Пређи на садржај

Српска православна црква

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Српска патријаршија)
СПЦ преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу СПЦ (вишезначна одредница).
Српска патријаршија преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Српска патријаршија (вишезначна одредница).

Српска православна црква
Застава
Грб
Храм Светог Саве у Београду
Основни подаци
Оснивање1219.
( Српско краљевство)
Обнова1920.
( Краљевина СХС)
АутокефалностСрпска архиепископија
(1219—1346)
Пећка патријаршија
(1346—1463)
Пећка патријаршија
(1557—1766)
Доба постојања покрајинских цркава
(1766—1920)
Пећка патријаршија
(од 1920)
Канонско признањеканонски призната
ПредстојатељПатријарх српски Порфирије
СједиштеПећ и Београд
( Србија)
Канонска јурисдикција Србија
 Босна и Херцеговина
 Црна Гора
 Северна Македонија
 Хрватска
 Словенија
ДијаспораЕвропа — Аустријско-швајцарска, Британско-скандинавска, Диселдорфска и њемачка и Западноевропска епархија
Америка — Српска православна црква у Сјеверној и Јужној Америци
Аустралија — Митрополија аустралијско-новозеландска
Календарјулијански календар
http://www.spc.rs
Статистика
Архијереја50 (38 епархијских и 12 викарних архијереја)
Епархија41
Вјерникаоко 12 милиона
Овај чланак је део серије о Србима
Српска култура
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Издаваштво и медији
Споменици
Повезано

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Основана је 1219. а обновљена и поновно уједињена 1920. године. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије.

Историја

Главни чланак: Историја Српске православне цркве

Срби су примили хришћанство у 7. веку, али тада још нису имали сопствену црквену организацију. Потпадали су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране патријарха Манојла I Цариградског у Никеји за „архиепископа српских и приморских земаља”, а одвајањем од Охридске архиепископије, српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ, Грк Димитрије Хоматијан, али без успеха. Охридска архиепископија је тада била под влашћу епирских деспота, супарника Никејског царства. На подручју данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи — Архиепископија пећка.

Како би могао да крунише Душана Силног за цара, Српски архиепископ Јоаникије II је 1346. године на црквеном сабору у Скопљу уздигнут на ранг патријарха, а Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије. Том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија.

У средњовековној Србији пустињаштво је било заступљено од најранијих времена. Пре Светог Саве познати пустињаци су били Свети Јован Рилски, Свети Јоаким Осоговски, Свети Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски и многи други.[1] По повратку Светог Саве са Свете горе, где се посвећивао овом начину живота и формирао Карејску испосницу посвећену Светом Сави Јерусалимском, по њеном узору формирано је у околини манастира Студенице неколико испосница, од којих су најпознатије Доња Савина испосница и Горња Савина испосница.У каснијем периоду испоснице су се формирале око православних манастира на целој територији тадашње Србије, користећи се пећинама и удубљењима на скровитим и усамљеним местима, најчешће на стрмим литицама и другим природом обдареним местима. У појединим испосницама, дозиђивали су се зидови, сликао живопис и формирале се цркве у којима се, додуше у скромним условима, одржавала служба, монаси се бавили преписивачким радом, чувале реликвије и богослужбени предмети.

Пошто је Српска патријаршија након 1346. године проширила своју надлежност према освојеним областима (Македонија, Тесалија, Епир), цариградски патријарх Калист I (1350—1353) је одлучио да на то реагује изрицањем званичне осуде у виду изопштења српског владара, српског патријарха и осталих српских архијереја, због присвајања царског наслова и патријаршијског достојанства, односно због присвајања црквене надлежности над епархијама Цариградске патријаршије у недавно освојеним областима. Тиме је изазван црквени раскол, који је окончан тек 1375. године, заслугом кнеза Лазара.[2]

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут царева Стефана Душана, Стефана Уроша и Симеона Синише, носио титулу „патријарха Срба и Грка”, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Обновљена Српска патријаршија током 16. и 17. века

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832. године, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

Устројство

Епархије СПЦ

Српска православна црква (обновљена Пећка патријаршија) јесте једна, недељива и аутокефална помесна црква која одржава литургијско, догматско и канонско јединство са осталим помесним црквама. Њен основни црквеноправни акт је Устав Српске православне цркве. Помесна црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца, као и Устава СПЦ и уредаба, правилника и начелних одлука надлежних црквених власти.

На челу Српске православне цркве стоји патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) као њен врховни поглавар. Патријарх је председник Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Највише црквене власти, тела и органи су: Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових црквених власти, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт и врховна судска власт. Сабор састављају сви епархијски архијереји под председништвом патријарха. У раду Сабора без права одлучивања учествују и викарни епископи, а умировљени епископи по позиву. Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна) власт. Првостепени је суд за несугласице и кривице архијереја. Синод састављају патријарх и четири епархијска архијереја.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Сабора и Синода. Председник Великог црквеног суда је један од чланова Синода. Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима. Састављају га патријарх, два члана Светог архијерејског синода, један представник манастира, три свештеника и седам световњака.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве[3] чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века.[4] Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.[5]

Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. године уведено је и шест нових одликовања.[6]

Епархије

Главни чланак: Епархије Српске православне цркве

Српска православна црква је епископална. Епархије су главне црквеноадминистративне јединице. Непосредни поглавар епархије је епархијски архијереј. Епархију чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири.

Канонска територија и дијаспора Српске православне цркве подељена је на укупно 39 епархија:

  • 1 архиепископију;
  • 4 митрополије;
  • 34 епископије.

Светитељи Српске православне цркве

Главни чланак: Списак светитеља Српске православне цркве
Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве, фреска из манастира Студеница

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су:

и још велики број светитеља, преподобних, великомученика и мученика који су пострадали исповедајући православну веру.

Храмови и манастири

Главни чланак: Списак манастира Српске православне цркве
Зграда Патријаршије у Београду

Српска православна црква има велики број храмова и манастира. Међу најпознатије и најзначајније спадају:

Многи од ових манастира и цркава су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Критика

Критике верског живота у Србији је изнео још Доситеј Обрадовић са позиција просветитељства у свом делу Савети здравог разума (арх. Совјети здраваго разума) први пут објављеном у Лајпцигу 1784. године.[7][8]

Калуђери је песма Ђуре Јакшића написана око 1877. године.[9] У песми се критикује тадашњи калуђерски живот у манастирима Српске православне цркве. Песма калуђери је део свих антологија новије српске лирике.[10] Због ове песме, Јакшић је постао омражен међу неким припадницима Српске православне цркве. Његова биста је уклоњена из порте Манастира Липар код Крагујевца на захтев архимандрита Саве који је сматрао да јој није место у манастирској порти јер је „Ђура био развратник и незнабожац”. Након њеног повратка у манастир, биста је касније поново више пута уклањана и враћана.[11]

Први број српског сатиричног листа „Врач погађач” (1896) није поштедио у критици ни највише српске црквене јерархе. Тако је у тексту под називом Различице написано да је разлика између бившег патријарха Германа и тадашњег Георгија у томе што је први братољубац, а други родољубац. Герман је даљским приходима помогао само свог брата, а Георгије помаже сав род свој.[12]

Поједини епископи СПЦ попут епископа банатског Никанора критиковани су за неадекватан третман и реконструкције остварења српског културног наслеђа из периода барока, попут иконостаса Саборне цркве у Вршцу.[13][14]

Законска регулатива

Законом о црквама и верским заједницама Републике Србије који је донет 2006. године у члану 11, ставци Српска православна црква стоји:[15]

Српској православној цркви признаје се континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти (Одлука Народне Скупштине Књажевства Србског од 21. маја 1836. године) и Закона о Српској православној цркви („Службене новине Краљевине Југославије”, број 269/1929). Српска православна црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.

— Закон о црквама и верским заједницама Републике Србије

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ „Историјска библиотека/Пустињаци у средњовековној Србији”. Архивирано из оригинала 20. 02. 2023. г. Приступљено 20. 02. 2023. 
  2. ^ Богдановић 1975, стр. 81—91; Богдановић 1982, стр. 7—20; Баришић 1982, стр. 159—182.
  3. ^ „Музеј Српске православне цркве (Саборна црква)”. Архивирано из оригинала 08. 01. 2022. г. Приступљено 07. 06. 2013. 
  4. ^ „Saznajte šta vas čeka u Muzeju SPC”. B92.net. 31. 5. 2013. Приступљено 05. 06. 2022. 
  5. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Обновљена поставка Музеја СПЦ”. www.rts.rs. Приступљено 05. 06. 2022. 
  6. ^ „Likovi svetaca na grudima”. NOVOSTI. Приступљено 05. 06. 2022. 
  7. ^ „Jovan Deretic: Kratka istorija srpske knjiћevnosti”. www.rastko.rs. Приступљено 05. 06. 2022. 
  8. ^ „Za Dan Smedereva otkriven spomenik Dositeju”. 23. 11. 2010. Приступљено 05. 06. 2022. 
  9. ^ Живановић Ј. 1931. Хронолошке белешке. У: Ђура Јакшић. ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА. Народна просвета: Београд. стр. 308.
  10. ^ „Istorija Srba” (PDF). 
  11. ^ „danas.rs-Đura Jakšić na gradskom smetlištu”. 11. 10. 2007. 
  12. ^ Лукин Лазић, Симо (1896). Врач погађач, бр. 1, од 16. (28.) јануара, Различице. Загреб. стр. 4. 
  13. ^ „Rat protiv srpskog baroka - Baština - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2020-10-07. Приступљено 2022-09-19. 
  14. ^ VOICE (2015-08-20). „Uništavanje spomenika kulture uz blagoslov vladike Nikanora”. Vojvođanski istraživačko-analitički centar "VOICE" (на језику: српски). Приступљено 2022-09-19. 
  15. ^ „Zakon o crkvama i verskim zajednicama”. www.paragraf.rs. Приступљено 05. 06. 2022. 

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_православна_црква&oldid=28832944”