Пређи на садржај

Тирозин

С Википедије, слободне енциклопедије
Тирозин
Називи
IUPAC назив
Tyrosine
Други називи
2-Amino-3-(4-hidroksifenil)propanoinska kiselina
Идентификација
3Д модел (Jmol)
Абревијација Tyr, Y
ECHA InfoCard 100.000.419
MeSH Tyrosine
  • N[C@@H](Cc1ccc(O)cc1)C(O)=O
Својства
C9H11NO3
Моларна маса 181,19 g·mol−1
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Тирозин (Tyr ili Y) је неуротрансмитер и аминокиселина која подстиче мождану активност. Највише га има у млечним производима, бананама, махунама, авокаду, сусаму и бадемима.[3][4]

Тирозин (Tyr ili Y) поспешује правилан рад штитне жлезде, хипофизе и тироидне жлезде. Осим тога подстиче ослобађање хормона раста и производи норадреналин, који смањује потребу за јелом. Спречава потиштеност, умор и раздражљивост, па је због тога погодан и за зависнике који желе да се одвикну од кокаина.

Допуне L-тирозина је најбоље узимати са оброком који обилује угљеним хидратима или пре одласка на спавање.


Биосинтетички путеви за катехоламине и траг амине у људском мозгу[5][6][7]
Graphic of trace amine and catecholamine metabolism
L-Тирозин
примарни
пут
мање
заступљени
пут
The image above contains clickable links
Код људи, катехоламини и фенетиламинергички траг амини су изведени из аминокиселине L-фенилаланин.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8. 
  4. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  5. ^ Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. PMID 19948186. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005. 
  6. ^ Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. PMID 15860375. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007. 
  7. ^ Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. PMID 24374199. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]