Martovski pogrom 2004.

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Martovski pogrom 2004.
Prilaz manastiru Devič nakon pogroma
MestoKosovo i Metohija, Srbija, Srbija i Crna Gora
Datum17—19. mart 2004.
MetaSrbi
Vrsta napadaetničko čišćenje (4.000+ proteranih Srba), napadi na imovinu (spaljeno 935 kuća i 35 pravoslavnih sakralnih objekata), ubistva itd.
Ubijeno27 (16 Srba i 11 Albanaca)
Ranjenoviše od 900[1]

Martovski pogrom 2004.[2] označava pogrom srpskog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji marta 2004. godine, koji su organizovali pripadnici nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i albanski ekstremisti. Martovskom pogromu su prethodila brojna ubistva, otmice i uništavanja imovine, u prisustvu međunarodnih snaga, koje nisu primereno reagovale.

Neposredan povod za sprovođenje pogroma bilo je objavljivanje vesti o davljenju trojice albanskih dečaka u reci Ibar, u selu Čabra, u većinski srpskoj opštini Zubin Potok, za čiju su smrt albanski i svetski mediji najpre okrivili Srbe iz susednog sela Zupče. Od 17. do 19. marta 2004. godine proteran je veliki broj Srba i drugog nealbanskog stanovništva, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpski kulturno-istorijski spomenici. Dva dana otvorenog napada na srpsko civilno stanovništvo na Kosovu i Metohiji se sastojao u masovnom progonu Srba, najmasovnijem od 1999. godine.[3]

Procenjuje se da je više od 4000 ljudi izgnano iz svojih kuća, širom Kosova i Metohije, poginulo 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Svim događajima je prisustvovala i/ili je u njima učestvovala Međunarodna misija na Kosovu i Metohiji, koja se sastojala od 20.000 pripadnika KFOR-a,[4] 3000 pripadnika UNMIK-a, 6000 pripadnika Kosovske policije i njihovih čelnika. Misija je pokazala da nije bila spremna ili nije želela da osujeti ili spreči napade.

Čelnici međunarodne misije na Kosovu i Metohiji su nakon pogroma, vremenom menjali svoje izjave o načinu nastanka i uzrocima istih. Pogrom su okarakterisali kao „seriju akcija”, zatim kao „organizovanu akciju” i „spontanu reakciju”. I pored osuda pogroma, glavni organizatori su ostali nekažnjeni, uzroci nedovoljno istraženi, žrtve i posledice se ignorišu, čak se i javno opravdavaju, a iseljavanje nealbanskog življa sa Kosova i Metohije se nastavlja do danas.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nakon povlačenja vojske i policije Jugoslavije sa teritorije Kosova i Metohije, nealbansko stanovništvo je postalo meta napada nekadašnjih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i kriminalnih grupa. Brojna ubistva, otmice i uništavanja imovine su se dogodili u prisustvu međunarodnih snaga.[5] Ovakva dela javnosti su predstavljana kao individualna i izolovana dela nasilja, čak i u slučajevima kada je ubijano po desetak ljudi odjednom, i za njih je važilo izuzetno pojednostavljeno objašnjenje, da su posledica mržnje, koja je ostala iza Miloševićevog vremena, masovnih grobnica i stradanja Albanaca.[6]

Nereagovanje KFOR-a na nasilje albanskih ekstremista je uverilo čak i one Albance koji su bili protiv nasilja da međunarodna zajednica jasno podržava ideju ekstremnih političkih grupa o Kosovu i Metohiji bez nealbanaca.[5]

Bilo je dosta najava i saznanja o Martovskom pogromu, kako za međunarodnu zajednicu, tako i za Srbiju, ali oni nisu ozbiljno shvaćeni.[7]

Tako na primer, šest meseci pre pogroma, u Prištini su se sastali Vilijam Voker, Vesli Klark, Bil Klinton, i Ričard Holbruk, kao i Bernar Kušner. Sastanak je održan radi podrške realizacije zajedničkog projekta „nezavisnog Kosova” i najave početka pregovora o statusu Kosova i Metohije. Istom prilikom, Holbruk i Kušner su upozorili na odlučnu borbu OVK za nezavisnost Kosova i Metohije i preneli pretnje OVK o eskalaciji nasilja, u slučaju da međunarodna zajednica nastavi sa odlaganjem određivanja konačnog statusa Kosova i Metohiji, prema željama OVK.[7]

Na mogućnost novih nereda na Kosovu i Metohiji je ukazivao i pukovnik Momir Stojanović, direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA) Vojske Srbije i Crne Gore, izjavivši da se može očekivati značajniji prodor međunarodnog radikalnog islamizma i terorizma na zapadni Balkan, uključujući i teritoriju SCG, čiji je krajnji cilj stvaranje takozvane „zelene transverzale”. Na iste aktivnosti na Balkanu je ukazala i obaveštajna privatna firma „Stratfor”.[7]

Događaji pred pogrom[uredi | uredi izvor]

Početkom marta 2004. godine, na mostu na Ibru, koji deli severni i južni deo Kosovske Mitrovice, demonstriralo i provociralo je više hiljada Albanaca nastojeći da probije barikadu KFOR-a i nasrne na severni srpski deo, povodom netačne informacije da Srbi „kosovsku struju”, preko dispečerskog centra u severnoj Kosovskoj Mitrovici, prenose u druge delove Srbije.[7]

Tokom prvih razgovora prištinske i beogradske delegacije o problemima u energetici 4. marta, u centru Prištine su održane demonstracije kao znak protivljenje dijaloga sa Beogradom. Demonstracije je organizovao Narodni pokret Kosova, tvorac OVK i imale su mali broj učesnika.[7]

Nedaleko od Lipljana su ubijeni Mirjana Marković i Zlatomir Kostić, a pucano je i na srpske kuće u Starom Gracku. Zločine KFOR nije okarakterisao kao etnički motivisane. [7]

U razmaku od pet dana, početkom marta u Prištini je eksplodiralo pet bombi: ispred pošte, jedna je pronađena ispred sedišta UNMIK-a, a peta je 12. marta bačena iz automobila u pokretu na kuću Ibrahima Rugove, u naselju Velanija. Albanski i zvaničnici UNMIK-a su relativizovali pozadinu i suštinu ovih napada.[7]

Sredinom marta 2004. godine, u većem broju gradova širom Kosova i Metohije su održani protesti udruženja veterana OVK, povodom hapšenja Selima Krasnićija, komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa u Prizrenu i nekoliko njegovih oficira, koji su uhapšeni 16. marta, na osnovu optužnice međunarodnog tužioca za ratne zločine i organizovani kriminal. Na protestima se zahtevalo puštanje uhapšenih na slobodu,[8] oštro je kritikovana politika UNMIK-a prema OVK i uzvikivali su se zahtevi da KFOR i UNMIK napuste Kosovo i Metohiju. Traženo je da se što pre prizna nezavisnost Kosova i Metohije, za koju su se borili, iskazujući istovremeno otvorenu mržnju prema Srbiji i Srbima, podgrevana je atmosfera, naročito kod mladih, tražene su srpske glave.[7]

U selu Čaglavica je 15. marta posle 19.00 časova teško ranjen Jovica Ivić, osamnaestogodišnji Srbin, u koga je iz vozila u pokretu pucano rafalnom paljbom,[7] dok je pešice išao pored magistralnog puta Priština—Skoplje. Ubrzo nakon toga, Srbi su u znak protesta blokirali put Priština—Skoplje i Priština—Prizren. Blokada je trajala do popodnevnih časova 17. marta.[8][9]

Zvaničan povod za nasilje je bilo davljenje trojice dečaka u selu Čabra, u opštini Zubin Potok. Prema njihovoj verziji događaja, četvorica dečaka su 16. marta 2004. godine bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče, upali u reku Ibar i trojica od njih su se udavili, a samo jedan je uspeo da se domogne obale.[10] Tokom noći su pronađena tela dvojice dečaka. Međutim, slučaj još uvek nije bio istražen i za optuživanje nije bilo dokaza.[11][12] Kasnijim istragama UNMIK policije utvrđeno je da su ovi navodi bili netačni i da na osnovu ponuđenih dokaza nije postojala osnovana sumnja o počinjenom krivičnom delu bilo kog pojedinca ili pojedinaca. Portparol UNMIK-a Neridž Sing je izjavio da su posle tragedije preživeli dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz susednog sela Zupče.[13] Portparol UNMIK-a Derek Čepel je demantovao da su dva dečaka stradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano.[10] Štaviše, s obzirom da je tog dana reka Ibar bila sa većim nivoom zbog puštanja brane Gazivode i slučajno upadanje dece u hladnu vodu bi imalo fatalne posledice. Objavljivanje ovakve vesti je prethodilo pogromu, koji su albanski ekstremisti, uz međunarodnu podršku, pripremali godinama ranije. Dokaz za to je činjenica da se nasilje velikom brzinom proširilo na celu teritoriju Kosova i Metohije,[14][15][16] a prve su pogođene srpske enklave, blizu važnih puteva bez kojih nema opstanka enklava.[6]

Pogrom i dešavanja po naseljima[uredi | uredi izvor]

Karta dešavanja u pokrajini.

S obzirom na vrlo precizno izvedenu hajku, može se govoriti o vrlo organizovanom nasilju, koje su ekstremisti pokrenuli u svrhu potpunog etničkog čišćenja[3] Kosova i Metohije od Srba, kao i eskalacija nasilja radi vršenja pritiska za dobijanja statusa Kosova i Metohije kao nezavisne države, kao konačnog rešenja za sukobe.[7]

Zapravo, ovi nemiri su bili samo jedna u nizu akcija sistemskog etničkog čišćenja od Srba, koje međunarodna zajednica podržava na Kosovu i Metohiji.[17] Određeni podaci pokazuju da se etnički sastav u pojedinim mestima u potpunosti promenio[18] nakon pogroma, ali i da nastavlja da se menja.

Tokom pogroma, pojedinci iz albanske zajednice, rukovođeni sopstvenom savešću, pokazali su primere solidarnosti prema svojim nealbanskim susedima i kolegama, sklanjajući ih sa ulica, pozivajući policiju ili pomažući u njihovoj evakuaciji. U ruralnim sredinama je bilo primera albanskih lidera koji su zaustavili albanske proteste, sprečili ulazak u srpska sela i uništavanje njihove imovine. Međutim, ima slučajeva u kojima su i oni sami postajali meta napada.[19]

U nastavku je pregled značajnijih dešavanja u toku dvodnevnog pogroma po naseljima.

Kosovska Mitrovica[uredi | uredi izvor]

Mesto najžešćih sukoba — Most u Kosovskoj Mitrovici

Grad je do dolaska KFOR-a 1999. godine etnički podeljen na severni i južni deo, pri čemu je južni deo nastanjen isključivo albanskim stanovništvom, nezainteresovanim za multietničko društvo, dok je severni deo grada multietničkog sastava, odnosno u naseljima „Tri solitera”, „Mikro-naselje” i „Bošnjačka mahala”, žive Srbi, Albanci, Romi i Bošnjaci. Broj Srba u tom gradu je do dolaska KFOR-a 1999. godine iznosio oko 16.000, a zatim je njih oko 2000 iseljeno iz južnog dela grada, tako da je u severnom delu Mitrovice u momentu pogroma bilo oko 14.000 Srba.[20]

Najveći okršaji su se desili upravo u ovom mestu, jer u njemu živi i najveći broj Srba na Kosovu i Metohiji. Oni su se koncentrisali oko mosta na Ibru, koji razdvaja dva dela grada, zbog čega je most strateški veoma bitan za čitav grad. 16. marta 2004. godine, oko 16.00 časova, nakon što su albanski elektronski mediji objavili saopštenje o utapanju trojice albanskih dečaka u selu Čabra, pripadnici UNMIK policije su blokirali Ibarski most, koji razdvaja južni i severni deo grada, u nameri da preduprede eventualne sukobe.[21]

Narednog dana, veći broj Albanaca se okupio u južnom delu grada.[22] Oko 11.00 časova najveći deo demonstranata predvođenih grupom od oko 200 ekstremista, naoružanih vatrenim oružjem i bombama, uputio se ka Ibarskom mostu. Deo demonstranata uspeo je da probije barikadu i uđe u severni deo grada, dok se ostatak sukobio sa pripadnicima UNMIK policije i malobrojnim snagama KPS-a. Istovremeno, oko 11.15 časova, oko 150 lica srpske nacionalnosti se uputilo ka mostu, u nameri da spreče prodor albanskih demonstranata. Tada je započelo kamenovanje Srba i pripadnika KFOR-a i UNMIK policije iz albanske strane grada. Pripadnici UNMIK policije upotrebili su suzavac, šok bombe i gumene metke, dok su pripadnici specijalne jedinice UNMIK policije iz Poljske, oko 11.30 časova pokušali da blokiraju prilaze glavnom mostu na Ibru. Prvi pucnji iz vatrenog oružja registrovani su oko 12.00 časova, iz pravca „Tri solitera”, na Srbe u severnom delu grada. Istovremeno, albanski ekstremisti su počeli da bacaju „molotovljeve koktele” na vozila UNMIK policije. Oko 13.00 časova, albanski ekstremisti su uspeli da, preko pešačkog mosta, koji se nalazi u blizini „Tri solitera”, uđu u severni deo grada. Onda se veliki deo srpske mase pokrenuo ka tom mostu trudeći se da spreče dalji prodor albanskih ekstremista u severni deo grada i da naprave masakr većih razmera.[23] U isto vreme, albanski teroristi iz zgrada u naselju „Tri solitera” su započeli da bacaju bombe i otvaraju vatru iz automatskog oružja i snajperskih pušaka na pripadnike međunarodnih snaga i srpsko stanovništvo. Imali su podršku ekstremista koji su, iz pravca gradskog parka u blizini Ibarskog mosta, počeli da pucaju na Srbe u severnom delu grada.[10] Tom prilikom ubijeni su Borivoje Spasojević (rođen 1941. godine) i Jana Tučev (rođena 1968. godine), dok je ranjen Simeon Simeonov, UNMIK policajac iz Bugarske.[24][25] U popodnevnim časovima, međunarodne snage su uspele da uspostave red u severnom delu grada, dok su u južnom delu grada veće grupe Albanaca nastavile da razmenjuju pojedinačnu vatru sa pripadnicima UNMIK-a i KFOR-a. Bilo je i pojedinačnih pucnjeva ka srpskom predgrađu Brdo.

Demonstracije albanskih ekstremista nastavljene su 18. marta, a grupa od oko 1000 Albanaca, okupljena ispred bivše zgrade „Beobanke” je krenula ka severnom delu grada. Albanski ekstremisti su, u više navrata, pokušali da zapale crkvu Svetog Save, u južnom delu Kosovske Mitrovice, a oko 12.30 časova, zapaljeni su konaci i pomoćne prostorije u dvorištu crkve. Sama crkva zapaljena je oko 18.00 časova.[26] Sporadična pucnjava nastavljena je i tokom noći, a prilikom razmene vatre sa albanskim teroristima, pripadnici KFOR-a su ubili albanskog snajperistu. U ranim jutarnjim satima 19. marta, iz naselja Tamnik, u južnom delu Kosovske Mitrovice, albanski teroristi su granatirali severni deo grada.

Svinjare[uredi | uredi izvor]

U multietničkom selu Svinjare, koje se nalazi na trećem kilometru puta Kosovska Mitrovica — Priština, do marta 1999. godine je živelo više od 300 Srba, koji su se nalazili u potpunom albanskom okruženju.[27] Pre bombardovanja u selu je živelo oko 900 Srba, a nakon toga selo je napustilo oko 200 stanovnika.

Albanski ekstremisti su od 12.00 do 13.00 časova 18. marta 2004. godine,[22] izvršili napad na selo i tom prilikom zapalili veći broj srpskih kuća[28] i pomoćnih objekata. Uz pomoć pripadnika UNMIK policije, meštani su, iz zone napada premešteni u drugi kraj sela. Oko 17.00 časova, iz sela su evakuisani žene i deca. Istog dana, pripadnici KFOR-a, prisilno su evakuisali preostale Srbe. Na drugom kraju sela, albanski ekstremisti započeli su da pale srpske kuće i pomoćne objekte. Do 17.00 časova 20. marta iz baze francuskog KFOR u severnom delu Kosovske Mitrovice, 120 stanovnika sela Svinjare je prebačeno u Zvečan. Nakon pogroma u selu nije ostao niti jedan Srbin.

S obzirom da su KFOR i UNMIK policija izvršili evakuaciju Srba, ne pokušavajući da spreče pljačku i spaljivanje srpskih kuća i pored toga što im se baza nalazila u blizini sela, oni su takvim postupkom samo pomogli Albancima da izbace Srba iz sela. Spaljeno je 134 kuća.[5]

Priština[uredi | uredi izvor]

Nezavršeni Hram Hrista Spasa u centru Prištine

S obzirom da je u doba ovog pogroma Priština bila faktički etnički čista, ovo je samo poslužilo da se iz nje isele malobrojni preostali Srbi. Do dolaska KFOR-a u Prištini je živelo oko 45.000 Srba,[29] da bi se tokom leta iselilo gotovo kompletno srpsko stanovništvo. Do kraja 1999. godine je ostalo 900, a do 2002. godine svega 225 Srba.

Albanski ekstremisti su zaposeli 17. marta 2004. godine stanicu UNMIK policije u naselju Vranjevac i zapalili više policijskih terenskih vozila. Istog dana, napadnuta je zgrada „JU programa”,[22] u kojoj je živela veća grupa Srba. Albanski ekstremisti su zgradu zapalili, a oko 30 građana srpske nacionalnosti se sklonilo u jedan stan, kako bi se zaštitili. Nakon više pokušaja, snage KFOR-a su evakuisale ugrožene Srbe u svoju bazu, dok su Srbi zaposleni u administraciji UNMIK-a prebačena na područje centralne Srbije. Zapaljena je i crkva Svetog Nikole, a na hram Hrista Spasa je pokušan napad, koji je KFOR zaustavio. Crkva Svetog Nikole je obnovljena tek 2009. godine.[30] Posle pogroma iz Prištine su se iselili svi Srbi, a kasnije se vratilo njih 53.[29]

Čaglavica[uredi | uredi izvor]

Čaglavica je srpsko selo, udaljeno dva i po kilometra od Prištine, koje broji oko 1500 stanovnika. Pre 1999. godine u selu je živelo oko 2200 Srba. Većina je ostala i posle, obzirom na kompaktnost sela koje je skoro u potpunosti bilo srpsko.[31][32]

Albanski teroristi ranili su dečaka Jovicu Ivića 15. marta 2004. godine, koji je u teškom stanju prevezen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. Ovaj događaj izazvao je proteste meštana Čaglavice, kao i okolnih srpskih sela (Gračanice, Sušice, Lapljeg Sela, Preoca i dr.), koji su blokirali magistralne puteve prema Skoplju i Gnjilanu. Došlo je i do incidenata sa lokalnim Albancima.

U popodnevnim časovima 17. marta, nakon što su nešto posle 13.00 časova krenuli iz Prištine, nekoliko hiljada Albanaca je stiglo u selo Čaglavicu.[33] Na ulazu u selo, naišli su na kordon pripadnika KFOR-a. Kordon su uspeli da probiju, a zatim su ušli u severni deo Čaglavice, gde su, koristeći molotovljeve koktele, zapalili desetak srpskih kuća i više automobila. U napadima Albanaca, koji nisu prestajali ni naredne noći, hicima iz snajperskog oružja sa okolnih brda, kao i od bačenih bombi, ranjeno je nekoliko Srba.[34] Takođe je zapaljeno nekoliko vozila UNMIK policije i povređeno više od 10 pripadnika KFOR-a. Istog dana, pripadnici KFOR-a i UNMIK-a su evakuisali žene, decu i starce iz Čaglavice u Laplje Selo i Gračanicu. Oko 18.00 časova, iz Uroševca u Čaglavicu su stigli američki vojnici, sa 30 oklopnih vozila, čijim angažovanjem su albanski napadači potisnuti ka Prištini. Veća grupa Albanaca okupljena na brdu Veternik, u blizini Čaglavice, pokušavala je 18. marta da prodre do Čaglavice, ali su ih u tome sprečili pripadnici KFOR-a koji su stigli iz NATO baze Bonstil.[32]

Srbi čije su kuće spaljene su nastavili da žive u kolektivnim centrima u Gračanici ili kod rodbine, u okolnim srpskim selima.[35]

Gračanica[uredi | uredi izvor]

Crkva svetog Ilije u Podujevu uništena od strane kosovskih Albanaca za vreme martovskog pogroma 2004.

Gračanica je mesto na Kosovu i Metohiji, koje je nazvano po manastiru izgrađenom u 14. veku. U njemu, nakon sukoba na KiM 1999. godine, žive isključivo Srbi. Broj stanovnika ovog sela se neznatno menjao od bombardovanja i iznosi oko 4500 stanovnika.[31]

Nakon što su pripadnici međunarodnih snaga Srbima iz Gračanice onemogućili da se pridruže protestima svojih sunarodnika u Čaglavici, oni su 16. marta 2004. godine izvršili blokadu puta Priština — Gnjilane. U prepodnevnim časovima 17. marta, iz prištinskog naselja Ajvalija, oko hiljadu naoružanih Albanaca je krenulo prema Čaglavici, Lapljem Selu i Gračanici, sa namerom da zauzme ova srpska mesta. Srpsko stanovništvo u Gračanici je postavilo prepreke i organizovalo barikade na putu prema Prištini. Barikada je postavljena i u obližnjem selu Kišnica, iz pravca Gnjilana, gde je takođe došlo do sukoba sa albanskim ekstremistima. Predstavnici KFOR-a, nakon što su žene i deca iz Čaglavice evakuisani u Laplje Selo i Gračanicu,[33] su sugerisali Srbima iz Gračanice da se naoružaju i brane svoje mesto, uz obrazloženje da jedinice KFOR-a nisu u mogućnosti da zaštite njihove živote od napada albanskih ekstremista.

Prema izveštaju Opštinske organizacije Crvenog krsta, u Gračanicu je 19. marta, do 14.30 časova, pristiglo oko 200 izbeglih lica iz Lipljana, Kosova Polja i Kišnice. Deo stanovništva je pronašao smeštaj kod rođaka, dok je Crveni krst izvršio prihvat oko 120 lica. Pored navedenog, 23. marta, pripadnici KFOR-a su u Gračanicu evakuisali oko 200 Srba iz vojne baze u Prištini i iz Obilića.[31]

Laplje Selo[uredi | uredi izvor]

U Lapljem Selu, u blizini Prištine, prema procenama OEBS-a, do marta 1999. godine je živelo oko 1.500 Srba i oko 150 Roma.

Pred sam početak napada albanskih terorista na Čaglavicu, pripadnici UNMIK-a i KFOR-a su 17. marta 2004. godine evakuisali srpske žene, decu i starce iz Čaglavice u obližnje Laplje Selo i Gračanicu. Na samom ulazu u selo, tokom noći između 17. i 18. marta je dolazilo do sukoba albanskih ekstremista i međunarodnih snaga bezbednosti.[31]

Obilić[uredi | uredi izvor]

Napuštena crkva Male Gospojine u centru Obilića.

Prema podacima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), nakon oružanih dejstava na KiM, 1999. godine u opštini Obilić je živelo 3600 Srba, koji su, osim u samom gradu, bili naseljeni i u selima Miloševo, Babin Most, Plemetina, Crkvena Vodica i Janina Voda. Do kraja 1999. godine u ovoj opštini je ostalo oko 1500 Srba i to uglavnom u okolnim selima,[36] dok je u samom gradu živelo njih 450.[37]

Oko 11.00 časova 17. marta je započeo napad na Srbe u Obiliću.[36] Ispred opštinske zgrade su se okupili demonstranti, među kojima je bilo najviše učenika, kojima su se kasnije pridružili i odrasli. Gađali su kamenicama opštinsku zgradu. Deo Albanaca u opštinskoj službi se pridružio napadačima. Oko 14.00 časova su došli na železničku stanicu, gde su napali oko 16 starijih osoba, koje su čekale voz. Deo Srba koji se zatekao na stanici je uspeo da pobegne, dok su ostali, nakon batinanja, zadobili teške telesne povrede.[37]

Narednog dana su sve škole bili zatvorene, a srednjoškolci, kojima su se pridružili i neki odrasli su nastavili sa nasiljem. Uz demonstrante je išao i kamion pun kamenja, pripremljenog za gađanje. Najpre je zapaljena pravoslavna crkva, a zatim su ušli u naselje Todorovići, gde je živelo 25 srpskih porodica, koje su bežale pred masom. Njihovi stanovi su opljačkani i zapaljeni.[38]

Istovremeno su započeli žestoki sukobi između albanskih ekstremista i pripadnika međunarodnih snaga. Vojnici danskog kontingenta KFOR-a, uz pomoć pripadnika UNMIK policije su pokušavali da zadrže napade Albanaca, dok se ne završi započeta evakuacija Srba iz Obilića. Tom prilikom, više od 50 Srba se našlo u okruženju albanskih napadača, u Cerskoj ulici, u naselju u blizini Termoelektrane „Kosovo B”, kao i u zgradi tzv. „JU programa”. Napadači su, u grupama, istovremeno upali u nekoliko delova grada naseljenim srpskim stanovništvom i započeli paljenje kuća u kojima je još bilo Srba.[22] One koji su pokušali da pobegnu, Albanci su premlaćivali.

Pripadnici Kosovske policijske službe (KPS), nisu sprečili akte nasilja prema srpskom stanovništvu i imovini. Neki od njih su se postavili ispred mase napadača, ukazujući im na srpske kuće, koje je trebalo napasti.[39]

Tokom večernjih časova, 18. marta, albanski ekstremisti su palili napuštene srpske kuće u Obiliću, dok su na policijsku stanicu bacili bombu. Osim pravoslavne crkva u centru Obilića, zapaljena je i zgrada ambulante. Istog dana, do 14.00 časova, svi Srbi iz Obilića su proterani. Oni su smešteni u mestu Lešak (opština Leposavić), odnosno u kampove KFOR-a, kod Kosova Polja i Prištine.[40]

Kosovo Polje[uredi | uredi izvor]

Do marta 1999. godine, u ovom mestu je živelo oko 9.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva. Do kraja 1999. godine ostalo je oko 2.000, koji su se vremenom iseljavali, pa je njihov broj u trenutku pogroma bio i manji. Sada ih ima oko stotinu. Smešteni su u zgradi tzv. „JU programa”, uz obezbeđenje norveških pripadnika KFOR.[41]

Dana 17. marta 2004. godine, iz Kosova Polja, proterani su svi preostali Srbi i drugo nealbansko stanovništvo. Albanci koji su autobusima i kolima pristizali iz Drenice,[22] su zapalili zgradu opštine, organizovali napad na Dom zdravlja u Bresju, školu „Sveti Sava” i dvadesetak srpskih kuća. Srpske kuće su spaljivane do temelja, a pored njih i svi pomoćni objekti. Spaljene su obe pravoslavne crkve u Kosovom Polju — crkva Svetog Nikole iz 19. veka, i crkva Svete Katarine u selu Bresje, kod Kosova Polja.

Ispred škole u Kosovom Polju, albanski teroristi su polili benzinom i živog spalili naočigled svoje porodice Zlatibora Trajkovića[42] (starog oko 60 godina), a teško ranili Trifuna Stoilovića. Sa težim i lakšim povredama još nekoliko Srba je prebačeno u bolnicu u Čaglavicu.[34]

Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju, a rušenje se nastavilo i nakon pogroma.[41]

Uništeno je oko 106 srpskih kuća. Prema svedočenju očevidaca, vatrogasci koji su se nalazili u blizini zapaljenih objekata, nisu pokušali da ugase vatru i reagovali su samo u slučaju kada je pretila opasnost da se plamen raširi na albanske kuće. Evakuaciju stanovništva je izvršila kosovska policija, dok su se međunarodni policajci brinuli o evakuaciji sopstvenih porodica, i odbili su pomoći čak i onim Srbima kod kojih su imali obezbeđen smeštaj. Za spaljivanje objekata je korišćena cisterna s benzinom.[43]

Nakon pogroma, Srbi čije su kuće spaljene, su smešteni u kontejnere u selu Ugljare, gde je premeštena i opština. Republika Srbija im je obezbeđivala humanitarnu i skromnu novčanu pomoć.[44]

Lipljan[uredi | uredi izvor]

U Lipljanu je do pogroma situacija bila mirna.[45] Srbi su mogli slobodno da se kreću kroz grad. Do juna 1999. činili su većinu stanovništva (oko 6000), dok je oko 1500−1800 Albanaca živelo u krajnjem južnom delu grada.[46]

Nekoliko hiljada Albanaca su započeli sa napadima 17. marta oko 14.00 časova. Napadači su koristili vatreno oružje i eksplozivne naprave. Srbin, Nenad Vesić je vatrenim oružjem ubijen u svojoj kući. Poginula su i dva napadača: Nevzat Rahmani i Arben Šalja. Više osoba je povređeno. Neke komšije Albanci su pokušali da spreče prilazak napadača srpskim kućama.[45]

Oko 17.00 časova je grupa napadača krenula u pravcu stare srednjovekovne crkve Svete Bogorodice i nove crkve Svetih Velikomučenika Flora i Lavra, lomeći sve oko sebe. Oko crkava je živelo 800−1000 Srba. Bačene su bombe na starijeg čoveka, koji je bežao pred masom, kao i na sveštenika u crkvenoj porti i obojica su nakon toga uhapšeni, pod optužbom da su oni bacili bombe.[47]

Pripadnici KPS-a su išli ispred mase i naređivali Srbima da napuste kuće, pod izgovorom da neće moći da ih zaštite od napadača. Evakuacija je napadačima omogućila neometanu pljačku i spaljivanje kuća. Češki i finski pripadnici KFOR-a, koji su reagovali sa zakašnjenjem, su uspeli da spreče potpuno razaranje crkve.[47][46]

Povređeni Srbi iz Lipljana, sa ranama od gelera, su smešteni u bolnicama u Gračanici i Lapljem Selu. Deo Srba iz Lipljana je izbegao prema Lapljem Selu, Gračanici i Suvom Dolu, dok su ostali prebegli u severni deo Lipljana.[46]

Opljačkano je i spaljeno oko 30 srpskih kuća i četiri stana u zgradi JU programa, a uništena je i opštinska Kancelarija za zajednice.[47] Mediji su zabeležili izjave ljudi iz Lipljana koji su preživeli pogrom i uništavanje imovine.[48]

Prizren[uredi | uredi izvor]

Uništena crkva Svetog spasa
sagrađena u 14. veku
Spaljeni deo Manastira Svetih arhangela

S obzirom da se faktičko etničko čišćenje Prizrena sprovelo već 1999. godine, u godini pogroma je relativno mali broj Srba doživeo ovu torturu. Do dolaska KFOR-a u Prizrenu je živelo oko 12.000 Srba[49], gotovo svi su pobegli pred Albanskom najezdom, pa je u trenutku pogroma u gradu bilo oko 60 preostalih Srba. U Prizrenu je znatnije stradala srpska kulturna baština koja se nalazila u poznatim manastirima.

Nasilje u ovom gradu je započeto 17. marta oko 15 časova,[22] kada je velika grupa Albanaca dolazila autobusima iz okolnih mesta. Posle širenja transparenata i uzvikivanja raznih slogana krenulo je nasilje spaljivanjem par UNMIK-ovih vozila, a kasnije i verskih objekata. Tokom 17. marta 2004. godine, na području Prizrena, spaljeni su Saborni hram Bogorodice Ljeviške koji datira iz 12. veka, crkva svetog Spasa iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 19. veka, crkva Svetog Nikole Tutićeva iz 14. veka, crkva Svetog Georgija Runovića iz 15. veka, crkva svete Nedelje iz 14. veka, crkva Svetog Pantelejmona iz istog perioda i crkva Svetih Kozme i Damjana iz 14. veka. Zapaljen je manastir Svetih arhangela, a bratstvo od sedam monaha je evakuisano. Istovremeno, od strane albanskih ekstremista, zapaljene su i zgrada Bogoslovije „Kirilo i Metodije”[50] i zgrada Episkopije, u kojoj se nalazilo sedište vladike raško-prizrenskog. U podrumu izgorele Bogoslovije, pronađeno je ugljenisano telo Dragana Nedeljkovića iz Prizrena. 18. marta, kod nemačke baze KFOR-a u Prizrenu, došlo je do sukoba između ekstremnih Albanaca i međunarodnih mirovnih snaga. Albanci su pokušali da uđu u bazu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba, ali je njihov napad odbijen. Demonstranti su uništili na desetine vozila UNMIK policije, službena vozila UN, kao i nekoliko privatnih automobila.

Peć[uredi | uredi izvor]

Srbin obilazi porušeno
selo Belo Polje

Kao i većina drugih gradova i Peć je etničko čišćenje pretrpeo 1999. godine te je pogrom marta 2004. bio samo završetak ovog procesa. Pre dolaska KFOR-a u Peći je živelo oko 20.000 Srba.

Dana 17. marta 2004. godine, oko 14.00 časova, na gradskom trgu u Peći se okupilo nekoliko hiljada Albanaca. Situacija se znatno promenilo oko 14.30 kada je UNMIK policija počela nasumično da puca na demonstrante. Nakon toga, demonstranti su kamenovali zgradu UNMIK administracije i spalili nekoliko vozila UNMIK-a.[51] Za vreme trodnevnih nemira, u Peći su zapaljene crkva Svetog Preteče i crkva Jovana Krstitelja.

Jedna grupa od 200 do 300 Albanaca je oko 15.00 časova krenula prema Belom Polju u kome je živelo oko 30-tak muškaraca povratnika. Italijanski KFOR je uspeo da spreči ulazak Albanaca u selo, ali su zatim Albanci počeli da pristižu sa svih strana. Oko 4-5.000 njih je uspelo da uđe u selo i počelo da pali i ruši po selu. Spalili su oko 25 povratničkih kuća, trafo stanicu, oskrnavili čitavo srpsko groblje, srpsku pravoslavnu crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koja je nastradala još 1999. godine, ali je bila delimično obnovljena i osposobljena za bogosluženje i Staru mitropoliju sa parohijskim domom. KFOR je tokom divljanja mase ubio Albanca Esata Tahirija, pripadnika bivše OVK, u trenutku dok je nožem nasrtao na Miladina Bačevića.[51]

Srbi su evakuisani u italijansku bazu KFOR-a, u selu Zagrmlje. 18. marta, u 13.00 časova, u znak protesta zbog ubistva Albanca, albanski ekstremisti su organizovali demonstracije na kojima se okupilo više hiljada ljudi.

Gnjilane[uredi | uredi izvor]

Protest blokadom raskrsnice na izlasku iz grada, Albanci su u Gnjilanu započeli 17. marta u 15.00 časova. Odatle su se uputili u deo grada naseljen Srbima. Kuće su gađali kamenicama, koje su dovezli traktorom. Ulazili su u kuće, tukli zatečene ljude, razbijali pokućstvo, pljačkali. Ubijen je Slobodan Perić, profesor fizičkog vaspitanja u Tehničkoj školi, pretučeno je oko 20, uglavnom starijih ljudi, spaljeno je oko 18 kuća, opljačkano ili demolirano oko 70 kuća, potpuno je uništeno dvadeset privatnih vozila, kao i nekoliko UNMIK-ovih vozila koje su koristili srpski policajci, tog dana upućeni na rad u Čaglavicu. Neki od komšija Albanaca su pružili utočište Srbima.[52]

Potpuno demoliranje pravoslavne crkve Svetog Nikole i zgrade administracije UNMIK-a je sprečila intervencija američkog KFOR-a. Narednog 18. marta je uveden policijski čas.[53]

Vitina[uredi | uredi izvor]

Neredi u Vitini su započeli 17. marta oko 17.30 časova. U njima je tog dana učestvovala masa od oko 300 Albanaca, koji su kamenovali ljude i kuće i pri tome je nekoliko ljudi zadobilo teške telesne povrede. Narednog, 18. marta neredi su bili daleko organizovaniji i masovniji. Oko 1000 demonstranata je predvodio Albanac s megafonom u rukama. Tog dana je spaljeno 10, a demolirane su mnoge kuće. Spaljen je i UNMIK-ov školski autobus koji je prevozio srpsku decu.[54]

Neki od komšija Albanaca su sa svojim porodicama izašli na ulicu i pokušali da spreče paljenje srpskih kuća,[55] dok su pripadnici KFOR-a i UNMIK policije samo posmatrali događaje ili obučeni kao civili čak i sami učestvovali u neredima, paleći srpske kuće. 18. marta, su tek nakon završenih nereda zatvorili pristup delovima grada naseljenim Srbima. Srpski policajci su oba dana zadržani u policijskoj stanici.[56]

Srbi iz Vitine su evakuisani u Vrbovac.[55]

Vučitrn[uredi | uredi izvor]

U Vučitrnu na centralnom trgu se 17. marta okupilo oko nekoliko stotina Albanaca, koji su skandirali protiv UNMIK-a, koji ne štiti prava Albanaca, posebno dece. Demonstracije su se tog dana završile bez incidenata. Narednog dana, u popodnevnim časovima su počeli ponovo da se okupljaju, a njihov broj je rastao sa padanjem mraka. Najpre su oko 16.30 časova spalili crkvu Svetog Ilije, a zatim su se uputili prema aškalijskom delu naselja.[57]

U Vučitrnu je živela aškalijska manjinska zajednica od 95 porodica, sa 434 članova. Većina su bili povratnici, koji su živeli u obnovljenim ili novoizgrađenim kućama.[55] Spaljene su gotovo sve njihove kuće.[57] Evakuaciju Aškalija su oko 19 časova organizovali kosovski policajci, a pomagali su im ostali građani Albanci.[57]

Iz Vučitrna se nasilje prenelo na selo Slatina, gde je spaljeno 15 srpskih kuća, od kojih su 8 bile napuštene.[58] Tako su u Slatini, koje je pre 1999. imala 130 srpskih kuća, ostala samo njihova zgarišta. Nekoliko Srba je pretučeno, dvoje od njih su teško povređeni i prebačeni u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. Evakuacija je izvršena u poslednjem trenutku.[59]

Oko 18.00 časova Albanci iz sela Sudimlja su započeli oružani napad na selo Gojbulja, u kome je živelo oko 200 Srba. U selu se nalazilo desetak pripadnika francuskog KFOR-a, koji su se našli zatečeni napadom i pošto nisu bili u stanju da brane meštane, predložili su im evakuaciju. Tog dana se jedan deo meštana već nalazio u Kosovskoj Mitrovici, gde su otišli u nabavku po namirnice, ali nisu uspeli da se vrate. Evakuisani su žene, deca i bolesni u bazu KFOR-a u Novom Selu, dok je u selu ostalo oko četrdesetak muškaraca, koji su, bez hrane, organizovali samoodbranu. Evakuisani meštani su se nakon nedelju dana vratili svojim kućama.[59]

Uroševac[uredi | uredi izvor]

U Uroševcu je živelo 12 Srba, samo starci, pod nadzorom grčkog KFOR-a. Oni su dva puta mesečno odlazili u nabavku namirnica ili kod lekara u Štrpce, takođe u pratnji KFOR-a.[60]

Dana 17. marta su u Uroševcu organizovane demonstracije, tokom kojih su kamenovane srpske kuće. Srbi nisu obraćali pažnju na takve izgrede, s obzirom da su im se slične stvari već ranije povremeno događale. 18. marta oko 3.000 je ponovo protestovalo gradom, a zatim se veća grupa njih uputila prema srpskim kućama. Pripadnici grčkog i američkog KFOR-a su odlučili da evakuišu Srbe u bazu grčkog KFOR-a. Neke od starica nisu imale poverenja u KFOR i protivile su se evakuaciji, pa su na silu iznete iz svojih kuća. Prilikom evakuacije Albanci su ih kamenovali, američki vojnici su ih štitili svojim telima, a jedna starica je zadobila teške povrede na nozi. Nakon što su starci napustili svoje kuće, one su zapaljene, o čemu su obavešteni narednog dana. Pri tome je jednoj od starica, koja je bila srčani bolesnik pozlilo i ona je u roku od 15 minuta umrla.[61]

Demonstranti su pucali na pripadnike KFOR-a, bacali granate i flaše sa benzinom. KFOR je u nameri da rastera demonstrante pucao u vazduh i bacao suzavac iz helikoptera.[62] Tokom dva dana je povređeno 46 ljudi, a poginuo je jedan čovek Alumuhamet Murseli.[60]

Na Saborni hram Svetog Uroša su bačene tri ručne granate, i najmanje 19 vojnika KFOR-a i UNMIK policajaca je ranjeno,[28] u pokušaju da ga zaštite. Razoreno je gradsko groblje kao i sledeće crkve u okolnim selima: Crkva Sv. Ilije u selu Varoš, crkva Sv. Petra i Pavla u Talinovcima kao i Crkva presvete Bogorodice u selu Sovtović.[28]

Đakovica[uredi | uredi izvor]

Na ulicama Đakovice se 17. marta oko 14.00 časova okupilo više od hiljadu Albanaca. Neki od njih su došli autobusima iz okolnih sela. Nakon šetnje gradom su se okupili ispred opštine, gde su im se obratili predstavnici opštine izražavajući solidarnost sa demonstrantima. Da bi sprečili uvećanje okupljene mase, italijanski KFOR je zatvorio ulice koje su vodile prema zgradi opštine.[62]

Nakon toga su demonstranti pretukli jednog stranca, zbog čega je jedno borno vozilo KFOR-a prošlo kroz masu. Nakon toga su demonstranti krenuli na srpske crkve, crkvu Svetog Lazara, preostale zvonike Saborne crkve Svete Trojice i crkvu Uspenja Presvete Bogorodice Đakovica, koju su danonoćno čuvali pripadnici italijanskog KFOR-a, jer je u njenoj porti živelo pet starica, jedini preostali Srbi u Đakovici. Starice su jedva evakuisane pred naletom mase. Sve crkve su spaljene.[62]

Štimlje[uredi | uredi izvor]

Meštani opštine Štimlje, 17. marta nisu bili informisani o događajima širom Kosova i Metohije i nisu obraćali pažnju na albanske proteste. Protesti su u večernjim satima postali nasilni, bacani su molotovljevi kokteli na srpske kuće. Sve srpske kuće su opljačkane i spaljene, osim jedne koju je uzurpirao Albanac. Spaljena je i pravoslavna crkva Svetog arhangela Mihaila.[63] Jedan Srbin, koji je izašao na ulicu, nakon što mu je u dvorište bačen molotovljev koktel, je lakše povređen. Svi Srbi iz Štimlja su, i pored protivljenja da napuste svoje kuće, pre ponoći evakuisani u srpska sela u opštini Lipljan.[64]

Ostala naselja[uredi | uredi izvor]

Manastir Devič zapaljen tokom nemira

Pored ovih većih naselja sa ozbiljnijim sukobima ništa bolje nisu prošla ni ostala. U svima je režija bila veoma slična: sa zastrašivanjem srpskog stanovništva i paljenjem kako kuća tako i pravoslavnih crkava. U okolini mesta Srbica koja je etnički očišćena još 1999. godine, stradao je manastir Devič. Prethodno su vojnici KFOR-a evakuisali sve monahinje,[28] a nakon toga je najmanje 1000 ekstremista opustošilo i zapalilo manastir.[10] U Podujevu su Albanci u potpunosti demolirali pravoslavno groblje. Prema svedočenju čeških vojnika KFOR-a, albanski ekstremisti su vadili kovčege iz grobova, rasturali kosti i lomili nadgrobne spomenike.[65]

Tokom Martovskog pogroma, u opštini Štrpce, u selu Drajkovcu, ubijena su dvojica Srba, Dobri Stolić (50 godina) i njegov sin Borko Stolić (22 godine).[66] Oni su ubijeni ispred kuće u Drajkovcu u koju su smešteni nakon što su morali da napuste Uroševac 1999. godine.[67]

Pogromom su pogođena i sledeća mesta[68]: Kosovska Kamenica i Orahovac.

Na sela Biča i Grabac je 17. marta krenula masa od 1.500 Albanaca iz Kline. Prolazeći kroz selo Štupelj, predstavnik sela Ismet Dauti, uspeo je da vrati masu. Tokom noći se čula pucnjava s okolnih brda, zbog čega je italijanski KFOR Srbe iz ova dva sela evakuisao kamionima u svoju bazu u blizini Đakovice i helikopterima u srpsko selo Osojane. 18. marta jedna srpska kuća iz Biče je spaljena, a tri su opljačkane i demolirane. Srbi su se vratili svojim kućama 25. marta. Tom prilikom ih je posetio predstavnik opštine Klina i obećao da će opština vrlo brzo popraviti kuće i nadoknaditi štetu.[62] Nakon toga, selima svakodnevno patrolira kosovska policija.[69]

Učešće[uredi | uredi izvor]

Prema izjavi portparola UNMIK-a Dereka Čepela, u nemirima je učestvovalo preko 50.000 Albanaca, dok je jedan funkcioner Stejt departmenta izjavio da martovski događaji nisu bili spontani, da su ih započeli ekstremisti, a da je u njima na kraju učestvovalo oko 70.000 ljudi.[7]

Predstavnici UNMIK-a su tvrdili se da su svih 3.000 međunarodnih policajaca i 6.000 pripadnika Kosovske policijske službe, takođe pod komandom UNMIK-a, bili u vreme nereda na ulicama kako bi se suprotstavili nasilju. Šef UNMIK-a, Hari Holkeri, se dva meseca nakon pogroma povukao sa te funkcije „zbog pogoršanog zdravstvenog stanja”.[7]

Posledice pogroma 2004[uredi | uredi izvor]

Neposredne posledice[uredi | uredi izvor]

Ne znaju se precizni podaci o broju izgnanih Srba iz svojih kuća, ali se govori o minimalno 4.000.[70] Tokom pogroma poginulo je 28 ljudi, 35 pravoslavnih manastira[71] je uništeno ili skrnavljeno, a oko 930 srpskih domova je spaljeno i uništeno. Slični podaci se pominju i u izveštaju UNMIK-a, odnosno misije OEBS-a, gde je navedeno da je kampanja etničkog čišćenja trajala tri dana i za sobom ostavila 19 mrtvih (8 Srba i 11 albanskih napadača[7]), 954 povređenih, 4100 raseljenih lica, 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava i manastira je spaljeno i dodatno 182 kuće i dve crkve oštećeno.[72]

Etnički je očišćena Priština, a Čaglavica, prvo selo i do tada najstabilnija srpska enklava južno od Prištine, je ubrzo postalo veliko albansko prigradsko naselje. Srbi su proterani iz Prizrena, Đakovice, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Gnjilana (koje je do 1999. godine imalo procentualno najviše Srba), Lipljana (do tada najbolji primer multietničke varoši), Obilića, Kosovog Polja, Bresja, Svinjara, isto kao iz povratničkih metohijskih sela Belo Polje, Biča i Grabac.[7]

Pored napada na Srbe, Albanci su napadali i snage KFOR-a i UNMIK-a, tako da je veliki broj pripadnika ovih snaga teže ili lakše povređeno. Kosovska policijska služba se uglavnom držala po strani, osim u severnom delu Kosovske Mitrovice, gde su većinom etnički Srbi. Srbija je 21. marta 2004. proglasila dan žalosti zbog žrtava tokom nemira.

Ubijeni Srbi[uredi | uredi izvor]

  • Spasojević Borivoje (1941), 17. mart, Kosovska Mitrovica, pokošen rafalom
  • Jana Tučev (rodom iz Makedonije, 1968), 17. mart, Kosovska Mitrovica, ubijena iz snajpera
  • Nenad Vesić (1950) 17. mart, Lipljan, podlegao ranama zadobijenim od bombe
  • Dobrivoje Stolić (1954), 17. mart, Drajkovci kod Štrpca, ubijen pucnjem na kućnom pragu
  • Borko Stolić (1982), 18. mart, Drajkovci kod Štrpca, podlegao ranama zadobijenim pucnjem na kućnom pragu
  • Slobodan Perić (1952), 17. mart, Gnjilane, izboden metalnom šipkom
  • Zlatibor Trajković (1951), Kosovo Polje, spaljen
  • Dragan Nedeljković (55), 17. mart, Prizren, izgoreo u zgradi bogoslovije u Prizrenu

Spisak porušenih crkava i manastira[uredi | uredi izvor]

Ovaj spisak obuhvata samo veća oštećenja, dok postoje pravoslavni objekti koji su imali neka manja skrnavljenja i oštećenja.[73]

R.br. Crkva/manastir Mesto Starost Napomene
1 Hram Bogorodice Ljeviške Prizren 14. vek Pod nadzorom specijalnog odreda KFOR zapaljen iznutra i opljačkan, oltarski prostor oskrnavljen, časna trpeza razbijena, velika oštećenja fresaka[74]
2 Hram Hrista Spasa Prizren 14. vek Zapaljen i opljačkan u prisustvu KFOR[75]
3 Saborni hram Sv. Georgija Prizren 1856. godine Zapaljen i miniran u prisustvu KFOR[76]
4 Crkva Svetog Nikole Prizren 14. vek Demolirana, zapaljena iznutra, teško oštećena[77]
5 Stara crkva Svetog Georgija, Runovića crkva Prizren 14—16. vek. Od 1999. služila KFOR-u za skladištenje ogreva i bodljikave žice[78] Zapaljena iznutra i teško oštećena[78]
6 Crkva Svetih vrača Kozme i Damjana Prizren 19. vek, na temeljima starije crkve[79] Spaljena[79]
7 Crkva Svete Nedelje Prizren 1968. na ostacima crkve iz 14. veka Spaljena u prisustvu KFOR[78]
8 Crkva Svetog Pantelejmona Prizren 1937. na temeljima crkve iz 14. veka Spaljena u prisustvu Misije UN i KFOR.[79]
9 Crkva Svete Nedelje Prizren, Živinjane 1936. Minirana i uništena[76]
10 Manastir Svetih Arhangela, sa crkvom Sv. Arhanđela[80] Jablanica (Prizren) 14. vek Zapaljen i opljačkan u prisustvu nemačkog KFOR[81][80]
11 Crkva Svete Nedelje Orahovac, Brnjača 14. vek, obnovljena 1852. godine, demolirana u II svetskom ratu, rekonstruisana 1975.[77] Zapaljena i uništena u prisustvu Misije UN i KFOR[77]
12 Crkva Uspenja Presvete Bogorodice Đakovica 16-19. vek Zapaljena i sravnjena sa zemljom u prisustvu Misije UN i KFOR

[82]

13 Saborna crkva Svete Trojice Đakovica 1994—1999 na mestu porušene iz 1940. Sravnjena sa zemljom dva zvonika preostala od uništenja 1999.[82]
14 Crkva Svetog Lazara Đakovica, Piskote 1991—1994 Uništena zajedno sa grobljem[82]
15 Crkva Svetog Ilije Đakovica, Bistražin 1918—1941 spaljena, obnovljena 1992. Minirana u prisustvu KFOR[82]
16 Manastir Devič[28] sa crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice[80] Lauša (Opština Srbica) 15. vek Zapaljen i uništen u prisustvu francuskog KFOR. Otvorena i oskrnavljena grobnica Joanikija Devičkog.[83]
17 Crkva Začeća Svetog Jovana Preteče Peć 1982. na mestu starijeg hrama[84] Ruinirana i zapaljena zajedno sa mitropolijom i parohijskim domom, pod civilnom i vojnom upravom Misije UN.[84]
18 Crkva Bogorodičnog Vavedenja Peć, Belo Polje 1866—1808, zapaljena 1999, delimično obnovljena 2003. [85] Zapaljena[85]
19 Saborni Hram Cara Uroša Uroševac 1926—1933 Zapaljen u prisustvu KFOR.[86]
20 Crkva Svetog Ilije Uroševac, Nekodim 1975. Uništena nakon povlačenja KFOR-a koji je čuvao crkvu[86]
21 Crkva Svetog Petra i Pavla Uroševac, Talinovac 1840. Demolirana i zapaljena 1999.[87] Zapaljena[87]
22 Crkva Rođenja Presvete Bogorodice Uroševac, Softović između dva svetska rata Uništena zajedno sa pravoslavnim grobljem.[87]
23 Crkva Svetog Pantelejmona Kosovska Kamenica, D. Slapašnica 19. vek Zapaljena u prisustvu KFOR[88]
24 Crkva Svetog Arhangela Mihaila Štimlje 1920. godine na temeljima starije crkve. Oskrnavljena i demolirana 1999. januara 2004. zapaljen zvonik[87] Devastirana[87]
25 Crkva Svetog Nikole[28] Priština 1830, teško oštećena bombom 1999.[89] Zapaljena sa parohijskim domom, izgoreli ikonostas, ikone i celokupna arhiva.[89]
26 Crkva Svetog Nikole Kosovo Polje 1940. godine (na temeljima starije crkve) Zapaljena izunutra i demolirana, opljačkan parohijski dom[88]
27 Crkva Svete Katarine Kosovo Polje, Bresje 19. vek (porušena), obnovljena posle I i II svetskog rata Oskrnavljena i demolirana u prisustvu KFOR[88]
28 Crkva Svetog Ilije Vučitrn 1834. na mestu starije crkve. Crkva i parohijski dom demolirani i zapaljeni 1999. [86] Spaljena u prisustvu KFOR.[86]
29 Crkva Svetog Mihaila Obilić iz novijeg perioda Zapaljena iznutra
30 Crkva Svetog Save Kosovska Mitrovica 1896—1912 Zapaljena i devastirana sa portom u prisustvu Misije UN[90]
31 Crkva Svetog Andreja Prvozvanog Podujevo 1930. godine, delimično oštećena u II svetskom ratu, obnovljena 1971, spaljena 1991, naknadno devastirana 2002. Teško oštećen oltarski prostor[84]
32 Crkva Sv. Petra i Pavla Istok / Oštećena

Broj stradalih građevina je znatno veći od broja navedenih lokacija, obzirom da svaki hram ima i prateće objekte, kao što su manastirski konaci, radionice, parohijski domovi i sale za narod, groblja uz hramove i kapele, koji su deo izgrađene bogoslužbene celine.[91]

Druga kulturna dobra[uredi | uredi izvor]

R.br. Naziv Mesto Starost Napomene
1 Prizrenski Grad ili Tvrđava Kaljaja Prizren 11. vek Oštećena[92]
2 Stambeni, zanatski i trgovački deo grada — Potkalja, Pantelija i Potok mahala Prizren 19. vek, prva polovina Veliki broj objekata izgoreo u prisustvu KFOR.[93]
3 Prizrenska bogoslovija Prizren 1872. Uništena kapela 1999. Zapaljen i devastiran ceo kompleks[93]
4 Episkopska zgrada Prizren[76] 1960. Od 1999. glavni štab nemačkog KFOR Zapaljena, demolirana i potpuno uništena[76]

Dalekosežne posledice[uredi | uredi izvor]

Uprkos javnim osudama nasilja, u pozadini martovskog pogroma 2004. su stajale dve dalekosežne i uspešno izvedene namere:[7]

  • Ubrzavanje rešavanja statusa Kosova i Metohije. Neposredno nakon pogroma, ubrzan je rad na prenošenju nadležnosti privremenih institucija na Kosovu i Metohiji, započeti su pregovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, nakon čega je usledilo samoproglašavanje nezavisnosti.[7]
  • Dalje etničko čišćenje Kosova i Metohije od Srba, kao glavne prepreke na putu ka nezavisnosti i svealbanskom ujedinjenju. Nakon etničkog čišćenja, jedan deo prognanih, čije su kuće i stanovi uništeni su dobili smeštaj u improvizovanim kolektivnim centrima ili privatno na Kosovu i Metohiji, dok se dobar deo odselio u centralni deo Srbije. U svesti srpskog stanovništva su urezani strah od neizvesnosti i besperspektivnosti življenja na Kosovu i Metohiji. Mada su neke kuće obnovljene, većina prognanih se nije vratila u njih iz straha da će biti ponovo napadnuta, a njima namenjene obnovljene kuće su ubrzo ponovo devastirane. Započelo se sa planskom i organizovanom uzurpacijom, eksproprijacijom, masovnom kupoprodajom srpskih kuća i imanja, te izgradnjom novih objekata i infrastrukture na njihovom mestu.

Reakcije[uredi | uredi izvor]

Reakcije svetskih zvaničnika na nasilje separatista na Kosovu se menjala iz dana u dan. U početku su bile neobjektivne i vođene nepotvrđenim vestima objavljenim u albanskim i svetskim medijima, o odgovornosti Srba za davljenje albanske dece, na osnovu čega su onda i za nasilje nad Srbima optuživani Srbi. Tako je portparol KFOR-a, Štefan Recenberg, na dan eskalacije nasilja, 17. marta, s puno razumevanja za albansku stranu, govorio o „gubitku živaca” albanske strane, zbog slučaja s albanskom decom, nakon napetosti i duge neizvesnosti oko statusa Kosova.[94]

Američki Stejt department je osudio incidente ozbiljnog nasilja na Kosovu, uključujući i sukobe između srpske i albanske strane, koji su izazvali smrti i ranjavanja, dok je pomoćnik zamenika američkog državnog sekretara Ketlin Stivens dala svoju ocenu da je trenutni status Kosova neprihvatljiv i istom prilikom opomenula vladu u Beogradu da su napadi na sakralne objekte neprihvatljivi.[94]

Evropske vlade su uglavnom ostale uzdržane, jedino su Rusija i Francuska izrazile svoj stav o pogromu. Rusija je 19. marta na glasanju u Dumi pozvala međunarodnu zajednicu da dozvoli povratak Vojsci Srbije i Crne Gore i osudila UNMIK i KFOR da su nesposobni da uspostave red i mir na Kosovu i Metohiji.

Savet bezbednosti je na svojoj vanrednoj sednici pozvao sve strane na prestanak nasilja, a nešto kasnije, sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan je upozorio da je namerno ciljanje kuća i verskih lokacija kao što su crkve, groblja i manastiri sramotno i neopravdano.[94] On je pozvao Albance da omoguće svima manjinama normalan život u pokrajini.

Međunarodna organizacija za ljudska prava Hjuman rajts voč je ocenila da su posledice mogle biti manje da se 17. i 18. marta nije raspala celokupna bezbednosna struktura na Kosovu, ističući da se dogodilo etničko čišćenje i uklanjanje čitavih srpskih i romskih zajednica kao jasne mete, da su u gradovima koje su obišli bukvalno sve srpske, romske ili aškalijske kuće spaljene, dok su albanske ostale netaknute i upozoravajući da će se taj proces nastaviti ukoliko međunarodna zajednica ne bude pokazala volju da ga zaustavi, a da će rezultat biti jednonacionalno Kosovo, što je potpuno neprihvatljivo, posebno u balkanskom kontekstu.[7]

Predstavnik UN administracije na Kosovu Heri Holkeri je izjavio da osuđuje svaki vid nasilja, ali je naveo da je „etničko čišćenje” prejaka reč za spaljivanje samo par srpskih crkava, što je izazvalo oštre reakcije među srpskim političarima.[10]

S druge strane komandant NATO-a za južna Evropu, Gregori Džonson, je izjavio: „talas nasilja širom Kosova u prethodna dva dana izgleda da je organizovan i orkestriran. Govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu je velika licemerna laž. Ono što se dešava na Kosovu je pogrom protiv jednog naroda i njegove istorije”.[95] Džonson je penzionisan u decembru iste godine.

Specijalni koordinator Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope, Erhard Busek je ocenio da su poslednje nemire na Kosovu pokrenuli albanski političari i da se ne radi ni o kakvim spontanim napadima na srpsku manjinu, već da iza nasilja stoji predizborna strategija pojedinih albanskih partija.[96]

Peter Šider, predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, se obratio kosovskom premijeru Bajramiju Redžepiju pismom, u kome je osudio nedela rulje, ali i odsustvo albanskih lidera u jasnoj i nedvosmislenoj osudi nasilja, posle čega je Redžepi priznao krivicu, iako je sve dotle optuživao srpske ekstremiste.[94]

Užasnut sam brutalnošću, uništenim školama, onemogućavanjem dece da se obrazuju, uništavanjem crkava u kojima su ljudi želeli samo da se mole. Srbi su hrabri i moraju ostati ovde, moraju pokušati da obnove svoje domove, a mi ćemo im u tome pomoći

— Havijer Solana, predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, prilikom posete Kosovu Polju 24. marta[10]

Ričard Holbruk je konstatovao da se nasilje na Kosovu moglo predvideti, jer međunarodna zajednica nije napravila napredak u određivanju konačnog statusa Kosova. On je nakon pogroma podsetio na svoju ocenu donetu šest meseci ranije, kada je upozorio da bi nasilje moglo da eskalira, ako rešenje za Kosovo bude odlagano.[7] Osudio je SAD, UN i EU što nisu uradili ništa za rešavanje konačnog statusa pokrajine.[97]

Predsednik Kosova Ibrahim Rugova je izjavio da bi hitno trebalo doneti odluku o nezavisnosti Kosova, jer bi to rešilo mnoge probleme.[98]

Većina zapadnih medija, tokom pogroma su izveštavali o opravdanoj albanskoj nestrpljivosti po pitanju konačnog statusa Kosova, insistirali na neophodnosti preokreta u demokratskom razvoju Srbije, ocenjujući novoizabranu vladu Srbije kao nacionalističku i stavljajući jasno do znanja da Kosovo ne može biti vraćeno pod strogu kontrolu Srbije, te pozivali na brzo rešavanje statusa Kosova.[97] U zapadnim medijima su poseban publicitet dobile izjave Hašima Tačija, lidera Demokratske partije Kosova (PDK), koji je tih dana držao predavanja na Institutu za mir u Vašingtonu:[97]

Nezavisnost Kosova je preduslov stabilnosti u regionu.

— Hašim Tači, 20. 3. 2004

Odvajanjem Kosova Beograd nema šta da izgubi, jer Kosovo nikada nije bilo deo Srbije, zato što je njime uvek upravljano na silu.

— Hašim Tači, 20. 3. 2004

Godinama kasnije Tači je ostavio i svoje utiske o martovskom pogromu.

Dve hiljade četvrte se desilo ono što je najmanje trebalo da se dogodi na Kosovu, desilo se nešto što je bilo sramno za Kosovo, dogodilo se spaljivanje nekoliko crkava, nekoliko kuća. Ako mene lično pitate, i tada, a i danas se osećam posramljeno zbog bilo koga ko je to učinio.

— Hašim Tači 2017.[42]

U ostale delove Srbije su stizale dramatične i kontradiktorne vesti o događajima na Kosovu i Metohiji. Srpska javnost i političari nisu odmah imali pravu predstavu o obimu nasilja. Fiksne telefonske veze su se nalazile u prekidu, mobilna telefonija je primala samo dolazne pozive, a u funkciji su se nalazile jedino crkvene radio-mreže. Slike pogroma su do Beograda i drugih svetskih prestonica putovale neobično dugo. Albanski i strani novinari, koji su raspolagali boljom opremom, nisu želeli da rizikuju svoj život i zalaze po zapaljenim srpskim selima, tako da su prve autentične slike sa terena južno od Kosovske Mitrovice počele da pristižu tek nekoliko dana kasnije. Državna televizija je sporo reagovala na događaje i nije bila jedina. Zbog navodnog neprofesionalnog izveštavanja i gotovo neprimećivanja onoga što se dešavalo prve noći na Kosovu i Metohiji, ubrzo je smenjen direktor i glavni i odgovorni urednik državne televizije Aleksandar Crkvenjakov i na njegovo mesto je postavljen Aleksandar Tijanić. Za profesionalno izveštavanje nadležni za medije su pohvalili RTV BK i TV Pink.[6]

Savezni ministar za odbranu zajednice SCG, Boris Tadić je tokom pogroma boravio u Bratislavi, na Međunarodnoj konferenciji predstavnika NATO zemalja, gde je iskoristio priliku da traži momentalno zaustavljanje nasilja nad srpskim življem, kao i zaštitu njihove imovine. Od državnika i visokih NATO funkcionera je tada dobio uveravanja kako će sve biti učinjeno u cilju stabilizacije stanja. Ministar je istom prilikom ponovio zahtev da se prema Rezoluciji 1244 u sastav KFOR-a uvrste i pripadnici Vojske SCG, što zapadne sile nisu podržale, ali je od vojnog ministra Velike Britanije dobio nedvosmisleno uverenje kako će Velika Britanija, u slučaju potrebe i na zahtev zajednice SCG, poslati koliko god bude bilo potrebno svojih novih vojnika.[99] Po povratku u Srbiju, Tadić je ocenio kako bi uvođenje snaga bezbednosti SCG na Kosovo i Metohiju imalo suprotan i loš efekat, jer bi snage KFOR-a, u tom slučaju, prestale da brane srpski živalj i ušle u sukob sa snagama SCG.[100]

Ipak, po odluci vlade Srbije organizovanje odbrane, u najugroženijim srpskim sredinama na KiM, gde su snage KFOR-a bile slabe ili ih uopšte nije bilo, preuzeo je Koordinacioni centar Srbije za Kosovo i Metohiju. Predsednik Koordinaciong centra Nebojša Čović je 18. marta došao u Kosovsku Mitrovicu, kako bi smirio situaciju kod preostalih Srba i organizovao zaštitu njihove imovine, nalazeći se u stalnom kontaktu sa šefom UNMIK-a Harijem Holkerijem. U saopštenju za javnost Čović nije objasnio detalje o organizovanja odbrane, ali je izjavio:[101]

Ovo je možda odsudna bitka za Kosmet i opstanak Srba na Kosovu i Metohiji i mi moramo da je dobijemo.

— Nebojša Čović, 19. mart 2004

Ministar za nacionalne manjine Rasim Ljajić je rekao: „Ovo što se sada dešava na Kosovu je dokaz pada međunarodnog prava”.[10]

Srpske snage bezbednosti su pojačale kontrolu na administrativnim prelazima sa pokrajinom kako ne bi došlo do prelaska ekstremista sa obe strane.[10]

Dana 17. marta oko 20:00 časova, na glavnim ulicama većih gradova: Beograd, Niš, Novi Sad, su se okupili demonstranti u protestnoj šetnji, povodom događaja na Kosovu i Metohiji. Nešto kasnije, demonstracije su eskalirale u nasilje, huligani su zapalili džamiju u Nišu, napadnuto je sedište islamske zajednice u Novom Sadu, a nakon ponoći, nakon što je probijen kordon policije, načinjena je veća šteta, a zatim je zapaljena Bajrakli džamija u Beogradu. Takođe su demolirani objekti za koje se verovalo da se nalaze u vlasništvu Albanaca. Jake policijske snage su primenom suzavca uspele da zaštite ambasadu SAD u Beogradu od demonstranata.

Više hiljada građana, najviših državnih zvaničnika i crkvenih velikodostojnika, na čelu sa premijerom Vojislavom Koštunicom i Patrijarhom Pavlom održali su 18. marta moleban ispred Hrama Svetog Save u Beogradu.[10] Premijer je oštro osudio napade, te izjavio da NATO i UN nisu u stanju da obezbede sigurnost za Srbe na Kosovu i Metohiji[10] i obećao:[102]

Sačuvaćemo ga i danas kao i kroz toliko vekova, ali ne nasiljem, već ljubavlju, milosrđem, na sve načine pokazujući da smo drugačiji

— Vojislav Koštunica, 19. mart 2004

Predstavnici međunarodne zajednice su ocenile da više od 20.000 pripadnika međunarodnih snaga nisu bili spremni, ili nisu hteli, da osujete i spreče nemire.[7] Sve NATO članice su, nakon ovih događaja vojno pojačale prisustvo u pokrajini i to: Danska dodatnih 100 vojnika, Nemačka 600, Francuska 400 i Ujedinjeno Kraljevstvo 750.[3]

Sudski postupci[uredi | uredi izvor]

Pored osuda i užasavanja svih međunarodnih aktera, mnogi učesnici su ostali nekažnjeni. Niko od zvaničnika albanskih vlasti koji su pozivali na demonstracije povodom navodnog učešća Srba u davljenju dece, kao ni zvaničnici KPS-a nisu pozvani na odgovornost. Procenjuje se da je u pogromu učestvovalo preko 50.000, a procesuirano je svega 400 osoba.[103]

Do marta 2010. godine privedeno je 143 osoba, od kojih je samo 67 zadržano u zatvoru duže od jedne godine. KPS je primila preko 1400 žalbi u vezi sa zločinima koji su počinjeni u neredima. Prema izveštaju OEBS-a, većina tužbi je ublažena, sa pogrešno klasifikovanim zločinom. Čak i za tako smanjene tužbe kazne su još više ublažavane. Na primeru suda u Peći koji je protiv optuženog podignuo optužnicu za učestvovanje u grupi koja je sprečila policiju u vršenju svoje dužnosti, iako je u izveštaju stajalo i to da je ta grupa kamenovala policiju i zapalila veći broj srpskih kuća.[1] Pored toga, svedoci koji su se u prvobitnim izveštajima pominjali, nisu se pojavljivali na ročištima. Često se dešavalo da i sami svedoci, najčešće albanske zajednice menjaju iskaze. Time su svi sudski procesi dovedeni u pitanje, a inače bili sredstvo za zataškavanje teških zločina. Niko nije optužen za ubistvo, i sve izrečene kazne za ionako smanjene optužbe su bile minimalne i u velikom broju slučajeva su preinačene na uslovnu slobodu.

Glavni organizatori i podstrekači nasilja nisu procesuirani. Iako je do tada bilo uhapšeno i nekoliko istaknutih komandanata OVK, poznatih po ubijanju Srba, oni su ubrzo puštani zbog nedostatka dokaza.[7] Na odgovornost nisu pozivani ni čelnici međunarodnih mirovnih snaga, čiji je zadatak čuvanje reda i mira na Kosovu i Metohiji od juna 1999. godine.

Euleksov tužilac je jula 2017. godine, kao glavne organizatore i realizatore nereda ubistava i pogroma optužio četiri osobe: Bedrija Krasnićija, Aljbana Dizdarija, Bajrama Kičmarija i Faika Krasnićija, navodeći da su imali podršku u to vreme najviših struktura OVK, sa ciljem preuzimanja cele teritorije Kosova i Metohije naseljene Albancima. Neki od optuženih su u više navrata hapšeni, ali su isti nakon političkih intervencija iz inostranstva puštani na slobodu.

Filmovi[uredi | uredi izvor]

O događajima je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova:

  • „Kosovsko proleće” — Glas juga/Srpsko slovo (2004)
  • „Rane božura” — video-zapisi novinara RTS Svetlane Vukmirović (2004)
  • „Kosovo: Možete da zamislite?”, Boris Malagurski (2009)
  • „Zločin bez kazne 17. mart 2004.”, TV Most i Kancelarija za KiM RS (2013)
  • „Pogrom nakon deset godina 17. mart 2004—17. mart 2014”,
  • „Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji 1998—2004”, grupa studenata Filozofskog fakulteta, Kosovska Mitrovica, TV Most i Kancelarija za KiM RS (2014)
  • „17. mart pouke i poruke”, RTK2 (2014)

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • TANJUG-ova fotografija crkve, neposredno nakon Martovskog pogroma 2004. godine
    TANJUG-ova fotografija crkve, neposredno nakon Martovskog pogroma 2004. godine
  • Srpkinja obilazi opustošeni manastir Devič
    Srpkinja obilazi opustošeni manastir Devič
  • Srpkinja obilazi porušeno groblje u Đakovici
    Srpkinja obilazi porušeno groblje u Đakovici
  • Manastir Devič posle pogroma
    Manastir Devič posle pogroma
  • Porušeno i zapaljeno sve srpsko u Prizrenu
    Porušeno i zapaljeno sve srpsko u Prizrenu
  • Uništena srpska kuća u Prizrenu
    Uništena srpska kuća u Prizrenu
  • Spaljena pravoslavna crkva u Prizrenu
    Spaljena pravoslavna crkva u Prizrenu
  • Manastir Devič - oskrnavljena unutrašnjost crkve
    Manastir Devič - oskrnavljena unutrašnjost crkve

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b OEBS 2008.
  2. ^ Kojadinović & Jokić 2004.
  3. ^ a b v BBC & 20. 3. 2004.
  4. ^ Marković & 16. 3. 2014.
  5. ^ a b v Fond 2004, str. 2.
  6. ^ a b v Stefanović & 25. 3. 2004.
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r Jevtić & 16. 3. 2015.
  8. ^ a b Fond 2004, str. 4.
  9. ^ Fond 2004, str. 11.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i B92 & Hronologija.
  11. ^ „Europe | No evidence over Kosovo drownings”. BBC News. 28. 4. 2004. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  12. ^ „UN Investigation Clears Serbs of Kosovo Drownings” (na jeziku: engleski). SETimes.com. 29. 4. 2004. Arhivirano iz originala 04. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  13. ^ Marković & 16. 3. 2013.
  14. ^ „Forum: Anti-Serb programs in Kosovo”. The Washington Times (na jeziku: engleski). 9. 4. 2005. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  15. ^ Rozoff, Rick (19. 3. 2010). „Eleven Years Later: NATO Powers Prepare Final Solution In Kosovo”. For peace, against war: literary selections (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  16. ^ „Welcome serbianna.com – BlueHost.com”. www.serbianna.com. Arhivirano iz originala 10. 06. 2015. g. Pristupljeno 29. 11. 2015. 
  17. ^ „Ethnic Cleansing in Kosovo: An Accounting” (na jeziku: engleski). State.gov. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  18. ^ „Stanovnistvo Kosova i Metohije”. Spc.rs. Arhivirano iz originala 23. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  19. ^ Fond 2004, str. 3.
  20. ^ „Human Rights Watch: Abuses Against Serbs And Roma In The New Kosovo (August 1999)”. www.hrw.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  21. ^ „No evidence over Kosovo drownings”. BBC News (na jeziku: engleski). 28. 4. 2004. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  22. ^ a b v g d đ „THE VIOLENCE: ETHNIC ALBANIAN ATTACKS ON SERBS AND ROMA” (na jeziku: engleski). Human Rights Watch. 26. 7. 2004. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  23. ^ Novosti & 17. 3. 2004.
  24. ^ Rakočević, Živojin (16. 3. 2013). „Podsećanje na Martovski pogrom 2004 | Zvanična internet prezentacija | Eparhija Raško-prizrenska i Kosovsko-metohijska”. Eparhija-prizren.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  25. ^ „"MNOGO MI NEDOSTAJE, UVEK JE BILA NASMEJANA": Eleonorinu majku su ubili Albanci tokom martovskog pogroma”. Večernje novosti. 17. 3. 2023. Pristupljeno 26. 3. 2023. 
  26. ^ „Zapaljena Crkva Svetog Save U Južnom Delu Kosovske Mitrovice Photo by Kulturna-bastina-Srbije | Photobucket”. S461.photobucket.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  27. ^ „Watch Problemi Srba u selu Svinjare”. Arhivirano iz originala 4. 10. 2013. g. Pristupljeno 3. 10. 2013. 
  28. ^ a b v g d đ „Manastir Devič u plamenu, monahinje evakuisane”. svetosavlje.org. 18. 3. 2004. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  29. ^ a b „U Prištini živi samo 53 Srba! - Vesti – Aktuelno – ALO!”. Alo.rs. 20. 2. 2013. Arhivirano iz originala 4. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  30. ^ Rakočević & 19. 12. 2009.
  31. ^ a b v g „Reuters article” (na jeziku: engleski). 
  32. ^ a b „US troops enter Caglavica” (na jeziku: engleski). b92.net. 17. 3. 2004. Arhivirano iz originala 22. 3. 2014. g. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  33. ^ a b „Serbs wounded in Caglavica clash” (na jeziku: engleski). b92.net. 17. 3. 2004. Arhivirano iz originala 22. 3. 2014. g. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  34. ^ a b „Scenes Of Utmost Brutality Against Elderly And Weak Serbs – Photo Gallery”. Spc.rs. 23. 3. 2004. Arhivirano iz originala 13. 5. 2012. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  35. ^ Fond 2004, str. 10.
  36. ^ a b Peter 2004, str. 43.
  37. ^ a b Fond 2004, str. 25.
  38. ^ Fond 2004, str. 28.
  39. ^ Fond 2004, str. 29.
  40. ^ „Kosovo je srce Srbije”. Tvorac-grada.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  41. ^ a b Zečević & 16. 1. 2013.
  42. ^ a b Rakočević & 16. 3. 2017.
  43. ^ Fond 2004, str. 22.
  44. ^ Fond 2004, str. 23.
  45. ^ a b Fond 2004, str. 30.
  46. ^ a b v Jevtić 2011.
  47. ^ a b v Fond 2004, str. 31.
  48. ^ „"SVE SMO IZGUBILI ZA JEDAN DAN" Gorica je preživela albanski teror: „Nikada neću zaboraviti kada su mi zapalili kuću””. Večernje novosti. 17. 3. 2023. Pristupljeno 26. 3. 2023. 
  49. ^ Gajević & 2. 4. 2013.
  50. ^ Krstić, Dejan (2023). Pravoslavlje, br. 1341. od 1. februara, Protojerej-stavrofor Nikola Božanić (1939.-2022.). Beograd: SPC. str. 46. 
  51. ^ a b Fond 2004, str. 47.
  52. ^ Fond 2004, str. 34.
  53. ^ Fond 2004, str. 36.
  54. ^ Fond 2004, str. 37.
  55. ^ a b v Fond 2004, str. 40.
  56. ^ Fond 2004, str. 39.
  57. ^ a b v Fond 2004, str. 41.
  58. ^ Fond 2004, str. 42.
  59. ^ a b Glas Javnosti & 24. 3. 2004.
  60. ^ a b Fond 2004, str. 43.
  61. ^ Fond 2004, str. 44.
  62. ^ a b v g Fond 2004, str. 45.
  63. ^ Fond 2004, str. 32.
  64. ^ Fond 2004, str. 33.
  65. ^ Pelević 2005, str. 514.
  66. ^ „Serb man and son killed in Strpce” (na jeziku: engleski). b92.net. 18. 3. 2004. Arhivirano iz originala 22. 03. 2014. g. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  67. ^ „ERPKIM Archive: Tragic consequences of the Kosovo Pogrom, figures, names, March 29, 2004” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 05. 06. 2013. g. Pristupljeno 3. 7. 2011. 
  68. ^ „K. Serbs living in cold storage containers”. b92.net. 9. 5. 2004. Pristupljeno 13. 1. 2015. 
  69. ^ Fond 2004, str. 46.
  70. ^ Nedeljom od 12 do 14 časova na 88.3 CJIQ FM (17. 3. 2004). „Radio Oaza - Nemiri na Kosovu i Metohiji 2004”. Radiooaza.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  71. ^ Stojkovic, Dusan. „list Srba u rasejanju”. KORENI. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  72. ^ OEBS 2004.
  73. ^ „KOSOVO & SERBIA: Churches & mosques destroyed amid inter-ethnic violence”. www.forum18.org (na jeziku: engleski). Forum 18 News Service. 18. 3. 2004. Pristupljeno 19. 3. 2023. 
  74. ^ Ministarstvo 2004, str. 34.
  75. ^ Ministarstvo 2004, str. 36.
  76. ^ a b v g Ministarstvo 2004, str. 44.
  77. ^ a b v Ministarstvo 2004, str. 29.
  78. ^ a b v Ministarstvo 2004, str. 40.
  79. ^ a b v Ministarstvo 2004, str. 43.
  80. ^ a b v Marković 2015, str. 80.
  81. ^ Ministarstvo 2004, str. 38.
  82. ^ a b v g Ministarstvo 2004, str. 26.
  83. ^ Ministarstvo 2004, str. 46.
  84. ^ a b v Ministarstvo 2004, str. 31.
  85. ^ a b Ministarstvo 2004, str. 30.
  86. ^ a b v g Ministarstvo 2004, str. 48.
  87. ^ a b v g d Ministarstvo 2004, str. 47.
  88. ^ a b v Ministarstvo 2004, str. 27.
  89. ^ a b Ministarstvo 2004, str. 32.
  90. ^ Ministarstvo 2004, str. 28.
  91. ^ Marković 2015, str. 81.
  92. ^ Ministarstvo 2004, str. 37.
  93. ^ a b Ministarstvo 2004, str. 42.
  94. ^ a b v g Glas Javnosti & 21. 3. 2004.
  95. ^ Pelević 2005, str. 515.
  96. ^ Glas Javnosti & 22. 3. 2004.
  97. ^ a b v Glas Javnosti - Tači & 19. 3. 2004.
  98. ^ Glas Javnosti - Rugova & 19. 3. 2004.
  99. ^ Glas Javnosti - Tadić & 19. 3. 2004.
  100. ^ Glas Javnosti - Osude & 19. 3. 2004.
  101. ^ Glas Javnosti - Čović & 19. 3. 2004.
  102. ^ Glas Javnosti - Koštunica & 19. 3. 2004.
  103. ^ Beta & 3. 7. 2008.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартовски_погром_2004.&oldid=27552247”