni iz gimnazije. Dalje školovanje nastavio je u gimnazijama u Rumi i Sremskoj Mitrovici, a planove o upisu Pravnog fakulteta, sa željom da postane sudija Okružnog suda u Zemunu, omeo je aprila 1941. početak Drugog svetskog rata.[10][2][11][3][4]

Narodnooslobodilački rat

[uredi | uredi izvor]

Nakon okupacije Jugoslavije, vratio se u Zemun, koji je zajedno sa svojom okolinom, najpre bio pod upravom domaćih Nemacafolksdojčera”, a potom je oktobra 1941. uključen u sastav kvislinške Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije, aktivno je učestvovao u organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i zajedno sa drugim zemunskim ilegalcima učestvovao u pripremi i organizaciji sabotaža i diverzija protiv okupatora. Zajedno sa Ilijom Rogulićem i Milenkom Miškelićem, po zadatku Pal Šotija, radio je na izradi trokrakih i četvorokrakih „ježeva” koji su bacani po ulicama Gornje varoši i drumu Zemun—Batajnica.[12] Početkom 1942. bio je član Rejonskog rukovodstva SKOJ-a za Gornji grad zadužen za rad aktiva na Gardošu, a zajedno sa njim u rukovodstvu su se nalazili — Milan Stepanović Matroz, Slavko Krnješevac i Đorđe Kolarić, sekretar. Svaki od njih držao je na vezi 2—3 omladinske grupe, jačine od 3 do 7 omladinaca sa kojima su održavali sastanke i organizovali akcije.[13] Kao jednog od najaktivnijih omladinaca u Gornjoj varoši, sekretar partijske ćelije Milan Uzelac Šuca ga je 25. maja 1942. primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[14][15]

Spomen-ploča Branku Pešiću na zgradi škole koju je nekada pohađao, a danas Osnovne škole za obrazovanje odraslih koja nosi njegovo ime[16]

Zbog velike provale u partijsku organizaciju, avgusta 1942. zapretila mu je opasnost od hapšenja zbog čega je najpre morao da pređe u ilegalnost, a potom i da napusti Zemun. U potrazi za njim, ustaška policija uhapsila je njegovog starijeg brata Lazara. Zajedno sa Đorđem Kolarićem, Kostom Dragičevićem Crnim i Elzom Košar, preko Batajnice i Novih Karlovaca došao je na oslobođenu teritoriju, gde je u okolini Belegiša stupio u Četvrtu četu Podunavskog odreda. Borce ove čete nazivali su „suncokretaši”, a njihov komandant bio je Sreta Kovačević.[17] Neposredno pre njegovog odlaska u partizane, nemačko-ustaške snage su avgusta 1942. pokrenule ofanzivu na partizanske snage u Sremu, a nakon njenog završetka, izvršena je reorganizacija partizanskih snaga i formiran Treći sremski odred. Potom je u oktobru Posavski odred pretvoren u Treći (posavski) bataljon Trećeg sremskog odreda, a Branko postavljen za njegovog političkog komesara. Treći bataljon je dejstvovao u jugoistočnom Sremu (okolina Zemuna), a nakon dolaska Šeste istočnobosanske brigade stupio je u njen sastav i početkom novembra 1942. prešao u istočnu Bosnu.[18][19][15]

Sa Šestom istočnobosanskom brigadom, u kojoj se nalazio na dužnosti političkog komesara Prateće čete, a potom Prve čete Prvog bataljona, čiji je komandant bio Jusuf Džonlić, narodni heroj, u jesen 1942. učestvovao je u borbama protiv četnika na području Semberije i Majevice i nemačko-domobranskih snaga na drumu TuzlaZvornik. Početkom 1943. sa brigadom je prešao na Romaniju, gde je učestvovao u borbama protiv ustaških i četničkih snaga u istočnoj Bosni. Krajem marta, brigada se povezala sa Glavnom operativnom grupom Vrhovnog štaba i mesec i po dana vodila borbe u okolini Foče, štiteći Centralnu bolnicu. U toku maja i juna 1943. za vreme bitke na Sutjesci, brigada je vodila teške borbe i učestvovala u prvom pokušaju proboja neprijateljskog obruča južno od Foče, nakon čega je učestvovala u dramatičnim borbama na Vučevu, u dolini Sutjeske i Zelengori. Početkom jula 1943, kada se Šesta istočnobosanska brigada vratila u istočnu Bosnu, Branko je nakon kraćeg oporavka premešten u Prvu vojvođansku brigadu, koja je u međuvremenu formirana od partizanskih boraca iz Srema i drugih delova Vojvodine.[20][19]

Prilikom borbi za oslobođenje Bijeljine, u noći 12/13. avgusta 1943. bio je teško ranjen u stomak. Prenet je u partizansku bolnicu, a posle oporavka je otišao u Srem na lečenje.[21] Nakon potpunog oporavka, Branko nije vraćen u jedinicu, već je upućen na politički rad. Kao član Sreskog komiteta SKOJ za Zemun, delovao je u selima na oslobođenoj teritoriji zemunskog sreza — Petrovčiću, Karlovčiću, Ugrinovcima, Deču, Progaru, Kupinovu i dr, gde je radio na organizovanju omladine, stvaranju i jačanju organizacija Saveza komunističke omladine i Ujedinjenog saveza antifašističke omladine (USAOJ) i dr. U ovom poslu sarađivao je sa Đorđem Boškovićem Batom, Milanom Stepanovićem Matrozom, Sretom Kovačevićem i drugim omladinskim rukovodiocima istočnog Srema. Odlazio je često na oslobođenu teritoriju staropazovačkog sreza, gde su u selima Belegišu, Surduku i Slankamenu, boravili najviši rukovodioci Narodnooslobodilačke borbe u VojvodiniJovan Veselinov, Nikola Grulović, Petar Relić Čeda i dr.[22][23]

Kada je 22. oktobra 1944. oslobođen Zemun, istog dana je formirana Komanda mesta, za čijeg komandanta je imenovan Milan Žeželj, komandant Trinaeste proleterske brigade, dok je za političkog komesara, na predlog zemunske partijske organizacije, postavljen Branko Pešić. Glavni zadatak Komande mesta bio je uspostavljanje normalnog života i organizovanje pomoći frontu. Nekoliko dana kasnije, na konferenciji građana izabran je Narodnooslobodilački odbor za grad Zemun, koji je preuzeo funkciju Komande mesta, pa je ona rasformirana.[24] Potom je bio na radu u Komandi zemunskog vojnog područja, a bio je biran za člana i predsednika Sreskog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine. Tokom 1945. bio je politički komesar i partijski rukovodilac Komande novosadskog vojnog područja. Januara 1946. demobilisan je iz Jugoslovenske armije (JA) u činu kapetana, nakon čega se u potpunosti posvetio političkom radu u Zemunu i Beogradu.[15]

Posleratni period

[uredi | uredi izvor]

Nakon demobilizacije, 1946. Pešić se aktivirao u omladinskoj organizaciji, gde je najviše vremena, tokom prvih posleratnih godina, posvećivao radu na obnovi i izgradnji razrušene zemlje. Nakon završene mature, čije je polaganje 1941. prekinuo početak rata, u periodu od 1946. do 1948. pohađao je i završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. Do 1951. nalazio se na dužnostima – sekretara Sreskog komiteta SKOJ-a i člana Sreskog komiteta KPJ za Zemun, organizacionog sekretara Gradskog komiteta SKOJ-a u Beogradu, člana Biroa Centralnog komiteta Narodne omladine Srbije i partijskog instruktora pri Centralnom komitetu Komunističke partije Srbije (KPS).[25][15][1][4]

Branko Pešić sa holandskom kraljicom Julijanom, prilikom njene posete Beogradu, septembra 1972.

Godine 1951. postao je sekretar Okružnog komiteta Komunističke partije Srbije u Zemunu, a kako je u ovom periodu KPJ imala vodeću ulogu na svim nivoima vlasti u zemlji, bio je u političkom smislu prvi čovek Zemuna. Kada je 1955. došlo do ukidanja Narodnih odbora i uvođenja novog komunalnog sistema, izabran je za prvog predsednika Skupštine opštine Zemun i ovu funkciju obavljao do 1958. godine.[25] Potom je postao Republički sekretar za robni promet[d] u Izvršnom veću NR Srbije, na čijem se čelu nalazio Miloš Minić. Naviknut na rad u lokalnoj sredini, po sopstvenoj želji napustio je ovu dužnost, nakon čega se od 1961. nalazio na funkcijama — potpredsednika Narodnog odbora Beograda, predsednika Gradskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Beograda (1961—1964) i sekretara Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda (1964—1965). Za predsednika Skupštine grada Beograda (funkcija u rangu gradonačelnika Beograda) izabran je 15. aprila 1965.[26] i na njoj ostao punih devet godina, čime je postao gradonačelnik sa najdužim stažom u istoriji Beograda.[27] Dok se nalazio na čelu grada inicirao je izgradnju najvitalnijih saobraćajnica — autoput kroz Beograd (od Bežanijske kose do Autokomande), most „Gazela”, Mostarska petlja i Terazijski tunel, novih gradskih naselja, kao i niz sportskih i drugih objekata. Bio je takođe inicijator prikupljanja sredstava za oporavak gradske privrede, kada su pokrenuta mnoga nova gradska preduzeća.[28][29][1]

Orden junaka socijalističkog rada Branka Pešića

Od maja 1974. do maja 1978. bio je potpredsednik Skupštine SFRJ, u njenom prvom mandatu po delegatskom sistemu uvedenom Ustavom iz 1974, dok je predsednik Skupštine bio Kiro Gligorov. Maja 1978. izabran je za člana i potpredsednika Predsedništva SR Srbije, dok je predsednik bio Dobrivoje Vidić. Od 1982. do 1984. bio je predsednik Skupštine Socijalističke Republike Srbije i ujedno po funkciji član Predsedništva SR Srbije. Godine 1984. ponovo je izabran za člana i potpredsednika Predsedništva SR Srbije, dok je predsednik bio Dušan Čkrebić. Na ovoj funkciji je ostao do smrti 1986. godine.[29][2][1]

Biran je za poslanika Republičke i Savezne skupštine u više mandata, a od 1948. do 1974. bio je odbornik Gradske skupštine. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, biran je od Četvrtog kongresa SKS, a bio je i član Predsedništva CK SK Srbije i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Kao veliki ljubitelj sporta, a pre svega fudbala i boksa, bio je aktivan u sportskim udruženjima. U dva mandata, 1953—1955. i 1956—1957. bio je predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ), a 1954. i jedan od selektora Fudbalske reprezentacije.[2][1]

Ženio se dva puta. Iz prvog braka sa Zagorkom Golubović (1930—2019), profesorom antropologije i sociologije, imao je ćerku Branislavu. U drugom braku sa Desankom Desom Pešić, rođenom Živulović, (1927—2007), doktorom istorijskih nauka i dugogodišnjim direktorom Instituta za istoriju radničkog pokreta SR Srbije imao je sina Lazara i ćerku Sofiju.[30][31]

Preminuo je 4. februara 1986. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu,[32][33] a sahranjen je 6. februara u porodičnoj grobnici na Zemunskom groblju.[31][34]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden Republike sa zlatnim vencem,[35] Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom,[36] Orden rada sa crvenom zastavom, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost i Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima.[37][1] Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 24. januara 1986. godine.[29][38]

Gradonačelnik Beograda

[uredi | uredi izvor]

Branko Pešić se punih devet godina, od 15. aprila 1965. do 29. aprila 1974. nalazio na funkciji predsednika Skupštine grada Beograda, a prethodno je četiri godine, od 1961. do 1965, kao sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista i predsednik Gradskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda bio u vrhu vlasti glavnog grada tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Socijalističke Republike Srbije. Sa ukupno trinaest godina učešća u vrhu gradske vlasti, od čega devet na njenom čelu, postao je gradonačelnik sa najdužim stažom u istoriji Beograda.[28] Pored toga ostao je upamćen kao jedan od najpopularnijih gradonačelnika, s obzirom na to da je u vreme njegovog mandata izgrađen čitav niz kapitalnih objekata poput — mosta „Gazela“ i Mostarske petlje, Terazijskog tunela, Palate Beograđanka, hotela „Jugoslavija”, većeg broja sportskih objekata, kao i više od 80.000 stanova u novoizgrađenim naseljima. Na njegovu veliku popularnost, uticao je pre svega njegov specifičan, gotovo komšijski odnos sa građanima koji su bili slobodni da mu se obrate za rešavanje svojih komunalnih problema. Mnogi građani dolazili su lično kod njega kući da mu se požale na razne probleme, a njegov broj telefona skoro svi su znali i bili slobodni da pozovu. Važio je za čoveka iz naroda, skromnog i bez privilegija i protokola. Kao gradski, a kasnije republički i savezni funkcioner, imao je pravo na službenu kuću ili stan, ali on to nikada nije koristio, već je čitav život proveo u porodičnoj kući, koju je njegov otac izgradio 1909. u Ulici Cara Dušana u Zemunu. Nije koristio službeni automobil, ni vozača, već se ulicama vozio svojim privatnim automobilom (Pežo 504, a kasnije Opel askona) i imao običaj da poveze sugrađane koji su čekali autobus. Uprkos raznim obavezama, odlazio je na sastanke Mesne zajednice u Gornjoj varoši i nalazio vreme za probleme svojih komšija. Kao gradonačelnik, a i kasnije, uvek se interesovao za dešavanja u Zemunu i pomagao u borbi za uređenje infrastrukture, za dogradnju bloka u KBC Zemun i dr.[39][40][41][42]

Sa holandskom kraljicom Julijanom u Parku prijateljstva 1972.

Veliku pažnju Pešić je posvetio kulturnom razvoju Beograda pa je u toku njegovog mandata pokrenut čitav niz kulturnih manifestacija, od kojih su najznačajniji — Beogradski internacionalni teatarski festival (BITEF), pokrenut 1967. i Međunarodni filmski festival (FEST), pokrenut 1971. godine. Na početku njegovog mandata, 20. oktobra 1965. osnovan je Muzej savremene umetnosti na Ušću, a 1973. završena je gradnja Narodne biblioteke Srbije na Vračaru i Istorijskog arhiva Beograda na Novom Beogradu. Godine 1970. pružio je veliku pomoć novinarima „Borbe” prilikom osnivanja radija Studio B, koji je postao glavni gradski radio. Kao veliki boem, družio se sa umetnicima — slikarima, glumcima, književnicima. Godine 1972. prilikom proslave njegovog 50. rođendana, ličnosti iz javnog života poklonile su mu jedinstvenu knjigu sa posvetama, a među potpisnicima bili su — Desanka Maksimović, Mira Stupica, Duško Radović, Ljuba Tadić, Petar Lubarda, Beta Vukanović, Vojislav Voki Kostić, Brana Crnčević, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Ljubivoje Ršumović, Miodrag Petrović Čkalja, Dušan Petričić i dr.[43][44][45] Godine 1979, kao potpredsednik Predsedništva SR Srbije bio je jedan od inicijatora podizanja spomenika Karađorđu[đ] na platou[e] ispred zgrade Narodne biblioteke, povodom 175. godišnjice Prvog srpskog ustanka.[47]

O njemu su kružile mnoge „urbane legende“, a prema jednoj od njih na početku gradonačelničkog mandata provozao je Josipa Broza Tita ulicama Beograda i lično mu pokazao šta sve nedostaje da bi Beograd postao metropola kakva zaslužuje da bude glavni grad Jugoslavije, nakon čega je dobio njegovu podršku u realizaciji kapitalnih projekata.[41][42] U kabinetu Branka Pešića, svoju političku karijeru započeo je 1966. tada mladi pravnik i partijski aktivista Slobodan Milošević. Kasniji predsednik Srbije i SR Jugoslavije, nalazio se najpre 1966—1968. na dužnosti referenta za informisanje, a nakon povratka iz vojske, bio je 1969—1970. rukovodilac Službe za organizaciju informacionog sistema grada Beograda. Iz Skupštine grada, na predlog prijatelja Ivana Stambolića, Milošević je prešao u firmu „Tehnogas”, gde je 1973. postao generalni direktor.[48][49]

Kao gradonačelnik Beograda, tokom svog devetogodišnjeg mandata, bio je domaćin mnogim gostima koji su bili u poseti Jugoslaviji i predsedniku Titu, a neki od njih su – egipatski predsednik Gamal Abdel Naser,[50] iranski šah Reza Pahlavi,[51] norveški kralj Olaf V,[52] sovjetski lider Leonid Brežnjev,[53] etiopijski car Hajle Selasije,[54] bugarski lider Todor Živkov,[55] rumunski lider Nikolaje Čaušesku,[56] tanzanijski predsednik Džulijus Njerere,[57] zambijski predsednik Kenet Kaunda,[58] britanska kraljica Elizabeta II,[59] i dr.

Izgradnja saobraćajne infrastrukture

[uredi | uredi izvor]
Most „Gazela”, građen od 1966. do 1970.

Rešavanje saobraćajnih gužvi u Beogradu bio je jedan od prvih velikih problema, sa čijom realizacijom je krenuo Branko Pešić. Plan izgradnje auto-puta kroz Beograd bio je predviđen još Generalnim urbanističkim planom iz 1950, a prva projektantska razrada izrađena je 1960. i njom je pokrenuto pitanje izgradnje mosta preko Save. Kada je 1966. otpočela izgradnja mosta „Gazela”, po projektu Milana Đurića, Branko je nastojao da obezbedi sredstva za izgradnju modernog auto-puta koji bi se nadovezao na ovaj most. Juna 1967. Skupština grada usvojila je urbanistički projekat auto-puta kroz Beograd, u dužini od 9,5 kilometara (od Bežanijske kose do Autokomande), koji su izradili arhitekta Branislav Jovin i inženjer Jovan Katanić. Shvatajući značaj ovog projekta, Branko mu je dao veliku podršku, nastojeći da obezbedi sredstva za njegovu realizaciju. Kako je auto-put kroz Beograd trebalo da bude deo auto-puta „Bratstvo i jedinstvo”, koji je povezivao Ljubljanu, Zagreb, Beograd, Niš i Skoplje, smatrao je da deo troškova izgradnje treba da snosi federacija,[ž] ali se tome usprotivio Edvard Kardelj, predsednik Skupštine SFRJ. Glavne zamerke projektu bile su širina kolovoza sa tri saobraćajne trake, kao i dve velike saobraćajne petlje — Mostar i Autokomanda. Otpor projektu pružio je i general Ivan Gošnjak, savezni sekretar za narodnu odbranu, jer je deo trase auto-puta prolazio preko zemljišta koje je bilo u posedu Jugoslovenske narodne armije (JNA). Svojom upornošću, Branko je uspeo da projekat dobije podršku Josipa Broza Tita, nakon čega je 1968. krenula njegova realizacija.[61][62][43][63]

Sa Veljkom Vlahovićem i Milošem Minićem prilikom razgovora sa studentima, juna 1968.

Uporedo sa izgradnjom auto-puta, 1968. krenula je izgradnja nove trase i izmeštanje stare trase železničke pruge, koja je prolazila kroz Zemun[z] i ometala dalje širenje Novog Beograda. Kako bi se ubrzala izgradnja ova dva velika projekta, organizovana je omladinska radna akcija „Novi Beograd 68” na kojoj je učestvovalo više od 5.000 omladinaca iz čitave Jugoslavije.[65] U toku radne akcije, 2. juna 1968. u sali Radničkog univerziteta, na Novom Beogradu došlo je do sukoba između brigadira i studenata, što je bio povod za izbijanje studentskih demonstracija. Sutradan 3. juna, kada je kolona studenata-demonstranata, krenula iz Studenskog grada prema centru Beograda, bila je zaustavljena od strane milicije kod železničkog podvožnjaka u blizini Palate federacije. Među studente tada je došla grupa državno-partijskih funkcionera, sa ciljem da ih odvrati od odlaska u grad i pozove na pregovore. Pored Branka, u ovoj grupi nalazili su se — Veljko Vlahović, Miroslav Pečujlić, Miloš Minić, Dragi Stamenković, Stevan Doronjski i dr. Nakon neuspelih pregovora, došlo je do intervencije pripadnika milicije i studenti su pretučeni i rasterani. Nakon toga, zajedno sa Vlahovićem, Minićem i Jojkićem, Branko je otišao u Studentski grad na ponovne pregovore sa studentima, ali se zbog ogorčenosti pretučenih studenata, zajedno sa Nikolom Bugarčićem, našao se na meti kritike pobunjenih studenata.[66][67][68]

Učešće omladine na izgradnji auto-puta i železničke pruge nastavljeno je u naredne dve godine na ORA „Novi Beograd 69” i ORA „Novi Beograd 70” što je znatno ubrzalo radove pa je nova železnička pruga, koja se tunelom preko Bežanijske kose spuštala na Novi Beograd i išla paralelno sa auto-putem svečano otvorena 26. maja 1970. godine. Pola godine kasnije, 4. decembra 1970. svečano su pušteni u saobraćaj auto-put kroz Beograd i most „Gazela”, koje su otvorili Josip Broz Tito i Branko Pešić.[69] Istog dana, otvoren je Terazijski tunel, zajedno sa podzemnim pešačkim prolazima na uglu Ulice Moše Pijade (danas Dečanska) i Nušićeve. Tunel i podzemni prolazi, znatno su doprineli smanjenju saobraćajnih gužvi u centru grada, koje je tokom 1960-ih prouzrokovao sve veći broja automobila. U cilju smanjenja gužvi, izgradnja podzemnih pešačkih prolaza otpočela je 1967. kada je na Terazijama izgrađen prvi podzemni prolaz (između Igumanove palate i hotela „Moskva”), a 1968. i drugi prolazi (kod hotela „Balkan” i Palate Albanija). Sa staklenim ulazima i pokretnim stepenicama, kao i prodavnicama, podzemni prolazi su tada bili ponos Beograda i simbol njegovog pretvaranja u moderni velegrad.[70][71][72][73][74]

Izgradnja stambenih i poslovnih objekata

[uredi | uredi izvor]
Blok 45 1975. godine

Devetogodišnji gradonačelnički mandat Branka Pešića obeležen je velikom stambenom izgradnjom, tokom koje je izgrađeno više od 81.000 stanova, a Beograd je u tom periodu sa 680.000 narastao na 920.000 stanovnika.[43] Većina ovih stanova bila je u novoizgrađenim stambenim naseljima – Braće Jerković, Konjarnik, Šumice, Nova Galenika, Bele Vode i dr, kao i na Novom Beogradu, u vreme treće faze njegove izgradnje. Brankovim zalaganjem, u periodu 19681970. došlo je do uklanjanja stare pruge i izgradnje auto-puta, nakon čega je došlo do naglog razvoja i izgradnje Novog Beograda, kada su izgrađeni blokovi — 28, 29, 30, 33, 37, 38, 45, 70 i dr. Veliku pažnju Pešić je posvetio izgradnji „Naselja sunca”, kako je tada nazivan blok 45, izgrađen na peščari u blizini Save.[75]

Masovnu stambenu izgradnju pratila je izgradnja pratećih objekata — mesnih zajednica, vrtića, osnovnih školi i dr. Veliki broj danas prepoznatljivih objekata izgrađen je u njegovom mandatu. Godine 1969, nakon dugogodišnje pauze, završena je izgradnja hotela „Jugoslavija”, koji je bio najmoderniji hotel u SFRJ i jedan od najmodernijih u tom delu Evrope. Godine 1970. započela je na Novom Beogradu izgradnja monumentalne stambeno-poslovne kule poznate kao Zapadna kapija Beograda, a tri godine kasnije na Konjarniku izgradnja tri monumentalna solitera nazvana Istočna kapija Beograda. Imena ovih nebodera, koji svojom veličinom i upadljivošću predstavljaju simboličku kapiju, odredio je njihov položaj u odnosu na auto-put i pravac iz koga daju dobrodošlicu putnicima iz pravca zapada (Zagreb—Ljubljana), odnosno istoka (Niš—Sofija). Najznačajniji beogradski simbol izgrađen u vreme Pešićevog mandata je Palata „Beograđanka”, građena od 1969. do 1974. godine. Njen autor bio je arhitekta Branko Pešić[i] (1921—2006). Uprkos kritikama, koje je kao prvi oblakoder u užem centru grada, stacioniran između Slavije i Terazija, dobila u toku gradnje, Beograđanka je ubrzo postala prepoznatljiv gradski simbol, a na njenom poslednjem spratu se do početka 1990-ih nalazio restoran sa vidikovcem.[78]

Značajno mesto u Pešićevom mandatu predstavlja razvoj industrije, koju je smatrao okosnicom razvoja Beograda. U saradnji sa gradom, mnoga beogradska preduzeća realizovala su izgradnju novih objekata, kao i preseljenje pojedinih fabrika iz stambenih zona na periferiju (Ikarus, Soko Štark, Galenika i dr). Pomagao je druga preduzeća, a posebno trgovačka, učestvujući u projektima otvaranja novih objekata robnih kuća „Beograd” i samouslužnih radnji Centroproma.[79][30]

Sport i izgradnja sportskih centara

[uredi | uredi izvor]
Hala sportova u Novom Beogradu

Još u mladosti, kao član sportskog udruženja „Soko” u Zemunu, Branko Pešić postao je veliki ljubitelj sporta, a pre svega fudbala i boksa. Uporedo sa političkim, obavljao je i funkcije u sportskim udruženjima. U dva mandata, 1953—1955. i 1956—1958. bio je predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ), a tokom 1954. jedan od selektora Fudbalske reprezentacije Jugoslavije.[80][81] Navijao je za Fudbalski klub „Crvena zvezda”,[82] a voleo je da gleda i poletarce Fudbalskog kluba „Zemun”. Bio je aktivan i u boksu, koji je u mladosti učio u bokserskoj školi Sime Barića, koja je jedno vreme radila u sali njegovog oca.[39][83] Njegovo ime danas nosi memorijalno boksersko takmičenje Branko Pešić — Beogradski pobednik.[84]

Kao predsednik Skupštine grada Beograda, zalagao se da svaka od 17 beogradskih opština dobije sportsku dvoranu, pa je tako u vreme njegovog mandata 1965—1974. izgrađen čitav niz sportskih objekata, a Beograd je dobio 13 olimpijskih bazena. Godine 1968. izgrađen je zatvoreni bazen u SRC Tašmajdan i završena gradnja Hale sportova na Novom Beogradu, a 1970. Sportski centar „Olimp” na Zvezdari. U toku 1973. bila je završena izgradnja sportskih centara — „Banjica” i „25. maj” i sportske dvorane Pionir. Završne godine njegovog mandata, otvoreni su Dom pionira i omladine „Voždovac” u naselju Šumice i Dom sportova omladine i pionira „Pinki” u Zemunu. Takođe, u njegovom mandatu su 1967. završeni radovi na uređivanju Ade Ciganlije i njenom pregrađivanju, izgradnjom nasipa sa gornje i donje strane rukavca, čime je formirano Savsko jezero.[85]

Beograd 2000.

[uredi | uredi izvor]

Kao predsednik Skupštine grada Beograda Pešić ostvario je značajnu saradnju sa Urbanističkim zavodom Beograda, a pre svega sa grupom vrsnih arhitekata i urbanista, među kojima su bili Milutin Glavički, Branislav Jovin, Stojan Maksimović, Jovan Lala Mišković i dr. Oni su bili njegov oslonac prilikom donošenja stručnih odluka šta, gde i kako graditi. Uprkos velikoj političkoj moći, nikada samostalno nije donosio odluke od kapitalnog značaja, već se uvek oslanjao na predloge stručnjaka. Ohrabren početkom izgradnje mosta „Gazela” i auto-puta kroz Beograd, Pešić je 1967. inicirao izradu Generalnog urbanističkog plana „Beograd 2000”, koji je usvojen marta 1972. i koji se smatra predstavnikom zlatnog doba urbanizma u Jugoslaviji.[86] Ovim veoma ambicioznim planom predviđeno je izmeštanje tadašnjeg železničkog saobraćaja iz savskog amfiteatra i izgradnja novog Beogradskog železničkog čvora, koji je predviđao izgradnju nove železničke stanice „Prokop” i novog železničkog mosta. Nakon uklanjanja pruge planirano je spuštanje Beograda na reke kroz projekat „Beograd na Savi”, koji predstavlja preteču projekta „Beograd na vodi”. Prema tada donetim planovima, predviđano je da se izgradnja novog Beogradskog železničkog čvora završi za deset godina, nakon čega bi se počelo sa gradnjom Beogradskog metroa.[87]

Septembra 1972. osnovan je Sektor za metro i podzemne radove kojim je rukovodio arhitekta Branislav Jovin. U skladu sa Generalnim urbanističkim planom (GUP), koji je previđao formiranje mreže gradskih centara u Beogradu — centralne zone (glavnog centra), sekundarnih gradskih centara, rejonskih centara i centara mesnih zajednica, za okosnice metro sistema bile su predviđene na pravcima — BatajnicaVinča i Petlovo brdoKaraburma, ukupne dužine 50 kilometara. Pored rešenja pitanja saobraćaja i izgradnje metroa, GUP „Beograd 2000” predviđao je rešenje infrastrukture od koje je zavisio razvoj Beograda — elektrosistem trafo-stanica i dalekovoda, sistem modernizacije vodovoda i izgradnje kanalizacione mreže i dr.[88]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Ime Branka Pešića od 2004. nosi bivša Dalmatinska ulica u Zemunu, koja se nalazi u blizini njegove porodične kuće. Pored ove, ulice sa njegovim imenom postoje u Petrovčiću, kod Surčina i Lazarevcu. Njegovo ime od 2000. nosi i Osnovna škola za obrazovanje odraslih u Zemunu, na čijoj je zgradi 2016. otkrivena spomen-ploča posvećena Branku Pešiću. Pre toga, od 1986. do 1992. njegovo ime nosio je Autosaobraćajni školski centar „Branko Pešić“, odnosno današnja Saobraćajno-tehnička škola „Zemun”, u čijem se holu nalazi bronzani reljef sa njegovim likom. Takođe, njegovo ime je do 1996. nosila jedna zemunska mesna zajednica.[89][90][16] Postoji Legat Branka Pešića u Adligatu.

Spomenik Branku Pešiću vajara Marka Kratohvila biće podignut u Zemunu.[91][92][93]

O njegovom životu snimljen je dokumentarni film „Gradonačelnik“.[94] Povodom sto godina od njegovog rođenja u Zemunu je organizovana izložba „Sećanje Zemunaca na Branka Pešića” 2022. godine.[95]

Galerija

[uredi | uredi izvor]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ DOŠ „Kraljević Andrej” je nakon Drugog svetskog rata preimenovana u OŠ „Vladimir Nazor”, a danas se zove OŠ „Gornja Varoš”. Škola je 1969. preseljena u novi objekat u Dobanovačkoj ulici, dok se u starom objektu u Svetotrojičinoj ulici nalazi Škola za osnovno obrazovanje odraslih, koja od 2000. nosi ime Branka Pešića.[3][5][6]
  2. ^ Branko Abafi (1923—1945) omladinski revolucionar i učesnik NOB. Poginuo aprila 1945. u okolini Čačka.[7]
  3. ^ Milenko Šuvaković (1923—1978) pozorišni reditelj i dramaturg. Sin zemunskog prote Stevana Šuvakovića i mlađi brat Milice Šuvaković, majke reditelja Želimira Žilnika.[8]
  4. ^ Dušan Duško Zalić (1922—1944) omladinski revolucionar i učesnik NOB. Kao ranjenik nestao septembra 1944. prilikom prelaska Drine.[9]
  5. ^ Funkcija u rangu ministra trgovine
  6. ^ Spomenik Karađorđu rad je vajara Sretena Stojanovića (1898—1960) iz 1955, a prvi odlivak postavljen je 1960. u Titogradu.[46]
  7. ^ Danas se ovde nalazi Hram Svetog Save
  8. ^ Izgradnju auto-puta i mosta „Gazela” finansirao je grad Beograd sa oko 60%, a ostatak sredstava obezbedili su federacija (22%) i SR Srbija (18%)[60]
  9. ^ Stara železnička stanica „Zemun” nalazila se preko puta hotela „Jugoslavija”[64]
  10. ^ Zbog istog imena i prezimena gradonačelnika i arhitekte, mnogi kritičari gradnje Beograđanke su Pešića optuživali da je kao predsednik grada zloupotrebio svoju funkciju.[76] Mešanje Branka Pešića gradonačelnika i arhitekte dešava se i danas.[77]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ Ko je ko 1970, str. 789.
  2. ^ a b v g Jevtić 2017, str. 21–22.
  3. ^ a b v ASŠC 1988, str. 11.
  4. ^ a b v „Branko Pešić: Zar političar treba da prima neku platu?”. www.yugopapir.com. c. 1971. 
  5. ^ „ŠOOO „Branko Pešić. osnovneskole.edukacija.rs. n.d. 
  6. ^ „OŠ „Gornja Varoš. www.gornjavaros.edu.rs. n.d. 
  7. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 130.
  8. ^ „Želimir Žilnik, reditelj i scenarista”. www.mojnovisad.com. 3. 1. 2020. 
  9. ^ Tepavac 2012, str. 159.
  10. ^ Tepavac 2012, str. 11–29.
  11. ^ Jevtić 2017, str. 25.
  12. ^ Atanacković 1962, str. 77.
  13. ^ Atanacković 1962, str. 99.
  14. ^ Jevtić 2017, str. 30–34.
  15. ^ a b v g ASŠC 1988, str. 9.
  16. ^ a b „Otkrivena spomen-ploča Branku Pešiću”. www.politika.rs. 26. 10. 2016. 
  17. ^ Kolarić 1970, str. 213–219.
  18. ^ Atanacković 1962, str. 125.
  19. ^ a b Jevtić 2017, str. 35–37.
  20. ^ Leksikon 2 1980.
  21. ^ Kolarić 1970, str. 259.
  22. ^ Atanacković 1962, str. 192.
  23. ^ Jevtić 2017, str. 37.
  24. ^ Jevtić 2017, str. 95–97.
  25. ^ a b Jevtić 2017, str. 97–98.
  26. ^ „Branko Pešić novi predsednik Skupštine grada Beograda”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 16. 4. 1965. str. 8. 
  27. ^ „Gradonačelnici Beograda u proseku vladali 2,5 godine”. www.novosti.rs. 22. 9. 2013. 
  28. ^ a b Jevtić 2017, str. 99–100.
  29. ^ a b v ASŠC 1988, str. 10.
  30. ^ a b Jevtić 2017, str. 9.
  31. ^ a b Jevtić 2017, str. 11.
  32. ^ „Juče u Beogradu u 64. godini: Umro Branko Pešić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 5. 2. 1986. str. 1. 
  33. ^ „Juče u Beogradu u 64. godini: Umro Branko Pešić”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 5. 2. 1986. str. 14. 
  34. ^ „Grob Branka Pešića”. www.findagrave.com. n.d. 
  35. ^ „Sl. list SFRJ 10/73” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 26. 2. 1973. str. 240. 
  36. ^ „Sl. list SFRJ 13/75” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 14. 3. 1975. str. 305. 
  37. ^ Ko je ko 1957, str. 537.
  38. ^ „Sl. list SFRJ 60/87” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 15. 9. 1987. 
  39. ^ a b ASŠC 1988, str. 12.
  40. ^ Jevtić 2017, str. 8.
  41. ^ a b „Gradonačelnik koji je podigao „Gazelu” i pevao bećarce”. www.politika.rs. 4. 2. 2016. 
  42. ^ a b „Sećanje na Branka Pešića”. www.politika.rs. 4. 2. 2016. 
  43. ^ a b v „Zašto je Branko Pešić svako malo Kardelju isključivao struju?”. www.b92.net. 1. 10. 2018. 
  44. ^ Jevtić 2017, str. 10–11.
  45. ^ Jevtić 2017, str. 143–175.
  46. ^ Kovačević 2016, str. 58.
  47. ^ Jevtić 2017, str. 127–128.
  48. ^ Marković 2015, str. 160–163.
  49. ^ Marković 2015, str. 180–181.
  50. ^ „Poseta Nasera”. foto.mij.rs. n.d. 
  51. ^ „Poseta Reze Pahlavija”. foto.mij.rs. n.d. 
  52. ^ „Poseta kralja Norveške Olafa V”. foto.mij.rs. n.d. 
  53. ^ „Poseta Leonida Brežnjeva”. foto.mij.rs. n.d. 
  54. ^ „Poseta cara Hajla Selasija”. foto.mij.rs. n.d. 
  55. ^ „Poseta Todora Živkova”. foto.mij.rs. n.d. 
  56. ^ „Poseta Nikolae Čaušeskua”. foto.mij.rs. n.d. 
  57. ^ „Poseta Džulijusa Njererea”. foto.mij.rs. n.d. 
  58. ^ „Poseta Keneta Kaunde”. foto.mij.rs. n.d. 
  59. ^ „Poseta kraljice Elizabete II”. foto.mij.rs. n.d. 
  60. ^ Ristanović 2009, str. 440.
  61. ^ Jevtić 2017, str. 138.
  62. ^ Autoput 1970.
  63. ^ Radonjić & Nikolić 2011, str. 203–204.
  64. ^ „Beogradske priče: Zemunska železnica tutnjala kraj reke, prvi putnik kralj Milan”. www.novosti.rs. 26. 2. 2014. 
  65. ^ Čukić & Kokotović 1981, str. 266.
  66. ^ „Susret bliske vrste kod podvožnjaka”. www.novosti.rs. 29. 5. 2018. 
  67. ^ „Branko Pešić na meti studenata”. www.novosti.rs. 3. 7. 2018. 
  68. ^ Radonjić & Nikolić 2011, str. 201–202.
  69. ^ „Otvaranje auto-puta kroz Beograd”. foto.mij.rs. n.d. 
  70. ^ Čukić & Kokotović 1981, str. 268.
  71. ^ Ristanović 2009, str. 450.
  72. ^ Ristanović 2009, str. 455.
  73. ^ „Da li će podzemni prolaz izdržati tenkove”. www.zvucnamapabeograda.rs. n.d. 
  74. ^ „Metropola se rodila tokom noći”. www.novosti.rs. 18. 12. 2014. 
  75. ^ Jevtić 2017, str. 114–115.
  76. ^ Jevtić 2017, str. 111–112.
  77. ^ „Čije je delo Beograđanka?”. www.danas.rs. 31. 1. 2020. 
  78. ^ „Palata Beograd uskoro dobija novog vlasnika: Šta sve krije Beograđanka?”. www.republika.rs. 6. 1. 2020. 
  79. ^ Jevtić 2017, str. 15.
  80. ^ Jevtić 2017, str. 130.
  81. ^ „Neobjašnjena ostavka Branka Pešića”. www.politika.rs. 15. 3. 2008. 
  82. ^ Jevtić 2017, str. 136.
  83. ^ „Ljubivoje Ršumović u razgovoru sa Brankom Pešićem”. www.yugopapir.com. c. 1976. 
  84. ^ „Memorijal “Branko Pešić - Beogradski podebnik. www.sbf-rs.bsbgd.mycpanel.rs. 12. 4. 2018. 
  85. ^ Lekić 2017, str. 154.
  86. ^ „Generalni urbanistički plan”. urbel.com. n.d. 
  87. ^ Jevtić 2017, str. 12–13.
  88. ^ Jevtić 2017, str. 14–15.
  89. ^ „Pretraga: Ulica Branka Pešića”. www.planplus.rs. n.d. 
  90. ^ Jevtić 2017.
  91. ^ „MARKO KRATOHVIL RADI SPOMENIK BRANKU PEŠIĆU: Pogledajte kako će izgledati statua legendarnog gradonačelnika Beograda (FOTO)”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-05-30. 
  92. ^ „Spomenik Branku Pešiću će u narednih nekoliko meseci biti postavljen u centru Zemuna”. B92. 4. 3. 2022. Pristupljeno 5. 3. 2022. 
  93. ^ V., S. (4. 2. 2023). „POGLEDAJTE KAKO IZGLEDA SPOMENIK BRANKU PEŠIĆU Skulptura voljenog gradonačelnika biće postavljena na Velikom trgu u Zemunu”. Večernje novosti. Pristupljeno 4. 2. 2023. 
  94. ^ Branko Pešić (na jeziku: srpski), 2021-10-31, Pristupljeno 2021-10-31 
  95. ^ „Sećanje Zemunaca na Branka Pešića”. Politika. 1. 10. 2022. Pristupljeno 2. 10. 2022. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]